НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 1 - Page
Број 175, Бања Лука, Република Српска, 2016.
No 175, Banja Luka, Republika Srpska, 2016
175

(Отворено писмо)
КЛИНИЧКИ ЦЕНТАР СРПСКЕ
В (у) Бања Луци
(једно преподне, и други дани)

Требало би о много чему, проговорити, а ево сад о овоме, горе назначеном.
Центар, истина, носи дуже и компликованије име, али с обзиром да народ не мора да пати од бирократске слабе писмености, и потребе за бомбастичним титулама, оно што је знано као „Болница на Паприковцу“, означио сам каква врста болнице и којег домета.
В (у) сваком случају, сви знамо о чему се ради, а то ће се видити ако, и каквих буде реакција. (За оне који нису „У“, пишем „В“, а другима остављам њихово опредељење.)
Већ кад идете на Паприковац (узгред, лепо име, за разлику од оближњег Лауша, и неких других имена – које су ствар градске власти и њихове „слабовидости“ спрам ружних имена градских четврти, како старих, тако ових придошлих са новоговором), схватите да су две саобраћајнице, којима можете стићи до Клиничког центра, неадекватне, в (у) смислу пропусне моћи, и да би до тако великог и посјећеног објекта, као што је овај болнички комплекс, требало да води бар један, знатно пропуснији пут, авенија или булевар, са најмање по две траке, в (у) сваком смјеру.
Но, кад дођете пар стотина метара пред Клинички центар, ви увиђате да се налазите в (у) потпуном хаосу, где су стотине автомобила паркиране по тротоарима, ливадама и нешто мало паркинг простора, а да аутомобили испред вас миле, и сваки час застајкују, јер је неко морао, на уском путу, да стане (да би „истоварио“ или примио болесника, или му се, само тако, хтело), и лично сведочите да ни болничка, ни кола Хитне помоћи, не могу туда брзо и лако проћи.
Ово, наравно, није проблем који могу да регулишу запослени в Клиничком, али могу јавно да поставе као проблем, што можда и јесу, а вероватно да нису урадили, и то се не односи, - то изношење проблема в јавност -, на све запослене, нормално, него само и искључиво на директора.
Али, директор има неког изнад себе, а то је министар здравства (са све својим помоћницима и саветницима), и сасвим се сигурно може тврдити да они, министарство здравља, није тај проблем ни приметило, нити ће. То превазилази њихове опажајне способности.
Као што га, исто тако, нису уочили в министарствима која су, такође, надлежна томе проблему (први министар, урбанизам, саобраћај, грађевинарство...), јер, зар да они, в својој моћности, нешто још и уочавају, спуштајући се тако ниско, да се баве проблемима саобраћаја и паркирања? Министри су то, власт је то!
Као што ни градска управа, града Бања Луке (онај други облик писања није ни наш, а ни словенски), почев од градоначелника (стручњака за ракију и ћевапе, и са том визијом града), преко разних начелника, све са одборницима, - било шта уочавају, а једино што су уочили, било је ко им може помоћи да дођу на то радно место, понајчешће већ при доласку из своје варошице или села, те ти људи, нити Бања Луку познају, нити је воле, па према томе, за њу ни не маре.
Неко систематичније решење за паркирање в граду, е, па, што од њих тражити оно што превазилази њихове моћи, а будимо искрени, и њихова интересовања.Тако су, и градска управа Бања Луке, надлежна министарства Српске, потпуно немоћни, да на постојећој, празној, благој падини, направе спратни, каскадни паркинг, где би се лако паркирало 300-400 возила, а све их не би ни пуно коштало, а могли би, по обичају, да прикажу да је много скупље, па би, по ко зна који пут, осјетили тај неодољиви мирис новца, због кога су, на крају, и почетку, и ушли в политику и градску управу.
Ето, корумпираних пара вам неће недостајати, само направите тај потребни паркинг.
А враћамо се намернику, који кад и ако, нађе место за паркирање, и ако није сморен тешком бригом или болешћу, већ је дошао због неког лакшег разлога, па сврне поглед, случајно или намерно, доле низ брег, - поготово ако је ведар дан, и растре му се поглед од Старчевице до Козаре -, и ако има имало естетског в себи, - моћи ће да схвати и закључи да гледа најљепши град континенталне Европе, не само ове величине, него и веће, - најљепши као цјелина, и то не првенствено због утицаја људи, него првенствено због изванредне лоцираности в прекрасни природни амбијент, мада, правде ради, биле су и неке генерације које су знале да уређују и сређују овај град.
Ово није успутна опаска, него да се зна ко смо и где смо, и да имамо право да захтевамо више и боље, како представнике, тако и њихов многоструко квалитетнији рад.
Дакле, сад смо пред Клиничким центром, односно, напокон смо и некако, успели да приђемо улазним вратима.
Непосредни паркинг пред улазом има обележена места за болничка кола и места за автомобиле које возе инвалидне особе, али не треба пуно осматрати, па да видите да се на та места паркира ко и како хоће, и то ни десетак метара од портира, који стоји пред улазом, и коме је то в опису радног места, који при томе броји Месечеве пеге (по ведром, дневном, небу се најбоље виде), по принципу орило-горило, и ви закључујете да ту нема никакве контроле, субординације и координације, и да ће он добити плату, паркирали се ту они за које је одређено, или они до којих цивилизација – в смислу морала и културе понашања -, још није допрла, а од чега су и кога, никад неће ни допрти.
Не може се баш упрти прстом в директора Клиничког, јер је тог портира можда довела, рецимо линија премијера или министра, а можда и сам директор.
И, како да онда, над њим, или било ким в Центру, спроводи дисциплину, осим оних који су ту дошли, односно добили посао, по знању и звању, на главна, а не споредна врата.
Али да се не заваравамо, па да кажемо да би било добро ако таквих има бар међу најквалификованијим, ако не и они сви, а оно бар неко, чисто да могу показати да је неко ту због стручности и способности, ради евентуалне могућности сарадње са другим сличним установама, негде ван Српске.
Свима је знано да међу докторима има неквалитета, и многи су га, мање-више, искусили, па преко тога можемо да уочимо систем запошљавања, али треба и тачно рећи, да то није само због запошљавања, него да је то системска карактеристика медицине, чега су они свесни, па се сакривају иза правила „ако је све урађено по процедури“. С тим, да су ту процедуру, они сами смислили.
Додирује овај Клинички центар, али то је такође системска позиција медицинске струке, па важи за све в свету, овакве установе, а то ће рећи, кад долазите в овакве центре, заборавите на бога и душу, а и на обично људско достојанство, ништа се то овде не признаје. Бог и душа из научних разлога, а достојанство – па која то власт, а поготово апсолутна здравствена власт над појединцем, држи до достојанства онога ко им је дат на милост и немилост. (Сем в Америци, и сем за богате, тамо имају специјализоване адвокате, који за дебеле паре, утерују докторима страх в кости, па се они, бар према богатима, пристојно понашају.)
Да разјасним, ни под Богом, ни душом, не разумем ништа теолошки (мада може и тако да се приступи, и то да им се предбаци), него једно једноставно уважавање јединственог људског бића, у његовој посебности и крхкости, али тога нема. Баш тога нема!
Пошто их је држава поставила да су неприкосновено без конкуренције (нпр. в Кини, Русији... се практикује и традиционална медицина, па ко како налази да му је боље), нису они ту због вас, него сте ви због њих, и не зарађују на вама, него ви треба да клањате и ничице падате, пред њиховим титулама: специјалиста, нечелника, професора, доктора, примаријуса, магистара и доктора наука, - као да су те титуле и звања подељене да импресионирају болесне, а не да би се међу њима направила хијерархија, за њих, ко колико зна и умије, и шта зна и умије, па према томе, и ко за шта одговара.
Јер, нико ни за шта не одговара!
А рукољуб још нису увели, а понизно и самоунижавајуће понашање се подразумева, јер в противном ризикујете да будете неодговарајуће третирани, а могуће су и друге мере шиканирања. (Истинито: Визита, доктор: „Како сте, бако?“ – „Е, сине, шта мени може помоћи.“ „Јел не може помоћи! Идите вашим траварима! Одмах се пакуј, док ја напишем отпуст, идеш кући!“ И избацише је из „Зотовића“.)
Мада, како год, неодговарајући третман је подразумеван.
Дакле, Бога и душе в овој установи нема, - није то њена посебност, то је англо-америчко-западноевропски приступ -, и ви (и сви остали) стандардизовани сте као: самокрећућа биолошка маса којој је потребно био-хемијским средствима регулисати поремећену, в односу на стандардизовану, биохемију тела.
Нешто као индустрија меса, само без тако честих прекида живота, искључујући фетусе, код којих је све исто као в индустрији меса, од одузимања живота, до транжирања.
С обзиром на потражњу и тржиште, новорођене деце, као и разних унутрашњих органа, - од стране моћних и имућних лобија и група -, морате добро проверити сваку наводну смрт новорођенчета (нпр. в Србији је „наводно“ умрло петсто беба, а где су завршиле, то ни суд није утврдио, јер забога, па они су иста удружена злочиначка организација!) или пацијента приликом хируршке операције. (Има, бар један, случај где судија већ пет година неће да подигне оптужницу за убиство на хируршком столу, иако постоје докази, а и адвокат који је вољан да стане на страну жртвине породице.)
За ово друго, постоје само две могућности: или је то урађено намерно, или због нестручности.
Ни једну могућност неће признати, и увек ће бити крив пацијент, тај умрли („јер је смрт била иманентни дио њега“), а судство никад неће подићи оптужницу, јер како горе рекосмо, ово је удружена злочиначка организација, која се зове: власт.
Тако, да бар овде, оптужба неће бити подигнута никад, в таквом случају!
О томе се ради: ви сте биомаса, која ризикује свој живот, или погоршање здраваља, улазећи в овакве установе.
А друге могућности немате, јер је држава тако прописала, па чак и ако се не „лечите“, ви ће те бити принудно доведени в ову (или сличну) установу.
То је закон! Јер ви в ствари нисте болесник, него кажњеник, а кажњени сте од државе, јер вам је поремећен „биохемијски ритам организма“, па вас држава кажњава што јој ускраћујете своју пуну биолошку снагу, онако како је она пројектује и жели.
И сад сте на улазу в овај бањалучки Клинички центар Српске, илити болницу на Паприковцу.
Већ прилазећи, чак и ако немате осећаја за архитектуру, видићете да је главно здање импозантних димензија, и то оставља јак утисак, а поготово кад се томе додају још и други објекти. Можете, можда, помислити: зар не би било боље кад би свака врста болести, или комплекса болести, имала своју зграду, али нисте ви ту који треба да мисли, а и не третирају вас као мислеће биће, како наведосмо.
Дакле, споља изванредна архитектура (мада нисте сигурни в функционалност), а кад се отворе стаклена врата, све блиста.
Под - поготово.
Али, ако је зима, па се уноси, на ципелама, снега, који се топи, в овом бањалучком Центру, морате бити врло опрезни.
Наиме: изузетно је клизаво!
И ако вам се деси, нећете бити први, да сте пали, па већ је било и ломова кукова, - бар се тако прича -, а ако је било, онда ће их бити још. Врло похвално за једну болницу: дођеш читав, останеш поломљен! Не треба чекати пацијенте, треба их правити, модерно је гесло предузимљиве медицине.
Око овога клизања, директор Клиничког центра не може бити одговоран, јер нити је пројектовао, нити је он осмислио закон о набавкама, - а тај закон фаворизује неквалитет и власнике фирми, односно привилеговане појединце, тј. власнике одговарајућих предузећа, који су в сродству или пријатељству, или партнерству, са одређеним утицајним политичарима и министрима, а што је изузетно лако проверити, само чему, кад и онако никаквих последица неће бити.
Сем за оне који се оклизну.
Мада, директор Клиничког је ипак могао да бира да ли ће, или неће, бити директор, - кад су такве мутне радње присутне -, али није, он је направио избор, а то значи да је и он саучесник.
Зграда, истина стоји, али то су правили неки други људи, другачијег морала, в друга времена, па она стоји, а баш и као сведок тих времена.
А столице, нпр. набављене на тендеру, ни пола године није прошло, већ пукле, неупотребљиве и опасне за употребу, али и даље стоје, употребљавају се, рок трајања им није истекао, свеједно што им је употребна вредност мања од нуле, јер представљају опасност.
Организација, читавог процеса, отприлике вредна нула поена, а можда је и ниже, јер су чекаонице неусловне, збијене једне до других, натрпане, нема довољно места за сести, људи стоје по ходницима, закрчују пролазе, а многи тешко стоје, али морају, друге могућности нема, јер свима је одређено да дођу в седам, осам часова, и онда чекати, чекати, па кад дођу на ред, као да није нигде проанализирана организација посла и начина рада, и као да није могуће заказивање в ово, в оно време, и тако да се направи распоред, смањи гужва и напетост, а покаже да ту раде и руководе, разумни и систематични људи.
Међутим, то није тако. Од разума ни трага.
Пацијенти, узнемирени, зловољни, на ивици свађе, међусобно говоре против особља, сестара, доктора, свега, в пренатрпаном, загушљивом, врућем простору, сморени својом муком и додатним малтретирањем потпуног расула организације, јер је свака пијаца, потпуно организована, в односу на ово расуло, по систему, - како год да их примаш, одрадићеш норму, гесло је.
Сестре, на шалтерима, ни криве, ни дужне, пренапрегнуте, претрпане пацијентима и послом, под притиском, на ивици хистеричног викања, а некад баш и с викањем, и са хистеријом, - јер их многи пацијенти користе да искале свој бес, - због те патње и понижења, а због општег расула -, на њих, које су најмање криве, и све то тако, в колоплету и вртлогу хаоса, неорганизованости, безразумне, без разумом продуковане ситуације, в којој се сви, а поготово пацијенти, муче, грче, стењу и проклињу институцију в коју су морали доћи.
И чекају, чекају, а краја као да нема, и као да је то мучно, и мучилишно чекање, једина и истинска сврха и доласка и постојања те установе, и потврда докторске струке и успешности.
И тако, кад већ изгледа да је чекање, једна вјечна вјечност, и када су в пацијенту изгубљене све наде, и отупила сва чула, и кад већ одавно мисли да је стајање в том ходнику, пуном врућине, озлојеђених, болних и понижених људи, - да је тај ходник в ствари, пут ка паклу, - што в многим случајевима и јесте, а што је и смишљено као дио пакла в животу обичних и убогих -, однекуд, као са дна понора, зачује се глас, сестре, медицинске, која прозива ваше име.
О спасу, о Боже, има те!
И сад сте, након ходања по неким бесконачним ходницима, в просторији, с доктором.
Рецимо, за ову прилику, да је пријазна и пристојна особа, која није крива што систем нема, осим хаоса, никаквог другог устројства.
Попричали сте са доктором, углавном штуро и кратко, јер што да се тако узвишена особа оптерећује баш свим нијансама вашег проблема, односно болести, а и систем је на његовој, докторовој, страни, јер се тражи што више пацијената, за што мање времена, - да се „прегледа“. То је индустријска производња, - рад на траци -, и ослањање на закон вјероватноће, где је сасвим сигурно да ће једнима бити помогнуто, а другима не, а ко ће то баш бити, као да је важно (сем кад је назначено и плаћено), јер и онако може, као на свакој лутрији, да проба други, трећи, петстоти пут, можда му се срећа осмехне, а ако не, па и гробља постоје.
Овде мала дигресија, и напомена, примедба, да се в овом тексту каже/пише: доктор, а сви знате да је то врло мала вјероватноћа, и да ће те, на прегледу, затећи – докторицу, јер су жене апсолутно преузеле здравство (и школство, и судство, и сву државну администрацију...), и што су некад биле врачаре (код Руса су, паметно, још остали врачеви = доктори), постале су сад докторице, а врачаре су (неке) „јеле децу“, а докторице их не рађају, може бити да их абортирају.
Влада бела куга, а оне носе беле мантиле. Нема никакве везе. Ма, да!
Дакле, доктор вас је прегледао, и сад очекујете налаз, али не!, али не!, то се не дешава!, он нешто куцка, на нечему што личи на компјутер из ратних резерви Другог светског рата, и који су набављени, рецимо, преко рођака, нпр. министра финансија -, и који и ради брзином ратне резерве, па вам доктор може објаснити да ви више не добијате налаз са његовим потписом и печатом, - нашта сте потпуно забезекнути -, опет да кажем, без његовог потписа, него да то, што он пред вама куца, одлази в неку централну просторију, где неки вама незнани људи, код којих никад нисте били на прегледу, нити ће те бити -, куцају и принтају ваш налаз, или га ни не принтају, већ само шаљу на шалтер, где ће те га ви преузети, све са признаницом о уплаћеном износу прегледа, за коју уплату сте трчали около наоколо зграде, како бисте, а шта друго, чекали в реду.
Вашој запањености нема краја, и видите да је на вама, баш вама, али и осталима, примјењен закон: Ius primae noctis, и да сте ви та невољна млада жена, која задовољава похоту једног моћника, в овом случају, директора и паше Клиничког центра, и његове повлаштене свите, која седи в тој посебној, злокобној соби, пише, и слади се!
Не пренебрегнимо људску природу, о то никако, и запазимо: оно што је послао доктор, ненамерно или намерно, - таква је људска ћуд, често аљкава, још чешће злонамерна -, и на шалтеру за преузимање налаза, почесто неће бити налаз који је назначио доктор – текст који је доктор проследио «соби» -, тај текст неће бити уручен странци, пацијенту, болеснику, - него ће то бити нешто што је саставила нека особа која је тада, на том месту, седила, и добила инспирацију, да нешто напише, преуреди, по своме, или јој се то преуређивање, десило само због немара, непажње или аљкавости.
То се сигурно дешавало, и дешаваће се, и нико не може да каже, а камоли докаже, да то није реална могућност, сада, када ви долазите на преглед код доктора, али он више ништа не потписује нити својим печатом оверава. Може да стоји, написано на «налазу», шта год коме воља!
Узмимо тога директора Клиничког центра: вероватно је то доктор који је био доста добар в својој струци (све се тачно може сазнати, нема потребе да и ја то истражујем), али је имао још веће управљачке амбиције, од специјалистичких, те је постао начелник некег одсјека медицине. Потом је дошао на место диркетора читавог Клиничког.
Шта је ту је, мора се рећи: то је потпуно некомпетентна особа да води Клинички центар! Он не зна економију, не зна право, не зна управљање великим системима (специфично в здравству), ништа од тога не зна, и разумљиво је да не зна, јер је он специјалиста неке здравствене области, - коју је у међувремену почео заборављари и не бити у савременим токовима те струке, јер је сада више по састанцима, него са пацијентима, књигама и стручним симпозијумима. - Оснивачи Гугла, нису могли да га воде, јер је банка ставила услов да то буде менаџер по банчином избору, а то је особа која је знала електро-инжењерство, али и економију великих компанија. Тако то иде.
А овде је за управника здравственог комплекса, поступљено као да се бира директор општинског, мање општине, Дома здравља.
Толико о компетенцијама изабраног, као и оних који су га бирали, а то је српско министарство здравства, а сигурно и српска Влада.
Али да се вратимо налазима, или тачније «налазима», илити псеудоналазима, - који се сада, в Клиничком, добијају након прегледа.
Они су потпуно незаконити!
Ни једна ситуација, в којој је пацијент свјесна особа (а ако није свјестан, онда има сродника који јесте), не може да озакони друкчији налаз, осим оног који, пред пацијентом, напише, и потпише доктор!
Само директан однос доктора и пацијента је законит, јер је природан, и успостављен као релација слободне воље, - а остало је незаконито, јер није преглед, пошто налаз пише и издаје неовлаштена особа, која нити зна пацијента, нити је он код ње дошао, нити код ње био, и на крају, која и није доктор, а камоли специјалиста за оно што је дотични пацијент дошао.
Крши се и други закон, а то је о приватности података, специфично о приватности здравствених података (било које особе, принципијелно).
Но, кога брига за законе, кога брига за приватност, боље је све знати, може се употребити шире (за све пацијенте), може се употребити уже (и доктори су пацијенти, па су в сплеткарењу в предности они који знају тајне, здравствене, проблеме других), в сваком случају, добро је за злураду забаву, и контролу, па могуће и некакве акције, између противстављених страна, овде, код нас, в «локалу», в овој средини.
Та, они мисле: Види како смо моћни! Ми можемо шта хоћемо!
Шта је закон за нас! Који закон може да нас заустави!
Па, ми смо закон!
Тако мисле, а тако и јесте, било који да су, ако су, на власти, в оваквом систему.
Нема разлике – систем не дозвољава! (Мада, наравно, моралнија особа ће чинити мању штету.)
Иако је до система, појединац бар може да иступи супротно, свугде, па и в здравству.
А мора се рећи и то, да од времена Едварда Сноудена и Викиликса, - за оне који су млађи и неписмени, а за старије и писмене, још од Џорџа Орвела и «1984»-те -, знамо да Америка (УСА, САД) контролишесве све врсте комуникација (електронских, поготово) и података, - како в самим Сједињеним Државама, тако и Јапану, Њемачкој, читавом свјету.
Само им кинески хакери сметају.
Тамо не могу да продру.
То их сикира.
А вас, односно, нас, - ако овде и има мислећих бића -, би могло да насикира што неки службеничић в Клиничком центру, чита ваше здравствене податке, и смије се, а исто то чини и доста способнији чиновник, електронско-шпијунске струке, негде код Минхена, в Аризони или Аљасци, па и в америчкој или саудисјкој амбасади (хрватској, такође), в Сарајеву, анализирајући и закључујући, већ шта им је потребно, - без да се смије, већ онако, озбиљно и студиозно.
Јер, вјеровали или не, знање је моћ!
В овом случају – знање употребљено против нас, као заједнице, и као појединаца.
За ову незакониту ситуацију, заслужни су: директор Клиничког центра, министар здравства Српске, министар полиције Српске, министар српског правосуђа, па према томе, и премијер владе Српске.
Нама већ јесте било, а њима, бар скоро, ништа бити неће.
Но ово и није писано с умишљањем да овде, в овој средини, неко кршење закона, може бити и санкционисано, - сем на сиротињи, гољама и појединцима ван утицајних група.
Овде, сем спуштања главе, и трпљења, мало шта преостаје. То се објашњава судбином, али није она в питању, ово је само чиста, груба сила и безакоње.
Сви знамо за доктора који је убио возача аутобуса, в овом граду, в Бања Луци. Сви су и знали да ће убити (чим је запалио ауто), али га нико није хтио зауставити, јер су иза њега стајала два моћна лобија: докторски и поповски!
И да није био насилан, него лукаво зао, и да се није почео скидати пред пацијентима, - још би он био доктор! А да ли сте сигурни да таквих, сем њега, више нема? Да ли мислите да толика маса студената завршава медицину само да би исказала човјекољубље? Немојте се заваравати.
Да напишем овај текст, в неку руку, сам замољен.
Но, требало ми је нешто дуже, а мислио сам да је то љетна врућина и неки текући послови, који ме задржавају и да га завршим.
О, не! В овом случају, била је то чиста судбина!
Ево, данас ( 28. јули 2016, око 14 ч ), кад завршавам укуцавање текста, а завршавам због сазнања које сам данас добио, а оно гласи:
Данас, на бањалучкој хирургији, која је в склопу Клиничког центра Српске, умро ми је брат од стрица, најближи сродник по очевој линији.
Он није умро природном смрћу, него су га убили доктори!
Дошао је на хирургију због прелома руке, а то је тако одрађено, да га је захватила сепса, па кома, и после петнаестак дана, умро је в болничком кревету.
Тако се број убијених, или трајно обогаљених, мени блиских особа, - за које ја знам -, попео на четири, можда и пет.
Тешко је поверовати да сам ја једини којему се тако шта десило, можда сам изнад просека, а онда је сасвим сигурно да је ово зло огромних размера.
Да је ово урадио неки травар, доктори би рекли: «Надрилекар, в затвор, а ономе и треба тако, што се није обратио нама!»
Кад они то ураде, нема кривих, само сурово: «Нисмо добијали довољно пара, иначе се тај пропуст не би десио!»
Црни људи се сакривају иза белих мантила!
Горан Кљајић
В Бања Луци, 28. јула 2016.
(мало иза 14 часова)

Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру „НОСОРОГ“
Бања Лука, Република Српска, јули 2016.
Годишња Награда
НОСОРОГ ПРВОГ РЕДА

Додељује се сараднику часописа, који у континуитету, и дужем временском периоду, искаже висок литерарни ниво.
Награда се састоји од дипломе, објављивања у штампаном издању часописа, као и електронској верзији. (О награди обавештавају и неки други медији, независни од овог Часописа.)
Награда се додељује од 2000-те године.
Ове године, за награду су номиновани аутори:
- Срђан Симеуновић
- Горан Радосављевић
- Душан Дојчиновић
Номинацију извршили уредници у часопису: Миладин Берић и Горан Кљајић
О томе ко ће бити добитник, одлучује независни жири, а ове године га чине:
Владица Миленковић, председник,
и чланови:
Тамара Лујак, и
Драган Огњановић
Жири, у међусобним консултацијама, доноси одлуку, иза које стоји жири, и нико други.
Председник жирија, обавештава Редакцију, у периоду између 25. септембра и 5. октобра, о коначној одлуци жирија, као и са кратким образложењем зашто је таква одлука донета. (А такође шаље и своје лично, као и појединачна гласања чланова, која се објављују.)
Након тога, Часопис саопштава име добитника овогодишње награде.
Желимо жирију успешан рад.
За Часопис „Носорог“,
Горан Кљајић
Уредник
Бања Лука, 4. Јула 2016.
Svetlana Ceca Krstich, Serbia
Variations on V. van Gogh - Unknown Author

• Једна лаж више никада не смета у политици.
• Трка за влашћу се јаче изражава без одређеног циља.
• Политичке страсти газе све као подивљали коњи.
• Благостање земље не мери се бројем донетих закона.
• Пензионери већ заборављају да ли су јуче јели.
• Верујте у боље сутра. Обећања политичара се лако заборављају.
• Библија говори да сви потичемо од Адама, осим мајмуна.
• Када су чули да ће да нам сване, певци су престали да нас буде.
• Ушао је у политику на правди бога.
• Глупост је најскупљи луксуз политичара.
Живојин Денчић

• Сударили смо се са истином. Била је скривена иза затамљених стакала у џипу.
• Власт фарба грађане током целе године. На Велики петак се фарбају јаја.
• Грађани купују домаће. Хлеба, млека, брашно, со, зејтин...
• Наш Титаник тоне сукцесивно. Од избора до избора.
• Грађани ће убудуће краће чекати пред шалтерима. Нек иде живот!
• Није спорно то што имамо европске законе. Спорно је то што се не примењују.
• Савесна домаћица не мари за стабилност у региону. Она звецка посуђем.
Зоран Додеровић

ОБЕСИ СЕ РОДЕ

Немој да се устрчаваш
Стрефит ће те фрас,
Обеси се сад мрцино
Гори си од нас.

Али одмах крени,
Што да те ко вуче,
Ти си био мрцина,
Не обично куче.

Да се људи ослободе
Псеће крви твоје
И да своју судбину
Како хоће кроје.

Остаћеш нам у сећању
Као храни дроб,
Сви ће доћи да ти се
Насмеју на гроб.

Митар Митровић

• Гдје су она златна времена кад је батина имала два краја? Данас, сваки крај у Босни има своју батину.
• Кад се инвестиција изјалови, исти онај камен темељац Сизиф одгура на ново мјесто.
• Лов је заносан спорт. Мене занесе свака кривина коју уловим.
• Тетријеб има опасан животни позив, који углавном наилази на добар одзив ловаца.
• Само НАТО зна колико мрака му је потребно да њиме погаси сва она жаришта.
• У џеп пун пара увијек је могуће стрпати још неког малог човјека.
• Једна златна рибица ми је испунила три жеље и то је било врло серопозитивно од ње.
• Лакше је са старом женом него у канџама младе; Боље гроб, него роб!
Бојан Богдановић
• Пошто немамо ништа, то ћемо најлакше поделити међу политичарима. Свакоме по заслузи.
• Одавно ништа нисмо јели. Тај проблем је за нас крупан залогај.
• Изгледа да је буџет празан. Порез се плаћа чак и на богато искуство.
• Интелектуалци у тучама увек користе главу. Прво њом ударају.
• Владина саопштења нећемо мачку о реп. Буни се друштво за заштиту животиња.
• Само вас гледамо! Али нисмо сигурни који сте.
• Маске су пале. Какве њушке!
• Позивамо се на историјско право, а оно ни да бекне.
• Набавили смо од птице млеко. Птице приведене у полицијску станицу пропиштале су мајчино млеко.
• Није страшно ако си толико сиромашан да не можеш ни пса да држиш. Ионако живиш пасјим животом.
• Кад је лав упао на нудистичкu плажу, сви су се борили за голи живот.
Ђорђе Оташевић

-Долазе у опанцима, а гађају се ципелама!
-Ономад кажем Драгојли: волим те бре, ко пиво!
-Беду најбоље подносе они који су у њој живели!
-Овде је некад био свет. Сада је то полусвет!
-Политичари су као памперс пелене,
Кад год засеру, треба да се замене!
-Сви од мене бољи, нису ми по вољи!
-Неки политичари знају да их чува Бог, али плаћају и телохранитеље. Од вишка глава не боли!
-Купићемо му авион. Да не гази народ!
-Пред рат сам прошао као дуванџија. Запалио сам!
-И кад кажњава, Господ не чини зло. Самоуништење лежи у природи зла!
-Нисмо ми банана држава. Ми смо Србија међу шљивама!
-Доста смо вас олајавали. Почећемо да уједамо!
-Трговина мандатима је препродаја поштења!
-Господ изрекне казну, затим сачека да је кажњени самопримени!
-Ако је Господ моје уточиште, зашто се он настанио у мени?!
-Ако преживим операцију, послаћу свештенику писмено извињење!
-Зле душе у зло време цветају!
-Глуп сам до светости. У томе је снага моје вере!
-Свакога дана ме гледате на ТВ-у, а не препознајете се!
-Кључ вашег успеха је у мом џепу!
-Косово је српско, америчко и шиптарско. О, где сте стара, добра, турска времена!
-Пре но што је уведен у школе, секс се потуцао по улицама!
-Сукоб војске и полиције, будно је пратила армија незапослених!
-Зашто моје мецене, мене више не цене?!
-Појачана скромност је појавни облик песимизма!
-Сервисирамо прање украдених аутомобила. Ваш образ, наша вода!
Радмило МИЋКОВИЋ

Обавештавају се
ПИСЦИ САТИРЕ

да су у припреми
ДВЕ КЊИГЕ
зборници сатире,
и позивају се да пошаљу своје радове за исте.

ПРВА КЊИГА ЈЕ:

1 - СРПСКА САТИРА
(савремена),
у којој ће бити представљени савремени српски сатиричари.


Право учешћа имају сви они који себе виде у оквирима одређеним насловом књиге, а то је да се осећају као српски сатиричари (у књижевном смислу), без обзира на националну, верску или језичку припадност, као и место и државу живљења. Ипак, биће прихваћени само они радови који су изворно написани, - или преведени -, на: српском, српско-хрватском, буњевачком, хрватском, црногорском, бошњачком или славено-сербском језику, те ресавско-моравским, и лесковачко-нишко-врањанским језиком, као и све дијалекатске варијанте: нпр. икавица.

Могу се послати, ове комбинације радова и података:
1 - до десет аутобиографских реченица о себи (име, презиме, година рођења, место рођења, место и држава живљења и слично), не дуже од једне А4 странице
2 - ако се шаљу само афоризми: до 30 афоризама
3 - ако се шаљу само приче: до пет прича, не дужих од једне стране - по причи, или једна-две приче, не дуже од пет страна А4
4 - ако се шаљу само песме: до пет песама, не дужих од једне стране - по песми, или једна-две песме, не дуже од пет страна А4 (куцане у једном реду)
5 - ако се шаљу комбиновани текстови: не више од три приче/песме, и не више од 10 афоризама, по аутору
6 - могу се слати и епиграми: не више од 30 епиграма, уколико се шаљу само они. У комбинацији, само до 10 епиграма.
7 - новинска сатира: до два чланка, не дужа, по чланку, од две куцане стране, А4 формата
*******

ДРУГА КЊИГА ЈЕ:

ЈУГОСЛОВЕНСКА САТИРА (савремена)
- Post mortem, ad vitam - (поднаслов)

у којој ће бити представљени савремени југословенски сатиричари.

Право учешћа имају сви они који себе виде у оквирима одређеним насловом књиге, а то је да прихватају ову одредницу (у књижевном смислу), без обзира на националну, верску или језичку припадност, као и место и државу живљења. Ипак, биће прихваћени само они радови који су изворно написани, - или преведени -, на: српском, српско-хрватском, буњевачком, хрватском, црногорском, бошњачком или славено-сербском језику, те ресавско-моравским, и лесковачко-нишко-врањанским језиком, као и све дијалекатске варијанте: нпр. икавица, чакавица, кајкавица.

Могу се послати, ове комбинације радова и података:
1 - до десет аутобиографских реченица о себи (име, презиме, година рођења, место рођења, место и држава живљења и слично)
2 - ако се шаљу само афоризми: до 30 афоризама
3 - ако се шаљу само приче: до пет прича, не дужих од једне стране - по причи, или једна-две приче, не дуже од пет страна А4
4 - ако се шаљу само песме: до пет песама, не дужих од једне стране - по песми, или једна-две песме, не дуже од пет страна А4 (куцане у једном реду)
5 - ако се шаљу комбиновани текстови: не више од три приче/песме, и не више од 10 афоризама, по аутору
6 - могу се слати и епиграми: не више од 30 епиграма, уколико се шаљу само они. у комбинацији, само до 10 епиграма.
7 - новинска сатира: до два чланка, не дужа, по чланку, од две куцане стране, А4 формата
*******

Биће представљени само они аутори који лично пошаљу своје радове, а селектор их уврси у зборник/ке.

Исти аутори, ако се тако осећају, могу послати радове за обе књиге, али радови морају бити различити.
Прилози аутора ће бити штампани оним писмом на ком буду послани, без икаквих језичких измена (или било каквих других).
Прилоге слати као Ворд документ (Word doc), на имеил (E-mail): nosorog@blic.net .
Селекцију пристиглих радова ће извршити приређивач и селектор зборника, а то је Горан Кљајић, уредник часописа "Носорог" ( www.nosorog.rs.sr )
Задњи рок за слање радова је 31. децембар 2016. године.
Књиге ће бити објављене у току 2017. године.
Издавач ће бити Часопис "Носорог".

ЧАСОПИС "НОСОРОГ"
Бања Лука, 11. априла 2016.
Petry Bogdan, Romania
August - Август
175
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA