НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 8 - Page
184
• У средњој школи сам био добар кошаркаш. Из сваког предмета погађао сам трицу.
• Престао сам вјеровати у Бога онога дана... кад сам изгубио вјеру у људе.
• Пљунуо сам на себе оног тренутка, кад сам пљунуо у шаке.
• Умјесто да су ми превели књиге, мене су странци превели жедног преко воде.
• На психијатријској клиници нашао сам се тек онда, када сам дошао жени у посјету.
Иво Мијо Андрић
На Дедињу нема канализације. Када руководиоци хоће да врше нужду, изађу на телевизију.
Владимир УБАВИЋ

Није лако бити дворска луда. Треба много памети да се дође до двора.
Ана УЛМАН

Шта ће нама Чернобил! Имамо Рушку Јакић и Исидору Бјелицу.
Андреј УРОШЕВИЋ

Није опасно ако украдеш. Опасно је ако те ухвате.
Радмила УРОШЕВИЋ

Од толиких палица укинусмо само – штафетну.
Брана ФИЛИПОВИЋ

Више нема јагњећих бригада... Страдало цело стадо.
Браца ФИЛИПОВИЋ

• Наставница нам је рекла да смо постали од мајмуна.Па се мој тата на њу наљутио.
• Кад се погледам у огледало увек приметим да ми нешто фали.
• Мој деда је први пут на венчању обукао ново одело.Бака тврди да му и сада добро стоји.
• Код нас историја поћиње кад наставница додје на час.

• Тата каже ба ј велики медвед на небу.А ја сам га видео у зоолошком врту.
• Бака даје и тати паре за џепарац.Јер мој тата је просветни радник.
• Нисам могла да напредујем у школи.Није то татино предузеће.
Митар Митровић
• Стварна медијска слобода је кад се у информативним гласилима не оглашава министар информисања.
• Предсједник државе је посјетио поплављена подручја, а иста подручја је предсједник владе обишао.
• Колико су осталима одмакли, једино их вјетар може стићи.
• Не липшите пензионери док пензија не стигне по рјешењу.
• Како је кренуло изгледа да само Србија неће имати Срба.
• Двије и по милијарде становника нема клозет у кући. И неки наши политичари немају потребе да их користе кући.
• Народна власт је формирана тако да једино народ на њу нема утицаја.
Миле Басало

САВЕТ

Мајка ме учила
Док сам био дете
И ако си крив
Не дај да се свете

Пред пороту стани
Нек ти јавно суде
Или љагу скину
Сине мој једини
Мре се за истину

Поштење је свето
А и грешке људске

Све што данас чиниш
Сутра ће те стићи
Не можеш побећи
Ни мирно отићи
Са места злочина
Нит мисије часне

Ни грдњу ни хвалу
Не прими олако
Понос је врлина
И претешко бреме
Све што чиниш сине
Измериће време

Милан Маринковић Липолишки

• Вредност новца одредјена је процентом политике која је у њеме садржана.
• Данас је овако и нико вам не брани да верујете у боље сутра.
• Највећи подухват будала је што су навели паметне да попуштају.
• Све нам је на дохват руке, али ми нећемо да идемо тако далеко!

• Како сте решетали - онако и жањете!
• Знам да ћемо платити високу цену за оно што не радимо.
Живојин Денчић

• Свјетски моћници на Балкану на све имају одговор. Разлика је само у калибру.
• Високи представник се ништа не пита. Ћутимо и радимо.
• Братска љубав приближава се врхунцу. Опет смо почели једни другима да јебемо мајку.
• У говнима смо! То ми мирише на ново братство и јединство.
• Код нас свако наиђе на топао пријем. Земља нам је често у пламену.
• Имали смо једног бога, а онда су формирали трочлано предсједништво.
Недиљко Блажић

• Ремонтовали су ми мозак. Испрали га, испеглали вијуге и променили мишљење.
• Влада се обратила Светској банци за помоћ. Молба је написана у плачипичкастом тону.
• Контејнер није мој ниво. Ја се на депонији осећам царски.
• Мртва тачка, мртва тишина, мртва природа, мртво слово на папиру. То је наша жива истина.
• Ово је и моја земља. Дајте мој део па да идем у бели свет.
• Откад премијер понавља исту причу, ни папагаја више не подносим.
Љубомир ИЛИЋ

МАЛИ ЈОВА САВ ОД СНОВА

Мали Јова сав од снова
Кренуо је из основа
Први , други , трећи , пети
Основну ће да прелети

Гимназију то је шала
Док дорасте до астала
И сва важна светска знања
Савладаће до свитања

Па кад за ноћ он одрасте
Полетеће као ласте
До Месеца ,Марса , звезда
Или бар до птичјег гнезда

Мали Јова сав од снова
Пробуђен у пола осам
Шта је ово ? Где сам? Ко сам?
Зар у први опет мора
Школа хлеб је с девет кора
Нема шале види Јова
Мора да се мане снова

Милан Маринковић Липолишки

- Да нема домаћег непрсканог воћа, радничка класа неби знала шта значи ставити месо под зуб.
- Научно је доказано да секс дјелује релаксирајуће. Наши политичари требају релаксирати односе!
- Некада су радници добијали тринаесту плату, сад их се третира као тринаесто прасе.
- Није тачно да је власт заборавила село. Недај Боже каквог рата!
- Пије, јер нема да једе. А, нема да једе јер пије.
Динко Османчевић
• И један обичан коњ понекад освоји даму.
• Најгоре је кад ти неко на властитој парцели посади ''цвијеће зла и оно лудо, лудо никне.
• Добар јој је намјештај само не знам с ким планира нараштај!
• Једна дама овако тумачи приватизацију: муж јој је лична својина, а љубавник капитал орочен по виђењу!
Радован Пиљак
• Ми се само шалимо - рекли су нам веома озбиљно.
• Трчао сам за НАДОМ. И нисам је стигао.
• Не може никоме да вјерује - изгубио је вјеру и у себе.
• Са разговора на вишем нивоу - дијељени су ударци испод појаса.
• Кад су се напричали, рекли су да се да о томе разговарати.
• Ви који о томе нешто знате - одговара ће те.
• Након последње НАДЕ, дошла је И прва пропаст.
• Данам је толико посла колко има не рада.
• Донешен је државни прорачун на вријеме - на метереологију потрошиће неколико хиљада еура.
• На врхунцу свега, осим му жене, јебаше И њега.
• Пред изборе представници политичких странака понашају се као вукови - поклаше се између себе.
Абдурахман Халиловић - Ахил
• Ако се лош глас далеко чује, за ову власт чуће се и на крају света!
• Тачно је то да је боље спречити него лечити. Зато је најбоље да не излазимо на гласање!
• Док је Сизиф гурао камење према врху, били смо срећан народ. Кад смо почели да гурамо рођаке и пријатеље остали смо на дну.
• Још нико није видео да заједно и срећно живе лав и овца. Још ређе власт и народ.
• Наше политичке фигуре кад су у свету и буквално се тако и односе. Фигурирају.
• У новинама сам прочитао да медузе живе без срце и мозга! Значи, нису само наши политичари!
• И коњ је фигура. И у шаху и у политици.
Васил ТОЛЕВСКИ

<<<<<<< Ernesto Priego

*****

ЧУДО

Тамо на врх Црне Горе
Знате ли , постоји море
Право море, слано море
За који дан крећем, ето
Да проверим лично, све то

И још нешто ћу вам рећи
Вратићу се много већи
Кад пропливам овог лета
Бићу чудо од детета

Носим појас и мишиће
И гуму од старог фиће
Уз то чамац, са два весла
И, тата, за сваки случај

Милан Маринковић Липолишки

- Неки политичари још нису прочитани. Ето докле иде политичка неписменост народа!
- Данас смо водили политику. Прво на вечеру, па у кревет!
- Код толико срећних земаља, ја се родио баш у отаџбини!
- Политичар је човек код кога су коефицјент плате и коефицјент интелигенције обрнуто пропорционални!
- Временом долази до срастања столице и гузице. Зато је оставка веома болан процес!
- Политика је вијагра за импотентан народ!
Радмило МИЋКОВИЋ
Бројност оних који нам завиде потврђује наше способности.
Оскар Вајлд
БРАВО ВЕЛЕМАЈСТОРИ
Срби су велемајстори који су зајебали XXI столеће, јер су из XX века, директно отишли в XII столеће!
Ипак, и над мајсторима има мајстор, па су их Шокци надмашили, отишашвши равно в VII век („од стољећа седмог!“)
Истина, муслимани су ненадмашни, јер њима датуми пролазе, а време увек стоји в VI веку, тако да из њега не мрдају.
Али, браво за све овакве велемајсторе!
Горан Кљајић
ГОСТ
На Бадње вече породица је била на окупу. Трпеза је била постављена традиционално богато: печење, сарма, салате, пите, колачи, пиће... Свега је било у изобиљу, уз неизбежну новогодишњу јелку.
Необавезно ћаскање прекидало се да би се напуниле чаше, а када се прешло на флаше, веселу празничну атмосферу употпунила је музика и песма.
Изненада, негде око поноћи, огласи се звоно на вратима. Сигурно је неки комшија, помислили су, који жели да се придружи веселом друштву...
Нико није помислио на Господа.
Весна Денчић
From: Mauri E. Monti, Italy
НОКТИ
На сваком прсту ногу и руку човјек има по један нокат. Кад хоће да зна колико има ноката не мора да их броји него само изброји прсте. То да неко има дупли нокат нека вас не чуди. Други имају по двије плате, два и више стана, двије љубавнице, (пардом, ово није за јавност, јер се не бисмо имали чиме потајно наслађивати).
Нокти расту и кад човјек престане да расте, чак и када почне да ураста. Зато нокте треба сјећи ако нећете да постанете нокташ. Кад нокат урасте у месо, боли. Да се то не би догађало, одстраните месо и нокат неће моћи да урасте. Посебна прича су женски нокти. Осим што могу бити дуги, прљави, деформисани и урасли у месо они су и обојени. Ако вам се не свиђа лице неке жене, ви јој гледајте у нокте и можете на њима да нађете своју боју. Боје су различите, као и жене што нису једнаке.
Нокти су љековит и одбрамбени орган. Ништа љепше него кад се почешете ноктима тамо гдје вас сврби. Исто тако, кад се жене почепушају онда се ноктима праве огреботине на противници па се дуже памти.
Нокти немају везе са нокаутом. За нокаут су потребни снага и вјештина, а нокти хоће њежност. Нокат је мјерило сиромаштва. Кад вам држава због пореза узме све и оно земље испод нокта, готови сте.
Вриједност ноката на тржишту се не мијења. Нити је имао нити има какву вриједност. Зато нико не краде нокте, не шверцује их и не ставља на штедњу.
Познајем једног сиромаха који се бави ноктарењем. Нема посла, нема од чега да живи па издаје нокте онима које сврби на неприступачном мјесту и тако преживљава.
Слободан Јанковић
ОД ЛОПОВЛУКА СЕ МОЖЕ ПОШТЕНО ЖИВЕТИ
У лоповској држави лопов је часно занимање. Часна реч има исту специфичну тежину као у нашој. Према томе, морални победник је народ. Победио себе.
Између државе то сам ја и државе то си ти - отео, разлика је у основној рачунској радњи. Изборни систем фаворизује владајућу гарнитуру, гарнитура – топове и типове који типују на слоган: Ми нудимо највише. Украшћемо најмање. Ко не користи право на реплику - мерка згодну прилику кад сви трепну. Кад се посланик нађе у обраном грожђу, не бере бригу. Стога посланик посланику реплицира посланичким питањем: „Јесу ли лопови међу нама или смо ми међу њима?“
У топовској завршници један лапио лаптоп другом, другој.
Власт је опијат прве врсте. Ни хлеба без мотике, ни мрве власти без политике. До јуче смо били неистомишљеници, а већ данас мислимо исто једни другима. По логици ствари, најважнија споредна
ствар на свету је глава. Где паметан попусти један посто, будала профитира сто посто.
Колико је спољни дуг већи од унутрашњег толико је унутрашњи мањи од већег. Док конац дело краси, из дужничке кризе може нас извући само уже. Прецизније - уже схватање одговорности. Високо је уже за оног ко пуже. У границама земље. Што је гранични појас ужи, значај учкура је већи. Ничија земља је минимум испод кога Србија не може. Док се Србији не упали зелено светло, Његова Светлост палиће се на црвено. Ако наша кандидатура не прође у првој тури, чекаћемо другу туру другог тура.
Гладни немају снаге да дигну глас. Не могу да држе корак са развијенијим делом бирачког тела – изабранима. Откад су бирачи заборавили да се смеју, изабрани се подсмевају. Да је мање почасних плотуна, а више салви смеха, приноси би били рекордни. У Србији није могућ марш гладних, већ само: „Марш, гладни!“
Илија Марковић
СВЕ ЋОРАК ДО ЋОРКА
Признајем да сам кусе среће. Неће ме стандард, неће ни угледни и моћни људи, неће ме жене и мален је број оних јадника којима ја овакав импонујем и посве одговарам. Не сикирам се због свега тога, ја заправо и не умијем да понирем у суштину, у истину која се од мене оваквог очеше само онда када треба да ме казни. Људи ме тек с времена на вријеме уважавају, то не чине из сажаљења, већ због тога што сам немјерљива причалица, што покаткада и од себе направим будалу, па смију ли се, смију. Од срца, из све снаге. Када су са мном у друштву, тад букне наш разговор, тад на површину искоче разноразне пошалице, вицеви, причице са смислом и без смисла, тек да се нешто каже. У мом селу људи се забављају тако и на тај начин што се једни другима слатко ругају. Имитирају, криве уста, муцају, штуцају, ригају, уздишу, кркљају и све тако с краја на крај. Њихову пажњу не привлачи телевизија, још мање радио. а да се о новинама не говори. Књига им је посљедња брига. Књиге се држе дјеца, али тек толико колико морају, колико да се уклопе у школски програм, у она "обавезна" напредовања. Све остало је мање битно, јер живи се од мотике, а не од оловке.
Признајем, нисам неки нарочит радиша. Више волим да лежим, него да ма шта радим. Не радим, па немам шта ни да штедим. Ја једино штедим самог себе, себе од напорног рада. Прилично сам сиромашан. Немам ни у лијевој, а ни у десној руци. Све ми је празно, све. Само ми је мој џеп дубок, дубок као чатрња, а опет празан. Људи из моје околине уважавају, ме толико мало да ме нико не узима у обзир. Нико, па ни пси неће да лају на мене.
Кус јесам, али нисам несретан. Умијем да волим живот, Волим и жене, али проблем је у томе што оне не воле мене. Прилично сам ружан човјек. Грбав и трблав, чибуљав и трапав, а опет се гурам у друштво, рад сам да бјежим од самоће, од презира саговорника, од свега оног од чега немам добит. Мене неће добит, већ губитак. Пораз, презир, осуда. И имам утисак да сам пред овим или оним општинским судијама, да сам оптужен и проказан, да ме чека робија, а овамо испуштам из вида, заборављам на то да сам већ одавно кажњен. Кажњен сам због тога што нигдје ништа немам, што сам жељан свега, а највише оног и онаквог живота у ком има смисла, има доброте и слоге, оне међуљудске. Одбачен сам, јер сам свакакав, а не онакав какав би требало да будем.
Идем редом. Ево, откако знам за себе, вазда сам био у супротностима са правилима понашања. Људи нешто паметно предложе, ја им се истовремено супроставим. Нећу онако како сви остали то хоће, желе. Они кажу да је оловка паметнија од мотике, ја тврдим да није тако. Они онда то и то, па и причу како све ријеке теку својим низбрдицама, а ја онда њима податак који каже да у Русији има једна ријека која тече узбрдицом. Све наопачке, тек да не мислим онако како сви мисле. Село против мене, а ја против села. Неко ме удари једном, ја њега два пута. Дајем камату на посуђену главницу. Они онда кажу да сам проблематичан, да сам наредник и алкохоличар, да сам курвар и крадљивац, а ја тврдим да то и није баш тако. Јест да крадем, али моја се крађа односи на прељубе. Отимам ожењеним њихове "вјерне" љубе, с њима идем у папрат, у шушањ и грање.
Једном приликом сам одлучио да провалим у банку. Моја припрема трајала је пола године. Изучавао сам кретања службених лица, па затим сам посматрао чуварску службу, држао на оку улазна врата, главне и споредне улазе у зграду и из зграде. Успут, припремао сам и алат. И када сам већ буо у увјерењу да ће моја акција уродити плодом; дође полиција и одведе ме у затвор. Тамо сам морао да признам, да кажем свој комплетан план. Они се нису смијали преда мном, али јесу онда када се ја нисам налазио у њиховом друштву. И, ето де, био је то први мој промашај-један велики ћорак.
Не могу да мирујем. Хтио бих много, али уз мален и незнатан напор. Опет нешто почнем да смишљам. Одлучим да провалим у стан једног уваженог градског директора. Сазнао сам, тек случајно у кафани, да је он веома богат, да у кући има више злата него ма која златара у мом граду. И опет се предам послу. Посматрао сам директора, сва његова кретања, па затим кретања чланова његове породице, успут сам изучавао објекат, у коме уважени господин станује. И алат сам нов припремио. И управо када се богати директор налазио са породицом на мору, ја једне кишовите ноћи приђем зиду, "откључам" једна споредна врата, уђем у просторије, па се упутим ка сефовима. Јој, у кући толико сефова као да је ријечо каквој штедионици. Таман да провалим један од њих, кад аларм. Уређај поче да звони. Ма, нисам се ни окренуо, а мене салетјеше три снажна момка, три дива. Свезаше ме, па у један црни џип. Одох ја поново у бувару коју честито нисам стигао ни да заборавим. Богме, тамо ме осудише на пуне двије године. И то сам одлежао. То је био мој други ћорак. Док сам глуварио у кругу без слободе, већ сам почео да смишљам какав бољи и осмишљени подвиг, тек да се потврдим и самог себе обрадујем.
Уз пуну неимаштину и бесциљност, уз сва понижења и моје пуко празновјерје, уз личне осуде и опомене; говорио сам самом себи да сам слаб провалник, да сам наиван и неупућен. И успут сам се тек питао: ма, како политичари, директори и остали моћници умију да опљачкају више банака, а да за то вријеме нико у њих не посумња, не упре прстом у њихов гријех?!
Одувијек сам мрзио књигу. Бјежао од школе; ни дан-данас не знам шта је то роман; чудим се људима који данима држе књигу у рукама и буље у њене странице. Ја сам нестрпљив. Ако може да се уради нешто брзо, да то моје "брзо" буде пун погодак и мој плод, ја сам спреман да се тад унесем у посао, а овако да се коцкам са временом, ја то не могу, нећу, не желим.
Кад сам се одморио од неуспјелих провала, од робовања и оног затворског цинизма; почнем опет да смишљам какву глупост. Овог пута кренем из једног неочекиваног угла. Почнем да посматрам жене. Доконе и згодне вјетропирке. Једном приликом сазнам да супруга једног уваженог и богатог директора није запослена. Њен муж зарађује много, па је својој жени посветио велику кућу у стилу средњовјековног замка. Она је имала и послугу, а њен једини задатак је био да комуницира са богатим пријатељима њиховог дома, да организује и припрема теревенке, да трага за необичним и занимљивим излетиштима. Имала је слободу, имала новац. Једном недељно је одлазила фризеру, а једном педикеру. Облачила се у последњем модном тренду. Била је права-правцата дива. Не млада, али ни стара. Јака, танка и висока; када се кретала главном градском улицом за њом су се лијепили погледи не само младих људи, већ и оних којима је реума већ одавно у костима. Уочио сам да дама има ташну са два ланчића, да су јој прсти пуни прстења, па онда необичне минђуше са којих се прелијевала свјетлост у различитим бојама. Дакле, у питању је огромна вриједност у покрету, баш као да су у питању поштанска кола којима се транспортује новац из једне у другу банку. Већ сам био сигуран да сам на правом путу, да је овог пута мој избор пун погодак. Али, у свом овом мом планирању, у израчунавању и трагању за часом у ком би могао да опљачкам ову "грофицу", наметала су се и друга питања. Шта ако и она има скривену камеру, шта ако је осигурана разним другим осигурачима као што је аларт-уређај, а можда има и своје физичке чуваре. Помисао на чуваре мене освијести, па се одлучим да даму још пратим, да видим има ли лица која су задужена за њену безбједност. Удри тамо, удри овамо, никако не могу да се увјерим у то да дама има чуваре. Истини за вољу, има успутних делија који би да јој се додворе, да с њом подијеле најинтимније часове, да живе пуним и исправним животом. Али, мени сада и није до удварања, до тог "исправног" живота, јер сам свјестан да са оваквим својим физичким изгледом не могу ни да јој се приближим. Дакле, све друге варијанте су против мог плана.
Празан сам, некако одбачен и осуђен, усамљен сам; немам новац па тим немам ни пријатеља. И мислим: све или ништа. Али, за "све" потребна ми је памет, а за "ништа" не треба никакав труд. Хоћу-нећу, ја морам у још један свој ризик. И почнем да посматрам "двор", да утврдим сате, да видим скита ли дама онда када јој муж није код куће. Ако би то били ноћни сати, тад бих још и могао да насрнем на даму, да јој отмем ташну, накит. И посрећи ми се једног мрака. Враћала се са некаквог сијела у претпоноћно вријеме. Искочим иза угла једне друге зграде и шапнем: ташну овамо! Прстење, минђуше! Све, све! Она се насмија, а затим упери пиштољ у мене! И кресну пуцањ. Скочио сам за угао и тад нестао. Куда, како, којом брзином, тоовог пута не умијем да објасним. Опет ћорак.
Сутрадан, јутарње радио-вијести су већ говориле о још једном нападу на жене. На мене тог пута нико није сумњао, јер варошлије су знале да то није мој стил. Након неколико дана позвали су ме на "разговор", везали некаквим апаратима, саслушавали, апарат је потврдио, увјерио полицајце у то да и овог пута лажем. Бранио сам се, а одбранити се нисам умио. И опет сам послат у затвор. Тамо сам признао још један свој наиван и један поступак. Опет су ме осудили, али тек једну годину дана. Како сам се на робији добро понашао, пустили су ме на слободу. Сада сам слободан грађанин, али моја слобода нема ону снагу, она значења и ону чаролију коју имају остали моји суграђани. За собом сам оставио репове. Ја сам силеџија, ја сам провалник, лажов, кавгаџија. Све сам. И неће мене срећа, неће. Мени припада само ћорак.
Василије КАРАН
184
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA