НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 10 - Page
183
• Владајућа партија спроводи индустријализацију. Почела је са гласачком машином.
• Владине мере су позитивно утицале на индустрију шешира. Просјаци све разграбише.
• Не ваља када су боксери одлични студенти. Не устају пре него што судија изброји до десет.
• Нисмо нудисти. Ово је голо преживљавање.
• Остајте овде! А ја одох.

• Не секирамо се што смо изгубили рат. Наћи ћемо други.
• Није вођа крив што ће Србија бити мала. Није он одређивао колики ће бити Београдски пашалук.
• Да је вођа фудбалер, уштеде би биле велике. Тим би имао само једног играча.
• Слепа улица је добила име нашег великог визионара.
Ђорђе Оташевић
• Некрофил се највише узбуди када му нека цура каже: „Бићеш самном само преко мене мртва„.
• Некрофил се једино разведе ако му супруга воскресне.
• Некрофили користе порадавницу за погребну опрему као секс шоп.
• Зашто нема жена некрофила? Зато што нема мртвак са дигнутим.
• Смрт ми је кад треба да умрем.
• Џихадисти су мирни људи. Али понекад једноставно знају да експолодирају.
• Откад сам чуо да ме политичари прислушкавају користим само смс поруке. Знам да нису писмени.

• Нема потреба да се организује бела ноћ у Скопљу. Ту народ бео дан није видео.
• Ова власт ми је дошла као кец дестку. И онако сам планирао да се обесим.
Марјан Анђеловски
• Ратне резерве се чувају за одбрану резервне отаџбине.
• Кад јој досади да буде у вину, истина исплива на површину.
• Не причам са женом. Љубав захтева дела.
• Мождана вијуга настаје као последица померања памети.
• Како да путари дођу на посао када су путеви завејани?
Горан Радосављевић
• Од свих концерата политичари разумију једино... концерт звиждука.
• У младости сам био потентан мушкарац. У старости сам постао препотентан.
• Узалудно покушавам успоставити везу са женом. Она је за мене постала недоступна.
• Са женом се морам о свему договарати. Њој спонтаност значи исто што и побачај.
• Многе жене не ступају с мушкарцима у однос, само зато што желе сачувати... понос.
• Карикатуристи раде илустрације политичара. Политичари би најрадије радили лустрацију карикатуриста.
• Иако сам узео све у обзир, и даље ништа немам.
• Не вриједи лупати на сва врата, ако су нам улазна затворена.
• Са тешкоћама се суочавамо само онда... кад их на вријеме не уочимо.
Иво Мијо Андрић
ПРИЧЕ И ОЦЕНЕ - ИСПРОВОЦИРАНЕ - О БЕОГРАДУ:
... сад сте се изнервирали "око Београђана". али то је тема на којој сте ви инсистирали. мени је само било битно да су Руси пребијени скоро до смрти, и то баш в Београду. - што се тиче Туђмана, било је како написах. - ако спомињете Мому Капора, он је рођен в Сарајеву, а паметовао в Београду. пред крај живота, в интервјуу, за "Политику" изјавио је: "Ми, српски националисти, из Београда, увек смо сарађивали са хрватским националистима из Загреба." - што се тиче да имате "најбоље", погледајте ко је шта уложио, а ко шта добио, поређено са Београдом. ето: Сарајево, Загреб, Подгорица, Приштина, Скопје. можда и даље мислите да је БГД паметан, али осим чињеница, не могу вам понудити ништа друго. - што се тиче "демонстрација" по Београду, в току рата, оне су биле искључиво против Милошевића и против Србије в рату, а тиме и против Срба с оне стране Дрине, Босне, Уне. дакле, све демонстрације в Београду, биле су антијугословенске, антисрпске и недићевске. - ко шта с'вата, то се увек може променити, наиме, може се тврдити и супротно. - нико се не плаши београђана, нити им ко шта замера. што се мене лично тиче, сматрам да су далеко, далеко глупљи они који гледају према Београду (са Космета или са ове стране Дрине, а поготово с ове стране Босне), јер од Београда, ако досад, ни одсад ништа неће добити, сем маглу, подвалу и превару. али ја не кривим Београд, него оне који упорно наседају на превару. - Загреб, нпр. није провинција за Београд, јер је Загреб остварио шта је хтио, а Београд је изгубио. - лепо је имати две хиљаде књижевника, пар стотина сликара, хиљаде инжињера, политиколога, социолога и других врста интелектуалаца - али ако са том гомилом, опет ИЗГУБИШ, о каквој памети се прича? Хераклит је, давно, рекао: "Пуно знања не учи памети!" Београд има знања, али нема памети, док Приштина нема знања, али има памети. - наравно, ви можете мислити да су, колективно, Београђани: храбри, господа, паметни и слично. и то, мени доказивати. мени не морате ништа доказивати. ја бих волио да је Београд најпаметнији град света, а ви да сте један од највећих светских сликара. искрено бих то волио. било би боље Београду, Београђанима, али и свим Србима, па и другим људима, који воле или би волили Београд. међутим, то треба доказати Приштини, Подгорици, Загребу, Сарајеву. не мени. ја нисам ништа урадио против интереса Београда, или Београђана. напротив, ја Београду желим супротно од онога што желе поменути. али морам бити и свестан чињеница, не могу живети само в жељама. - што се тиче метрополе: истина је да је Београд, количином културе, далеко испред свих, и то заједно. али за ту количину исто важи оно Хераклитово. - ја нисам ни сликар, ни цртач, већ пишем. али сам имао, пет скромних изложби цртежа в Београду, а нешто прича ми је објавио "Јеж" (док је постојао). а сада многи из Београда, Србије и Војводине, објављују в "Носорогу". јер им в Београду, кланови не допуштају. - да, исти смо народ, то ја не спорим. али исти народ су Австријанци и Немци, али је Австријанцима неупоредиво боље без Немаца. као што је и "Западним" Србима било неупоредиво боље, пре него што су ушли в исту државу са Србијом. што се тиче Србије, она не воли ове Србе, и ја то потпуно оправдавам и одобравам. мени сметају овдашњи глупани, којима је лакше да се накаче Србији на леђа, него да сами запну, раде, мисле, боре се. - а још око метрополе: студентске генерације, из Бања Луке, сад већ масовно, иду на студије в Милано, Торино, Грац или Беч, а можда и Праг. мислите ли да је Београд метропола за та места, и мислите ли да би боље знање добили и већу културу упили, ако не би ишли в те градове, него в Београд? мислим, желим Београду много добра, али надмени и људи који далеко прецењују своју вредност, и вреде само в свом кругу истомишљеника, не могу направити ништа доброга. напротив!
Горан Кљајић
• Техником - сјеци уши, крпи дупе, ријешио сам се оних који само кукају и увлаче ми се!
• Код једне лезбијке пронашао сам посао на који коначно не морам да прилегнем.
• Данашња омладина хоће све и то одмах! Чим добије прву пензију.
Бојан Богдановић
• Уставом није забрањено да верујете у боље сутра.
• Да би весеље било потпуње, пуцали су од задовољства.
• Ова стварност не држи воду, чини се да распаљује ватру.
• Кад год нам пукне филм, они распишу изборе.
• Наша укупна несрећа је на позитивној нули са тенденцијом раста.
• У нашој тегобној садашњости нашли су своју прекрасну будућност.
Живојин Денчић
• Мени је то тешко... помозите да однесемо.
• Ошамарила би сама себе - он је није хтјео.
• Момак њених снова, преспавао је синоћ код мене.
• Госпођо ја немам времена, а дао би вам.
• ХДЗ-у Хрватске највише сметају комуњарни редари.
• Чим жена зађе у шездесете увијек јој неки курац фали.
• Нисам најбољи с парама, са празним новчаником јесам.
• Ево мене и колеге мога, хајде мала прими бар једнога,
Абдурахман Халиловић - Ахил
МОЖДА ЈЕ ТО БИЛО ОВАКО
Мрзио га је.
Читао је рукопис, и остао запањен!
Толику висину сатире он нити је срео, нити могао замислити.
Већ то би било довољно, али је било још горе: он се препознао в афоризмима, коментарима и причама. Наравно, неким, али је и то било довољно.
Није то било писано о њему, за њега, о његовим манама или против њега, него о општим стварима, проблемима и тенденцијама које су се испољавале в понашању људи, тог времена, тог поднебља, тог система.
Баш то, налажење в општости, то га је највише погодило!
Сам је себе нашао тамо где је мислио да је свима место, али никако њему, или њему сличнима.
И то разобличавање, и самоспознавање, тражило је начина да се сакрије – само од себе.
Начин и излаз, нашао је в мржњи према писцу, што том писцу и није била новина, јер су и многи други тако реаговали, када су се самопрепознавали.
Само, препознавалац је хтио да буде вештији: није он мрзио, писац је писао са мржњом!
Да, то, учинило му се као право решење. И, иако в позним годинама, или можда баш зато, - јер је све то научио, на такав начин, већ раније -, почео је као мали ђак, или млади потказивач, да упире књижевним упозорењима, где се тај писац, све огрешио о правила политичке коректности, кога је све мрзио, како је нарушавао братство и јединство, - које више није постојало -, али је он знао да увек постоје они којима некога можеш проказати. Сам је био потврда тога: одавно, одавно је, писао, а никада се никоме није замерио, пролазећи кроз разне системе и власти.
Да – он, он мрзи, упирао је својим текстуалним прстима, према дотичноме писцу.
Надао се некаквој казни, за онај бол самопроналажења, в његовим текстовима. О, да, болило га је!
Покушавао га је презирати и исмијавати, омаловажавати, ниподаштавати, наравно, в разјашњењима (а можда и личним контактима).
Бар в том једном који је написао о његовом радном рукопису за књигу.
Сметало му је, - а можда и не -, додатно, - и после тога -, што је своје радове, морао слати, тамо где је мржени био уредник. Није морао, али није имао избора, јер, практично, нико други није ни постојао за објављивање таквих текстова.
И он је слао.
Уз послано, писао је:
„Куртоназни поздрав.“
„Куртонски поздрав.“
Био је угледна културна личност своје, нимало мале, средине.
- Можда је било тако? А можда ће тек бити?!
Горан Кљајић

НОВИНАР

бити новинар то није лако
крила немаш а летиш баш
тежак живот зна то свако
па се каже дај шта даш

новинар млад нада се слави
он пролази кроз праву муку
на плећима му терет прави
њега приговори вазда туку

што год да новинар напише
неком ваља а неком не
уморан тако мисли на плуг
над текстом својим он мре

новинар ето вазда на тапету
труди се да пише добро
неком помаже а неком штету
признања ријетко он је побро

В. Каран

 

ЛИЈЕПА ДАРКА

заљубила се лијепа Дарка
у сну великом сад је она
па мисли на бизнисмена Марка
парама одавно вична она

љуби Дарка и не пробира
битан је само новац
њу нико сад не дира
она јесте врстан ловац

смотала је њих пет-шест
сгужвана а опет тако јака
стигла недавно нова вијест
дочмала се она сад и пакла

саслушала је ова господа
питали је шта то она ради
усамљена она је без рода
у њу се зацопао друг млади

обрни-окрени она побјеђује
кад у клин а кад у плочу
новац узима тако зарађује
усред љета скочила у Сочу

живот живи лијепа Дарка
држи се старог заната
њој треба марка свака
може она и без плата

Василије Каран

ВЕНТИЛАЦИЈА И РЕЛАКСАЦИЈА
Ако пођемо од наслова рукописа, и ако бисмо мало пажљивије прочитали само неке наслове пјесама у будућој збирци Мало цака са бањалучких сокака, познатог и признатог романсијера и приповједача Василија Карана, могли бисмо закључити да се овдје ради о хуморно-сати-ричним пјесмама које дотичу, не само поједине појаве у друштвеног и моралног посрнућа, већ и све нас, јер све то заједно – то смо ми, то је наша слика и прилика, то је наше окружење и наша стварност који, хтјели ми то или не, диктирају и усмјеравају наше понашање. Сви смо ми дио овога што нам се дешава, а о чему пише овај аутор у својој трећој збирци поезије. Кад смо код треће збирке, овог пута сатиричних пјесама, може се запазити да су многи писци почињали збиркама поезије а завршавали рома-нима. Василије Каран потврђује, показује и доказује да то не мора бити правило, и да се може ићи обрнутим књижевним путем.
Све оно што се овом плодном и свестраном аутору учинило да је лакше и боље забиљежити и пренијети чита-оцима стихом него прозним текстовима (романима, при-повјеткама, хуморескама, драмама, репортажама) нашло је мјесто у овој, садржајем богатој, збирци, у којој доми-нира благи хумор, својствен овом писцу, али и други обли-ци хуморног и сатиричног исказа.
Чињеница да је Каран осјетио да свијетом, умјесто праве љубави, влада нешто друго, да су политика и њени протагонисти деградирали и срозали морал, те да владају нашим емоцијама, нашим понашањем, нашим разумом. А то није уопште тешко код оних чији је ум заробљен. Рђави господари имају рђаве слуге, посебно у друштву без моралног квалитета и демократског капацитета. Али, да све није тако мрачно и трагикомично, овај писац многим поја-вама и понашањима се, на себи својствен начин, успјешно руга, исмијава их, жели да унесе и донесе ведрину у тамну збиљу, свјетлост у помрчину, радост у душу, осмијех на ли-це. Такав покушај је, у сваком случају вриједан пажње. Чак штавише, многи стихови (многе строфе, многе пјесме), једноставно су „намијењени“ за провјетравање ума или "вентилацију душе" и свега мрачнога у њој, и јењавање умора, одмарање или "релаксацију тијела" и свега трулог у њему. Каранов хумор је и борба и одбрана; борба против сваковрсног зла; одбрана од туробних мисли. Коме се не би навукао смијешак или осмијех када прочита само ове наслове или дијелове наслова: Крканијада, Мућкалица, Цицвара, Звекан, Зекоња, Глиста, Глодари, Мудријаши, Богаташи, Крадљивци, Скупштинари, Скоројевићи, Функционери, Хвалисавци, Критичари, Бирократе, Крокодили, Мутикаше, Прсани, Делије, Фалсификатори, Штимаљке, Удварачи, Отимачине, Шишоманије, Шверценијаде, Лапаломе, па онда Брачне заврзламе, Воли Дара дубичког лугара, Окотила се држава и томе слично.
Познати смо по томе да бирамо теже путеве и да тврдоглаво (по сваку цијену) њима идемо до остварења зацртаног циља. Можда и ова збирка то потврђује. Што не може проза, може и мора стих – што бисмо ишли лакшим путем кад можемо тежим и компликованијим! Али, то је ауторов избор, његова жеља да се окуша и да покуша. Ко-лико је у томе успио, судиће читаоци. Било како било, Ка-ран заслужује признање за храброст и смјелост да се опро-ба и у пјесништву, мада је мало вјероватно да ће овим путем наставити; (његово пјесништво се никада неће при-ближити заиста обимном прозном опусу за дјецу и одра-сле).
У сваком случају, читаоци ће имати прилику да се забаве, одморе и разоноде читајући стихове збирке Мало цака са бањалучких сокака, коју је срочио Даса са Врбаса, а он очигледно добро познаје (благо њему), са бања-лучких тротоара и булевара, многе Цице и распуштенице, ништа мање скривене буџаке и сокаке, а посебно бањалучке занесењаке и свакојаке њихове цаке.
Да тако није, ове збирке не би било.
Живко Вујић
ВАСИЛИЈЕ НА ВРЕЛУ ПОЕЗИЈЕ
(над рукописом „Мало цака са бањалучких сокака“ Василија Карана)
Чудни су путеви Господњи! Толико чудни да покаткад освједоченог прозисту доведу на врела поезије, до оазе у којој све зелени, али тек када падну ријечи. А ријечи су пале. И не само пале већ и остале да трају.
Стари хумористички вук и легенда сатиричне сцене Републике Српске, хроничар једног времена у којем је било и невремена, али и лијепих дана, пустио се низ брзаке којима до сада није често, а могуће ни уопште пливао градећи врцкав ритам који одише младалачким римама пуним хумористичког набоја. Вјечити козарачки младић Василије Каран и вјечити бунтовник након успјелих романа и прича блиских по сензибилитету понајприје Грмечлији Ћопићу у зрелу јесен свог стварања упливава у поезију замасима неког пред ким има још много и много завеслаја. Онај који је пажљивие читао Карана можда је могао и очекивати овакав један заокрет јер је његова лирика у својим најбољим изливима имала нешто поетско у себи које је очито требало да сазри, да букне.
Каран одавно даје дијагнозу друштву полеглом у блату знајући да народ још једино цијени цаке. Овај пут је дијагноза поетска.
„Мало цака са бањалучких сокака“ представља рукопис од преко стотињак пјесмама углавном писаних везаним стихом који указује на све анаомалије овог нашег јадног друштва које је толико јадно да га никако сатирични пјесници не успјевају до краја да допјевају. Сам наслов, односно његов дио „бањалучки сокаци“ говори да су Каранове теме разноврсне просторно неомеђене, актуелне, покаткад и неочекиване и представљају наставак прички Дасе са Врабаса и његовог лутања на Раги. Има ту што би се рекло и села и града и то више праваца. Оно што је свакако битно напоменути је то да се Василије Каран и у поезији осјећа као на коњу иако су му то многи, прије појаве овог рукописа могуће оспорити.
„Мало цака са бањалучких сокака“ обилује оним заборављеним и љековитим хумором блиским свима онима који су, а таква је огромна већина, закорачили из малог села у велики град да се ту приме. Неке од ових пјесама би можда још боље ишле уз музичку подлогу („Једна снаша а сто тамбураша“) јер су на прво читање пјевљиве) али и овако задовољавају ауторв циљ да на посустала лица врати осмијех. Није необично ни то што су код старог каваљера главни ликови углавном даме, дамице, снајице и снашице, распуштенице и отпуштенице које су вјечно у сукобу, ако не самом собом, онда свакако са својим жељама. Каран те аномалије зналачки поетски слика чинећи једну веома питку збирку која ће лако наћи пут до читалаца. Има ту свакако и аутобиграфских елемента као у пјесми Удварач гдје у првој строфи слика неког сличног себи:
Он је човјек старога заната
за свој труд ништа не иште
њему не треба чак ни плата
жене су његово тек бојиште.
На крају закључимо да је Василије Каран користећи стари алат и старе поетске технике направио једну модерну збирку са којом је спреман да изађе на српско поетско хумористичко бојиште и да на том бојишту остане запажен као витез.
И док он буде са својим пјесмама излазио „пред Милоша“ најбољи суд ће као и обично рећи народ. Онај један једини. Изварани. Који још једино воли Цаке.
Бања Лука 22.07.2016.
Миладин Берић

ДОБАР ДАН СКОРОЈЕВИЋИ

мој град пун скоројевића
не зна се шта ко тек ради
намножило се много птића
узалуд се и ја јадим

кажем да ово брате не ваља
орач нек оре а филозофу ум
много је у граду ових праља
њима увијек отворен друм

а стижу гдје их памет вије
ради сиротиња за багателу
тек да у свом селу није
тако себи испунила жељу

села су нам глува и пуста
нема у њима људског гласа
а у граду изгладњела уста
свак себи тражи спаса

узалуд се и ја иком молим
не помаже ми ни филозофија
па сад имам и живот голи
напустила ме и моја Софија

В. Каран

ДАР

ја да имам дара
био бих тек неко
имао бих и пара
то сам сад реко

признајем да сам пуст
и празна причалица
живот ми мучан и густ
живим од чачкалица

ја увијек само немам
а опет се не жалим
волим пак да дремам
тим се брате ја не хвалим

дај шта ми год даш
тек да не просим
не реци ми само марш
нећу и да косим

нерадник сам ја баш
не сумњај ти више
дај ми шта год даш
тако ми се ето пише

Василије Каран

ВАСИЛИЈЕ КАРАН
БИЉЕШКА О ПИСЦУ

ВАСИЛИЈЕ КАРАН, рођен је 1934. године у Међувођу (Поглеђево), код Козарске Дубице. У току рата, на Козари, изгубио се од родитеља, па је, без иког свога, преживио ратне дане на брдима ове планине и том времену, као сјећање, посветио је више својих књижевних остварења.
Педагошку академију - српски језик и књижевност - завршио је у Бања Луци.
Као новинар, сарадник већег броја листова, објављивао је прилоге из свакодневног живота, а то га је постепено уводило у свијет литературе, па је објављивао приповијетке, хумористичке прилоге, а опробао се и у драмским текстовима.
Први Каранов роман ЦРВЕНИ ТРАГОВИ, откупљен је 1980. године на конкурсу новосадског "Дневника" за роман на тему из НОП-а. Послије овога написао је већи број ратних романа и збирки приповједака.
Објављене су му сљедеће књиге:
ЦРВЕНИ ТРАГОВИ, роман, Нови Сад, 1982. и Лакташи 2007. године,
КАКО САМ ДОБИО ПИСМО ОД ХИТЛЕРА, роман, Нови Сад 1993. године,
САњАЛИЦЕ, роман за дјецу, Нови Сад, 1997. године,
БРАЗДА БРАНЕ БАНОВИЋА, приповијетке, Лакташи 2000. године,
ДОБРА ДАН, СИРОТИњО, И, ИИ, ИИИ, путописне репо-ртаже, Бањалука 2001. и 2004. године,
ЧЕРГА, приповијетке, Лакташи, 2002. и 2004. године,
ПЛАВА СВЈЕТЛОСТ, роман, Лакташи, 2003. године,
ЗОВ, приповијетке, Бањалука, 2004. године,
ПАКЛЕНА ВАРОШ, роман, Лакташи, 2004. године,
БОСАНСКА НОЋ, роман, Источно Сарајево, 2005. године,
КРАЈИШНИЦИ, НАДЕСНО РАВНАЈС, приповијетке, Лакташи, 2005. године,
ЈОЈА, роман, Лакташи, 2005. године,
БОЛЕ, БАРАБО МОЈА, хумористичке приповијетке, Источно Сарајево, 2006. године,
ЗВИЈЕЗДЕ НЕ УМИРУ, роман, Источно Сарајево, 2007. године,
ПАДАЛЕ СУ ЦРВЕНЕ КИШЕ, роман, Лакташи 2014.
ПИСМА МОЈИХ ЧИТАЛАЦА, Арт принт 2015.
У ЗЕМљИ СУЗА, роман, Арт принт 2015.

Више Каранових књига чека објављивање, међу њима и на-грађена збирка приповједака ПЛАЧ АНЂЕЛА, затим роман ТАМНА СТРАНА СУНЦА, приче ВРТ ЦРВЕНИХ РУЖА, монодрамске приче ШВРАКА У ГАЋАМА, приче за дјецу НА ПОГЛЕЂЕВУ ТРЕШњА ЗРИ, роман за дјецу СЕДАМ СРЕБРНИХ БРДА, хумористичке приче ЦИРКУС ОД ЖИВОТА, приче НАД ЛОГОРОМ ЗВИЈЕЗДА ЗАПЛАКАЛА, романи НОЋ КОЗАРЧАНА и КАПУ ДОљЕ КАД ИДЕШ КРОЗ КНЕШПОљЕ. Поред наведених књига, на објављивање чекају и ТРИ ФИЛМСКЕ ПРИЧЕ (сценариј), роман КАКО САМ ПОСТАО ПИСАЦ, роман ДАНГУБА, као и збирка кратких хумористичких прича НАСМИЈЕШИ СЕ, АКО ТИ ЈЕ ЈОШ ДО ТОГА.
ЧУЈТЕ, ДЈЕЦО, ЕВО ВОЗА, њЕГА ВУЧЕ ЈЕДНА КОЗА, поезија за дјецу,У ДВОРИШТУ ЛИПА СТАРА, поезија за дјецу, МАЛО ЦАКА СА БАњАЛУЧКИХ СОКАКА, хумористичка поезија, БАБА И КОМАНДАНТ БРИГАДЕ, ратне репортаже и ДУБИЧКИ КРИК, радио-драма.

• Ми стално учимо на грешкама. Недамо се преварити .
• И без велике нужде усрали смо мотку .
• Нама није ни до наших , а потурају нам кукавичија.
• Рјешења су могућа. И ми и они смо против.
• Да не заборавимо шта су нам обећали - стално нам понављају.

• У многе кабинете умјесто видео-камера треба уградити црне кутије.
• Неки посланици се на сједници јаве само када хоће у тоалет.
Слободан Живановић
Говор прочитан на отварању изложбе карикатуре: "Најбољи светски сликари"
Добар вече!
Моје име је Горан Кљајић, и даћу пар напомена о овој изложби, в оквиру дешавања, чији је она задњи дио.

Ово је завршница нашег деветог међународног конкурса карикатуре часописа за сатиру, хумор и карикатуру „Носорог“.
Конкурс карикатуре, уобичајено, има задату тему, коју даје организатор, а тема овог нашег конкурса је била: Најбољи светски сликари, са подтемом: Најбоља светска сликарска дела.
Циљ теме није био да карикатуристи направе репродукције дела за која се одлуче, као и реалистичне портрете, него да дају своју интерпретацију неког великог сликарског дела, као и своје виђење, карикатурално, одређеног сликара. Уобичајено схватање ове средине је да је карикатура неки лош цртеж, а при том и служи да представом нагрди неку особу, или објекат, који представља. То није неистинито, али је само један дио истине, што можете да видите и из изложених радова, на овој изложби. У основи, главна тенденција карикатуре је да прикаже неку особину, или скуп истина, о одређеној особи или теми, или код наше подтеме: утиску који оставља неко познато сликарско дело, на један проницљив, забаван, смешан, ироничан, пародичан, сатиричан, гротескан или неки сличан начин.
Процес конкурса карикатуре је такав, да се он оглашава унапред, понајчешће три-четири месеца пре, како би ствараоци могли да направе радове и на време их пошаљу.
Нама се одазвало око 280 автора, из 57 земаља, са пет континената.
По континентима, најзаступљеније су земље Европе, а потом Латинске Америке, а потом из Азије. Из Африке најчешћи је Египат, те Мароко и Тунис, повремено нека друга земља, али чини се да је то у земљама Подсахарске Африке прилично јадно заступљено, ако је и уопште.
Неће вас изненадити, верујем, никада нисмо добили прилоге из Саудијске Арабије, Уједињених Емирата, Кувајта или Пакистана, а какво је тамо стање, сигурно је да нећемо ни добити. Можда неки мрак, али карикатуру, то сигурно не.
Гледано по земљама, бројчано највише карикатуриста се јавља из Бразила, Ирана и Кине. Кинези су често изненађујући по висини квалитета и дубини симболике, док су Бразилци врсни цртачи и весели представљачи, са пуно јарког колорита. Иранци су помало загонетка: чисто употребљавају Енглески, а изванредни су зналци Западне, и поготово америчке културе. – Вероватно се ту ради о ономе што они називају „кетман“, а то би ми превели као: притворност, али не у односу на неку особу, него спрам владајуће идеологије, оне тамо, њихове. Њихови радови, они најбољи, спој су врхунске технике и интелектуалности, помало мистичности, али им недостаје веселости.
Велики број автора шаље из Украине, Русије, Пољске, Холандије или Белгије. Уназад две године, почели су стизати и радови из Белорусије. Иначе, карикатуристи са простора бившег Совјетског Савеза редовно шаљу, а ту је, осим Украине, најбољи Узбекистан, потом Казахстан, Литванија и Естонија.
Ове године смо први пут добили и прилоге из Бангладеша.
Иначе се конкурси карикатуре оглашавају путем специјализованих сајтова, као што су сајтови удружења карикатуриста и слично. Ми оглашавамо на енглеском, и то је предност, али и извесно ограничење, јер тешко допире до нпр. руских, кинеских или француских карикатуриста. Истина, допире, али не в оноликом броју као када бисмо могли и знали да се огласимо и на тим језицима, на њиховим сајтовима.
В Балканском окружењу, Грчка је црна рупа, и одатле или не стиже ништа, или нешто што је зачуђујуће ниског квалитета. Зашто је то тако, не бих знао објаснити.
Али зато, изванредна карикатурална заједница Бугарске и Румуније, преко својих најбољих ствараоца, редовно учествује. Ту су неки карикатуристи, који спадају в европске врхове, као нпр. Иваило Цветков из Бугарске, или Мариан Аврамеску из Румуније.
Са подручја бивше (а неки сад већ тврде и будуће) Југославије, долазе одлични радови из Хрватске, Македоније, те Србије. Из Србије нам неко време, да кажемо „нису веровали“, па су се јављали само неки подпросечни, - они типа шајкаче и гибанице, без ширине и дубине образовања а првенствено сватања -, али сада, то јест ове године, стигло је неколико изванредних радова.
Што се тиче још ближе околине, из Федерације нам се редовно јавља одлични карикатуриста Сенад Надаревић, а ове године се појавио и сјајни цртач Сањин Машић. Њихове радове можете да видите на овој изложби.
В Српској бих поменуо два автора: то су Драгиша Шаренац из Зворника, и Драгана Пашић из Бања Луке. Има овде још неколико карикатуриста, али, или нису активни, или не желе да сарађују са нама, а шта је в питању, не знамо тачно.
За величину Српске и није мало двоје карикатуриста, још кад би им и неко други дао прилику.
О Драгани Пашић могу да кажем да је то прва жена-карикатуриста, в Бања Луци, Српској, а мислим и Босни. Такође, једна је од ређих женаќарикатуриста и на читавом српском културном подручју. Међутим, не само што је прва, она је, по мом знању, в прављењу карикатуралних портрета, и најбоља в Српској. Да јој зажелимо још већу афирмацију.
Међу пристиглим радовима, осим светских сликара, представљени су и ликовни прегаоци југословенских простора, а то су сликари: Влахо Буковац - који се родио в Цавтату, пропутовао пуно света, био в Француској, а потом Београду, Загребу, да би се скрасио в Прагу; Исмет Мујезиновић – који је живио в оквирима Југославије, а био је и учесник НОР-а; Ђура Јакшић - песник и сликар, који је и в сликарству био оно што и в лирици, национално занесени романтичар; Урош Предић – родом од Зрењанина, био је портретиста и сликар сеоске свакодневице, а сматра се задњим великим српским сликаром иконостаса; Љубомир Љуба Поповић – рођен је као и Мујезиновић в Тузли, а највећи дио свог живота провео је в Паризу, сликајући в надреалистичком маниру; Владимир Величковић – такође живи в Паризу, али га овде својатају, и сматрају за највећег живог српског сликара, мада по његовим сопственим речима, он в својој кући, још држи стару, југословенску, заставу, са петокраком. Били су још неки, али не морамо баш и о њима.
Од светских сликара, представљени су (напоменућу само оне који су најчешће употребљавани као мотив): Енди Ворхол (Andy Warhol) – био је водећа фигура поп-арта, као и покретач масовне уметничке производње; занимљива му је изјава „Волим Лос Анђелес. Волим Холивуд. Тако су лепи. Све је пластично, али ја волим пластику. Желим да будем пластичан.“; познате су његове интерпретације Мерилин Монро; иначе је био грко-католик, веома религиозан, и свакодневно је ишао в цркву; (Eugene Delacroix) Ежен Фердинанд Виктор Делакроа је био француски сликар, главни представник романтизма. Радио је портрете, историјске композиције, пределе и мртве природе; чувена му је слика „Слобода предводи људе“; (Joan Miro) Хуан Миро, шпански надреалиста, сликар, скулптор и керамичар; (Pablo Picasso) Пабло Пикасо, шпански, а потом француски, сликар, о коме не треба много причати, јер је најутицајнији в историји сликарства; (Salvador Dali) Салвадор Дали, велики надреалиста, а по Пикасовим речима: „Задњи сликар ренесансе“, на овој изложби присутан и по својој чувеној слици: „Упорност сећања“; (Vincet van Gogh) Винсент ван Гог, холандски постимпресиониста, трагична фигура, а по мени, можда и најбољи сликар свих времена, или барем модерних; (Francis Bacon) Френсис Бекон, ирско-британски сликар двадесетог века, са истим именом као и филозоф са почетка развоја енглеске филозофије и науке; везан је са експресионизмом и фигуративним сликарством; (Leonardo da Vinci) Леонардо да Винчи – њега сви знају, а он такорећи, нема чиме се није бавио, те је тако један од највећих умова и стваралаца свих времена; наравно, „Мона Лиза“ му је као неко друго име; (RENE MAGRITTE) је белгијско-француски надреалиста; (Maircel Duchamp) Марсел Душамп, је рођен в Француској, али је одселио за САД, и тамо био сликар, скулптор, шахиста и писац; в сликарству концептуалиста, кубиста и дадаиста; (Kazimir Malevich) Казимир Северинович Маљевич руски сликар и теоретичар уметности, пионир геометријске апстрактне форме и један од најважнијих чланова руске авангарде. Представник је руског конструктивизма и супрематизма а био је под утицајем француског неоимпресионизма, фовизма и кубизма; најпознатије дело му је «Црни квадрат», а лично, јако волим «Црвена коњица (која галопира)», можда и зато, што је то било прво велико дело сликарства, које сам уживо видио; (Michelangelo Buonarroti) Микеланђело Буонароти - италијански ренесанси сликар и вајар, који је направио једно од уметничких чуда света, а то је осликавање Сикстинске капеле; и мноштво других дела, наравно; (Frida Kahlo) Мексичка сликарка, румунског порекла; била је шокантна в сликарству, а исто тако и в животу; имала је животну везу са Мексичким сликарем Диегом Ривером; (Diego Rivera) Диего Ривера – осим везе са Фридом Кало, био је и комуниста, па је код њега, неко време боравио и Лав Троцки; познат је по муралима, па је тако направио мурал „Човек на раскршћу“, у Рокфелеровом центру, на ком је у маси радника, ставио и лик Лењина; Рокфелер је тај мурал уништио – може му се; (Jackson Pollock) Пол Џексон Полок - био је велики амерички сликар који је створио своја најзначајнија дела као апстрактни експресиониста , односно акциони сликар. Његов опус имао је снажан утицај на модерну уметност 20. века. Код нас је веома популаран в академским круговима, код оних који воле да их називају сликарима, а да се не примети и да не знају да сликају. Алкохол му је био слаба тачка, која га је, након смрти најбољег пријатеља, одвела в смрт в 44 години живота; (Joseph Mallord William Turner) - Џозеф Малорд Вилијам Тарнер је био енглески сликар и цртач епохе романтизма. Био је пејзажиста, а сликао је и морске призоре; нарвно, у своје време је био оспораван, то знамо код многих. Утицао је на импресионисте. (Paul Cézanne) - Пол Сезан је био француски сликар чије дело представља прелаз са 19. На 20 век. Био је једна од најзначајнијих личности француског и европског сликарства, са пресудним утицајем на његов даљи развој. Историчари уметности су га сврстали у постимпресионизам, заједно са Ван Гогом и Гогеном. (Paul Gauguin) Пол Гоге, био је близак пријатељ са Ван Гогом, а постао је славан после своје смрти, што га је сигурно много утешило; ипак, животом на Тахитију, чини се да му је све надомештено; Eduard Manet - Едуар Мане, први је почео да слика модерни живот, а утицао је на импресионисте, са којима је одбио да се сврста. Имао је велики утицај на укупни развој сликарства. Egon Schiele - Егон Шиле, напустио је академију, и учио од сликара Густава Климта. Сликао је портрете и пејзаже, маниром сецесије, а потом експресионизма. У некој Австријској селендри, због обиља еротских цртежа које је направио, ухапшен је због порнографије. Henri-Émile-Benoît Matisse - Анри Матис, боја му је најважнија, и овде има заступљен са својим „Плесом“. Највећу славу је постигао в Америци, Русији и Њемачкој. Giorgio De Chirico - Đorđo de Kiriko, италијански сликар, који је у оквиру надреализма, покренуо свој стил познат као школа метафизике. По мени, занимљивији и маштовитији и од Далија; Rembrandt Harmenszoon van Rijn - Рембрант Харменсон ван Рајн, био је највећи и најпознатији холандски сликар и један од најутицајнијих уметника у традицији уметности западне Европе 17. Века. Радио је портрете и библијксе мотиве; Toulouse-Lautrec – Тулуз Лотрек, француски сликар, који је имао два талента, и обадва савршено искористио. Пикасо је сликао коцкасте жене, Дали је јурио за Галом (на неком пријему је, за столом, рекао: „Направите места за моју жену и њеног љубавника!“), Леонардо је носао Мона Лизу свуда са собом, Микеланђело и Ворхол су волели младиће, а Тулуз Лотрек је уживао в гнезду мале врлине и великог порока; Giuseppe Arcimboldo (1526-1593) – Ђузепе Арчимболдо, Италијан, који је живио в Прагу. Имао је необичнију машту него што је то његово време могло да схвати, Ипак су га прихватили; Albrecht Dürer – Албрехт Дирер, њемачки сликар и графичар, један од највећих из времена хуманизма и реформације, који је направио и гравуру „Носорог“, која је утицала и на овога „Носорога“, између осталог; JEAN MICHEL BASQUIAT - Жан-Мишел Баскијат , се родио у Њу Јорку, па је самим тим био в центру збивања, напустио је средњу школу, и посветио се стрит арту, што га је прославило. Сарађивао је са Ворхолом, па тако и са другим значајним уметницима. Средином осамдесетих година двадесетог века био у врхунцу славе. Добија велике наруџбине за слике, мурале, графите. Његови радови достижу цену од 50.000 долара по комаду. Његове слике купују познати људи из света музике, телевизије и шоубизниса. Умро је в 28 години, од хероинског предозирања. Ilya Yefimovich Repin - Иља Рјепин, руски реалистични сликар, који је дигао руско сликарство до европског нивоа. Ми му знамо слику „Запорошци пишу писмо турском султану“, а његова слика „Бурлаци вуку брод на Волги“ сликарска је икона пост-Совјетског и кинеског простора; - па да још набројим и: Hieronimus Bosch (1450-1516), Peter Paul Rubens (1577-1640), Raphael Santi (1483-1520), Јan Вermeer, Еdvard Мunch, Gustav Klimt, Fernando Botero, Shagal, FRANCISCO GOYA, Velazquez, Ivan Ivanovich Shishkin...
Пикасо, Дали и ван Гог су били најчешћа тема, код представљања сликара, а код представљања слика, то су били „Крик“ Едварда Мунка, „Мона Лиза“ Леонарда да Винчија, „Герника“ Пабла Пикаса и „Црни квадрат“ Казимира Маљевича, као и варијације на теме Рене Магрита.
Slike-interpretacija - Leonardo da Vinci: MONA LISA; Gernika; Krik (Scream) – Edward Munch; Pieter Bruegel the Elder: "Peasant Dance"; Albrecht Dürer: "Melancholia"; Jan Vermeer: "Soldier and a Laughing Girl"; BLACK FISH - George Braque; EGYPTIAN ART; la dance – MATISSE; LITTLE DANCER - edgar degas; SUPREMUS NO 50 - Kazimir Malevich; THE DEATH OF MARAT - jacques louis david; the human condition - RENE MAGRITTE; Caravaggio; Gala – Dali; George Seurat; La creacion de Adam, david – Michelangelo; Salvador Dalí - The persistence of memory; Pablo Picasso - ABSINTHE DRINKER; A la I. Repin: Barge Haulers on the Volga; A la Leonardo da Vinci: The Last Supper; A la Leonardo da Vinci:The Vitruvian Man; A la Michelangelo: Pieta; A la P.Bruegel: Blind people; A la I.Repin: Zaporozhcy; Las Meninas - Girl with a pearl earring – Vermeer; THE BIRTH of VENUS – BOTICELLI; Peter Breugel: Big fish eat the small; Shishkin: Bears in a pine forest; Jean-Francois Millet - The Gleaner; Vincent van Gogh: Vase with Five Sunflowers; Dama con l'ermellino; Suprematist black square - Kazimir Malevich; Two Women Running on the Beach – Picasso; Son of the apple; Rembrandt: Anatomy Lesson of Dr.Nicolaes Tulp; Picasso: The girl on a sphere; Rembrant: Danaya; Rembrant: Return of the prodigal son ………..
Победник овогодишњег, односно, прошлогодишњег конкурса, кога сада завршавамо, је Пабло Лопез из Уругваја. Он се први пут јавио, пославши серију изванредних карикатура.
Иначе су додељене прва, друга и трећа награда, као и по пет специјалних награда за терму и подтему.
Квалитетни радови, по различитим основама, награђени су са дванаест почасних диплома. Све је изложено, можете да видите, осим што су овде дипломе дате у величини А4, а оригинално су величине А3.
Да не пропустимо мало и политику, не би требали да је прескочимо, управо зато што је карикатура у најгорем облику.
Уче нас како да говоримо, објашњавају нам да боље нисмо никад живели, да нам је данас највећа слобода, и да је најбољи дио нас, негде тамо давно, давно, у мрачном средњем веку.
И док већина уметника грца, за изградњу копије Дубровника на Дрини, дато је сто милиона марака, а сваке године тамо одлазе нове и нове паре, и одатле се издају сертификати ко је чисте нације и родослова.
А пошто видимо да су Београд, Сарајево и Загреб интензивирали договоре и преговоре, - а знамо да то обично води новом Книну -, ја као Краишник, од оних који су петсто година сарађивали са Австријом и Угарском (док су ови сарађивали са другима), позивам Слободарску партију Австрије и Виктора Орбана, да нам помогну, а ми ћемо, колико могнемо, помоћи њима да врате територије и излаз на море, које су им, стварањем Југославије, неправедно одузети.
Можете ове речи схватити као шалу, лошу карикатуру, или некако друкчије.
Ја вам се захваљујем што сте ме саслушали.
Горан Кљајић
В Бања Луци, 31. Јануара 2017

183
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA