НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 3 - Page
180
• Кад ништа не радим осећам се веома корисним, јер знам да ништа не могу да погрешим.
• Много већа елементарна непогода од поплава, су политичари новог таласа.
• Ми ћемо ући у ЕУ, лимбурга месеца кад се мајмуни шишају, по јулијанском календару, а можда и пре!
• Морали су да искриве чињенице, да би право били на њиховој страни.
• Код нас само мазохиста може да ужива у пензији.
• Ми се увлачимо у дупе светским моћницима, све док се не стекну услови да их разгузимо.
• Посла има за све, али нема довољно радних места.
• Првих сто година под Турцима је било тешко, све док они нису легли на руду.
• Док глупи Срби схвате да су бомбардовани за њихово добро, сви ће умрети од тровања осиромашеним уранијумом.
• Смрзао сам се као пингвин!
• Моја баба није за таблет. Она је на таблетама.
• Грађани су се одазвали акцији предаје оружја. Откопане су и ратне секире.
• Према најновијим налазима форензичара, у Србији може да се живи.
• Отварање нове фабрике касни, јер Сизиф никако да догура камен темељац.
• Он је цео свој живот посветио уметности, али га она очигледно није разумела.
Зоран Т. ПОПОВИЋ
ИСТОМИШЉЕНИЦИ КВАРЕ ЈЕДНОУМЉЕ
• Сизифу су потурили угаони камен темељац.
• Јустиција је удаљена из суднице, јер ремети рад суда.
• Здрав разум угрожава устав.
• Чињенице су тврдоглаве, њима се не може ништа доказати.
• Када власт износи бајке, наравоученије се само анмеће.
• Која је страна у праву може се утврдити непристрасним лажирањем.
Живојин Денчић
• Ми немамо цену. Продаћемо се пошто – пото.
• Великог Вођу памтићемо по странпутици којом нас је водао.
• Повратили смо њихову љубав. Била је покварена.
• Ми смо скроман народ. Од два добра увек изаберемо зло.
• Знаћемо ускоро да ли смо по укусу Европе. Дегустација поглавља је у току.
• Глад отвара велики апетит.
• Изгледа да ми се покварио телевизор. На сваком каналу само репризе премијера.
• Биће рата! Узео сам кредит.
• Ко држи дијету биће дуговечан. Ко не држи, умреће сит.
• Кад се заменица ОН односи на ЊЕГА, онда је то властита именица.
• Још нисмо део европског стада. Тренутно смо у тору за шишање заблуделих оваца.
• Крче ми црева. Не примају сигнал за ситост.
• Ћутање је глаголски облик злата вредан.
• Нама је већ данас боље него што ће бити сутра.
• Служио сам се истином. Док ми се није обила о главу.
Љубомир Илић
• Сељаци узалуд очекују помоћ од Скупштине. Сточни фонд их је опет издао.
• Свијет више не користи дрво у грађевинарству а ми од породичних стабала правимо читаве империје.
• Како ријешити смјештај органског ђубрета? О томе ипак одлучују бирачи.
• Рекултивацију одлагалишта смећа Београд је ријешио сађењем цвијећа око Скупштине.
• БиХ Предсједништво је велико срце које тако лупа, да земља никад не оскудијева у крви.
• Кад на радију, између Сарајева и Бањалуке чујете крчање, то је радио-станица Глас разума.
• Дизањем завјесе почиње позоришни комад. Падом мушких гаћа почиње драма или комедија.
Бојан Богдановић
Carlos Amorim, Brazil
• Вежи коња где ти газда каже. Не могу, одјахао је иза браве, приликом лова на приватизоване паре.
• Беше то вредан, добар коњ. Шта вреди – и он је посрнуо под лошим јахачем.

• Од главе риба смрди. Још траје ловостај у жабокречини скупштине.
• Од вука у јагњећој кожи не очекуј – да не коље овце.
• Над силом ни правда не помаже, рече медвед и тресну шапом о кошницу беспомоћних пчела. И тако поче – Трећи светски!
• Од рупе до рупе – само миш слободно шета.
• Да су се диносауруси могли завући у рупе – и данас би постојали.
• Спао је с коња на магарца. Како ли ће предводити стадо оваца кад нема квалификацију за предводника странке!?
• Народ је стока грдна, од које су рођене (про)пале вође.
• Чувај се жене која сама кошуљицу свлачи. Змија је змија.

• ‒ Лако је теби да чуваш своју личност кад имаш бодље – рече гологузи миш јежу.
• Не дирај лава кад спава. Ни посланика на скупштинској седници, кад сања дебелу дневницу.
Ђура ШЕФЕР СРЕМАЦ
• Окренуо бих нову страницу у животу, али ко ће да чита такве глупости?
• Могу да ме убију само преко мене мртвог.
• Глуве боли уво за све.
• Ако си мртав гладан, може да умреш од глади.
• Ко високо лети, дува траву.
• Само љубав је вечна. А све што је лепо кратко траје.
• Нема потреба да одлепујете плакате политичара. Политичари су и онако одлепени.
• Пијем да заборавим да сам пијан.

• Нашао сам обе црне чорапе у исту фиоку. Колико је мали свет.
• Ћаволски сам близу да бих посато анћео.
Марјан Анђеловски
• У почетку смо радили с пјесмом, касније кад смо се уморили само смо цвилили.
• Бришимо одавде... па до тамо.
• Далеко смо од побједе – немамо кондиције да за њом трчимо.
• Гинули смо на терену – противници су нас убили.

• Поштено, јебеног су добро нагузили.
• Нама је стало до побједе – пораз нам неда да даље кренемо.
• Џаба се они не дају – купили су их за масне паре.
• Наш пријатељски сусрет у кафани завршио је непријатељски.
• Ја и пријатељ кренули смо на утакмицу – али кафана је била ближа.
• Прошао сам ја ту школу – ова ми се некако више свиђа.
• Тренирам пливање... у дуговима.
• Тако нам је речено, а ми ће мо вам казати овако.

• Док сам био млад радио сам на своју руку – са десанком шакић.
• То би било све – шта, зар вам је то мало.
Абдурахман Халиловић - Ахил
АКО ТЕ СТИГНЕМО
Тројица смо, али када се добро наместимо, гледамо на све четири стране света. И муву кад пролети спазимо. Пустимо је, дабоме. Али чим неког сумњивог приметимо, опколимо га, оборимо на земљу, завежемо му руке. Кљешта и палице повадимо. Зубе да му вадимо, нокте чупамо, прсте и кости да му ломимо. Само ако приметимо да у срцу и души није демократа и хуманиста.
Ђорђе Оташевић

Sergii Fedko, Ukraine >>>>>

***

ЖЕЉА

Деда Мразе, Деда Мразе,
Испуни ми жељу ову
Из минуса избави ме
Да у плусу чекам нову.

Картица ми залеђена
Сибирска је зима стеже
Од попуста за празнике
Мени буде само теже.

Џаба идем на банкомат
Када тамо нема наде
Заслужне су за то стање
Нове мјере наше Владе.

Па те молим Деда Мразе
Упалти ми неку пару
Да ми рачун није празан
Док испраћам ову стару.

Бранка Војиновић Јегдић

БЛАТО
Прљавим речима
служио се зато,
што му је језик
дотакао - блато!
*
ГАЖЕЊЕ
Бадава педантност
финија од злата,
кад бахато газиш
преко живог – блата!
*
ДРМАЊЕ
Ко што ветар стабло
продрма и хлади
и човеку треба
дрмање - да ради!
*
МОЗАК
Излете му псовка,
јер немирна глава
нема чим да мисли
а језик не – спава!
*
МУВАЊЕ
Далеко догура
јер се вешто чува,
нема ништа, али
стално нешто – мува!
*
НУЛА
Глумци и певачи
све док су у були
и култура ће нам
бити сва - на нули!
*
ОГРАНИЧЕЊЕ
Демократија је
добра када ниче,
касније је акти
сасвим – ограниче!
*
ПЛИВАЊЕ
Иако ме жена
дави кад је сама,
ја још увек пливам
у брачним – водама!

ПОБЕДНИК
Најзад сам се првог
места дочепао,
јер победник није
ни – учествовао!
*
ПУЦЊАВА
Издржао није
да га гази свако,
хтео да полуди,
па пукао – јако!
*
РАВНОТЕЖА
Маштамо будућност
лепшу и високу,
а желимо старост
мирну и - дубоку!
*
СМАКНУЋЕ
С положаја су га
циљано склонили,
јер су га у чело
пушком - нишанили!
*
СТИХИЈА
Радимо стихијски
уздигнуте главе,
зато нам се често
догоде – поплаве!
*
ТОЧАК
Бадава се човек
склања, бежи, пази,
точак историје
кад-тад га - прегази!
*
УЧЕШЋЕ
Баш добро нам иде,
бар тако чујемо,
иаку у томе
- не учествујемо!
*

НИКола ЧД Пешић

У ОГЛЕДАЛУ

Накит се истиче на глави,
на грудима и врату,
око струка, на рукама,
на хаљини и фраку.

– Овај филигран фини,
као да је позлаћен
само по површини.
Бурма, мустра јака,
позеленела – као од бакра.
А гривна сива ова
као да је од олова.
Без сјаја “минђуше од сребра”,
чиста нека легура бедна.
Огрлица од “старог злата”,
што сваком оку прија,
мислим да је имитација…

– Шта ти знаш!
Губи се одавде, ђубре бедно!
– Али, њихов сјај се
у хемичару огледн’о!


ГОРА – ГОЛА

(Некада, станиште
многољудних заједница.)

Гора је имала два лица:
према Јабланици и Ветерници.
Гора је била – шумоделница.
Док је шума нестајала,
Гора је била дрводелница.
Са шумом нестале су
звери и птице.

Затим, док су одлазиле
црнице, пескуше, глинуше...
отишли су и горштаци:
сточари, воћари, ратари...
Гора би земљоделница
и људоделница.

Гора је изгубила лице.
Гора је постала Гола.
Гола је сада развође –
вододелница.


ДУНСТЕРИ СУ – ДУНСТЕРИ

1.
Дунстери су дунстери,
дунстери су мајстори:

“Идемо у рат, да се борите!
Неки ће се вратимо,
а неки ће изгинете!”

2.
Дунстери су дунстери,
дунстери су мајстори:

Свуда су црвене чоје,
свуда су избори!
партије гласаче љубе:
“Где сте сaда Ви?!”

3.
Дунстери су дунстери,
дунстери су мајстори:

“Гласајте за нас!
Дајте нам глас
да дођемо на влас’!
А кад дођемо на влас’...”
“Не познајемо вас!”

(наставља се)

Перица ПЕШИЋ

ДА ЈЕ ...
Да је Русија на месту Кубе, сви Руси би емигрирали в Сједињене Државе.
Да је Тито био националиста, не би се борио за Југославију, него хрватску, па би Земун и Босна остали делови Велике Хрватске.
Да су комунисти били пусице као националисти, још онда би Немачка владала од Балтичког до Јонског мора.
Да је Стаљин слушао руске попове, данас би Русија била на Камчатки.
Да је Београд на географском месту Бања Луке, једино што би се двоумили је да ли да пређу на ислам или католичанство. Али би ту одлуку брзо донели, а још брже спровели.
Да су Србијанци, неком игром случаја, открили Америку, њихови данашњи потомци би ходали голи, поносили се својом вештином гађања луком и стрелом, и негирали да им је ико икад дошао из Европе, а с презрењем би говорили о Србима и Србији.
Да су...
Али нису.
Сви Такви!
Горан Стевин
Igor Jakovenko
05/12/2016

Šta će mojim unucima 11. dogma Trulskog sabora

Ruska pravoslavna crkva je rekla „treba!“; Ministarstvo nauke i obrazovanja je odgovorilo „razumem!“ Gundjajevu (patrijarhu Kirilu) se učinilo da je deci malo jedna školska godina bubanja Zakona Božjeg i pošto ga je zakamuflirao milozvučnim, tobože „svetovnim“ nazivom, zatražio je da se to mudrovanje izučava punih 11 godina i da deci truje život tokom celog osnovnog obrazovanja.
Odbor za nastavnu metodologiju obrazovnih institucija će ovih dana staviti na glasanje program za 11 godina kursa pod nazivom „Pravoslavna kultura“. Izvori bliski dnevnom listu Komersant, veruju da će članovi odbora glasati „za“ i da će predloženi kurs biti odobren i uredno uključen u nastavne planove i programe osnovnih škola širom Ruske Federacije. I bez obzira na to što će ovaj kurs imati status izbornog predmeta, moje životno iskustvo na ovim prostorima mi govori da će učenicima malo toga biti dopušteno da biraju. Celih 11 godina će „k’o bele lale“ grejati stolicu i sticati znanja iz gradiva koje je po rečima autora programa „orijentisano na pravoslavne vrednosti“.
Šta je to što bi po mišljenju Ruske akademije obrazovanja mladi ruski građanin/ka, zatečen/a na samom pragu svog zrelog života u XXI veku, morao/la da zna? Pa, evo šta. Da kada ga/je u pola noći probude, tačno „navede i opiše sve vidove crkvene zvonjave i sve oblike zvona koja vise u zvoniku ruske pravoslavne crkve“, da se precizno „orijentiše u pravoslavnom tipiku i mesecoslovu, da naizust nabroji svih dvanaest glavnih i sve pokretne i fiksne pravoslavne praznike iz crkvenog kalendara“ i, naravno, da ovlada znanjima o „višem smislu pravoslavnog života“.
Imajući u vidu ekonomsku situaciju u zemlji i veoma složen međunarodni položaj u kojem se Rusija našla, autori programa su za novi nastavni predmet pravovremeno predvideli još jedan, izuzetno aktuelan cilj: naučiti decu „svesnom redukovanju životnih potreba i umeću samoograničavanja u potrošnji“.
Osim toga, kurs Pravoslavne kulture će decu i omladinu Ruske Federacije obavezati da od malih nogu napamet znaju odluke svih 7 vaseljenskih sabora. I zaista, zar ne osećate da nam je svih ovih godina nešto falilo? Otkud kod nas tolika korupcija i katastrofalno loši putevi? Otkud masovna narkomanija i zastrašujuća epidemija side? Pa naravno, otud što ne znamo sadržaj Prve odluke Prvog konstantinopoljskog sabora: dogmu o krivoverju. Ali zato sada, kada svako đače bude znalo u čemu su grešili Evnomijani i iz mnoštva ljudi umelo nepogrešivo da izdvoji pritajenog Anomeja, a nekom zabludelom homousianisti znalo da objasni u čemu je njegova zabluda, Rusija će ogromnim koracima krenuti napred.
U skladu sa politički aktuelnom akcijom formiranja ruske nacije, važno je da se deca što ranije upoznaju sa 11. dogmom Trulskog sabora i da u svom svakodnevnom životu što pre pristupe praktičnoj primeni njenih pravila. Ta su pravila veoma značajna jer njihovim poštovaocima omogućavaju da se osećaju ne samo kao hrišćani, već kao pravi, autentični pravoslavci. Jer Trulski sabor je isključivo pravoslavni. Njegove odluke katolici nikada nisu priznali. A kada pročita i izuči 11. dogmu Trulskog sabora koja nosi naziv „O odnosima sa Jevrejima“, mladi/a građanin/ka Ruske Federacije će saznati da mu/joj se pod pretnjom anateme zabranjuje da „stupa u prijateljstva sa Jevrejima, da prima lekove i lekarsku pomoć od njih, da koristi isto kupatilo i da se zajedno s njima kupa i pere“.
Ako isključimo javne bazene, ovo zajedničko pranje i kupanje možda i nije tako aktuelno. Međutim, šta će ruski omladinac/ka koji je svim srcem prihvatio/la odluke Trulskog sabora činiti ako ga/je iznenada zaboli zub ili ga/je, ne daj bože, strefi akutna upala slepog creva? Hoće li on/ona utvrđivati versku pripadnost zubara ili hirurga, ili će odlučiti da je zdravlje ipak važnije? A to kako će se osećati deca čija imena, prezimena ili spoljašnost mogu ukazivati na to da su pod udarom 11. dogme, suvišno je pominjati.
Ovo je slučaj kada podsećanje na 14. član Ustava Ruske Federacije koji govori o nekakvoj svetovnoj državi, o odvajanju crkve od države i o jednakosti svih građana pred zakonom, takođe izaziva priličnu nelagodu. Ja se po ovom pitanju ne bih oslanjao na razum činovnika Ruske akademije obrazovanja. Po mom skromnom mišljenju, tamo je situacija potpuno beznadežna. Naša jedina nada su popovi i njihov osećaj samoodržanja. Njihovo kolektivno sećanje bi moralo da čuva znanja o tome kako su decenije nametnute nastave Zakona Božjeg delovale na stanovništvo negdašnje Ruske imperije. Ta prisila ih je dovela do takve mržnje prema tom predmetu i prema svemu što je u vezi s njim, da su na prvu ponuđenu mogućnost desetine hiljada ljudi sa zadovoljstvom počeli da ruše crkve i ubijaju sveštenike, a milioni drugih koji su kurs Zakona Božjeg s manje ili više uspeha takođe prolazili, ravnodušno su posmatrali taj zločin.
Ежедневный журнал, 30.11.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 05.12.2016.
Pankaj Mishra
19/12/2016

Doba gneva

Pobeda Donalda Trumpa izazvala je globalni politički zemljotres. Ogoljen je pritajeni gnev ljudi širom planete – vidljiv i u masovnoj podršci despotima u Rusiji i Turskoj i u izbornom trijumfu autokrata u Indiji i na Filipinima. Sam fenomen, koji obuhvata i brexit i uspon ekstremne desnice u Evropi, ima lokalne uzroke, ali je uvek zasnovan na demagogiji. U mnogim delovima sveta izbilo je nasilje: ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku, pobune od Jemena do Tajlanda, terorizam i antiterorizam, ekonomski i sajber ratovi. Ovi sukobi kao da su endemski i teško ih je kontrolisati. Raspirivanje mržnje prema imigrantima i manjinama postalo je opšte mesto naše svakodnevice, a lica zapenjena od mržnje sveprisutna su u starim i novim medijima.
Na sve strane se raspravlja o uzrocima ovog globalnog nereda. Neki posmatrači Trumpovu pobedu vide kao reakciju na otuđeni establišment i shvataju je kao posledicu „eksplozije ekonomske i geografske nejednakosti u Americi“ (Thomas Piketty). Liberali za sve krive siromašnu belu Ameriku, čiji se položaj po svemu sudeći pogoršao za vreme mandata Baracka Obame. Ali i mnogi bogati muškarci i žene – pa i Afro-Amerikanci i Latino-Amerikanci – glasali su za kompulzivnog seksualnog nasrtljivca i belog rasistu.
Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Paul Krugman je u noći Trumpove pobede priznao da „ljudi kao ja – to jest većina čitalaca moje kolumne u New York Timesu – u stvari ne razumeju zemlju u kojoj žive“. Od brexita i američkih izbora bespomoćno raspravljamo o njihovim uzrocima, dok novi zastupnici poniženih i uvređenih, Trump i Nigel Farage, poziraju u pozlaćenom liftu i umnožavaju apsurde na svetskoj političkoj sceni. Izgleda da eksplozija nekontrolisanih snaga kojoj prisustvujemo izmiče našim postojećim konceptima.
U godinama nade posle pada Berlinskog zida 1989. činilo se da je osiguran opšti trijumf liberalnog kapitalizma i demokratije: slobodna tržišta i ljudska prava raširiće se po svetu i izvući milijarde ljudi iz siromaštva i obespravljenosti. Mnogi elementi tog sna su se ostvarili. Živimo na ogromnom, homogenom globalnom tržištu koje je pismenije, povezanije i prosperitetnije nego ikada u ljudskoj istoriji. A ipak smo doživeli doba gneva, u kome autoritarni lideri cinično manipulišu nezadovoljnim masama ljudi. Pojava koju smo zvali „muslimanski bes“ i povezivali je sa tamnoputim, bradatim muškarcima odjednom se manifestuje globalno, od budističkih zagovornika etničkog čišćenja u Mjanmaru do plavokosih nacionalista u Nemačkoj. Užasni zločini iz mržnje zagadili su čak i najstariju parlamentarnu demokratiju ubistvom poslanice Jo Cox, koje je izvršio britanski neonacista tokom žučne kampanje za brexit. Kao što je nedavno napisao liberalni mislilac Michael Ignatieff: „prosvećeni humanizam i racionalizam više ne mogu da adekvatno objasne svet u kome živimo“.
Pretežno angloameričke intelektualne pretpostavke iskovane u Hladnom ratu i posle njega nisu pouzdani vodiči kroz današnji haos, pa se možda treba okrenuti idejama jednog ranijeg nestabilnog doba. Vreme je za mislioce kao što je Sigmund Freud, koji je 1915. upozoravao da „primitivni, divlji i zli impulsi čovečanstva“ uvek vrebaju priliku da se ispolje. I zaista, isplivalo je na površinu ono što je Niče opisao kao „resentiman – trusno područje neiscrpne podzemne žudnje za osvetom, koja sada nezasito provaljuje na površinu“.
Temeljna premisa postojećih intelektualnih okvira je pretpostavka da su ljudi u suštini racionalni i motivisani da ostvaruju sopstvene interese, kao i da je njihovo delovanje uglavnom zasnovano na želji za uvećanjem lične sreće, a ne na strahu, zavisti ili resentimanu. Bestseler „Freakonomics“ pokazuje da je „motivacija temelj modernog života i ključ za rešavanje skoro svake njegove zagonetke“. U tom smilu, savremena kriza je provala iracionalnog koja izaziva zbunjenost političkih, poslovnih i medijskih elita. Obično staloženi Economist nedavno se zateturao između indignacije „politikom post-istine“ i zakasnele objave „novog nacionalizma“. Mnogi ugledni časopisi deluju kao parodija New Left Review, dok se sa zakašnjenjem bave promašajima globalnog kapitalizma – naročito njegovim neispunjenim obećanjem opšteg prosperiteta.
U Britaniji i SAD je sve širi rasni, klasni i obrazovni jaz, pri čemu je krajnje nejasno kako bi on mogao biti premošćen. Opet su u upotrebi izlizani parovi retoričkih suprotnosti: progresivno i reakcionarno, otvoreno i zatvoreno, liberalizam i fašizam, racionalno i iracionalno. Polarizovana intelektualna industrija kaska za događajima čiji razvoj više ne može da predvidi. Izgleda kao da je naša potraga za racionalnim objašnjenjima nereda u kome smo se našli osuđena na propast. Sve protivnike novog „iracionalizma“ – na celom političkom spektru – ujedinjuje pretpostavka da su pojedinci racionalni akteri, motivisani materijalnim interesom, koji se bune kada su njihove želje osujećene i smiruju kada se one ispune.
***
Današnje predstave o ljudskoj motivaciji imaju korene u dobu Prosvetiteljstva, čiji su vodeći mislioci prezirali tradiciju i religiju i nastojali da ih zamene sposobnošću čoveka da racionalno identifikuje pojedinačne i kolektivne interese. San poznog 18. veka – da se svet iznova izgradi na sekularnim i racionalnim temeljima – u 19. veku su dalje razradili utilitarni teoretičari najvećeg blagostanja za najveći broj ljudi, a tu ideju napretka prigrlilli su i socijalisti i kapitalisti.
Posle kraha socijalističke alternative 1989. godine, ova utopijska vizija je poprimila oblik ekonomije globalnog tržišta okrenutog beskrajnom rastu i potrošnji – koja nema alternativu. Prema tom pogledu na svet, koji je sada skoro apsolutno dominantan, ljudska norma je homo economicus, racionalni subjekt čije je prirodne želje i nagone uobličila njegova najviša motivacija: da teži sreći i izbegava bol.
To jednostavno stanovište uvek je zanemarivalo mnoge važne činioce, postojano prisutne u ljudskom životu: na primer strah od gubitka časti, dostojanstva i statusa, nepoverljivost prema promeni, privlačnost stabilnog i poznatog. U njemu nije bilo mesta za složenije porive: taštinu, strah od pokazivanja ranjivosti, potrebu da se sačuva ugled. Opsednuti materijalnim napretkom, hiper-racionalisti su zanemarili iskušenja resentimana gubitnika i uživanja u statusu žrtve.
A moderna istorija vrvi od svedočanstava o istrajnoj moći iracionalnog. Ne tako davno – u ranom 19. veku – francuske pretenzije na racionalnu, univerzalnu i kosmopolitsku civilizaciju isprovocirale su uvređene i ogorčene Nemce da militantno izraze ono što sada zovemo „kulturni nacionalizam“: potvrđivanje autentične kulture ukorenjene u nacionalnom i regionalnom karakteru i istoriji. Revolucije su sustizale jedna drugu kao dokaz da osećanja i raspoloženja menjaju svet kada se pretoče u moćne političke sile. Strah, strepnja i osećaj poniženja bili su glavni pokretači nemačke ekspanzionističke politike u prvoj polovini 20. veka, a bez njih je nemoguće razumeti i provale antizapadnih osećanja u Kini, Rusiji ili Indiji.
Ipak, prevladalo je mehanicističko i materijalističko shvatanje ljudskih postupaka, delom i zato što je ekonomija postala glavno sredstvo razumevanja sveta. Stanovište koje se uobličilo u 19. veku – da „između čoveka i čoveka nema druge spone do golog ličnog interesa“ – postalo je ortodoksija u intelektualnoj klimi koja tržište shvata kao idealni oblik ljudske interakcije i koja veliča tehnološki napredak i rast BDP-a. Sve je to deo rigidnog savremenog uverenja da je bitno samo ono što se može izračunati, a nebitno ono što ne može – subjektivne emocije.
Današnje zanemarivanje ne-ekonomske motivacije još je neobičnije kada znamo da je pre manje od jednog stoleća „skučen racionalni program“ Prosvetiteljstva bio „meta podsmeha i prezira“ – kao što je primetio austrijski modernista Robert Musil 1922. godine. Doista, pionirski radovi sociologije i psihologije, kao i modernistička umetnost i književnost ranog 20. veka bili su delimično definisani insistiranjem na tome da se ljudsko biće ne može svesti na racionalni egoizam, takmičenje i sticanje, da se društvo ne može svesti na ugovor među autonomnim pojedincima koji logički kalkulišu, kao ni da se politika ne može svesti na bezlične tehnokrate koji smišljaju hiper-racionalne obrasce napretka služeći se istraživanjem javnog mnjenja, anketama, statistikom, matematičkim modelima i tehnologijom.
Šezdesetih godina 19. veka, na vrhuncu tadašnjeg liberalizma, Fjodor Dostojevski je među prvima iskazao sumnju koja je danas opet aktuelna: da racionalno mišljenje možda ne utiče presudno na ljudsko ponašanje. On je svog Čoveka iz podzemlja – oličenje gubitnika koji sanja o tome da se osveti dobitnicima u društvu – suprotstavio ideji racionalnog egoizma, materijalnog ličnog interesa, tada popularnoj u Rusiji među čitaocima Johna Stuarta Milla i Jeremya Benthama. Protagonista Dostojevskog opsesivno napada zajedničku racionalističku pretpostavku kapitalista i socijalista da su ljudska bića životinje koje logički zaključuju vođene svesnim motivima: „O recite mi ko je prvi objavio da čovek samo zato pakosti drugome što ne poznaje svoje prave interese, a ako bi ga prosvetili, otvorili mu oči za njegove prave interese, on bi odmah postao dobar i blagorodan, zato što bi, prosvećen, u dobru video svoju ličnu korist.“
Dostojevski je definisao postulate koje su kasnije elaborirali Nietzsche, Freud, Max Weber i drugi. On je pripremio intelektualnu pobunu protiv tiranske izvesnosti racionalističkih ideologija sa obe strane političkog spektra. Danas malo ko pamti intelektualnu revoluciju koja je izbila u političkom trenutku sablasno sličnom našem: periodu neravnomernog, isprekidanog ekonomskog rasta, nepoverenja u političare, straha od promene i kosmopolita, stranaca i imigranata.
Bilo je to doba kada su nezadovoljne mase – pod teretom produženog eksperimenta u laissez-faire ekonomskom racionalizmu – počele da se okreću radikalnim alternativama u obliku nacionalizma krvi i tla i anarhističkog terorizma. Ova antiliberalna politička pobuna naterala je mnoge koje danas vidimo kao ključne ličnosti intelektualnog života 20. veka da preispitaju svoje fundamentalne ideje o ljudskom ponašanju i odbace čudotvorne pozitivističke recepte iz prethodnog veka.
Još krajem 50-ih godina 19. veka Charles Darwin je uzdrmao ideju da ljudi kontrolišu sopstveni razvoj – a kamoli izgradnju racionalnog društva. Pisci, sociolozi i psiholozi koji su posmatrali turbulentna društva druge polovine 19. veka zaključili su da ljudski postupci nisu svodivi na proste uzroke, to jest veru, ideologiju ili racionalni lični interes. Freud, koji je živeo u Beču na prekretnici vekova, kada su demagozi pretvarali Jevreje i liberale u žrtvene jarce zbog masovnih patnji izazvanih industrijskim kapitalizmom, video je racionalni intelekt kao „nešto slabašno i zavisno, kao igračku i sredstvo naših impulsa i emocija“. „Stiče se utisak“, piše Freud u Budućnosti jedne iluzije(1927), „da je kultura nametnuta nevoljnoj većini od manjine koja je uspela da prisvoji instrumente moći i prinude“. Dugo pre provala demagogije u 20. veku, dok je posmatrao zahuktalu nemačku industrijalizaciju, Max Weber je naslutio da pojedinci iskorenjeni društveno-ekonomskim previranjem i otuđeni birokratskom racionalizacijom lako podležu despotskom vođstvu.
***
Za kritičare prosvetiteljskog racionalizma, kao što je to definisao Robert Musil, problem nije bio u tome što „imamo previše pameti a premalo duše“, već to što „imamo premalo pameti u pitanjima duše“. Danas nas taj problem još više muči dok se upinjemo da objasnimo provale političke iracionalnosti. Odlučnima da individualno sopstvo vidimo kao racionalnog aktera, izmiče nam činjenica da je to veoma nepostojani entitet koji se neprestano oblikuje i preoblikuje u sadejstvu sa promenjivim društvenim i kulturnim uslovima. U naše vreme, u stanju koje je Hannah Arendt opisala kao „ogroman porast uzajamne mržnje i skoro opšti gnev svih protiv svih“, naše sopstvo je posebno neotporno na resentimane raznih vrsta.
Resentiman – mešavina zavisti, poniženja i nemoći – nije naprosto francuska reč za ljutnju. Značenje te reči oblikovao je poseban kulturni i društveni kontekst: uspon sekularnog i meritokratskog društva u 18. veku. Iako sam nikada nije upotrebio tu reč, prvi mislilac koji je opisao kako resentiman proizlazi iz modernih ideala egalitarnog i komercijalnog društva bio je Jean-Jacques Rousseau. Autsajder u odnosu na parisku elitu svog vremena, koji se borio sa zavišću, fascinacijom, odbojnošću i odbacivanjem, Rousseau je video kako ljudi u društvu vođenom individualnim ličnim interesom žive za to da zadovolje svoju taštinu – želju i potrebu da dobiju priznanje od drugih, da navedu druge da ih cene onako kao što oni cene same sebe.
Ali ta taština, čiji je današnji groteskni primer profil Donalda Trumpa na Twitteru, često dovodi do gađenja prema sebi dok potpiruje mržnju prema drugima i može da se izrodi u stanje u kome se pojedinac oseća priznatim samo kada ga vole više nego druge ili kada se raduje tuđoj nesreći. (Kao što je sažeto rekao Gore Vidal: „Nije dovoljno uspeti. Potrebno je da drugi propadnu.“)
Resentiman u društvu raste u srazmeri sa širenjem principa jednakosti i individualizma. Početkom 20. veka Max Scheler je razvio sistematsku teoriju resentimana kao izrazito moderne pojave – ukorenjene u svakom društvu u kome formalna društvena jednakost među pojedincima postoji uporedo sa velikim razlikama u moći, obrazovanju, statusu i imovini. U eri globalizovane trgovine nejednakost raste sa rasprostiranjem ideja o individualnoj inicijativi i jednakosti. Prema tome, resentiman – egzistencijalna ozlojeđenost na druge – širom sveta truje civilno društvo i podriva političke slobode.
Još jedna narastajuća protivrečnost čini resentiman posebno malignim. Ideali moderne demokratije – jednakost društvenih uslova i individualnih mogućnosti – nikada nisu bili popularniji. Ali njihovo ostvarivanje u grotesno nejednakim društvima koje je stvorio naš brend globalizovanog kapitalizma postaje praktično nemoguće.
Prethodne dve decenije grozničave globalizacije približile su nas više nego ikada idealu liberalnog Prosvetiteljstva – univerzalnom trgovačkom društvu racionalnih i autonomnih pojedinaca posvećenih ličnom interesu – koji su u 18. veku zastupali mislioci kao što su Montesquieu, Voltaire, Adam Smith i Kant. U 19. veku Marx je još mogao da se podsmeva Jeremyju Benthamu zato što „modernog filistra, osobito engleskog filistra uzima kao primer normalnog čoveka“. U naše vreme, međutim, ideologija neoliberalizma – tržišno-centričnog hibrida prosvetiteljskog racionalizma i utilitarizma 19. veka – prevladala je gotovo sasvim i u ekonomskoj i u političkoj sferi.
O tome svedoče mnoge inovacije iz prethodnih decenija koje nam danas deluju samorazumljivo. Od racionalnog tržišta se očekuje da obezbedi snabdevanje proizvodima i uslugama, a zadatak vlasti je da obezbedi fer konkurenciju, koja proizvodi „dobitnike“ i „gubitnike“. Široka intelektualna revolucija u kojoj sveznajuće tržište sudi o našem neuspehu ili uspehu pojačala je insistiranje na racionalnosti pojedinca.
Pitanja socijalne pravde i jednakosti ustuknula su zajedno sa odgovarajućim konceptima društva ili zajednice – da bi bila zamenjena pojedincima koji slobodno odlučuju na tržištu. Prema danas preovlađujućem gledištu, nepravde koje se mogu pripisati istoriji ili društvenim okolnostima više nisu važne: svaki čovek može postati milioner, a neuspeh pojedinca da se izvuče iz bede samo je dokaz njegovih loših odluka. U ovom apstraktnom konstruktu nema mesta za emocionalno stanje stvarnih ljudi – i za predviđanje njihovih postupaka u konkretnim društvenim i istorijskim okolnostima.
Među prvima koji su primetili uznemirujuću složenost emocija koja je sada eruptirala kod mnogih ljudi širom sveta bio je Alexis de Tocqueville – koji je još 1930. godine brinuo da bi američko obećanje meritokratije, uniformnost kulture i manira i „jednakost uslova“ mogli izazvati neumerenu ambiciju, korozivnu mržnju i hronično nezadovoljstvo“. Strast za jednakošću, upozoravao je on, može narasti do „visine mahnitosti“ i mnoge navesti da prihvate ograničenje slobode i da požele vladavinu tiranina. On kaže da ljudi oslobođeni od starih hijerarhija „žele jednakost u slobodi, a ako ne mogu da je dobiju tako, potražiće je u ropstvu“.
Danas smo svedoci univerzalne provale straha i mržnje zato što se demokratska revolucija o kojoj je svedočio De Tocqueville proširila iz svog američkog centra do najudaljenijih kutaka sveta. Pomama za jednakošću udružena je sa žudnjom za prosperitetom koji diktira globalna potrošačka ekonomija, što pojačava tenzije i protivrečnosti u unutrašnjem životu, koje onda prodiru u javnu sferu.
„Da bi živeo u slobodi“, upozoravao je de Tocqueville, „čovek mora da se navikne na život pun nemira, promene i opasnosti“. Takav život je lišen stabilnosti, sigurnosti, identiteta i časti, čak i uz obezbeđena materijalna dobra. Ipak, ljudima širom sveta danas se čini da ih racionalni interesi korisnosti i profita – potrebe lanca snabdevanja i imperativi kvartalnih akcionarskih prihoda – iscrpljuju i ponižavaju.
Široko rasprostranjeno iskustvo vrtloga modernosti samo je povećalo iskušenja resentimana. Mnogi ljudi tek od skoro „žive u slobodi“, kako to kaže De Tocqueville, mada su porobljeni suptilno integrisanim političkim, ekonomskim i kulturnim moćima: neprozirnim operacijama finansijskog kapitala, surovim mehanizmom društvene sigurnosti, sudskog i kaznenog sistema i neprestanim ideološkim uticajem medija i interneta.
Nikada se tako mnogo slobodnih pojedinaca nije osećalo tako bespomoćno – nikada nisu tako očajnički želeli da povrate kontrolu nad svojim životima od onih koje vide kao krivce za to što su je izgubili. Ne bi trebalo da nas čudi eksponencijalni rast mržnje prema manjinama, glavne patologije koju su izazvali politički i ekonomski potresi. Neskriveni rasisti i ženomrsci očigledno su dugo ćutke patili od onog što je Albert Camus nazvao „samotrovanje – zloćudno lučenje dugotrajne nemoći u hermetički zatvorenoj posudi“. Upravo taj gangrenozni resentiman, koji je dugo trulio na mestima kao što su Daily Mail i Fox News, eksplodirao je sa Trumpovom pobedom.
***
I bogati i siromašni koji glasaju za serijskog lažova i utajivača poreza opet su potvrdili da ljudske želje ne slede logiku ličnog interesa – da čak mogu biti destruktivne u tom smislu. Naše političke i intelektualne elite porodile su novi „iracionalizam“ hotimičnom ravnodušnošću prema emocionalnoj pometnji i ekonomskim patnjama koje je izazvao moderni kapitalizam. Nije neobično što one sada ne umeju da objasne njegov uspon. Upravo njihova univerzalna pretpostavka, ojačana događajima iz 1989, da zapadna demokratija i kapitalizam nemaju alternativu – čuveni kraj istorije – onesposobila nas je da shvatimo političku pojavu koja danas potresa svet.
Sada je jasno da je uzdizanje individualne volje oslobođene od društvenih i istorijskih pritisaka i tržišta kao nečega jednako fleksibilnog, prikrivalo zapanjujuće neznanje o strukturnoj nejednakosti i psihičkim oštećenjima koje ona izaziva. Savremena opsednutost individualnim odlučivanjem i ljudskom voljom izgubila je iz vida čak i osnovna otkrića sociologije s kraja 19. veka: da u masovnom društvu životne prilike nisu jednako raspodeljene, da uvek ima dobitnika i gubitnika, da manjina vlada većinom i da su elite sklone manipulaciji i obmanama.
Čak i teroristički napadi od 11. septembra nisu uzdrmali viziju po kojoj će globalna ekonomija, izgrađena oko slobodnih tržišta, konkurencije i racionalnih individualnih izbora, ublažiti etničke i verske razlike i popločati put planetarnom prosperitetu i miru. U toj utopiji svaka iracionalna prepreka širenju liberalne modernosti – na primer islamski fundamentalizam – na kraju će biti iskorenjena. Fantazije o besklasnom i post-rasnom društvu aktera koji imaju mogućnost racionalnog izbora cvetale su sve do 2008-e, godine najteže ekonomske krize posle Velike depresije.
Danas je srušena osnovna pretpostavka hladnoratovskog liberalizma – posle decenija intelektualnih napora da se stvori sumnjiva suprotnost između racionalnog zapada i iracionalnog istoka. Politički big bang našeg vremena ne ugrožava samo tašte projekte intelektualne elite već i zdravlje same demokratije. Od poznog 18. veka tradicija i religija su uporno odbacivane u nadi da racionalni pojedinci okrenuti ličnom interesu mogu formirati liberalnu političku zajednicu koja definiše zajedničke zakone i obezbeđuje dostojanstvo i jednaka prava svakom građaninu, bez obzira na etničku pripadnost, rasu, veru i rod. Tu osnovnu premisu sekularne modernosti, kojoj su nekada pretili samo verski fundamentalisti, sada ugrožavaju izabrani demagozi u samoj njenoj postojbini, Evropi i SAD.
Kuda odavde? Možemo naravno nastaviti da definišemo krizu demokratije utešnim dualizmima: liberalizam naspram autoritarizma, islam naspram modernosti i tako dalje. Možda bi bilo plodotvornije misliti o demokratiji kao napetom emocionalnom i socijalnom stanju koje je, otežano turbo-kapitalizmom, postalo nestabilno. To bi nam možda omogućilo da ispitamo funkcionisanje resentimana u različitim zemljama i klasama i da razumemo zašto se u Americi i Britaniji etno-nacionalistička suprematija razvila u vreme ekonomske stagnacije, dok u Indiji i Turskoj cveta u vreme ekonomske ekspanzije.
Ili zašto Donald Trump, razmetljivi plutokrata koga muči sopstveni niski status među kultivisanim liberalima na Menhetnu, opsesivno izaziva New York Times i poziva na bojkot predstave Hamiltonna Brodveju.
***
Činjenica da će pakosni twitterski zloduh uskoro postati najmoćniji čovek na svetu je poslednji od mnogih podsetnika na to da idealizovani govor zapadnih elita o demokratiji i liberalizmu nikada nije bio saobražen domaćoj političkoj i ekonomskoj realnosti. Bahata javna kultura nipodaštavanja i traženja krivaca ne može da sakrije činjenicu da se jaz u senzibilitetu između tehnokratske elite i masa produbio. Većina kojoj je obećan rast jednakosti vidi kako ljudi sa novcem, imovinom, vezama i talentom monopolizuju društvenu moć; dok se oni osećaju isključenima iz više kulture i odlučivanja.
Mnogima je lako da svoj bes usmere na navodno kosmopolitsku kulturnu elitu. U vremenima krize objekti mržnje su potrebniji nego ikada, i bogati „građani niotkuda“ – kako ih je nazvala Theresa May – prigodno otelovljuju očajnički tražene poroke. Tako globalizacija, koja se zalaže za integraciju kulturnih elita, podstiče resentiman među svima ostalima, posebno među ljudima koji su protiv svoje volje gurnuti u opštu konkurenciju.
Tražeći lek za to mnogi intelektualci su prigrlili nostalgične fantazije o iščezlom jedinstvu. Nedavno je kolumnista New York Timesa David Brooks po povratku iz komunističke Kube sa oduševljenjem pisao o Kubancima, njihovoj „jakoj ljubavi prema sopstvenoj zemlji, osećanju nacionalne solidarnosti i samopouzdanom patriotskom duhu koji danas nedostaje u SAD“. I Simon Jenkins i istoričar Mark Lilla založili su se za odbacivanje „identitetskog liberalizma“ i istakli nužnost nacionalnog jedinstva i zajedničkog identiteta. Kada je objavljena Trumpova pobeda, Simon Schama je tvitovao da nam je potreban novi Churchill za spas demokratije u Evropi i Americi.
Ovo je odličan primer iracionalnog busanja u grudi: zahteva da sadašnjost ukine sebe samu i vrati se u prošlost, u doba kada su paternalistički beli liberali zauzimali centralne pozicije moći, bez preteranog obaziranja na potrebe i želje ljudi koje je istorija zaboravila, ponizila i ućutkala.
Žal za starim, dobrim vremenima – ubeđenje da nam je samo potreban demokratski lider čvrste kičme, ili racionalna kultura, ili kulturno jedinstvo, ili patriotski duh – gubi iz vida fragmentarnu prirodu naše politike. Ni društveni ni tehnološki razvoj nisu ni liberalni ni konzervativni, ni demokratski ni autoritarni; jednako su skloni da štite prava LGBT+ zajednice kao i da ponovo uvedu torturu i šire lažne vesti. Čežnja za dobrim starim vremenima nije adekvatan odgovor na tešku krizu legitimiteta sa kojom se danas suočavaju demokratske institucije.
Politički lek za opake patologije koje su pokrenuli Putin, Erdoğan, Modi, brexit i Trump zahtevaju suočavanje sa lošim novim vremenima – nešto mnogo dalekovidije od modela solidarnosti inspirisanih Kubom ili Churchillom, nacionalističkih pedagoga za ugnjetene ili nepokolebljive vere u to da će gobalizacija na kraju isporučiti obećanu robu.
Neophodno je obaviti posao složene analize pitanja kako je današnji krajolik hiper-racionalne moći proizveo novi, sve moćniji iracionalizam. Takva analiza pre svega zahteva bogatiju i raznovrsniju sliku ljudske egzistencije i potreba od one koju nudi model homo economicusa. Taj intelektualni napor – koji su pre više od sto godina prvi put preduzeli ovde pomenuti mislioci – nužno će nas izvesti iz okvira liberalizma i njegove vere u lekovitu moć ekonomskog rasta.
Ono što je Robert Musil nazvao „liberalne krhotine neutemeljene vere u razum i napredak“ opet je izneverilo moderna ljudska bića suočena sa važnim zadatkom razumevanja sopstvenog iskustva. Još jednom se suočavamo sa mogućnošću, ocrtanom u Musilovom velikom romanu o propasti liberalnih vrednosti, Čoveku bez svojstava, da je karakteristično beznađe modernog ljudskog bića njegova ogromna „usamljenost, njegov nemir, zloba, neuporediva neosetljivost, pohlepa za novcem, hladnoća i nasilnost – rezultat gubitaka koje je logički precizno mišljenje nanelo njegovoj duši.“
Gotovo tri decenije diktat tehnologije i BDP-a i grubi račun ličnog interesa poniklog u 19. veku vladali su politikom i intelektualnim životom. Danas društvo preduzetnika koji se nadmeću na racionalnom tržištu otkriva nemerljive dubine bede i beznađa i rađa nihilističku pobunu protiv samog poretka.
Srušeno je mnogo putokaza i jedva naziremo gde smo se zaputili, da i ne govorimo o planu puta. Ali čak i za nalaženje osnovnog pravca potrebna nam je pre svega veća preciznost u pitanjima duše. Potresni događaji našeg doba gneva i naša zbunjenost pred njima imperativno nalažu da svoje mišljenje ukotvimo u sferi emocija; oni zahtevaju ulaganje ogromnog truda u razumevanje pitanja šta za ljudska bića znači težnja ka radikalno protivrečnim idealima slobode, jednakosti i prosperiteta.
Inače bismo u svojoj jalovoj opsednutosti racionalnim motivacijama i ishodima mogli postati slični bespomoćnim navigatorima koji, kao što je pisao De Tockqueville, „uporno zure u neke ruševine na obali koju smo ostavili za sobom, dok nas struja vuče ka ponoru“.
Autor eseja je Pankaj Mishra (1969), indijski autor i pisac. Knjige: Temptations of the west: how to be modern in India / Izazovi zapada: modernost u Indiji; Pakistan and beyond / Pakistan i šire; From the ruins of empire: the revolt against the west and the remaking of Asia / Iz pepela imperije: pobuna protiv zapada i rađanje nove Azije.
The Guardian, 08.12.2016.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 19.12.2016.

180
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA