НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 9 - Page
180
• Демократси национализам је побиједио. Националисти пишу демократију.
• Имамо ми и сиромшнијих политичара од ових на власти. Чекају се избори!
• Плитка политика политичара народу је дошла до гуше.
• Учити, учити и само учити, јер се немаш гдје запослити.
• Дан шипка је дан изласка Босне и Херцеговине из кризе.
• Имам имунитет. Нисам криминалац.
• Босна и Херцеговина је родила Федерацију и Републику Српску. Сада на дјелу имамо инцест.
• Дно дна је врх леденог бријега.
• Борба власти против криминала је борба против самог себе.
• Сиротиња је темељ за богате.
Суно Ковачевић
• И ми коња за споменик имамо!
• Није све тако црно. Пинк је браон.
• Улудо сервирате причу. Сити смо свега.
• Лакше је држати слово него реч.
• Видео сам свога Бога. Завирио сам му у спаваћу собу.

• Црногорци нијесу Срби. Молим вас, нијесмо од јуче.
• Кревет је најскупља српска реч. Куд год да кренем, теби се враћам поново…
• Иронија је кад некога зовете Јабучило, а знате да је неопевани коњ!
• Немамо суда.
• Нисмо савладали телекинезу. Никако да нам дође из дупета у главу.
Горан Радосављевић
- Што даље идемо ближи смо месту одакле смо пошли.
- Знањем стечена диплома има оцену, а купљена цену.
- Добро стојимо. Никуд се не померамо.
- Учи, сине, да не радиш ! Требаће ти сутра кад се запослиш.
- Да би на изборима прешли цензус политичари пре тога морају да пређу народ.
- Нормално је да има ненормалних, али није нормално да ненормални представљају нормалне.
- Пoстао је озбиљан колекционар. Поседује велику колекцију партијских књижица.
- Народ више не ћути. Почео је гласно да стење.
- Народ не зна да чува државну тајну. Јавно прича да је гладан.
- Мисли на будућност. Зида гробницу.
- Свет пун педера, а ми без гаћа. Најебаћемо.
- Ограничени не знају за границе.
- Купио сам кондом са аромом. Волим да те ствари радим са укусом.
- У напредној странци нема више неписмених. Сви су купили дипломе.
Горан Иванковић
- Демократе су срушиле диктатуру а онда је вратиле, да би заштитиле демократију.
- Двехиљадите према социјалистима осећао сам мржњу. 2011. – према демократама, само гађење.
- Борис Тадић је успео за три године оно што је Слободан Милошевић за десет. Ако остане још неку годину на власти Свет ће нестати у пламену.
- Са Тита на Слобу, са Слобе на Бориса. Ко је следећи? Стаљин, Чеушеску, Садам…
- Опет дижемо револуцију против оних који су је дигли пре 10 година. Да ли ћемо то исто учинити и за следећих десет?
- Слоба је формирао наше друштво по узору на Орвеловог ВЕЛИКОГ БРАТА. Борис је ту само придодао и његову ЖИВОТИЊСКУ ФАРМУ.
- Ми умемо да изаберемо председника. Због те мудрости више нас неће ни бити.
- Судство нам се све више враћа традицији. Ускоро, ко је поштен остаће без руке, паметном, вадиће се око, а вредан биће бичеван испред Палате правде.
- Јавни тужиоци нас лажу са осмехом на уснама. Мисле да нашој наивности нема краја.
Срђан Симеуновић Сендан
-Чим је Исус раширио руке према нама, приковали смо га на крст!
-Берлин је познат по порушеном зиду, Пиза по кривом торњу, а и код нас је све криво и девастирано.
-Кад Велика Британија напусти Европску Унију, ми бисмо били ради прискочити и подметнути леђа на њихово мјесто.
-Сви политичари су мање више ђаволи, само Меркел Ангела.
-Кроз Црну Гору тече Лим. И наше ријеке су пуне лимова и другог отпада.
-Спискови са пописа морају бити тачни, да бисмо могли једни другима све по списку.
-Пушкину је пресудио пиштољ.
-Сви се хвале великим калибром, кад оно испадне 7,65, евентуално, дуга деветка!
-Био сам просјак, све док је нисам запросио, а она ми рекла, ДА!
-У бирачку кутију, као и у контејнер, убацује се свакојако смеће.

-Избори су попут шибицарења, кога год заокружиш, зезне те.
-Ако на изборима буде крађе гласова, формираћемо комисију, да испита случај, до наредних избора!
Динко Османчевић
Ухапшени је тврдио да ће нам ускоро бити боље што доказује да је спремао атентат на председника.
Момчило МИХАЈЛОВИЋ

Диктатор ће владати доживотно. Ни атентатор га у томе неће спречити.
Милан БЕШТИЋ

Атентат на вођу био би пун погодак у празно.
Владан СОКИЋ

Атентатор је Вођи био веран до гроба.
Милко СТОЈКОВИЋ

Немам политичких амбиција. Можда једино као атентатор...
Милован ИЛИЋ МИНИМАКС

Неуспео атентат је доказ да се злочин не исплати.
Момчило МИХАЈЛОВИЋ

Атентатор погађа ваше мисли.
Ива МАЖУРАНИЋ

Умро је природном смрћу. Атентат је природна последица његове владавине.
Велибор МАРЈАНОВИЋ

• Од жене сам очекивао љубав. А она је од мене очекивала доброг љубавника.
• Под старе дане жена ме дочекује раширених руку. А некад ме је дочекивала раширених... ногу.
• Те комарце уочио сам тек онда, кад су ми пали у очи.
• То је режимска телевизија. Режи само на опозицију.
• Тек кад су скинули маске, видјело се да то нису они.
• Изненађен сам тиме што сте рекли, а још више оним што сте прешутјели.
Иво Мијо Андрић
• Постоје околности које изазивају сумњу у непристрасност судова.
• Судство се мора упозорити да примена закона треба бити селективна.
• Људска права остављају судове у сумњу могу ли или не примењивати законе.
• Увођење европских стандарда је уствари вађење кестења из ватре.

• Ситуација налаже да се препустим читању дужничких књига.
• Ни воштане фигуре нису више оно што су некад биле.
• Живима за утеху, ни мртвима није било боље за живота.
• Где су апотекари угледни људи, ту у држави није добро.
• Конац дело марионете краси.
• Нисам политички опредељен - хвала богу за то.
• Кад упознате жену свог живота, утврдите да први утисак вара.
Живојин Денчић
• Сви се плаше бомбардовања, осим нас! Ако Бог да надамо се да ће нам нека бомба пасти и на скупштину.
• Не треба нам црна кутија. Погледајте наше политичари, па утврдићете зашто смо пропали.
• Не бацајте мрвице голубовима. Нећете имати за породицу.
• Гласачка кутија је за народ исто што и црна кутија за авионе. После отварање види се шта нас је снашло.
• Наш језик има у изобиљу навредљивих речи. Али, ни приближно онолико колико заслужују наши политичари.
Васил ТОЛЕВСКИ
o Стигао је нови директор. Као испод чекића, сав смлаћен.
• Економска ситуација је таква да се јаукање из болнице пренијело и на улице.
o Једна ускршња: Јаја се фарбају у млађим годинама. Старији се ријетко туцају.
• Треба градити цркве у болничким двориштима. Стање је такво да нам још само Господ Бог може помоћи.
o Не чуди ме толико што и политичар донира органе, али куд баш мозак!

o Молио је да га приме на психијатрију. Излудио га тв дневник.
Слободан Јанковић
Природне катастрофе су од Бога. За друштвене су се побринули атеисти.
Милан БЕШТИЋ

Признајемо вам атеистички ореол.
Дејан ЛОПИЧИЋ

Атеиста који је крао иконе јавно се кајао: – Признајем грешку: одлазио сам у цркву.
Љубиша МАНОЈЛОВИЋ

Теисти имају тајну вечеру, а атеисти пословну гозбу.
Милован ВИТЕЗОВИЋ

Ја сам атеиста, али православни.
Зоран С. СТАНОЈЕВИЋ

Комунизам се показао као најотпорнији баш у Србији. У нас атеисти не губе веру.
Раде ЈОВАНОВИЋ

(Говор одржан 5. децембра, сала Вијећница, Културни Центар, Бања Лука, - на промоцији часописа „Балканске вертикале“ из Београда)
***
Добар вече!
Ја сам Горан Кљајић, из Бања Луке.
Нисам домаћин (иако тако пише на плакату, а ко је стварно – нагађам).
Ипак, могу да кажем-прочитам пар речи в вези ове књижевне вечери.
Прво, да напоменем, ми који смо из Бања Луке (растављено написано, а по словенски и влашки изговорено) немамо право да в Бања Луци (опет ја)) говоримо и износимо своје мисли. Да не распричавам, разлог је прост: Босанци и Краишници нас не подржавају, а Херцеговци не дозвољавају! (Овде се под Босанцима не мисли на муслимане.)
Зато се много захваљујем за ову прилику да говорим.
Не познам рад свих присутних, а који су из круга часописа „Балканске вертикале“, али мислим да већина, ако не и сви, долазе из војвођанских делова Београда, или саме Војводине. То тачно говори о томе како се и иначе сарађује са Србијом: Поморавље и Шумадија су самодовољна планета.
С друге стране, опет већина, ако не сви, везани су за ове крајеве, неко рођењем, неко пореклом. Надам се да нису дошли да нас просветљавају – како је иначе обичај -, а не бих желио ни да имају неко кајање. Шта је било, било је, ко је отишао, отишао је.
Рекао бих нешто о Срђану Симеуновићу. Он се овде представља као писац и уредник, а он је свестран, и најпознатији је као кантаутор. Он има карактерну црту, а то је изразито човекољубље, које се код њега огледа в заштити особа са инвалидитетом.
Тако је он, направио песму „Рођени смо једнаки“, која је урађена са већим бројем најзначајнијих имена београдске поп и рок музике, извођена на радиу и ТВ Србији, а на Ју Тубу има десетине хиљада прегледа, ако не и више.
Иначе је истрајна личност, па је тако од црне овце београдске сатире, догурао, снагом своје воље и способности, до управе удружења књижевника Београда, а и до оснивача часописа о коме говоримо.
Друго име које бих поближе поменуо је Деана Саиловић. Да бих је боље објаснио, представићу стање сатире (више хумора, јер је сатире мало) в Србији. Она, сатира, је практично, концентрисана, в Београду. Главну, најмасовнију и ударну групу, чине сатиричари груписани око Вука и Данице Драшковић и Српског покрета обнове. Њих финансира америчка амбасада и Џорџ Сорош, тако да они држе све награде и већину манифестација в Београду. Они не дозвољавају никоме изван њиховог круга, да се искаже в Београду. То је ексклузивна црногорско-херцеговачка дружина, чији је предводник Александар Баљак, колонистичко дете (као и Драшковић), који је за један број написаних реченица, са дубоко исказаним антикомунизмом, антијугословенством, јаким противставом спрам Срба западно од Дрине, а поготово реке Босне, а поготово Уне, као и против Срба ниже од Крушевца, - награђен од жуте власти са националном пензијом.
Дакле, та група контролише све медије в Београду, али им је нешто промакло.
А то је: интернет и Феисбук.
Е, ту наступа Деана Саиловић. Њено владање друштвеним мрежамам направило је од ње, и њој повезаних, - да су они сад најшире познати афористичари из Србије.
Тако се опет, потврдио цар Тројан.
Данас је понедељак, то знам ја, а и неки од вас. И ма како, било где писало, илирски језик, бар код мене, неће проћи.
Хвала.
***
(Напомена: Након неколико реченица, које сам прочитао, настало је викање једне присутне особе, које се није смирило, не до краја мог говора, него до краја читавог наступа. Радило се о сарајевском Херцеговцу, одраслим са сарајевским муслиманима из махала, па по та два основа није могао имати никаквог стида, ни образа, а они, чим се препознају, почињу да нападају. Тако су се потврдиле све моје тезе, из говора, о немогућности говора бањалучана и Срба в Бања Луци.)

Nikola Dragash, Serbia >>>>>

***

Home Alone

Postelja prazna, mrtva, hladna
Flaša je puna, al' neće još dugo
Pijano gnevna, ponovo sama
Natežem otrov i gutam sа mukom.
Ustajem naglo, ne ide – padam,
Sa nateklog lica suze si brišem
I mrzim, i volim, i njemu se nadam
Dok bocu praznim i otežano dišem.
Ustajem opet, za stolicu zapinjem
I osetim kako moj stomak se grči
Da stignem do šolje strašno se upinjem
Dok u mom želucu nelagodno krči...
Stižem do vrata, u WC upadam
Pločice klize i jedva stojim
Glavom o kadu u tom trenutku udaram
I padam sa treskom, dok zvezde brojim.

Ivona Čapko

Решио сам, идем у атеисте – па шта ми Бог да.
Миодраг СТОШИЋ

Атеиста сам и у ту светињу ми не дирај!
Александар НОВАКОВИЋ

Толико атеиста на окупу импресионирало је и њихове богове.
Живојин ДЕНЧИЋ

Глас народа је глас Бога, али комунисти су атеисти.
Александар ЧОТРИЋ

Верујем у рај на земљи. Ја сам православни атеиста.
Миливоје РАДОВАНОВИЋ

Iz: FENOMENI.me
December 29, 2016
[Tema: Čehov]

U jesen

Bilo je to pred samu noć.
U čika-Tihonovoj krčmi sedela je trupa kočijaša i bogomoljaca. U krčmu ih je saterala jesenja provala oblaka i oštar i vlažan jesenji vetar, koji je kao bič šibao po licu. Prokisli i umorni putnici sedeli su na klupama pored zidova i dremali, osluškujući fijuk vetra. Sa lica im se čitala dosada. U jednog malog fijakerista, rošavog izgrebanog lica, na kolenima je ležala mokra harmonika, svirao je i nehotice prestao.
Oko zamućenog i zamašćenog fenjera iznad vrata pljuskale su kišne kapi. Vetar je zavijao kao vuk, fijukao, i očigledno se trudio da vrata od krčme strgne sa šarki. Iz dvorišta se čulo frktanje konja i šljapkanje po blatu. Bilo je vlažno i hladno.
Za šankom je sedeo samo čika Tihon, visok muškarac velikog nosa i usta, sanjivih otečenih očiju. Ispred njega, s ovu stranu šanka, stajao je čovek četrdesetih godina, u prljavom, jeftinom odelu, ali odelu intelektualca. Na njemu je bio zgužvan, blatnjav letnji mantil, pamučne pantalone i gumene kaljače na golim nogama. Glava, ruke, zavučene u džepove, i mršavi oštri laktovi tresli su se kao u groznici. Pokatkad celim izmršavelim telom, počev od strašno ispijenog lica, sve do gumenih kaljača, prostrujao bi lagani grč.
— Daj, Hrista radi! — molio je on Tihona drhtavim zvonkim tenorom. — Čašicu . . . evo ovu, malu. Ma na veresiju!
— Lepo … Mnogo se vas probisveta muva ovuda!
Probisvet je gledao Tihona s prezrenjem, s mržnjom. On bi ga ubio, samo kad bi mogao!
— Shvati ti, budalo nijedna, prostačino! Ne molim te ja, već te utroba moja, da se na tvoj način seljački izrazim, moli! Moja boljka moli! Shvati!
— Nema šta tu da shvatam … Odbij!…
— Ama, ako je odmah ne popijem, shvati ti to, ako ne zadovoljim svoju strast, mogu izvršiti zločin! Bog sveti zna šta mogu učiniti! Video si ti, izrode, u svom veku u krčmi mnogo raznog pijanog naroda; zar ni dosad još nisi načisto s tim kakav je to svet? To su bolesnici! Veži ih lancima, udri, seci, samo im votke daj! Hajde, najlepše te molim! Smiluj se! Ponižavam se … Bože moj, kako se ponižavam!
Probisvet mahnu glavom i polako otpljunu.
— Daj pare, pa će biti votke! — reče Tihon.
— A otkud mi pare? Sve sam propio! Sve do gole kože! Samo mi je mantil ostao. A njega ne mogu da ti dam zato što je na golom telu… Hoćeš kapu?
Probisvet dade Tihonu svoju čohanu kapu, iz koje je posvuda izvirivala vata. Tihon uze kapu, osmotri je i odmahnu glavom.
— I džabe mi ne treba … — reče on. — Đubre …
— Ne sviđa ti se? E, pa daj na dug, ako ti se ne sviđa. Kad se budem iz grada vraćao, doneću ti tvoj groš. Zadavi se tada svojim grošem! Zadavi se!
— Kakav si ti, bre, mufljuz? Kakav si to čovek? Što si došao?
— Pije mi se. Ne pije se meni, nego mojoj boljci. Shvati!
— Šta me uznemiravaš? Mnogo vas je šljama što se po drumu skita! Gubi se napolje i traži milostinju od pravoslavnih, neka ti udele Hrista radi, ako hoće, a ja kao milostinju samo hleb dajem. Goljo!
— Guli ih ti, jadnike, a ja… izvini! Nije za mene da ih pljačkam! Nije to za mene!
Probisvet odjednom prekide priču, pocrvene i obrati se bogomoljcima:
— Pa to je ideja, pravoslavci! Žrtvujte grošić! Utroba moli! Bolestan sam!
— Vode popij — naruga se mališa rošavog lica.
Probisvet se postide. Zakašlja se i ućuta. Minut kasnije opet je preklinjao Tihona. Na kraju krajeva se zaplakao i počeo da nudi svoj mokri mantil za čašicu votke. U mraku mu se nisu videle suze, a mantil nisu primili zato što je u krčmi bilo bogomoljki koje ne bi želele da vide mušku golotinju.
— Šta sad da radim? — tiho upita probisvet glasom punim očajanja. — Ama šta da radim? Ne mogu da ne popijem. Inače ću izvršiti zločin ili ću se rešiti na samoubistvo… Ama šta da radim?
On prošeta po krčmi.
Sa zvonjavom stigoše poštanska kola. Mokar poštar uđe u krčmu, popi čašu votke i izađe. Pošta nastavi put.
— Ja ću ti dati jednu zlatnu stvar — obrati se probisvet Tihonu i odjednom preblede kao krpa. — Izvoli, daću ti. Nema druge… Mada je to sa moje strane podlo, odvratno, ali uzmi… I na sudu bi me opravdali… Uzmi, ali samo pod uslovom da mi vratiš posle, kad svratim na povratku. Dajem ti pred svedocima …
Probisvet zavuče mokru ruku sebi u nedra i otuda izvuče mali zlatni medaljon. On ga otvori i baci brz pogled na portret.
— Trebalo bi da izvadim portret, ali nemam gde da ga stavim, sav sam mokar. Đavo te odneo, švačkaj s portretom. Samo pod uslovom … Dragi, mili moj … ja te molim … Ne dodiruj prstima to lice… Preklinjem te, dragi moj! Izvini me za moje grubosti, za to što sam s tobom grubo razgovarao … Ja sam glup… Ne diraj prstima i ne gledaj ovo lice svojim očima …
Tihon uze medaljon, oproba zlato … i stavi ga u džep.
— Ukradeni satić — reče puneći čašu. — dobro! … Pij!…
Pijanica uze čašu, oči mu sevnuše na nju, koliko su snage imale da sevnu njegove pijane, mutne oči, i ispi… ispi sa uživanjem u grčevitim razmacima. Kad je propio medaljon s portretom, on sramežljivo obori oči i pođe u ugao. Tamo se smestio na klupu pored bogomoljke, naježio se i zatvorio oči.
Prođe pola sata u mukloj tišini. Čuo se samo vetar koji je u dimnjaku pevušio svoju jesenju rapsodiju. Bogomoljke se počeše moliti bogu i nečujno smeštati pod klupe da tu prenoće. Tihon otvori medaljon i zagleda se u glavu žene koja se iz zlatnog okvira osmehivala krčmi, Tihonu, bocama.
Napolju zaškripaše kola. Čulo se „tprrr!” i šljapkanje po blatu … U krčmu utrča mali seljak u dugačkom gunju i oštre brade. Bio je mokar i prljav.
— Deder! — viknu on lupajući grošem o šank. — Čašu prave madere! Sipaj!
I, obrnuvši se šeretski na jednoj nozi, baci pogled na celo društvo.
— Istopili ste se, da niste od šećera, i tetka vam je pokisla kokoš! Uplašili se od kiše. Svileni ste! A kakav vam je ovo biser?
Seljačić priskoči probisvetu i zagleda mu se u lice.
— Eto ti! Gospodin! — reče on. — Semjon Sergejič. Naš gospodar! A? A otkud se vi u ovoj krčmi mrznete? Zar je vama ovde mesto? Eh, mučeniče nesrećni!
Gospodin pogleda seljačića, pa se zakloni rukavom. Seljačić uzdahnu, zavrte glavom, očajnički odmahnu obema rukama i pođe prema šanku da pije votku.
— To je naš gospodar — šapnu on Tihonu, mahnuvši glavom prema probisvetu. — Naš spahija Semjon Sergejič. Jesi (video kakav je? Na kakvog čoveka sad liči? A? Eto, do čega ti dovede pijanstvo ..
Pošto je ispio votku, seljačić obrisa usta rukavom i nastavi:
— Ja sam iz njegovog sela. Četiristo vrsta odavde, iz Ahtilovke … Bili smo kmetovi njegovog oca… Žalost ti je to, brate! Još kakva žalost! Silan ti je to gospodin bio … Eno, onaj konjić u dvorištu! Vidiš li? To mi je on za ovog konjića dao! Ha-ha! Sudbina!
Posle deset minuta oko seljaka su sedeli kočijaši i bogomoljci. Tihim nervoznim tenorčićem uz šumove jeseni, pričao im je on priču. Semjon Sergejič je sedeo u istom uglu zatvorenih očiju mrmljajući. I on je takođe slušao.
— Do svega ti je toga zbog čiste malodušnosti došlo — pričao je seljak, pokrećući se i izmahujući rukama. — Od besa… Bio je on bogat, veliki gospodin za čitavu, bogme, guberniju … Imao je i ptičjeg mleka. Mora da ste ga i sami viđali … Koliko je puta u kočiji baš pored ove krčme prolazio. Bogat je bio … Sećam se, pre pet godina prelazi Mikiškinskom skelom i umesto groša rublju daje … A zbog sitnice je počeo da propada. Prva stvar — zbog žene. Zavoleo on iskreno jednu iz grada… Zavoleo je više od života. Zavoleo svraku više od sokola .. . Marja Jegorovna su je, gaduru, zvali, a prezime tako čudno da ga ne možeš izgovoriti. Zavoleo i zaprosio, dakle, kako to već ide po božjem redu i zakonu. A ona je, i te kako, pristala, zato što on nije bilo kakav gospodin, nego trezven čovek i parajlija… Prolazim ja jedne večeri, sećam se, kroz njihovu baštu, i vidim, oni sede na klupici i ljube se. On nju jednom, a ona, zmija, njega dvaput. On nju uze za belu ručicu, a ona se uspali pa se pribi uz njega, neka je đavo odnese. Volim te, veli, Senja… A Senja kao omađijan čovek svuda kud krene hvali se srećom svojom iz gluposti … Onome rublju, onome dve… Meni je, eto, dao da konja kupim… Svima nam je u radosti dugove oprostio. Dođe i do svadbe. . . Venčaše se kako to već ide… I baš kada je trebalo da gospoda sednu za večeru ona ni manje ni više, nego pobeže u kočiji … U grad je pobegla, svome ljubavniku, advokatu. Posle venca, zmija! A. U pravom trenutku! A? A on pošašavi, propi se… Eto, ovako kao što vidiš. Ide kao sumanut, i o njoj, kučki misli. Voli je! I sad, sigurno, pešice ide u grad da je makar iz prikrajka pogleda… A druga vam je stvar, braćo, zbog koje je propao — zet, sestrin muž. .. Palo mu na pamet da za zeta garantuje kod banke … na trideset hiljada… Zet, zna se, gleda svoju korist, i ni prstom da mrdne, a od našeg gospodina uzeše svih trideset hiljada.. Glupak! Zbog svoje gluposti sad i ispašta… Žena je sa svojim advokatom decu izrodila, zet kraj Poltave imanje kupio, dok se ovaj naš, kao budala, po krčmama i kod nas seljaka jada: „Izgubio sam ja, braćo, veru! To je ono, što nemam u koga da verujem!” Malodušnost! Svaki čovek ima svoju nevolju, pa, znači, treba da pije. Eto, da uzmemo primer kmeta u našem selu. Njegova žena usred bela dana sebi učitelja dovodi, muževljev novac na pijanke rasipa, a on ide s osmehom na licu… Samo se malko usukao…
— Nije bog svakome istu snagu dao… — uzdahnu Tihon.
— Nema svako istu snagu, imaš pravo.
Dugo je seljak pričao … Kad je završio, zavladdla je tišina u krčmi.
— Ej, ti … kako vas zovu? … nesrećniče! Dođi da popiješ! — reče Tihon obraćajući se gospodinu.
Gospodin priđe šanku i s uživanjem ispi milostinju.
— Daj mi na tren medaljon! — šapnu on Tihonu. — Samo da ga pogledam… pa ga vraćam …
Tihon se namršti i ćutke mu dade medaljon. Mališa s rošavim licem uzdahnu, zavrte glazom i zatraži votke.
— Ispij, gospodine! Eh! Bez votke je dobro, a s votkom još bolje! Ko pije, zlo ne misli! Teraj samo.
Pošto je ispio pet čaša, gospodin je otišao u ćošak, otvorio medaljon i pijanim mutnim očima počeo da traži drago lice.. . Ali lica više bilo … Iščupali ga nokti čestitog Tihona.
Fenjer planu i ugasi se. U ćošku je brzopleto pričala bogomoljka. Mališa rošavog lica se naglas pomoli bogu i pruži po klupi. Došao je još neko… A kiša je lila i lila… Hladnoća postajala sve jača i jača, i činilo se da neće biti kraja ovoj podloj, mračnoj jeseni. Gospodin je buljio u medaljon i stalno tražio žensko lice … Sveća se gasila.
Gde si, proleće?


Anton Pavlovič Čehov

ДОСИЈЕ
Полицијски досије Незнаног јунака, с подацима о његовом пореклу, биографији, начину живота, навикама, склоностима, јаким странама и слабостима карактера, сексуалним настраностима, његове карактеристике из школе, из дечијег вртића, подаци о његовим контактима с разним људима, о љубавним везама, пријатељским и пословним односима, и случајним сусретима, чува се са посебном пажњом и посебним надзором у Одељењу на чијим вратима стоји таблица са назнаком за чување у главно складиште, са узорцима његовог рукописа, отисцима прстију и записницима са саслушања његових присталица и многобројне фамилије, бројне фотографије и дијапозитиви, снимљени отвореном и скивеном камером, па чак и ноћу, под инфрацрвеним зрацима.
После депоновања назначених података у главно складиште у коме се полицијски досије чува под посебнима надзором, Незнаном јунаку се губи сваки траг.
Живојин Денчић

***
Ми нисмо скренули ни лијево ни десно.
Ми смо право скренули.
***
У Босни и Херцеговини
главну ријеч воде Зелени,
а нисмо еколошка држава.
***
Ко нема мозга –
прода бубрег.
***
У оној држави су се фалсификовале
дипломе факултета,
а у овој читави факултети.
***
Троја вјероватно није у Габели,
али је Тројански коњ засигурно у Босни.
***
Демократија која уђе кроз уши
кад-тад изађе на нос.
***
Није имао длаке на језику.
Сад нема ни језика.
***
На крају мандата
успјешним министром сматрају оног
који је тежи за десет килограма
и милион евра.
***
Чим је све дошло на своје мјесто,
избачени смо из равнотеже.
***
Плате су нам таман толике
да можемо да подмириме све потребе.
За тоалет папиром.

Миладин Берић

ШТЕДЊА

Чим попијем чашу прву
Не окушам хљеба мрву.
У главном је пиће плану
Па, баталим сваку храну.
Супе, чорбе, пита, проја
Одједном су прошлост моја.
Јагњетина топла, млада
На памет ми и не пада.
Проналазим тајне кутке
И данима пијем ћутке.
Окружен сам друштвом лошим
Немилице паре трошим.
Само једна тада вреди
На храни се бар уштеди.

Живко Ђуза

***


ŽEGA...ODOLEVANJE

Stvarnost mi nanovo isušuje biće,
Vapajem iskonskim iska piće,
Ali mu ne dam,
’De da se predam,
Kad uskoro cela godina biće,
Kako sam žedan,
Neću da prokleti gutljaj jedan,
Uništi trud sav,
Cilj kom sam predan,
Da što duže ostanem čedan,
Zar da budem toliko bedan,

Protiv milion flaša...ratujem ja...samo jedan...

Vlajko Radoš

ДРАГИ ДЈЕДА МРАЗЕ
Дједа Мразе, као прво, ја више не вјерујем у тебе. Сконтао сам да би ти сада имао најмање стотину година, јер си био стар и када сам се ја родио. Tи си у кондицији и још увијек путујеш по свијету, а мене сила земљине теже све више привлачи.
Гдје си видио да неког вуку ирваси на санкама. Да си возио нови џип теренац, какав код нас воза сваки новокомпоновани привредник, не бих ништа рекао. Имаш, можеш. Па увијек исто одијело, иста брада, чизме. Имате и ви ваљда секенд хендове или азел франце, па се брате обуци од главе до пете. Ако си у пензији онда дођи код нас да живиш ко човјек. Учланиш се, рецимо, у Удружење пензионера и добијеш дрва на рате. Учланиш се у странку и идеш џаба на излет пензионера. То код вас сигурно нема да се о туђем трошку одвезеш на тродневни излет и да ти за то треба само чланска књижица. Овдје можеш у тим годинама и велике школе завршити. Чак не требаш бити ни писмен да би их завршио. Или још боље, можеш уписати жену на факултет, па ти она још за кратко вријеме и докторира. Ем се образује, ем је студентица, а не пензионерка. Тога код вас сигурно нема. Можеш много тога ако хоћеш. Твоје је само да одлучиш.
Дједа Мразе, рекох ти да не вјерујем у тебе. Ако те случајно ипак има, онда ти за мене више не постојиш зато што ми ниси испунио ни једну жељу.
Ниси ми нашао дјевојку, иако сам то од тебе тражио. А фино сам ти рекао каква треба да буде. Ништа посебно, треба да буде млада, лијепа, паметна и имућна. Није то ваљда неки велики проблем.
Тражио сам да ме запослиш у државној управи. Па јел то у реду? Мени ништа не фали, нормалан, вриједан... Ја нормалан, а тамо у државној управи ради велики број оних који су лијени као ћускије и нису баш вертикални. Па зашто онда ниси мене тамо запослио, јер си њих сигурно ти запослио. Ко би им други могао испунити жељу да ништа не раде, а пуно добијају, нег Дједа Мраз?
Тражио сам и да мом комшији учиниш нешто на жао, како би мени било драго. А мој комшија и даље сваки дан пјевуши, а мени то поједе јетру.
Што год сам те молио ти ниси извршио. Све ти некако опраштам, али ону прву скромну жељу не могу. Шта је нормалније од тога да ми испуниш жељу и пошаљеш једну младу, паметну, лијепу и имућну дјевојку. Ако ми ову жељу испуниш ја ћу повући све што сам о теби рекао. И не само то, него ћу свуда рећи да бољег дједа од тебе нема. Од мене доста, а ти како хоћеш. Немој послије рећи да ти нисам дао још једну прилику.
Милан Куриџа
У СУСРЕТ ИЗБОРИМА
Година 2016. на измаку. Година великих, такорећи невероватних успеха. Мислим на Србију, разуме се. Порастао БДП за 2, 9%. Тврде одговорни. Боље речено, тврде они на власти. А, сад, колико су они одговорни, коме и за шта одговарају, друга је ствар! Оно БДП, на телевизији изговарају лепом српском скраћеницом ЏИ ДИ ПИ, заправо значи друштвени производ. Толико некако с ЏИ ДИ ПИ – јем требало би да је порастао и стандард. Тако и јесте. Порасла цена минималног рада за 9 динара! Мало ли је? Пензије ће да порасту за један и нешто проценат. А већ сада су пензионери награђени са 5.000 динара. Што рече министар финансија, с тим ће сразмерно порасти и потрошња. Иду славе, Нова година, Божић... Други министар, онај што су га наводно пензионери изабрали, рече да с тих 40 евра у динарима могу да се купе патике, сто кила купуса и слично. Човек није баш упућен. Питање је у шта је тај заиста и упућен, али купус не кошта у Србији 50 динара за кило. Може да се купи ван Београда и за 10 динара. Али треба отићи на пијацу и распитати се повремено. Макар да те људи виде!
Дакле, с овом једнократном помоћи пензионер би могао да купи можда и 500 килограма те здраве и еколошке намирнице. Па ако је сличан оном Феруз - паши из Змајеве песме „Три хајдука“, може се и угојити! Бивши министар Мркоњић, (све неки министри) тврди опет да пензионери с овим парама могу купити кондоме. Усудио бих се да посумњам у потребу пензионера за кондомима. Исто тако не бих прихватио ни тврдњу колеге сатиричара Зорана Стошића, изречену код Кесића на B92, да с већ поменутим парама може да се купи конопац! Чему конопац? Штавише, могло би и неколико конопаца. Али, зашто? И један је довољан. То за оне што везују сламу или сено. Осталим пензионерима, који се не баве пољопривредом, конопац и не треба. Или можда грешим? Можда свима нама следује конопац? Ако почнемо да обрађујемо земљу, разумљиво!
Елем, вратимо се успесима. Смањила се незапосленост становништва. Порасле инвестиције. Отворена нова поглавља у приступању Србије Европској Унији. С „Косовом“ преговори теку. Постижемо успех за успехом. Ми смо фактор стабилности на Западном Балкану. Сви нас воле у окружењу. Па и шире. Не знаш где се лепше и пријатније осећаш као Србин. У Хрватској, у Босни, оној муслиманско-хрватској, Црној Гори, Албанији, а већ о фамозном Косову, да и не говоримо. Но, то и није држава. Ми их зовемо Косово, али с фуснотом! Треба одати признање нашој дипломатији за оволике успехе!
Има тога још. Средњошколци остварују победе на математичким олимпијадама. Кик боксери, ватерполисти, кајакаши освајају медаље на првенствима света или Европе. Кошаркаши Звезде и Партизана победе понекад у Јадранској лиги. Чак и фудбалски клубови начине подвиг и савладају евентуално љутог противника из Андоре или са Фарских Острва! И сада у том општем напретку и просперитету некоме је до избора! Јер мало – мало па неко наговести изборе за пролеће наредне године. Ајд' за председничке изборе, то је у реду. Истиче мандат садашњем председнику државе и мора да се бира нови. Па макар тај нови био и овај сада. Ако се поново кандидује. Али што неко прижељкује републичке изборе, не могу да схватим. Колико избори коштају овај богати народ? Богат, тачно. Није грешка. Кад се оволико троши, разбацује, расипа, нећу да кажем краде, то не стоји, а опет има, онда смо збиља богати. Али зашто улудо бацати паре? Уосталом, термин за изборе је тек за четири године. Ово би били превремени избори. Поново превремени. Садашња власт има апсолутну већину. Нико не може да је спречи да и даље постиже резултате какве постиже. Годинама уназад. А тим који побеђује, не мења се. Нек објасне заговорници превремених избора чему тај непредвиђени трошак!
Мада, кад боље размисли човек, има и неке користи од избора. Опет ће да се штампају леци, плакати, пропагандни материјал. Зарадиће штампарије. Новине и телевизије узеће неку пару од реклама. Транспортна предузећа зарадиће од превоза верних страначких заљубљеника с митинга на митинг. Па они што праве сендвиче, сокове, хемијске оловке, упаљаче... Зарађују контролори на бирачким местима, маркетиншке агенције, вечити аналитичари. Богатије странке можда поткрепе неодлучне гласаче да им уделе глас на дан избора. Реториком, програмом своје странке, невероватним просперитетом који ће остварити ако победе и томе слично. Нисам упућен како се све странке боре за гласове!
Гласачима ће се привремено вратити осмех на лице. Кад чују сва предизборна обећања. Као и појединости које износе политички супарници једни о другима. Иначе, политичари су искрени једино кад причају о другима. Још једна повољна околност за изборе. Ако буду, неће бити пре пролећа. А на пролеће је већ лако. Стиже паприка, парадајз, већ помињани купус, зелена трава... Хлеба има. Родило, хвала Богу. И, реално, није скуп. Зато игре могу да почну. Није баш први пут у историји и није да Србија утире пут нечем новом. Хлеба и игара да би народ био задовољан. Стари Римљани измислили!
Миодраг Тасић
Текст доле: Типичан пример, како Илири, намећу своја правила говора. Група сељака, објашњава Сафету Исовићу "како Босанци знају лепо да певају, али често не знају шта говоре". За подлогу "правог говора" узимају своје село. Ово није усамљено, пошто се та илирска пракса, ових година (као и бивших) доследно спроводи в Бања Луци, а слободан сам рећи и в: Сарајеву, Загребу, Сплиту, па и Београду. - Напомена: Уредник
Iz: NOVOSTI, Zagreb - http://www.portalnovosti.com/

06. prosinca 2016.
Piše Sinan Gudžević

Jablan u Vrbasu

E kad drugi put stigneš u Sarajevo, da odeš i nađeš pevača Safeta Isovića, pa kad ga nađeš, blagoš mene, da ga onda nešto pitaš, sad ću da ti kažem šta. Da ga pitaš najprije, e zna li on o čemu ona pesma peva, ona koju on stalno preko radija peva ‘Vrbas voda nosila jablana’

E da te nešto zamolim, blagoš mene, sad ću da ti kažem šta. Vidim da si išo u Sarajevo i da si bio kod Zaima Imamovića. E neka si, puno mi je srce bilo kad sam vido i čuo da si kod njega bio. E kad drugi put stigneš u Sarajevo, da odeš i nađeš pevača Safeta Isovića, pa kad ga nađeš, blagoš mene, da ga onda nešto pitaš, sad ću da ti kažem šta. Da ga pitaš najprije, e zna li on o čemu ona pesma peva, ona koju on stalno preko radija peva ‘Vrbas voda nosila jablana’. I da mu rekneš, sad ću da ti kažem šta da mu rekneš. Da mu rekneš da mi, a nas ima desetak, sve stariji ljudi, evo ima i dvaes i više godina, ne možemo da pogodimo e šta je šta u tu pesmu. Pa da nam on preko tebe poruči, a ti da ne zaboraviš to što ti on rekne, no da nam to doneseš ovamo, sve kako ti je on reko. Ponesi i jednu svesku i olovku, pa i zapiši, da ti je lašnje. Da rekneš Safetu, a on ne mora znati koji je od nas šta rekao, on nas i ne poznaje, pa zato mu ne moraš kazivati naša imena, da mu rekneš da je jedan od nas, a ti neka znaš da je to Rustem, da je jedan od nas rekao da onaj jablan što ga ta voda Vrbas nosi ne može biti ništa drugo, već da je taj jablan vo. Ili bik. Kod nas se volovi i bikovi često zovu Jablan. Nema kuće koja je ikad držala volove, a da barem jednome nije bilo ime Jablan. A Raco je, davno je bilo, još je bio ovde, reko da jablan iz pesme može biti samo drvo. I reko je još da mi to drvo zovemo topola, ali da se neke od topola zovu i jablani. U Bosni, kaže, rastu ti jablanovi više no kod nas. Mi smo povisoko pod planinom, nas hoće bukva i hrast i smrča i bor, oko potoka hoće vrba i hoće joha, a topole imamo svega dvije-tri i to od nedavno, poneko zasadio poneku. A taj pevač Safet Isović ima još jednu pesmu, ‘Jablani se povijaju’, e tu su jablani drveta, tu nam ne treba ni tolmač ni pomoć. Ali taj jablan što ga nosi voda Vrbas dosta nas zamajava, pa nas, blagoš mene, pomalo i muči, te nam treba pomoć, cijela moba nam treba da se o tome jablanu ne zamajavamo zimi, kad su danovi pokratki, a noći podugačke. Zimi, blagoš mene, malo-malo pa se neko seti Safetova jablana. Evo sad ću da ti kažem cijelu pesmu, a sigurno je i ti znaš, pa vidi sam šta je tu jablan.

Vrbas voda nosila jablana,
Na jablanu kuje kujundžija.
‘Kujundžijo, tako ti zanata,
Skuj ti meni od zlata junaka!
Nemoj plava, tako ti zanata,
Već garava, ko što sam i sama!’

Eto, mi ne možemo ni da pogodimo ni da se pogodimo šta je i ko je taj jablan. Bio je u ovaj moj lokal jedanput naišo i učitelj Akim, on je bio i tvoj učitelj, naišo baš, a mi se nadgornjavamo o tome jablanu. I Akim sluša, sluša nas ka ono kad sluša svoje đake, pa okrene oči na Rustema, pa na Ahmeta, pa na Velisava, pa na mene, na svakoga koji nešto kaže on okrene oči. I kaže naposljetku Akim da bi, blagoš mene, gramatički, jablan mogao biti prije životinja nego drvo. Kaže Akim da, kad bi jablan bio drvo, onda bi pesma počinjala ‘Vrbas voda nosila jablan’! I još nam je reko učo naš da ni mi ni niko naš ne kaže ‘povodanj odnio hrasta ili bora’, nego ‘povodanj odnio hrast ili bor’. Te mi se čini da Akim nije s puta: jablan tu ne može biti drvo! A ti Safetu ne spominji ni Akima ni nikoga od nas, što da nas imenuješ, da ga ne odosadiš. A od Borka pokojnoga, našega šumara dobroga, čuo sam da jablan može biti i konj. Neki čoek iz Devića, ime mu Golub, imao je konja i tome konju ime bilo Jablan.
Pa kad već, blagoš mene, dođeš do Safeta Isovića, a ti ga onda pitaj još nešto, sad ću da ti kažem šta. Da ga pitaš kako to na tome jablanu – pa taman da je jablan trupac ili goveče ili kljuse – kako to da na njemu ima kujundžija, i još da, dok voda nosi toga njegova jablana, on i dalje kuje! Ada kako to i otkud to, to da ga pitaš, to te molim. Mi ovamo, e to možeš slobodno da kažeš Safetu, ne verujemo da iđe ima, i da je iđe ikad imalo i da će ikad iđe imati takoga kujundžije da mu voda nosi konja na kojem je i on, ili možebiti vola, pa ne znam kako da se našao na njemu, ili trupac od topole, a on, usred te vode koja mahnita i ljulja ga i zanosi da ga prevrne, udara onim svojim koraćom u sitnu i vitku žicu zlatnu, dok umrli čas ide pravo ka njemu, da ga sretne. E to da ga pitaš i da dobro utuviš ili da zapišeš šta ti je reko, pa da nama to sve utanko kažeš. Zato što ovako ne znamo ništa, a ne znamo ni koga da pitamo.
Imam, blagoš mene, da te zamolim da pitaš Safeta još nešto, sad ću da ti kažem šta. Da ga pitaš, šta on misli ja kakva je to žena koja gleda kako ta Vrbas voda huči i nosi toga nedatnjika na tome jablanu, a ona ga, usred njegove muke i ljute nevolje, moli da joj načini nešto što mi ne umijemo biti pametni šta je. Ona pet para ne da za to kuda će voda odnijeti zlatara na jablanu, ona svoju pređu prede, hoće da joj kujundžija iskuje šta joj je srcu prahnulo. Ima pesama čudnih, ima njih da ponešto razumiješ, ponešto jok, ali ovu pesmu Safetovu mi ne razumijemo nimalo. Nikako je ne anlaišemo, cipcijelu je ne razumijemo. I da ti kažem pravo, ja ne znam rašta on peva sve to. A opet vidim, svi vidimo, i to nije bez velika čuda, da i ženskinje i muškinje voli i da sluša i da peva tu pesmu, i ne sekira se niko što ništa ne razabire, ni oko jablana ni oko kujundžije ni oko garave žene. Evo ja sam, prije koju godinu, uzeo ove gusle što vidiš, pa sam je odgudeo cijelu. Gusle ka gusle, jedna žica i gudalo jedno, malo sam zakrenuo glas na krajišnicu, jedanput, pa potekar, pa opet potekar, ali mi nije sinulo ni sunce ni mesečina. Ljepše je pevati uz harmonike, a ja sam je gudeo što sam se nado da će mi se uz gusle barem malo otkriti onde đe je pokrivena.
Imam još da te zamolim nešto da pitaš Safeta Isovića, evo šta. Da ga pitaš šta on misli šta ta žena misli kad od kujundžije zlatara traži da joj iskuje od zlata junaka. Ni ja ni drugi koji smo se o tome zabavili, jedan Zeković, jedan Kicara, poneki Mušić, pa Milovan Ašanin, pa Dragoslav Točilovac, pa, blagoš mene, i poneki Gudžević, nijesu znali. Kakav je to junak od zlata, a da ima crnu kosu? Je li to kip, je li kumir taj junak od zlata? I kakav joj je to junak koji je iskovan na čakanac zlatarski. I kako će kujundžija njemu da iskuje crnu kosu i crne oči? Ako je junak od zlata, onda mu je i kosa zlatna, a kako će zlatna kosa bit zlatna, ako je crna? Jedno dijete od Pavićevića slušalo nas jedne godine kako to pričamo, pa reče da je ugalj crno zlato, da bi kosa u junaka bila od uglja. A mi onda pitamo to dijete zna li ono šta je to kujundžija. Jok vala, ne zna. Mi mu onda reknemo da je to zlatar, i reknemo mu da zlatar ne kuje ugalj. Ono šuti, jezik progunulo. E, blagoš mene, a Dragoslav Točilovac je reko kako on misli da devojka moli zlatara-kovača da joj od njojzinoga dragoga učini junaka, jok onako kovački, već da ga malo poduči, da ga u junaštvo uvede. I da ono ‘od zlata’ znači ‘od dragoga’. Nije to bez neke, znamo svi da se u pesmama i van pesama dragome i dragoj kaže ‘zlato’. Dobro, ako je tako, onda kujundžija nije zlatar, no je neki hećim ili neki vidar, blagoš mene.
Imam još i ovo da te zamolim, blagoš mene, da učiniš kad odeš u Sarajevo i kad sretneš Safeta Isovića. Da mu rekneš da sve ovo što ćeš ga pitati nije iz neke hile ili zle namere, već što ima poneko pa kaže da Bosanci lijepo pevaju, ama ponekad ne znaju šta pevaju. A ako neko zna da zapeva, onda zna Safet. Pa mislim, blagoš mene, da on zna i ono što mi ne znamo. Eto, i da mi mahsuz poselamiš Safeta Isovića!
(Kazivao Iso Gudžević, decembra 1983.)

180
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA