НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 10 - Page
180
• Америка подстиче наше глумачке способности. Правимо се да уживамо.
• Америка ратује по целом свету. Бори се за пацифизам.
• У знак победе над фашизмом, Америка је бомбардовала цивиле широм света.
• Не могу се потпуно изједначити Америка и нацистичка Немачка. Америка још није поражена.
• Америчка демократија нам је све ближа. Опрезнији су већ сишли у склоништа.
• Американци су грешком ракетирали школу и болницу, али су касније уништили и један тенк. Све је добро што се добро сврши.
Ђорђе Оташевић
• Силикони су за сисице!
• Колико је потребно сијалица да замене владу?
• Необавештеност је последица обавештености.

• Устао сам једној бакици у аутобусу. Она је генија за вожњу.
• Има шта хоће, а нема шта неће.
• Поштовали бисмо ове волове да смо Индијци?!
• Голи смо. Брига нас шта ће други да кажу.
• Даме имају предност, али има прилика које се не пропуштају.
• Немаш појма колико ми је драго што све знаш.

• (Не)успешни самоубица – уби се покушавајући да се убије.
Горан Радосављевић
- Шема власти од горе ка доле: Једна будала, три улизице, седам паметних...
- Обожавам Позориште АПСУРДА. Не излазим из Министарстава, Владе, Секретаријата

- Више не морамо на Суд. Демократска странка ради нон-стоп.
- Демократска странка је као обећана земља. Од ничега почнеш а завршиш као милионер.
- Није он прави демократа. И даље живи од посланичке плате.
- Истина је затамничена. Чувар се мења сваке четврте године.
- Из мржње према вама рађа се љубав према човеку.

- ДС је уништио Србију. Али ту је још Балкан, Европа, Свет...
- У рукама демократа су медији и судство, а ЛАЖ је постављена за заштићеног сведока.
- Корупција влада у Србији. А ја мислио Демократска странка.
Срђан Симеуновић Сендан
o Електрични апарат троши струју, дизел апарат нафту, а државни апарат живце.
• Ми би примјењивали ратне конвенције, али нисмо могли и читати и ратовати.
• Ми смо за запад исток, а за исток смо дивљи запад.
• Прошли мјесец се запослило много наших младих и паметних људи. У Њемачкој, у Норвешкој ....
o Код нас је исто као код штрајка глађу, само наопако; ми немамо шта да једемо, а хоћемо.
• Наш највећи ратни циљ је био да дођемо до мира.
o Можемо и ми да живимо као сав нормалан свијет. Али, нећемо да копирамо никога.
o У јавним набавкама се јавно набавља оно што се претходно тајно договори.
o Власт може лако да сазна шта криминалци раде. Али неће, јер поштује њихово право на приватност.
o Јавне набавке су се показале корисним у јавним установама. Корист од њих има она фирма која продаје, и неко у јавној установи која купује.
o Да нисмо изабрали овог посланика не би имали лијепих говора, али би имали свега осталог.

o Имамо опозициону владу у сјенци и позициону владу у мраку.
Милан Куриџа
Nikola Kapusta, cartoonist, about our Cartoon Competition: Up & Down - in Doneck ( Up ) and in Kiew ( Down )
o Он појма нема шта је то мито. Мисли да је исто кад старица из њедара извади увелу, смежурану јабуку и кад министар стави у џеп коверту са сто хиљада марака.
• Неки су породичну медицину схватили тако да свака породица научи онолико медицине колико јој треба.
• Како је почело, једнога дана ћемо имати више стогодишњака него двадесетогодишњака.
• Треба нос стално држати зачепљен. Има их доста који говоре да им је душа у носу.

• Тражио је од љекара да га упути у најмању болницу, јер мисли да је тамо партиципаја мања.
• Неки синдикати у здравству нису од болесника научили чак ни да јаучу како и када треба.
Слободан Јанковић
Њена аутобиографија заслужује повез од змијске коже.
Саво МАРТИНОВИЋ

Аутобиографије су свједочанства у властиту корист.
Златко СТИПАНИЧИЋ АУРЕЛ

Неписмени споро напредују јер им увек други пишу аутобиографију.
Милован ИЛИЋ МИНИМАКС

Аутобиографија га је потпуно измијенила.
Сенад ХОНИЋ

Сизиф написао аутобиографију – „Мито Сизифу”.
Миодраг СТОШИЋ

Невероватно. Кад год возим ауто, испред мене је гњаватор, а иза агресивац.
Радосав ОТАШЕВИЋ

Кад се оборе седишта у аутомобилу, онда сувозачица бира брзине.
Раде ЈОВАНОВИЋ

Које непосредно, које посредно, од аутомобила живи неколико милиона људи. А умире неупоредиво мање.
Душан РАДОВИЋ

Тражим жену са аутом – пожељна фотографија аута.
АНОНИМ

Пут до женског срца најлакше је превалити аутомобилом.
Милован ИЛИЋ

Неки другови су као аутомобил: пале само на гурање.
Радомир РАЦКОВИЋ

Од некретнина имам аутомобил.
Раде ПЕТКОВИЋ

Аутомобили су мртвачки сандуци на точковима.
Жарко ПЕТАН

За воланом аутомобила који јури под великим гасом обично седи возач под малим гасом.
Ранко ГУЗИНА

• Може бити да ми је глава на пању, али је шума државна.
• То што смо почели да трагамо за нафтом најсигурнији је знак да смо од државе направили пустињу.
• Пошто ништа нисмо добили за све оно што смо дали испада да смо силовани.
• Математика је бар јасна. Гдје има градње - има и уградње.
• Пријатно се изненадим кад чујем да је овдје неко нешто украо. Зар се овдје још увијек има шта украсти?
• Босну и Херцеговину је најлакше описати пјесмом: „Три ливаде, нигдје `лада нема“.
• Увијек кад је климаво – ми климнемо.
• Предсједника је, напокон, жестоко ударила сатира. Сударио се комбијем пуним сатиричара.
• Ако буду хладни радијатори, чека нас врућа зима.
• Класична музика је најбржи начин да се политичари који су научили да играју у колу избаце из такта.
• Сударила се два испосника. Један у џипу, други у „мерцедесу“.
• Правимо државу по Платону. У њој нема мјеста за пјеснике.
• Да је одлежао афоризам – не би одлежао аутор.
• Пријавио сам се на конкурс за упражњено мјесто у полицији. Биографија није требала – пошто су је већ имали.
• Ако нам Руси не пошаљу рубље, ходаћемо и голи и боси.
Миладин Берић

Nikola Dragash, Serbie >>>>>

***

МРАВИЊАК

Мравињак узаврео град овај
У сваком мраву по један мравојед
Хаотично зверање, покољ очију
На плочнику поглед до погледа
Порушене жеље под ногама цвиле
Док у мимоходу не жалимо друге
На плочнику већ су и наше очи биле

Сви носе неко ћутање у себи
И сви крију по неку перверзију
Љубав и мржњу, срећу и јад
Мравињак узаврео је овај град

Свако носи по један страх, у себи за себе
А нико није толико луд као луди
Да бежи и да се крије од људи
Од себе нико побего није

У сваком мраву, мравојед спава
Мравињак узаврео људска глава

Милан Маринковић Липолишки

КО БИ ГОРИ -
САД ЈЕ ЈОШ ГОРИ

Политичари ће се увек жртвовати за нашу ствар – док не постане њихова. Како се ствари мењају преко ноћи, тако се приватизација приводи крају. Кад се представе играју у мраку, изиграни не виде разлике између демократа и демагога.
Да није демократских промена, не бисмо знали каква демократија може да буде. Демократски централизам је лењинистичка заоставштина: учите, учите, и само се учите - на грешкама. Што и није ништа ново: потпис нечитак, остало - поготово. Не бисмо им веровали, да нас нису лагали. Предизборна обећања нису пала у воду. Испарила су. Транспарентност Србије не заклања транспарент „Доле лопови!“. Лопови су горе.
Политика једно, економска логика друго, радници треће. Штрајкују они који немају шта да изгубе и ови који су имали. Диктатура пролетаријата је успешно приведена крају. Од пролетаријата ни трага ни гласа.
Откад је нестао средњи слој, горе је боље. Кад су радници прошли сито и решето, зауставили су се на цедилу. Могли су проћи горе, али никоме није падало на памет да се пење. По правилу: да бисте проблеме решавали у ходу, морате се макнути. Можда ово није ни налик на социјални дијалог, међутим, и ми се нешто питамо: „Владин социјални програм је најбољи. Свако је социјални случај за себе.“
Раднички захтеви су нереални: зарадили плате у једној држави, захтевају исплате у другој! Влада неће попустити пред нереалним захтевима радника. Реалне обавезе ионако (и овако!) не може да испуни. Министар је рекао, па порекао. Нека се припреми Влада!
Нико не говори о раду. Не може да дође до речи. Ни радници не могу да прихвате стварност овакву каква је. Јер у њој нису учествовали.
Живот иде даље. Ми за њим.
Илија Марковић
Следећи пут нам поделите атомско оружје. Овако много споро иде.
Слободан СИМИЋ

Чуо сам да атомска бомба вреди неколико милиона динара. Е, да жоће једна да ми падне у двориште!
Александар МИЛАНОВИЋ

Атомски рат може да буде и користан: можда ће нови Адам одбити јабуку коју му буде понудила нова Ева.
Милован ИЛИЋ

Откако сам набавио портабл атомску бомбу, комшије су почеле да ме сматрају озбиљним човеком.
Драган ОГЊАНОВИЋ

Увек кад се приближи атомски рат, глобусима нагло падне цена.
Милован ИЛИЋ

(Говор одржан 22. Децембра, в НУБРС, Бања Лука, на манифестацији: НОСОРОГОВО НОВОГОДИШЊЕ МУДРОВАЊЕ – Сабор Сатиричара Српске. Иначе, било је позвано више од 15 автора, потврдило 12, а појавило се осам, рачунајући и потписника.)
***
Добар вече
Поштована публико!

Хвала што сте дошли на ову вечер.
Ја сам Горан Кљајић, и увешћу вас в ово вече, в име организатора.
Наравно, говорићу своје личне ставове, које можете подржати, а и оспорити.
Само никог другог не треба обавезивати мојим речима и мислима.
Ми, хумористи и сатиричари, ретко добијамо прилику да јавно говоримо и наступамо, па се наше оглашавање в јавности, своди на овакве наступе, које сами организујемо.
То је штета, - понајмање за нас, јер ћемо ми своје умотворине записати -, али је неправда према онима који би то хтели чути или прочитати.
Мора се рећи и да оно што се напише, ва сатири, често тражи велику способност промишљања, а то баш није карактеристика овдашње средине и културе.
Као онај ко пише, - и који је објавио неке не безначајне мисли и дела -, користим могућност, јер осећам обавезу и да то јавно кажем: да нам Илири – као владајућа каста – манипулишу, искривљују и кваре језик, а под изговором: правилног говорења!
То нас удаљава од нас самих, од словенских корена и наше истинске бити.
Ви, вероватно, не разумете о каквим Илирима говорим, али сад нема времена да се то шире објашњава.
Моје је да им се супротставим, због долазећих генерација, а и смешно је гледати људе који в четрдесетој, педесетој или седамдесетој години, прихватају да буду учени шта и како да говоре.
Само толико око језика, и наметања лажног језика.
Ово је наше осмо Носорогово новогодишње мудровање, где ми, на крају године, користимо прилику да се окупимо, - колико нас може доћи -, нешто проговоримо, и тиме понешто сазнамо о раду оних других.
Територијално, ова манифестација је везана за Српску, а не за нацију или културу.
Вечерас су овде присутни: Слободан Јанковић, Миладин Берић, Живко Вујић, Гојко Мандић, Дарко Самарџић, Милан Куриџа, Зоран Симић и ето - ја.
Ми, овде, в Бања Луци, и широј регији, ми смо као нека копија Каљининградске области, с тим да ми, ту негде, немамо неку моћну државу, која би нам в било чему, и било како, могла помоћи.
Стога ми можемо да се ослонимо једино на своје снаге.
В књижевности, то су претходни и садашњи, писци, и за ову прилику бих се осврнуо на три имена, која припадају овој регији.
Ћопић, један од највећих писаца, потпуно је деградиран, јер се не уклапа в шеме и калупе, а такође и стереотипе, времена, а поготово Илира. Испред ове националне установе, можете да видите један понижавајући споменик, посвећен Бранку Ћопићу. То је понижење Ћопића, Краишника и Бања Луке.
Скендер Куленовићсе омаловажава, а његова поема се обезвређује и не свата – а и шта они могу да свате -, и не види се да је „Стојанка мајка Кнежопољка“, прво – потпун опис опстанка, а друго – песма о Богородици и покушају њеног затирања, и уништавања Светог Тројства, које се код писца појављује као: Срђан, Мрђан и Млађан.
Васо Пелагић је био, свога времена, просветитељ ових крајева, а управо таква фигура недостаје за ово време, и ово мрачњаштво.
О Кочићу бих само упозорио да су његово име, в руке узели књижевни криминалци, и да се ту одвија велика деградација културе, и још већа крађа пара, исте те културе.
Ово су били претходници, а рекао бих понешто и о три савременика. То су: Слободан јанковић, Василије Каран и Миладин Берић.
Слободана Јанковића сам окарактерисао као бањалучког Чехова, из разлога што оба пишу приче весело, и в сличној дужини прича. Обадвоица су по професији били доктори, а колико знам, г.Јанковић је лечио оно од чега је Чехов умро.
Слободан Јанковић је написао и серију прича о медицини, приказујући једно тешко, а често и мрачно подручје људске делатности, на весео и смешан начин.
Писца Василија Карана, онолико колико његов рад познајем, упоредио бих са Хемингвејем, и Хемингвејевим романима, а то због обиља речи и количине створеног текста, које нам обоица дају, као јаку, дугу, прољетну кишу, кроз коју прште сунчеви зраци.
За онолико доброг текста, колико има в једној Карановој причи, неки који су укупно в животу, толико написали, в Београду добијају националне пензије и, потом, улице.
Како сад ствари стоје, сва је прилика да ниједан од ових автора неће добити, кад томе дође време, улицу в Бања Луци.
Миладина Берића, представио бих као бањалучког Јесењина, који се срећом, на време извукао из „крчмарске Бања Луке“, и слободно га оцјенио као: највећег пјесника кога је Бања Лука имала. Он ствара разне врсте поезије, лирску, религиозну, родољубиву, а наравно и хумористично-сатиричну, и његова величина в томе, многоструко је шира од Бања Луке.
Да не замерите, могао бих се ја и понечим критичким осврнути, на поменуте, али с обзиром да је око њих тотални мук, нека добра реч, неће бити превише.
Враћам се на Слободана јанковић.
Он је од часописа „Носорог“ добио награду за животно дело.
А сада му такву награду додељује и једна хумористичко сатирична групација, из Београда, а часопис „Носорог“ је замољен да буде посредник.
Прочитаћуобразложење награде које је послано од стране награђивача:
(Уследило је читање образложења, пристиглог из Београда, потписаног од стране др Слободана Симића.)

АКО ТИ ЗНАЧИМ

Ако ти значим нешто
Ил макар сам ти драг
Учини да замном остане
Бар свеже хумке траг

Не тражим венце, ни мрамор сиви
Тек своје име на крсту
И стих неки тужан
Сузу бар једну да измами
Пролазнику непознатом

Нисам био ни вечни поета
Нити мислилац какав
Био сам само делић света
И завршио као такав

Зато ти не тражим много
Тек неки видљив траг
Учини да замном остане
Ако сам ти био драг

ПРОЛАЗНИЦИ

Кандило упаљено, прикрива смрад
Отужна полутама и стих на олтару
Магију досликава
Свеће замируће
Анђеле успављују или ђаволе распаљују
Ко би га знао

Залутао иза времена, зверам около
Не бих ли срео Бога
У мени влада , страховлада
Ни Бога, ни свеца,ни ђавола не би
И овај свет ме мимоиђе

Полумртав зором зарудех на олтару
Ипак јутрење ме не затече
Прогнан у себе лутам ивицама
Не могу пасти
Знам ван мене провалије нема

Сазнање се роди, када ум одлута
Ми смо само пролазници
За нама се скамени крајпуташ понеки
Епитаф шаљив и то је све

Милан Маринковић Липолишки
Iz: NOVOSTI, Zagreb - http://www.portalnovosti.com/

27. prosinca 2016.
Piše Sinan Gudžević

Ime zemlje Italije

Gore u Padaniji, u rijeku Po (mitski Eridan) strmoglavio se najžalosniji vozar konjske zaprege u grčkoj mitologiji, dječak Faetont, koji je od oca Helija izmolio ona kola e da jedan dan vozi Sunce preko neba…

Italija je, ako vjerujemo Timaju i Marku Varonu, isto ime kao Bojotija, iliti Beotija, ona pokrajina srednje Grčke. Zemlja goveda. I Varon i Timaj pišu da je u arhaičnom grčkom riječ italói značila ‘goveda’, a zato što je mnogo goveda paslo po pašnjacima u toj zemlji. A ime Italija najprije je dobila ova zemlja Kalabrija kroz koju mi sada putujemo, pa se ime proširilo na sjever. A mogla se Italija zvati i po konjima, ne bi bilo pogrešno. Gore u Padaniji, u rijeku Po (mitski Eridan) strmoglavio se najžalosniji vozar konjske zaprege u grčkoj mitologiji, dječak Faetont, koji je od oca Helija izmolio ona kola e da jedan dan vozi Sunce preko neba. Ali je bio nejak da kolima upravlja, krilati konji su bili prejaki za njegove ruke, pa su mu se uzde iz njih izotele, a njih četiri (Piroent, Eoj, Ajton i Flegont) u stravičnom trku približivši kola Zemlji učinili su da Sunce s njih sprži planine, isuši rijeke i druge vode. Posljedice najveće saobraćajne nesreće u mitologiji uvećao je glavni bog grčko-rimski Zeus, ili Jov-pater, ubivši munjom nevještog i nejakog vozara Faetonta, pa Helije od žalosti sutradan nije ni izvezao Sunce na nebo, već su svjetlost Zemlji davale vatre od požara. A sestre Helijade su ukopale i oplakale mrtvog brata, pa je iz njihovih suza nastao jantar, a one same od tuge su se vrgnule u topole. Eto, mogla se zemlja Italija zvati, recimo Hipponia ili tako nekako, danas bi je Talijani zvali Ipponia, a mi, možda, Konjska ili Konjačka. Dobro, a mi ćemo večeras odužiti dug prema domaćinu, pa hajde sutra da odemo u mjesto gdje su konji, obični pozemljarski konji, bili dio sretnog života i uživanja. I gdje su, sa razularenosti u koju su ih vrgnuli njihovi vlasnici, ti isti konji doveli do propasti i sretnog života i samoga mjesta. Riječ razularenost je i došla iz konjičke i konjaničke terminologije.
Ovako smo nekako, riječ ja, riječ on, razgovarali prije ravno devet godina, na dan, 18. decembra 2007. Predrag Matvejević i ja vozeći se iz Salerna za Cariati. Ondje smo bili pozvani na razgovor o jednoj knjizi. Cariati je na Jonskom moru, na sredini puta koji spaja Crotone i Sibari, pedesetak kilometara daleko od jednog i od drugog.
A mjesto u koje je trebalo da odemo jest Sibari. Da sutradan odemo onamo, predložio sam ja, i Predrag je predlog rado prihvatio. Rekao je, doduše, da se nada kako ujutru neće morati rano na put za Rim, jer ondje bi mogao imati jedan sastanak neke komisije o pitanjima Mediterana, koji još nije potvrđen, pa ga možda neće ni biti.
Sibari je mjesto o kojem među starim piscima vlada sloga u pogledu uvjerenja da ga je luksuzan, raskošan i raskalašan život njegovih stanovnika odveo u propast. Tako kaže Strabon, tako i Herodot, tako i Timaj, tako i Diodor Sikulski, a tako i Ajlijan. O raskoši u kojoj su živjeli Sibarićani ostavio je cijelo jedno poglavlje i Atenaj iz Naukratija. Sa te raskoši i dokolice u gradu je bio zabranjen svaki zanat koji bi stvarao ikakvu buku, te nije bilo ni kovača ni stolara, čak nije bilo dopušteno držati ni pijetla. U primjerima sibarićanske lijenosti i dokonanja prepoznaju se izvori mnogih današnjih viceva. Jedan Sibarićanin pričao sugrađaninu kako je dobio kilu dok je samo gledao kako neki zemljoradnik negdje kopa. A sugrađanin slušao pa kazao: ‘A mene bole rebra dok te slušam kako mi to pričaš.’ Sibarićani su bili uveli u običaj da vodonoše i sluge u javnim kupatilima nose na nogama okove, e da slučajno, ako bi ubrzali hod, ne bi poprskali one koji se kupaju.
I tako dalje, bio sam radostan što ću onamo poći sa Predragom. Dosta je on mene vodio, izvodio i čašćavao, sad sam vidio priliku da i ja njega jednom (o, nije to lako s njime!) počastim izletom na jedno važno mediteransko mjesto. Pa sam se i raspričao o tome šta je meni taj grad Sibari. Ponio sam i knjigu Ajlijanovu ‘O prirodi životinja’ i iz nje mu pročitao nešto što sam tih dana bio preveo, poglavlje o spomenutim konjima koji su se toliko raspustili da su presudno doprinijeli propasti dokoličarskog grada s grčkim imenom Sybaris. Od te propasti, godine 510. prije naše ere, grad se nije oporavio nikada, a danas se mogu vidjeti samo kukavne iskopine nekadašnjih tvrdih zgrada. Prepisujem cijelo to poglavlje iz 16. knjige:
Osobina konja je da lako uči. Za to evo primjera. Stanovnici Sibarija, čuo sam, bili su zabavljeni samo životnim užicima i nisu se zamajavali brigama o bilo kakvom ozbiljnom radu. Cijeli život su provodili u lakomislenom dokonanju i dangubi. Bilo bi predugo da se nabrajaju sve pojedinosti odnosa među Sibarićanima, neka u primjer za njihovu pošast za zadovoljstvima, bude spomenuto samo to da su i konje bili izvježbali da igraju čim začuju zvuk frule za vrijeme gozbe. A žitelji grada Krotona za to su znali, pa su, kad su krenuli u rat protiv grada Sibarija, naredili da zamuknu trube čiji je zvuk rezak i zove u boj, a poveli su frulaše, i frulaši su ponijeli frule. Kad su se, tako, primakli Sibarićanima na domet strijela, oni frulaši su zavirali svirku za igru. A konji iz Sibarija, čim su tu svirku začuli, povjerovali su da to počinje gozba te da su svi unaokolo gozbari, pa su zbacili sa sebe jahače i krenuli da skaču i da igraju. Tako su ne samo oslobodili tereta svoje hrbate, već su izvrgli ruglu i ratnike.
Predragu se zapis jako svidio, a ja sam, vjerujući da nagovor za put u Sibari nikad ne može biti pretjeran, nastavio da ga ojačavam. Pa sam se sjetio Ovidija i njegova spominjanja dviju rijeka, antička imena su im Crathis i Sybaris, a današnja su im Crati i Coscile, pa sam rekao kako Ovidije tvrdi da onima koji nakvase kosu vodom s njih ova bude ponalik na jantar i na zlato. A Plinije Stariji tvrdi drukčije: ljudi koji piju vode sa Kratija imaju svijetlu kožu i plavu kosu, a koji piju sa Sibarija kovrčavu imaju i crnu, a tamniji su kožom. Goveda i ovce su bijele koje piju s prve, a tamne koje piju s druge. Strabon pak kaže kako konji koji piju s rijeke Sibari bivaju plašljivi. A Katul, iako ne spominje grad Sibari, svakako na njega misli kad u 51. pjesmi kaže da dokolica ubija kraljeve i u propast ruši gradove moćne: Otium et reges prium et beatas / perdidit urbes. Kako je to naš dobri i dragi, neprežaljeni Dubravko Škiljan preveo safičkom strofom:
Dokolica, Katule, tebe muči:
tad si mahnit, težiš za nedostižnim.
Dokolica kraljeve nekoć skrha,
gradove moćne.
Sve u svemu, htio sam da odemo u mjesto u kojem su konji plesali ples propasti uz svirku propasti. Za to sam se bio spremio i više i bolje nego za onaj susret književni, radi kojega sam se i zaputio u mjesto na talijanskoj čizmi koje je smješteno ondje gdje narodna anatomija na tabanu zove gladno. A Sibari je još dublje u tome gladnu.
Poslije književnih govora i razgovora, gostoljubivi domaćini su nas poveli na večeru, a tek iza ponoći smo se razišli po sobama. Sutradan, kad sam krenuo na doručak, našao sam u vratima svoje sobe zatnutu cedulju s porukom: ‘Sinane moj, zvalo me iz Rima, morao sam rano otputovati. U Sibari ćemo drugi put, da vidimo te iskopine i te vode od kojih se postaje plavušan. Vidimo se u Rimu. Tvoj Predrag.’
Pa sam u Sibari išao sam. A ono Matvejevićevo ‘drugi put’ za devet godina nije došlo. Ne odosmo u Sibari, i ne umismo se vodom rijeke Crati, možda bismo se bili vrgnuli u plavušane. Žao mi što se ne napih vode s rijeke Coscile, i ne vidjeh hoće li se moja konjska usplahirenost pojačati. A najžalije mi je što onamo ne povedoh Matvejevića.

Iz: NOVOSTI, Zagreb - http://www.portalnovosti.com/

28. prosinca 2016.
Piše M.C.

Hommage partizanskim spomenicima

Uspjeh zagrebačke režiserke i vandalska sramota Hrvatske: Dokumentarac Irene Škorić o uništavanju antifašističkih spomenika pobjednik je u konkurenciji dokumentarnih filmova na 6. Balkan New Film Festivalu u Stockholmu

Dugometražni dokumentarni film 'Neželjena baština' režiserke i scenaristice Irene Škorić, pobjednik je u konkurenciji dokumentarnih filmova na 6. Balkan New Film Festivalu ( BaNeFF), koji je održan od 19. do 22.decembra u Stockholmu. Film je publika odlično primila te je postigao velik uspjeh, kao jedini hrvatski dokumentarni film prikazan u konkurenciji 14 dokumentarnih i 13 kratkih igranih filmova iz Mađarske, SAD-a, Srbije, Švedske, Rumunjske, Makedonije, Maroka, Crne Gore, Moldavije i BiH. Svjetsku je premijeru taj dokumentarac imao još ljetos na Sarajevo Film Festivalu.
Stominutni rad Irene Škorić govori o spomenicima koji su u čast antifašističke borbe nakon 1945. godine podizani po cijeloj tadašnjoj Jugoslaviji. Mnogi od spomenika, putem kojih su se kroz obrazovni proces, političke skupove i turističke projekte afirmirale antifašisičke vrijednosti, bili su od iznimne umjetničke važnosti, no od devedesetih je u Hrvatskoj srušeno i ozbiljno devastirano više od tri tisuće njih.
'Film navodi na razmišljanje o velikim pitanjima koja dotiču mnogo više od povijesti Balkana i tiču se svih nas. Kako se treba odnositi prema nedavnoj povijesti povijest i njenim spomenicima? To je veliko pitanje za mnoge koji su se rodili u Jugoslaviji, zemlji koja više ne postoji. Spomenik naravno nije samo komad materijala, već umjetničko djelo i dio kolektivnog sjećanja', stoji među ostalim u obrazloženju stručnog žirija koji je Ireni Škorić dodijelio prvu nagradu.
- Promijenjene društvene vrijednosti i nove političke okolnosti su međunarodno priznata umjetnička djela učinila nepoželjnima i metom vandalskih rušilačkih napada. Slikom i rječju svjedoka (eksperata, umjetnika i političara, pa i onih koji su spomeničku građu prodavali kao sekundarnu sirovinu) govori se o sudbini umjetničkih djela pretvorenih u otpad - kazala je Škorić o svom filmu koji je u produkciji Artizan filma sniman čak nekoliko godina. Za kamerom su se izmjenjivali Branko Cahun, Darko Krakar i Robert Krivec, montažer je bio Silvije Magdić, a kompozitor Ivo Josipović.
Švedski BaNeFF posvećen je novijoj filmskoj produkciji balkanskih zemalja, a usmjeren je na radove koji se bave nekom specifičnom temom Balkana, a nemaju širu distribuciju po skandinavskim zemljama, kako bi se o njihovim kreativnim dometima moglo s uglednim filmskim gostima raspravljati na nizu pratećih panel-diskusija. Nakon središnjih događanja u Stockholmu, festivalski će program tokom sljedećeg proljeća i ljeta biti predstavljen i po drugim švedskim gradovima, ali i u Norveškoj. Cijela se manifestacija održava pod pokroviteljstvom Švedskog filmskog instituta.

180
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA