НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 10 - Page
184
Верност апсолутно постоји. То се најбоље види по оним женама које су верне, изгледају тако искрено несрећне.
Оскар Вајлд
У становима атеиста највише је икона.
Жарко ПЕТАН

О, господе! Овде и атеисти краду Богу дане.
Живојин ДЕНЧИЋ

Атеизам је многобожачко празноверје.
Миливоје РАДОВАНОВИЋ

И атеистима још само Бог може да помогне.
Растко ЗАКИЋ

Кад атеиста краде Богу дане, то је корисна малверзација.
Вук ГЛИГОРИЈЕВИЋ

Цркве су пуне религиозних атеиста.
Роберт МАРИЋ

Атеисти су се огласили на велика звона.
Миломир ЂУКАНОВИЋ

Већина атеиста већ за живота почива у миру божјем.
Душан БОДРОЖИЋ

• Нема пари ни за лек. Лудак!
• Македонецот инспирацијата ја црпи од тенџере.
• Избега од местото на злосторството. Замина од Македонија.
• За Македонецот сонцето изгрева на Запад.

• Молк? Тоа е нашиот национален спорт.
• Македонецот секогаш знае за колку ќе гласа.
Љупка Цветанова
- Србија је у деветнаестом вијеку потврдила аутономију једним шерифом. Султановим хатиШЕРИФОМ.
- Море, ко каже да Србија нема море!?
- Шта раде загрљени на улици Србин, Хрват и Бошњак. Ма, пијане будале!
- Није тачно да незналице не могу успјети. Колумбо је открио Америку!
- Ваше величанство, рече Колумбо, ако будемо пловили само на запад, стићи ћемо у Индију, Земља је округла. Их, ти као да си открио Америку, одговори му краљ.
- Срећа је у малим стварима, рече Микеланђело док је клесао један детаљ код свог Давида.
- Има главатих патуљака, повјери се Сњежана.
Динко Османчевић

 

**
Дивљи ветар у кавезу
Амок у глави

**
Цвет у врту, укроћеног мириса
Пуста поља

**
С врха планине, зрно крену
У подножју паника наста
Лавина ....

**
Ашов земље
Шака пепела
И можда, уздах

**
Врт ми у јесен цвета
Ружним мислима

**
Понор речи, нема одјека.

**
Лудост богобојажљивих, је
Само, безазлена игра, безбожних

Милан Маринковић Липолишки

• Пити па се напити, питање је кад?!
• Ташта је данас кувала тако добар пасуљ да ми је просто мука.
• Код мене по кући су до сад летели тањири, а сада лете и шерпе и лонци.
• У Србији ће увек бити криза. Од нашe Владе је добила политички азил.
• Економска криза је код нас предувана. Зато смо и пукли.

• Код нас се економска криза крије под другим именима. Има кризу идентитета.
• Улазимо у НАТО чим стигне нафта из Либије.
• Није демократски мислити!
Игор Браца Дамњановић ДИБ
• И споменици су били по сили закона. Поступи по наређењу.
• Сваки избори донесу нам промјену дресова
• У име идеала за велику Србију задовољише се пашалуком.
• Све што је знао, ништа није дао, све је продао.
• Кад би муж списак знао иза којег је броја као други стао!
• Лопов ће красти и кад кућа части.

• Ако су им злочинци идоли-хероји, какав је то народ.
• Власт је предузела све мјере. Избила је афера.
Суно Ковачевић
- Снимљен је филм са секси ендом. Као сценарио је послужио политички афоризам!
- Змије и политичари су хладнокрвна створења!!
- Књиге писане у жару, нестају у пламену!!
- Између рекламе и рекламације, стоји преварени потрошач!!
- Између подсмеха и надсмеха, смех је средње решење!!
- Ђаво је однео шалу. Само да ми је знати где ју је сакрио!!
- Бивши премијер нас је довео ди ивице понора. Актуелни премијер је учинио још један корак!!
Радмило МИЋКОВИЋ
• Они су породица на лошем гласу. Да жена нема љубавника, нико им никад у кућу не би ушао.
• Није да се хвалим, али секс ми иде од руке.
• Вођа је завештао своје виталне органе. Али оваква полиција и војска, тешко да је неком потребна.
• Прави сам мајстор у вођењу платонске љубави. Знам све позе.
• Ми смо доста тога засрали. Сад је дошло време да млади преузму одговорност.
• Мушкарци су неравноправни са женама. Не могу да рађају децу.
• Брак је добра идеја кад све остане само на идеји.
• Буди мушко и признај да си геј.
• Оженио је тридесет година млађу од себе. Кад нема бабе, добра је и девојка.
• Она би хтела сваки дан секс, а он ручак. И никако да се договоре око приоритета.
З.Т. ПОПОВИЋ
• Они у Влади су много скромни. А народ не види колико се они труде.
• За његовог мандата нисмо сазнали ни којим језиком говори.
• Угуши нас прашина која се диже за нашим добрим коњима.
• Владајућа странка нема бољих савјетника од опозиције.
• Никако да кренемо напријед. Неће шеф да се склони .
• Тешко истрага може открити колико они могу сакрити.
Слободан Живановић
• Кад сам се послије дужег времена вратио себи, разочарао сам се. Па зар се тако враћају дугови?!
• Никако нисам могао да се ријешим тврде столице, па сам расписао референдум.
• Ко добро барата језиком, све у животу добија на лизинг!
• Хлеб је највећи изум који је човек до сада спровео у тело..
• Искочио сам из коже и тако изашао из кризе.
• За Србе повратнике у Хрватску, душебрижник из Лоре предлаже типско село. Илити - селотејп.
• Пита један наш војник за Ирак, шта ће бити са њим? Па, као и са сваким буздованом - биће домаћине.
Бојан Богдановић
• Ако желе да им кандидат за председника победи, гласачи треба да (про)лају - АВ!
• Бадава изгледа као новчаница од хиљаду евра, кад и она иде од руке на руку!
• Бадава припремате мишљење за лепшу будућност, када све зависи од оних што немају чиме да мисле!
• Бадава си радилица, ако немаш трута!
• Бирајмо најбољег за председника, више их и нема!

• Још један мандат он би да влада, ал* народ не би да више страда!
• Још нам само вук фали, па да с вучићем покољу све овце!
• Када бих могао да бирам изабрао бих прошлост, много сам боље живео!
НИКола ЧД Пешић

<<<<<<< Auguste Rodin - 1880

*****

ПЕСМА ПОМИРЕЊА

Ово је песма помирења
За све рођаке, свастике, шураке
За маме, тате, тетке и ујаке
За браћу и сестре, за деке, баке
За добре и лоше ђаке
И за сав остали род
Укрцан на овај српски брод

Само слога, Србији треба
Па да има радости и хлеба
Па да буде мира и среће
Нек оду сви што Србију неће
Јер Србија се селити не може
Помози Боже, помози Боже

Милан Маринковић Липолишки

• Док се у нормалном свету мајка највише помиње у поезији, код нас је највише има у псовкама!
• Чак и они који се неуспешно пеку на монденској плажи, не завиде онима који се успешно пеку на послу поред фуруне!
• Био је права слика и прилика оних који могу да се сликају, јер су пропустили сваку прилику!
• Црте његовог карактера нису биле толико добра илустрација, колико лоша лустрација!

• Код нас је више прошло је време старих протекција, јер је на реду дошао нови непотизам!
• Трбухом за крухом, али не потрбушке!
• Лако му је било да тврди да као чувар на послу уопште није склопио очи, јер је носио тамне наочаре!
• Прича о цврчку и мравима скроз би пропала, када због глобалног загревања зима би нестала!
• Дали се и први комедиограф Молијер звао тако јер је молио за свој хонорар?!
• Хтео је да буде писац опасан као Ги Де Мопасан, али био је цензуриран, па му се уништио тај диван сан!
• За туристичке стручњаке, најбољи метеоролог је онај ко увек прогнозира лепо време!

• Ми нисмо велики народ, али да би се долијали у тешка времена у себи имамо много више лија него што их има цела Монголија!
• Најодвратније је када неко још од врата жели да вам се попне на врат!
• За велике гурмане чак и обична дијета за мршављење може да буде превелики залогај!
Иван Русјаков

МОЈА ИСПОВЕСТ

Пружам ти руку на сваком кораку,
Лепоту твоју осећам на светлости и у мраку.
Скинуо сам душевни терет са себе,
Вечерас пожелех да личим на тебе.

Љубав је срећа, а мржња туга,
Седим у мраку, усамљен, и држим свећу,
Хоћу да у теби имам вернога друга.
С’тобом бих радо да делим срећу.

И док ово пишем обузима ме ћутање,
Помишљам да идем у бесциљно лутање.
Док ноћу лежим и немам сан,
Пола ми се ноћи претвори у дан.

Не знам ни када ће ми све ово проћи,
Можда сам ти много раније требао доћи.
Кад' сам ти недавно био кућни гост,
Пропустио сам животну прилику
Да те истински заволим,
Можда сам тиме оставио утисак како сам прост.

Људски понос су људски симболи,
А песма је лек од које ништа не боли.
Због тога сам сада тужан,
Знам, признајем, погрешио сам,
Остао сам ти дужан.

Имао сам прилику, а остао наиван,
Сад' узалуд размишљам, сам сам на себе киван.
Знам, испустио сам животну прилику
Која се обично никада поново не враћа,
Јер наша животна стаза сада је све краћа и краћа.
Кад напишем ову песму радо ћу ти је дати,
Насловићу је тако да се по наслову може твојом звати.
Током следеће ноћи сањаћу о теби,
А тек када се пробудим, вратићу се себи.

Лутаћу поспан дугим ноћима,
Хоћу да останем будан у твојим очима,
А када ти поново дођем и седнем уз тебе,
Молим те да ме чврсто загрлиш,
Не само ради мене, већ и ради себе.

Једном сам давно сањао сан тужан,
А тек од јуче признајем,
колико сам ти остао дужан.
Ја сада ћутим и не знам шта чинити,
А осећам да ћеш кад све прочиташ
Ћутати и ти.

Осећам се као голман пред празним голом
Сам себе сам казнио ужасним, сопственим болом.
И слутим да си и ти најчешће сама,
И најрађе бих сада да сам уз тебе,
Било би лепше седети удвоје,
Да уз себе имам само једну особу, само тебе.

А кад гране пролеће и полете прве ласте,
Поново ћу рамишљати о теби,
И моја ће љубав до небеских висина
Да израсте.

Од недавно ме блискост за тебе веже,
А кад одох не испуњених жеља,
Постаје ми све теже и теже.
Ето, какви смо ми не савршени људи
Заслужујемо да свако сам себи за љубав суди.

Док ово пишем све време ћутим,
А молим те немој помислити,
Да се за било чега на тебе љутим.
Ја сам себи сопствени кривац,
У ћутању понекад налазим утеху,
Ти си ми само отворила уснулу душу, а ја наивац.

Сад себи наспи чашу црнога вина
Да је попијемо заједно,
Иако смо на великој раздаљини,
Биће нам лепше заједно,
Да сачекамо пролазак зиме,
Уз искрени поздрав од твога Симе.

Падају снегови, пролазе дани,
А у сећањима ми се чини да смо се срели још лани.
Размишљам усамљен како би било,
Да ми, кад се поново сретнемо,
Одмах седнеш у крило.
Да се мирис твога тела на мене пренесе
И да ме твоја близина потпуно одмах занесе.

Нећу ти рећи више ништа,
Не нећу,
Рећи ћу ти само да желим
Да са тобом једнога дана
Tвоју и своју срећу узајамно делим.

И док те поново не сретнем,
Имаћу многе несанице
И многих лудила,
Помисли и ти на мене,
Када се ноћу будеш повремено будила.

Да ли се још сећаш,
Шта значи љубав красти,
Запитајмо се сада обоје,
Хоћемо ли се можда некада
И нас двоје срасти.

Ја доста шетам, уживам у лутању,
А када стварам неку песмицу
Претежно ходам, замишљен,
У ћутању.

Признајем да је сада за много чега већ касно,
Али искрено мислим када ти кажем
И то сасвим отворено и гласно,
И можда сада више но икад' такав тренутак треба,
Кад' слободно могу рећи
Како ми се учинило,
Да бих те могао волети од земље до неба.

Тражити љубав при првом сусрету,
Одлука је заиста доста тешка,
А ако не тражиш, сазнаћеш касније
Да је то била животна грешка.

Недај никоме да те речима лаже,
Упитај своје срце, искрено, шта оно каже.
Не бих желео ни с' ким да те делим,
Лепше ми је да те волим телом целим,
Верујеш ли и ти да могу да те желим.

Када си усамљена у тамним ноћима,
Реци ми искрено,
Какав сам остао у твојим очима?
Док будем чекао на тај тренутак,
Склонићу се негде у свој чаробни кутак.
Док сам те гледао као твоје деце мајку,
Сместио сам те у машти у измишљену бајку.
А сада те замишљам као анђела,
Уверен да би и ти тако нешто пожелела.
Остаје ми да чекам на наш поновни изузетак,
Па било да ће то бити у суботу или у неки петак.

Написах ових стихова доста,
Мораћу да их бројим,
И док то будем чинио,
Мораћу, као пред црквом, да усамљен стојим.
И све је то истина,
А понешто можда и није,
А песма је једина што може и да се крије.

Понекад ми се чини да сам предалеко одлутао,
А понекад, да сам понешто и свесно прећутао.
А кад све ово прочиташ,
Не буди љута,
Стави све то себи у срце,
Као у мали џепић летњег капута.
А ако ти ова песма нанесе неки бол,
Помисли да сам само зажелео да
Једнога дана будем само твој.

Симо Јелача
Отава, Децембар 2016

ШТЕТОЧИНА

Обузме те у тренуцима слабости,
ни не приметиш шта ти се дешава.
Та смртна штеточина,
што краткотрајно проблеме решава.

Напала је и најмлађе,
обузела је њихове умове,
Учинила да возачи, добри возачи,
више не виде друмове.

Одузела је многе животе,
вредније од ње саме!
И питам се, како толика штета,
у тако малу боцу стане?

Данијела Кривошија

*****

ПЕСМА О СУНЦУ

Сунце пролази споро и лепљивим дланом
тапше ме по рамену, у подневном сату,
а ја још од рано пијем радним даном
и трошим своју јадну најамничку плату.

Људи носе кесе, или ташне, журе,
зној ми нежно клизи по маљавим грудима.
Пивом хладним гасим налет температуре,
врућ ветар ме кроз шорц удара по мудима.

Гледам женске добре док Аца Лукас свира,
празним гајбу, пљујем са своје терасе.
Докон справљам, бацам авионе од папира,
на људе се церим, правимим гримасе.

Рибама што шећу добацујем опаске.
Док певам гласно и касно, завијају џукци.
Пишам преко, а и поред веце даске,
будимо реални и не будимо шупци.

Живот је гајба нерасхлађеног пива,
ракијски ком у који се воће труло меће,
проста ти била моја љубав жива,
закуни се, моја звездо среће!

Марко Радаковић

*****

ПИЈАН И САМ

Ситна киша пада,
Преко вишеграда
Града.
Све путнике намернике
Покваси,
Штo се нађоше на ћуприји,
Њеној софи,
Њеној тераси.


Покисну и блашко
У капуту жуту,
Што на софу наслоњен
Једва стоји,
И заплићући језиком,
Покушава попијене
Љуте за тај дан
Да изброји.

Још би му легла
Која љута,
Али нема ни марку,
У криво сашивеном
Џепу,
Добијеног из последње
Хуманитарне,
Капута.

Жут му капут,
жуте му руке од
Лоше савијеног у цигару
Дувана,
А и брада,
А већ су и пожутеле
Године које проводи
Под кишом
Вишеграда, града.

Сваком грађанину
иако је пијан
име зна,
Па кажу чак и
Број регистарских
Таблица.


Уман је то човек
Чак и сада,
Док његовим телом,
Животом,
Алкохол влада.

За туристе он је
Нешто, као
Маскота вишеградског
Моста,
А за грађане,
Блашко пијани што паре
Народу измами.
А да је време
Иве андрића сада
Сигурно би његово
Перо хтело да
Блашком овлада.

Дан му је сваки исти,
Чим устане о ракији
Мисли.
Ујутро до ћуприје
Некако дође,
Да заустави онога,
Што њоме жели
Да прође,
Па га пита за
Пола марке жуте,
Да купи мало
Ракије љуте.

Тако ће лакше да
Заборави сада већ
Године давне,
Када је живео далеко
Од ћуприје славне.
У сарајеву граду,
Кажу људи господин
Је био,
И радо људима,
Сада сличним себи
Динаре удељиво.

А гледајте га сада,
Њихову судбину живи,
Кога за то да криви?
И он не зна,
Одговор још увек тражи,
Док мрак на ћуприју пада
А он пијан, и покисао,
И сам, у већ мокром
Капуту,
Са пола жуте марке,
У треперавој руци,
Изнад набујале,
Зелене дрине,
Скоро нечујно изговара
“ој судбино мајко, узми ме”!

Анђела М. Андрић

КОВЕРТА
Највећа глупост!
„Узми рачун и победи“! - Добра парола, али...
Рачуне ћеш некако и прикупити... а за коверту треба чекати, гурати се, стајати у реду, малтретирати се, ма доживети срчани удар. Јер, бадава си сакупљао рачуне, ако немаш коверту!
А како до ње доћи, ако не умеш да се бориш, трпиш... Никако! Па чему онда рачуни?! Да се замајаваш, понижаваш, да се надаш...
Држава као да не познаје свој народ и време у коме живимо. Када је нешто за Џ, има залудних који би да узму што више, за сваки случај, јер може да се употреби и у неке друге сврхе. И зато поштен човек нити има времена, нити воље да јури по поштама, гура се, понижава и чека.
Уместо да је организатор одредио цену макар и од 2 динара по коверти (што је можда и права цена коштања), па је растурио по свим поштама, а што да не и трафикама, направио је циркус од свега. Зар је морао да пусти коверте без наплате, тј.за Џ, ако зна какав је наш човек! Или то не зна!
Да је одређена цена и по 5 динара по коверти, нормалном човеку је довољно 20 комада, то је 100 динара, па да поштено као човек купи и игра се. А тај новац од продаје коверти колики да је, могао је да се дарује у хуманитарне сврхе. И било би и реда а и неке користи.
Али, организатор је одлучила да части не оријентишући се у времену и простору.
И направио - највећу глупост!
НИКола ЧД Пешић
МУКЕ ТАНТАЛОВЕ
Тантал је био сасвим обичан дечак. Волео је компјутере, живео за игрице, сем тастатуре ничега се није прихватао. На одморима је зарађивао џепарац долазећи до тражених података пре других (најчешће везаних за тестове у школи). По завршетку наставе ишао би у играоницу, где је остајао каткад и цело поподне – све док не дуплира почетни капитал.
Код куће је у доколици гледао цртаће или претраживао мрежу у потрази за употребљивим подацима.
Једног је дана на школско двориште, међу последњима, изашла Евина.
Тантал је преговарао око нових цена услуга, када је приметио девојчицу. Нешто га косну у ребрима, док ју је погледом пратио до споменика Јунака. Била је сама и несигурна, чинило му се. Успео је да се одупре жељи да пређе преко пола дворишта и приђе јој. Само ју је посматрао.
На путу до куће Тантал је био замишљен. Шутирао је каменчиће, није одговарао на шале другова као обично, нити је предњачио у несташлуцима.
Код куће је мрљавио на јелу и забринуо мајку јер никад такав није био. Прескочио је цртаће и остао опружен на кревету, загледан у таваницу, на којој су се низале морске сцене.
То га је, на крају, успавало.
У школи у једној учионици има по четрдесеторо ђака; свако има свој сто, монитор, тастатуру и слушалице – за учење школског градива: слушају се и гледају лекције, полажу тестови… нема шапутања, подизања руку, добацивања, штипања, чупања за косу, бацања папирића…
Све се оцењивало: брзина којом ђак притиска тастатуре, како решава тестове, како се сналази у понављању лекција, у проучавању карти, у учењу песмица напамет… У свему томе Тантал је предњачио.
Сада, међутим, од када је приметио Евину, постао је назаинтересован за све остало. Чинио је бројне пропусте, више није био први у давању одговора, а његово ‘стање’ се временом само погоршавало. Био је толико очајан да је помислио да се повери мајци.
Прошло је доста времена док није схватио шта га то заправо мучи, и тек онда није знао шта да ради: хоће ли га Евина одбити у колико јој призна своја осећања? Да ли га је у опште приметила? Да ли јој се допада? Шта да ради? Шта?
Дечак је, после много месеци премишљања, одлучио да Евини пошаље поруку путем е-маила. Више ни часка није могао да чека, па макар поруку пресрели остали ђаци. Шта га то брига ако је права особа добије.
Несрећа је хтела да баш тога дана нестане струје у селу у коме је живео, по први пут у последњих… колико година?
Тантал очајава.
Сматра се најнесретнијим дечаком који је икада постојао на кугли земаљској, врпољи се у клупи, зноји се, бива му хладно… тражи да га пусте напоље…
Трчи ходником; стаклене степенице које је до јуче толико волео, јер су на безброј различитих начина прелалмале светлост, сада му беху тако хладне и одбојне. Некакви жмарци га обујмише и дечак помисли, пашће пре него што стигне до чесме и свежег ваздуха.
Умива се над стакленим лавабоом, затим отвара прозор, гура главу напоље и удише, удише…
Држи очи затворене. Не жели да погледа жардињере са зеленилом, које одвајају двориште школе од околних зграда, нити споменик у средини.
Очи га боле колико је јако зажмурио, и Тантал их отвара. Седа на ивицу прозора, иако је то строго забрањено, и уздише. Шта сад?
Како послати поруку вољеној? Тантал пребира по главици како, где, чиме и…
Руке му се тресу и спушта поглед на мокре дланове, као да их пита да ли су у стању то да ураде? Јесте да најбрже куца у школи, јесте да има најбрже рефлексе када су игрице у питању, али да ли су његови прсти способни да држе оловку у руци?
Дечак се присећа лекције о писаљкама које су стари користили за споразумевање, присећа се виртуелне посете музеју, и места где су оловке изложене, и пита се како је могућно до њих доћи? Може ли се која позајмити, ако не израдити?
Никако није могао да схвати како су људи могли да издрже да писмо и по неколико дана путује до одредишта? Присетио се да би он падао у очајање чим би се веза успорила и учитавање података одужило. Било му је необично што су људи куповали хартију, маркице, коверте, слали писма, чекали да стигну… а шта ако би се које изгубило? И Танталу се дешавало да се понеки е-маил затури, а то га је много нервирало. А камоли једно писмо… па написати га. За то су сигурно били потребни сати!
Пошто је добро претресао све могућности, дечак закључи да ће сам морати да направи какву такву оловку, у колико хоће да пошаље писмо.
Није више нервозан због тога. Осећа се важним. Док остали дечаци размишљају о томе шта ће прво урадити на мрежи када дође струја, Тантал се бацио на израду писаљке.
Дечаково срце јаче лупа, преко лица му прелеће осмех, скаче весело са ивице прозора, трчи назад у разред и кује, снује…
Тако су почеле муке Танталове.
Цело је поподне тражио нешто што би било погодно за писање, и не нађе ништа. Камен је сувише груб, креде се више не производе, хартије је било, али једино у директоровој канцеларији – где се чувају сви важни подаци – и није му било јасно како ће доћи до ње. Зато одлучи да то остави као последњу варијанту.
Код куће је све живо претражио не би ли нашао хартију – мислио је, надао се, да ће родитељи држати некакву успомену на старе дане… Али, узалуд.
Увече је досађивао мајци питањима како су она и тата почели да се забављају, да ли је добијала љубавне поруке исписане на хартији, и разочарао се кад је чуо да је прва порука била електронска.
”Како тако?”, упита плачним гласом.
Мајка га озбиљно погледа и примети танату промену на детету. ”Одраста ли он то?”, упита се и одмахну главом, готово да се насмејала наглас, ”Побогу, шта ти је, па он има само тринаест година!”
Пролазили су дани. Ситуација са струјом се није сређивала, па школа није радила неко време.
Тантал је био очајан. Размишљао је где би могао да нађе графит – јер се у међувремену сетио да се, кад су оловке у питању, кренуло од графита. Морао је отићи у Ботаничку башту, тамо ће вајда наћи нешто што ће послужити.
Ботаничка башта је била највећа стаклена зграда коју је икада видео у животу, у облику кита, са разјапљеним чељустима као улазом. Са зебњом је крочио унутра.
Поплочана стаза водила је кроз праву малу џунглу. Мостови, језерца, расцветане биљке, златне рибице… Тантал је био као омађијан. Није ни слутио да природа може бити овако лепа. Па мириси. Никад ништа слично није осетио. Плућа му беху пуна.
Зашто га родитељи овде никад нису довели, питао се. Зар је могуће да нису знали за Башту? Колико ли само чудеса крије, помисли одушевљено готово заборавивши зашто је дошао.
Стазом је пришао кутос (ту је реч запамтио кад су били у виртуелној посети музеју) Ботаничке баште, и понудио помоћ. Дечак је оклевао: да ли да му верује или да га слаже. Одлучио се ипак за прву варијанту. Замолио је човека да му помогне у тражењу графита. Кустос се зачуди таквој жељи. Након што је мало промислио, насмеја се, устаде са клупе и упути се једном крају Баште. Петљао је по земљи, дечак није могао да види шта, а када се подигао држао је драгоцени комад у руци.
Тантал није знао куд ће са собом од радости. Зграби графит, стегну кустосу руку попут одраслог човека и одјури напоље.
Још је једна тешкоћа остала да се реши, али спретним прстима као што су били Танталови, то није било тешко. Школа је почела са радом, иако проблем струје још није био решен. Часови су трајали краће, професори су као у давна времена само предавали, а ђаци су се врпољили и шушкали у клупама. На великом одмору је, након што се сакрио и проверио да га неко случајно није видео, викнуо колико га је грло носило да је избио пожар, и убрзо је цела школа била испражњена.
Међу последњима је изашао Тантал, стежући хартију у руци.
Лист је био А4 формата, мали по Танталовим схватањима. Замишљао га је већим, далеко већим. Како да стане све што је имао да каже Евини на тако мало простора? А још је морао и да вежба! Одлучио се за писање каменом на песку. Са песка је прешао на плочник, са плочника на зид, и убрзо је био спреман за хартију.
Графит ипак није био исто што и камен. Није знао како да га држи, колико може да га стегне, рука никако није хтела да клизи по хартији, прсти нису слушали… Писаљка му је стално испадала, недовољно је притискао, слова су била крива, рукопис несигуран… Када је целу страну исписао, окренуо је хартију и уобличио љубавну поруку. Надао се само да ће Евина моћи да је прочита. Био би очајан када би цео посао пропао.
Струја се најзад вратила у село. Сви су се радовали, сви осим Тантала.
Данима је био као на иглицама. Ловио је Евинин поглед по ходницима, покушавао да заподене разговор, али девојчица се није дала ухватити. Преостала му је само једна ствар.
Успео је да по завршетку наставе, у гужви при изласку из школе, смести писмо у џеп Евинине јакне. Извео је то прилично неспретно.
Не сећа се како је тога дана дошао кући, нити када је заспао и да ли је спавао.
Сутрадан није било никаквог одговора, никакве реакције. Евина је и даље била далека.
Период који је уследио био је најтежи у Танталовом животу, и ту чак ни сви колачи које је мајка куповала, ни дозвола неограниченог гледања цртаћа нису помагали.
Вољена није одговарала. На ходнику школе га је избегавала, није смела да га погледа у очи…
Дечак није знао шта да ради. Дани су се низали, био је све блеђи.
Да ли да јој напише још једно писмо, или да се прави да је не примећује. Гризао је нокте и усне, морила га је несаница, компјутер је занемарио у потпуности. Једино је, готово сваки дан после школе, ишао у Ботаничку башту. Прешао ју је и уздуж и попреко, али га ни то није смиривало.
Није више могао да издржи. Одлучио је да приђе Евини, па ма шта да се деси. Нека и буде исмејан само да зна на чему је.
Гужва је у дворишту велика.
Примећује Евину, бледу, на вратима, и креће опрезно према њој. Треба то тако да изведе, да нико не примети. Прилази јој. Ноге су му несигурне, дланови се зноје, опет га нешто косну у ребрима.
Већ је на корак до девојчице, и таман кад је мислио да јој се обрати, осећа Евинину руку у својој. Осећа како му спушта нешто на длан, и наслућује, наслућује…
Зенице му се шире, Евина пролази не погледавши га у очи.
Тантал се смеши.
Двориште се празни, час почиње, али дечак једнако стоји стежући писмо у руци.
Политикин Забавник, бр. 2696, стр. 42, Београд, октобар 2003.
http://bunker.orgfree.com/?page_id=5 , Београд, јун 2006.
Радио „Накси”, емисија „Планета љубави”, Београд, 2006.
http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html , Београд, децембар 2006.
Тамара Лујак
Yman Toon, Yemen
КО ТРЕБА ДА СЕ РАДУЈЕ РЕЗУЛТАТИМА ИЗБОРА?
Одговор на питање у наслову овог текста делује наизглед потпуно природан и јасан. Мисли се, наравно, на резултате председничких избора у Србији, и требало би да се радује победник избора, а с њим и оних 55,08% гласача који су му поверили свој глас. И, дабоме, сви они који су припомогли тој победи; партијски чиновници, волонтери, професионалци, маркетиншки стручњаци, коалициони партнери, новинари и аналитичари који су свесрдно помагали будућег победника. Малтене, скоро сви из тих бранши. Ту су и небројени незапослени активисти што су обављали телефонске анкете, лепили плакате, путовали аутобусима на митинге, убеђивали неодлучне гласаче кога да заокруже, и користили бројне друге мање или више познате финесе политичке борбе. Е, сада, ко ће се на крају и колико радовати зависи и од послеизборног испуњавања жеља и очекивања. По питању ухлебљења, напредовања у служби, то јест, у хијерархији власти, опроста грехова из прошлости, величине колача који ће му бити понуђен. И тако то; тендери, министарства, управни одбори, новоотворена радна места, амбасадорске фотеље...
Биће, свакако, незадовољних. Не може се свима удовољити. Додуше, незадовољних већ има. Извесни Јонуз Муслију из Бујановца није задовољан нити државом Србијом нити председником. Хоће да припоји Бујановац, Прешево, Медвеђу, за сада, будућој заједничкој држави Албаније и Косова. У перспективи рачуна и на Ниш! Ако до тога дође, лично би ме веома ожалостило. Многе лепе успомене везују ме за град Ниш. Ту сам провео пуно лепих тренутака. Имам бројне пријатеље и рођаке у Нишу. Надам се да Европа неће дозволити такав сценарио, премда се Европа не оглашава. Ни Нато пакт не брине због великоалбанских претензија миротвораца Раме, Тачија, Муслиуија, Харадинаја и компаније. Кажу да треба разговором решавати несугласице. А како да разговараш и с ким? Албански председник посети Бујановац и Прешево, не фермајући никога од српских власти. Рама нас вређа усред Србије. Албанци у Србији слободно истичу заставу стране земље на државним установама. То је против закона, и ништа се не дешава. И сада би да нам узму Србију све до Ниша. Истина, ја живим у општини Алексинац, која се граничи с нишком општином. Ту је некада и била граница. Алексинац је био Србија, а Ниш све до 1878. турска територија. Па и да у будућности Алексинац буде у Србији, ипак није згодно живети на граници с не баш пријатељски настројеним Албанцима! Треба, иначе, питати Србе у Бујановцу какав им је живот. Ето прилике за слободно српско истраживачко новинарство!
Има и других у Србији који су незадовољни резултатима избора. Шетају градовима, дувају у пиштаљке, лупају у шерпе, ко бајаги падају у несвест, као боре се против диктатуре. Разумем што шетају. Гориво од избора поскупело 15 динара. Догурало до 150 динара за литар. Мораш да шеташ, хоћеш-нећеш. Вероватно се из цене бензина надокнађују трошкови непотребних избора. Непотребних јер се унапред знао победник. Али, зашто борба против диктатуре? Значи ли, по овим незадовољницима, да у Србији влада диктатура? То не могу да прихватим. Ја сам читао у оној слободној и независној српској штампи да је диктатура на делу у Северној Кореји. Тамо влада сурови диктатор гвозденом руком. Убија неподобне лично. Макар му били и најближи рођаци. Народ умире од глади. Стотине хиљада људи помрло од глади. Штампа, радио, телевизија, сви у служби режима. Односно, једног човека. Шта је све могуће у неким тамо далеким земљама! Нека закерала и вечити критизери сумњају у истинитост ових написа. По њима, све је то преписано из лажљивих Западних извора. Још тврде да им диктатура и не смета ако даје неке видљиве резултате. Северна Кореја има најбројнију армију на свету. Располажу с атомским бомбама. Зато не смеју ни Американци да их дирну. Само могу да прете на празно. У супротном Ким Џонг Ун би разорио Јужну Кореју, докачио би Јапан, а ни околне америчке базе и бројни амерички војници у Јужној Јореји не би били поштеђени. Не стоји ни тврдња да неко умире од глади у Северној Кореји. Зашто би умирали од глади у држави која гради облакодере од 70 спратова за годину дана? Улице севернокорејских градова су огромне, уређене и бескрајно чисте!
Чисто да им завидиш. Шта ће нама демократија када путеве градимо деценијама, железница јури 30 на сат, градови, села, реке, пуни ђубрета, људи умиру од глади и хладноће, а наши суседи меркају да нам откину део територије? Кад размислиш, има логике. Нешто је труло у држави Србији. Или ова демократија није попут неких истинских демократија, рецимо данске, или је негде затајила наша елита? Не само политичка елита, већ целокупна, друштвена. Они из Академије наука што би се одрекли српске постојбине, новинари, глумци, музичари, књижевници, професори универзитета, чак и сатиричари, сви они који немају никакву замерку власти, уместо да указују на недостатке и пропусте, и тиме унапређују демократију и цело друштво. Мања је штета од добронамерне критике него од аплаудера и климоглаваца. Мада стоји и оно да сваки народ има власт какву и заслужује. А какав народ, таква и „елита“!
Миодраг Тасић

Над књигом дјечијих афоризама „Варнице“, Слободана Јанковића
ВАРНИЦЕ УМА ЗА ИСКРИЦЕ УНИВЕРЗУМА

Збирка „Варнице“ није прва књига афоризама за дјецу, широј јавности добро познатог, свестраног књижевника, Слободана Јанковића, али је једна од бољих те врсте, не само потписаних његовим именом, већ и именима многих, других, успјешних и мање успјешних афористичара и сатиричара. Као што је поезију за дјецу теже писати него за одрасле, тако је и са афоризмима. Потребно је водити рачуна о многим осјетљивим елементима. Међу првима је онај да дјеца различитог узраста схвате смисао и поруку написаног. А схватиће је само онда када је афоризам написан на једноставан начин. То, прије осталога, подразумијева да је јасан и разумљив, без вулгарности, без политичке, идеолошке или било какве друге обојености, без сврставања на било чију страну (ученика, наставника, родитеља, дједова, бака). Афоризми таквих особина апсо-лутно искључују грубости, нетрпељивости, мржњу. „Дјеца се не васпитавају снагом, већ родитељском љубављу и добротом“ (С. Јанковић). Можда је сувишно рећи да су ови афоризми управо такви, а то значи пуни љубави за најмлађе, али и за њихове родитеље и васпитаче. И не само љубави, већ и богатог искуства родитеља, професора, доктора, хуманисте, али и успјешног хумористе и сатиричара, чија машта нема међа, нити било каквих других ограничења. Све су то предуслови да афоризми буду успјешни и прихватљиви, читљиви и лако разумљиви свима онима којима су намијењени. Једна од главних њихових особина у овој збирци је што имају васпитни карактер, што одишу поигравањем и поучавањем, безбрижношћу и разиграношћу. Шаљивост и хумор се подразумијевају; довитљивост и иронија, такође. Али, има и оних који су универзални и мудро срочени до те мјере да би се, не само млади, већ и одрасли над њима могли замислити. Такви у себи скривају филозофску ноту, имају широко, универзално значење; нису обични и нису свакодневни. Не заборавимо, такви афоризми нису смијешни; зато се и сврставају у најбоље. Смисао живота и суштина афоризма су у једноставности онога што остављају иза себе. Све ово указује да је доктор медицине и афористике (без претјеривања), Слободан Јанковић, написао занимљиву, тачније и љепше речено - одличну књигу афорозама намијењену, првенствено, најмлађима, што не значи да и одрасли неће уживати док је буду читали. Једно је сигурно, ови афоризми ће читаоцима свих узраста „навући“ смијешак, понекад и осмијех, разгалити њихове душе, "провјетрити" и разбистрити ум. Понеког покренути (надати се) да напише за себе и друге сажету, језгровиту и мудру мисао која је све присутнија (квалитетом и квантитетом) на нашем књижевном поднебљу. Дјецо, читајте и уживајте! Обогатите памћење, нахраните машту, допуните мисао! Одрасли, читајте и памтите ове минијатурне варнице ума, ове велике искре духа, великог афористичара С. Јанковића!
Живко Вујић

Ово је: Слободан Јанковић (Врбљани, 1935), 55 књига.. Добитник је доста награда. Београдски афористичарски клуб, чији је Јанковић члан, му је у 2016. додијелио највише и најзначајније признање. На Међународном фестивалу хумора и сатире, „Сатирафест 2016.“ додијељено му је признање за Укупан допринос сатири, прозвавши га Кочићем наших дана. Овај клуб броји око 70 најистакнутијих хумориста и сатиричара из тринаест земаља. Јанковић је написао за дјецу девет романа и двије збирке афоризама.
Афоризми су превођени на руски, њемачки, македонски, бугарски, енглески, словеначки и шпански.

WHAT HAPPEN IN 2000 YEARS
I will try to give my short description of what happen in 2000 years. Please, forgive me, if I am so much wrong, or share my opinion, if I am not wrong. (First judge will be admin.)
I see like this, and my thinking is on high level (as I imagine; you'll conclude, or some of you, am I right):
Jewish kill Son of God. It was look very successful at the beginning, but after time goes on, it shows to Jewish they do not achieve what they wish, because Son of God (also human, also God) influenced hearts of so many.
(Little regression: Son of God comes, because God send yourself to say that Jewish are on so wrong way.)
Jewish think, and they invent fighting Judaism, called Islam. (Muhammad didn't write Koran, he was just medium for Jewish people, and "witnesses" write that book.)
What is Islam? Islam is denying the Son of God, his Divine nature.
What is Judaism? No any one with Divine nature, nor can't be. God is totally on distance of man.
Islam is the same, so Islam is product of Judaism.
Islam, that fighting Judaism, at the begging starts with fights and wars.
Islam (Judaism transformed for fighting) destroyed or conquered Christianity on Arab Peninsula (Aryans), on Middle East and in Africa.
They conquered Cairo, and transformed them from big Christian city, to Muslim metropolis.
They conquered Constantinople, and transformed most brilliant Christian city to Muslim metropolis.
What is 2000 years for Judaism?
What is 500 years for Islam?
Only short time for make ready for new battle.
Now, today, they attack and attack.
(If you ask why they attack sometimes Jewish, also, the answer is: The Best can't stop yourself!)
If they beat, that will be the end of Humanity and God's opportunity for every one of us, but also, to all of us as Humans community, states and civilization.
On the very beginning, He send His Son, to stop Judaism. And He done that.
But Satan's mind, invent Satan's army.
Only way, if we wish good, for our bodies and our souls, to be: Savior.
As individuals, and as community.
Together.
Goran Stevin Klyayich
Hrvatske boli i tužbalice: Sve će to narod pozlatiti

NEDELJA, 23. APR 2017, 07:30 -> 10:59
IZVOR: RTS

AUTOR: VESNA KNEŽEVIĆ, DOPISNICA RTS IZ BEČA

Četiri godine nakon krunskog dokaza hrvatskog državotvornog uspeha, ulaska u EU i širu porodicu evropskih nacija, Hrvatska se našla na silaznoj putanji svega što je htela, planirala, od nesklone joj istorije iskamčila, ili vlastitom i tuđom krvlju platila. Ekonomija se urušava, politika vrti u krugu, mladost proteruje, a blagodeti doba prosvetiteljstva brišu iz oktroisane kolektivne memorije. Kuda to ide Hrvatska, kad ne može ni preko, u Sloveniju?

Kakva god da je vlast sedela u Zagrebu u poslednjih sedamdesetak godina, Hrvati su mogli da budu sigurni u jednu stvar: da posle svake zime dolazi letnja turistička sezona.

Svi oni dugi meseci između dva turistička leta bili su tretirani tek kao eksperimentalni poligon za simulaciju ekonomskih, političkih i ideoloških avantura na živom mesu. Ako bi to pošlo po zlu, a obično jeste, nema veze, dolazi Uskrs kao mala turistička sezona, onda leto kao velika, i eto ti kompenzacije za zimske tvrdoglavosti.

Jadranska turistička sezona postala je fiksni termin za popravni ispit, rog izobilja iz kog se svojevremeno namirivala čitava privreda komunističke Jugoslavije, a od devedesetih godina samo Hrvatska.

Iz kraha Jugoslavije Srbija je, kasno ali ipak, izvukla pouku o konačnosti greške bez prava na popravni. Za razliku od nje, Hrvatska je euforično nastavila stazom nepromenjene ekonomsko-ezoteričke škole, čija je glavna mudrost u tome da iza neukosti, krađe, propalog eksperimenta i zabrljane šanse dolazi turistička sezona koja će sve to pozlatiti. Kao posledica, u Hrvatskoj se ne samo kulturno odomaćio već i podržavio pogubni refleks neodgovornosti prema samoj mogućnosti greške.

Vlada za vladom hladnokrvno donosi strateške odluke koje preko noći menjaju egzistencijalnu osnovicu hrvatske države i nepovratno je stavljaju na krivi kolosek.

Premijer za premijerom se penje i silazi s vlasti bez adrenalinskog udara, jer zna da će se njegovi/njeni propusti i greške pamtiti samo do prve turističke sezone.

U kontekstu takve hladnokrvne politike čak se i Ivo Sanader pojavljuje kao živi stvor barem situativno sposoban za emocije straha i panike. Mora da mu je srce nakratko stalo kad ga je austrijska policija kao običnog "tāta" (lopova) hapsila na auto-putu u pokušaju bekstva, da mu je srce tuklo kao ptica u krletki dok je razmišljao šta će mu Hrvati napraviti kad ga se dohvate.

Kad ono, ništa! Danas se podignute glave šeta po Zagrebu, svestan da hrišćanske kulture tradicionalno vole pokajnike, čak i kad se nisu pokajali. Dovoljno je da samo stoički ćute kao Jov na đubrištu, ili Jezekilj na balegi.

Za šta da se kaje, kad u Hrvatskoj nijedan političar ne može napraviti grešku, nijedan biznismen, privatni ili korporativni, ne može doneti pogrešnu odluku, nijedan Hrvat ne može počiniti ratni zločin!

Hrvatska je zemlja u kojoj niko ni teoretski ni praktično ne može da padne na ispitu istorije.

Kako je Hrvatska svoju ćerku Ekonomiju udala za "Agrokor"

U komunističkoj Jugoslaviji pravo na grešku je bilo podruštvljeno. U današnjoj Hrvatskoj ono je najpre podržavljeno, zatim stavljeno u relacioni odnos sa svežim izvorima prihoda, a onda kao takvo do krajnjih pravnih konsekvenci relativizovano. Posledica: niko nije kriv.

Slučaj s "Agrokorom" i njegovim neverovatnim dugom od šest milijardi evra pojavljuje se kao udarnička značka za reverom državno odnegovane (ne)odgovornosti skrojene po ideološkim gabaritima ranog srednjeg veka. Radi lakše razumljivosti, taj tip društvene integracije će se u daljem tekstu označavati sintagmom "od stoljeća sedmog".

Kakva je struktura tog duga, koja tačna visina, kako su izbalansirani odnosi imovine i potraživanja, hoće li "Agrokorove" regresivne menice uništiti male proizvođače, da li će banke-kreditori razviti svest sestara milosrdnica, ili će država namirivati banke, to je nešto o čemu ovog trenutka nema pouzdanih brojeva.

Za razumevanje dimenzija katastrofe koja je upravo ušla u fazu direktnog prenosa, dovoljno je reći da "Agrokorovih" pretpostavljenih šest milijardi evra duga (pokušajte da vizualizujete 1.000 miliona pomnoženo sa šest!) iznosi nešto više od jedne desetine hrvatskog bruto nacionalnog proizvoda. Ako se tome pribroji minus nacionalnog preduzeća za auto-puteve (četiri milijarde evra), dug se samo iz ta dva izvora penje na 10 milijardi.

Na kolokvijalnom hrvatskom reklo bi se da je država samo po te dve tačke "u banani" (u buli, na finom srpskom) od jedne petine BNP-a.

Ono što nije sporno jeste ko stoji iza regionalne katastrofe "Agrokora". O tome "kako je Hrvatska odavno svoju ekonomsku sudbinu oženila s 'Agrokorom'" piše Jasna Babić u tekstu pod naslovom "Rodno mjesto neponovljivog koncerna: Mali popis bedastoća oko Agrokora".

Trpeljivost hrvatske javnosti na hrvatske izrabljivače još je za vreme Tuđmana postala društveni standard. Čak i ako tako postavimo problem, kao "hrvatski tāt u hrvatskoj lisnici", moguće je primetiti promenu od lošeg na gore.

Kada je, na primer, bila aktuelna već spomenuta epizoda s Ivom Sanaderom, još se moglo govoriti o vrisku javnosti. Tek što se premijer-pobegulja našao u austrijskom pritvoru, već su se oko njegovog skromnog, u nekoliko nelegalnih faza otkupljivanog doma (400 metara kvadratnih) u Kozarčevoj ulici iznad "Britanca" (popularni naziv za zagrebački Britanski trg) okupile televizijske i ostale novinarske ekipe. Kao sociolozi-lešinari organizovali su bdenje pored zatučenog političkog fenomena, čekajući da iz kuće izviri Mirjana Sanader ne bi li za njom vikali: "A di ti je sad Pikaso!"

Sada nema nikoga ispred Kulmerovih dvora ispod Sljemena. Nijedna televizijska ekipa ne stoji ispred tog imanja od 55.000 metara kvadratnih gde na 2.000 metara kvadratnih u trostrukoj piano nobile etaži živi obitelj Todorić, a u još hiljadu rodbina, gosti, kuvari, sobarice, maseri, šoferi i baštovani (portal 24sata.hr od 9. 4. 2017).

Niko da bi bio bezobrazan i povikao "Daj čašu mlijeka!" ili "Ivo, jesmo'l sad svi na dijeti?" Naprotiv, svi se nešto ustrčali oko prava "Agrokorovih" 60.000 zaposlenika na "svečanu blagdansku trpezu" i "miran Uskrs". Najvažnije je da zaposleni – a u TV pokrivanju to su uvek kasirke trgovačkog lanca "Konzum" – dobiju plate za praznik, a onda ćemo nekako, dolazi letnja turistička sezona, sve će to narod pozlatiti.

Autorka ovog teksta je svesna da se u gornjim rečenicama krije poziv na revoluciju, čak linč, ali nije lako ostati hladan pred socijalnim brodolomom jedne bliske nacije. Sigurno, i bečke ulice su poslednjih desetak godina pune prosjaka, ali to su "neki tamo" Bugari i Rumuni, nekad Mađari i Slovaci, pa u Austriji svima lakne kad za takav razvoj mogu da optuže Brisel i praksu antiruskog proširenja.

Ovde u Hrvatskoj "Brisel" nije odgovoran za pauperizaciju društva, krivica je ekskluzivno nacionalna. Hvata vas mučnina dok gledate neke hrvatske gubitnike nacionalne emancipacije kako u transu otupelog srama kopaju po đubretu da nađu nešto upotrebljivo. A možda su neki od njih i Srbi, vrag bi ga znao, nikom od njih ne piše nacionalnost na leđima dok se saginju da pregledaju sadržaj kontejnera!

Još Hrvatska ni' propála, dok mi živimo!

Poruke premijera Plenkovića javnosti svode se na amoralnu mantru: strpite se dok ne smislimo kako da sačuvamo firme, poslove, sva radna mesta, supstancu "Agrokora", kapitalizam, socijalnu državu, jednom rečju, sve što vam padne na pamet.

Rezime: Todorić je proširivao "Agrokor" kao neku vrstu privrednog naslednika Jugoslavije, odnosno produženje Jugoslavije sredstvima ekonomske integracije. To je puklo, iz više razloga. Ruševine, ostatke i dugove Todorić kaže da je poklonio državi, a država da je razvlastila Todorića.

Sad nacionalna vlada obećava čudo prema kojem bi ukazanje Gospe u Međugorju postalo tek video-instalacija završne klase filmske režije. I to vlada koju Mirjana Kasapović, profesor sa zagrebačkog Fakulteta političkih nauka, naziva "žalosnim društvom iz Banskih dvora... koje nas sve više izlaže teroru političke nekompetentnosti, prividnosti i banalnosti" (iz teksta "Krivi ljudi na krivom mestu u krivo vreme: Kako je afera 'Agrokor' prekinula reality show Plenkovićeve vlade", Globus, 15. 4. 2017).

Takva vlada sada tvrdi da će prevariti duh svetskog kapitalizma i ukinuti zemljinu težu. Odakle vladajuća hrvatska elita izvlači takvu aroganciju? Odgovor: Iz istorijskog iskustva.

Umesto dublje analize, za koju ovde nema mesta, neka posluži jedna kratka alegorija. Pita Istorijski smisao Hrvate, negde oko renesanse, tamo gde se ona polako preliva u barok, šta bi želeli za budućnost. Da oteramo Italijane, Austrijance, Mađare i Srbe i budemo svoji na svome, kažu Hrvati. I još da nam ostane pride sve što su oni ikad ovde stvorili, osim naravno Srba, koji su poslovični neradnici i ne stvaraju nego samo raznose.

"Ih", kaže Istorijski smisao u neverici, "pa ne ide to sve zajedno, nisam ja Bog, samo skromni racionalni argument. Nema čak još ni Hegela da me opiše, ni Rankea da me povede na test-vožnju. Za takvu se želju ide u crkvu, a ne kod mene!"

Ko bi rekao, ali Hrvati su dobili bitku sa Istorijskim smislom i, strpljivo čekajući na sinergiju pojedinih epizoda, sve isterali: Italijani su im pomogli da isteraju Mađare, Srbi su im pomogli da isteraju Austrijance, komunisti su im pomogli da isteraju Italijane, Zapad im je pomogao da isteraju Srbe.

Sad Plenkovićeva pompezno-konfuzna vlada obećava da će iz Hrvatske isterati logiku svetskog kapitalizma, ali tako da to niko ne primeti, ni Brisel, ni Beč, ni Beograd, ni Ljubljana, a ponajmanje ruske banke. Poznajući hrvatsku istoriju, smeh bi bio preuranjen.

Ruski rulet na hrvatski način

Koliko se situacija u Hrvatskoj dramatično promenila nagore, svedoči reakcija Nikole Lunića iz Srpskog privrednog društva "Privrednik" pri SNV-u. Prošlog leta ga je brinuo položaj Srba u Hrvatskoj (4,5 odsto stanovništva). Ovog aprila on je zabrinut za Hrvate, nad njihovom mukom sad zdvaja (očajava)!

Nije Lunić postao Hrvat, niti veći katolik od pape, čak ni sasvim mali, samo dobro zna da svako dalje ekonomsko urušavanje hrvatske države znači i novi udarac na preživljavanje oslabljene srpske manjine.

Hrvati i "njihovi" preostali Srbi su spojeni ekonomski lonci: što u aritmetičkoj progresiji smanjivanja bruto-nacionalnog proizvoda ima manje za Hrvate, to u geometrijskoj progresiji ima još manje za Srbe.

Lunić dakle nema drugog izlaza nego da se trese nad zdravstvenim biltenom hrvatske ekonomije, koju je niz loših vlada, ne samo HDZ-ovih, pretvorio u moribunda (= na samrti).

Računica "što gore to bolje" ne rešava nijedan problem srpske manjine, naprotiv. Bankrot hrvatske ekonomije povlači za sobom i bankrot države. Bankrotirana država u principu ne nestaje (osim u gužvi nekog velikog rata), već ostaje da kao zlobna senka same sebe guši svaku perspektivu vlastitih građana na pristojan život.

U hrvatskom slučaju to bi značilo dalje jačanje desnice, a za nju ne postoji drugi "scapegoat", slika neprijatelja, osim sprske manjine.

Na snage građanske, otvorene, evropske Hrvatske u takvom scenariju ne treba previše računati. One su danas desetkovane, iscrpljene i rezignirane: dvadeset i sedam godina posle "plebiscitarne pobede HDZ-a" (Tuđman u maju 1990), te građanske snage govore, pišu i rade prave stvari, a da svaki dan, sa svakom novom vladom, gube jedan deo svog realnog i simboličkog teritorija.

Takozvana "građanska" Hrvatska (sredinom devedesetih se taj fenomen zvao "druga Hrvatska") danas je prisiljena da vodi retroaktivne borbe sa klerikalnim tradicionalistima ne bi li barem sačuvala tekovine iz doba prosvećnosti. Kako da se liberalna građanska Hrvatska izbori za poštovanje ljudskih i građanskih prava srpske manjine, kad nije u stanju da se izbori ni za vlastita?

Nije ni klerikalnoj i političkoj desnici lako, jer je sada ostala da kao jedina pobednička snaga definiše tip državnog sistema (feudalni klijentelistički kapitalizam) i model društvene integracije ("od stoljeća sedmog").

Država je "tisućljetnji san" samo u poeziji. U realnom svetu, ona je mašina koju profesionalni aparat održava u radnom stanju. Kao "operativni stroj", hrvatska državotvorna ideja je već bankrotirala – pobedila u ratu, izgubila u miru.

Klerikalna i ustašoidna desnica, jednako kao i socijaldemokratski hibrid nacionalizma i narodne kuhinje, sve su se te snage pokazale nekompetentnim za vođenje države.

Kako je Hrvatska pala u nesvest

Najgore od svega je što nema nikoga ko bi poneo krivicu za opstrukciju nacionalnog projekta. Nema više Italijana, nema Austrougara, nema Srba. Prvi put od stoljeća sedmog, još otkako su Langobardi prelazili "preko ovog teritorija", Hrvati su ostali sami, svoji na svome.

Fenomen vlastite krivice/odgovornosti je za Hrvate istorijski i temeljno sasvim novi pojam. Njihovo nacionalno biće naprosto ne izlazi na kraj s tim izazovom.

Region, kao za inat, pokazuje malo razumevanja za tu vrstu istorijskog eskapizma: Ljubljana im se, uz prećutnu dozvolu Brisela, sveti i uništava turističku sezonu, Sarajevo glasno plače za Jugoslavijom, Beograd se naslađuje i štiti vlastite interese.

Televizijske vesti oko Uskrsa, svejedno da li na HRT-u ili nekom od privatnih zagrebačkih kanala, dobro odslikavaju aktuelno stanje duha.

Najpre, to je tip informativnog dnevnika na koji gledalac nikad ne stiže kasno – kad god da se uključi, glavna vest samo što nije počela, čime se javnost prisilno hipnotiše zurenjem u spiralni "deža vi".

"Agrokor" se predstavlja u socijalnom kontekstu, kroz seriju komentarisanih vesti (banana je, al' bu dobro). Vesti iz sveta vas pojedinačno iznenade visokim standardom, na primer kad se HRT-ov novinar Dragan Nikolić javljao iz Turske (opet Srbin, dokle više...).

Dobar deo dnevničkih emisija otpada na stare običaje, zanate i etnografske slikovnice iz 16, 17, 19. veka, koji se stilizuju u retroaktivne temelje hrvatske državnosti, ono što Mirjana Kasapović naziva "simboličkom legitimacijom svega i svačega".

Duž dalmatinske obale oživljen je tako lokalni festival "Žudija" ("Židovi"), i još, kako se ponosno ističe u elektronskim medijima, rasprodan do 2045, minimum. Reč je o etno-performansu tokom kojeg članovi lokalnih "žudijskih" društava, muškarci između 16 i 33 godine, u kostimima rimskih legionara čuvaju Hristov grob između Velikog petka i uskršnje nedelje.

"Rimljani" – odnosno Jevreji, tu je sad mala konfuzija na koga se odnosi rasna etimologija termina "Žudije" – čuvaju grob do Isusovog uskrsnuća, kad akrobatski popadaju u nesvest jedan preko drugog.

A kad "Žudije" pred kamerama popadaju u nesvest, nema zabavnije vesti tog dana. Osim možda izjave bivšeg ministra spoljnih poslova Mire Kovača da su na sarajevskim ulicama pobedu Erdoganovog referenduma slavili "turski studenti u Bosni".

184
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA