НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 6 - Page
185
Powered by: Mauri E. Monti, Italy
• У Хрватској појединци бесплатно дају часове српског језика. Опет су се појавили провокатори.
• Посланици су скупи, али погодни. Добијамо их одмах после избора, а отплаћујемо четири године.
• Српски језик заостаје за стварношћу. И кад неко прима петнаест хиљада динара месечно, каже се да ужива пензију.
• Девојка ми је помогла кад је видела да немам пара ни за потрошачку корпу. Дала ми је корпу.
• Пре двадесет година сам знао да ће садашњи министар далеко догурати. У затвору је увек био собни старешина.
• Нема везе што не знамо куда идемо. Ми и нисмо превише љубопитљиви.
• Вођина једина мана је што робује навикама. Стално греши.
Ђорђе Оташевић
• Ако ти је женина плата мала, неко је искоришћава!
• Биће отварања тајних досијеа, када неке јавно затворимо!
• Докле ли би стигле нове странке, да их цензус не је*е!
• И кад човек сасвим онемоћа, способан је да подигне највећу пензију!
• Изгледа да у влади не перу тепихе, много је проблема испод!
• Кад људи немају мира, ратују због дијалектике!
НИКола ЧД Пешић
- Да не бисмо залутали вртимо се у круг.
- Да смо права браћа види се и по количини проливене крви.
- У нашој породици се поштује традиција. Сиромаштво се преноси с колена на колено.
- Када си у говнима сви те заобилазе.
- На нашој политичкој сцени и даље се играју старе представе.
- Обогатио се преко ноћи. Радећи ноћу.
- Да батина није изашла из раја и рај би био пакао.
- Редовни сам члан Народне кухиње, а ванредно користим и услуге и разних хуманитарних организација.
- Неко се посвети вери, а неки проневери.
- Где шкрипи ту се нешто ради.
Горан ИВАНКОВИЋ
• Доктори нам испирају уши, а политичари мозак.
• Политичара "хор" завезан је у Гордијев чвор.
• Мисле вође да су Карађорђе!
• "Окренуло " се вријеме, некада су фабрике радиле у три смјене.
• У државним "јаслама" има највише хране.
• Криза, криза, е па шта је, свако своју причу "лаје".
• Није пошалица, имамо превише коцкара и коцкарница.

• Кад ти други узму судбину у своје руке, онда све иде без "компаса".
• У мрачној ноћи и бијеле овце су црне.
• Једни кажу тешко, други, благо нама, оде и Обама.
Петроније Перо Шимшић
• Пронашао сам жену свог живота. Одушеваавају је мале ствари.
• Разумем жене што неће да су своје на своме, али не схватам мушкарце који би да су на туђем.
• Пада нам наталитет.Опет продајемо муда за бубреге.
• У јавним кућама је као и у политици. Главне курве се највише прсе.
Пеко Лаличић
• Цела Србија је и на Празник рада ударнички радила. У стрaним фирмама
• Српски парламент не ради једино у дане државних празника и у време предизборних активности.
• Некад: „Тито је наш!“ Данас: „Вучић је Шредер!“
• Плането, једино је у Хрватској никао цвет од бетона.
• Код нас ни избори не могу да протекну без AV, AV, AV.
• Цар је го! Нормално, кад се купа у Београду на води.
• Србију пустише низ воду јер граде Београд на води.
• Докле год се протестује против диктатуре, држава одумрети неће.
• Држава – то сам ја, рече премијер и постаде председник.
Брана Филиповић

• Тај храбри домољуб у рату је стекао... само вјечни мир
• Нису ме издали пријатељи. Издала ме памет.
• Ми смо се још јучер борили, за бољу сутрашњицу.
• Лудог ли човјека. Самоиницијативно је дошао у лудницу.
• Нема те мете коју ми не можемо промашити.
• Да би људе могли јахати, политичари их морају најприје насамарити.
• Нисам сујевјеран. Зато не вјерујем жени.
• У болници је завршио само зато, што га за све боли... нека ствар.
• Већина наших бранитеља у рату је судјеловала гледајући на телевизији ратне извјештаје
• Хрватска је изграђена по мјери човјека. Крапинског – зна се!
Иво Мијо Андрић
• Боље би се физички излечио да му је пао камен из бубрега, него са срца!
• Узела је бољу инвалидску пензију што је један месец куцала на једној нози, него што је цео век то радила на машини за куцање!
• Искусан пекар може изгорети само на пешчаној плажи и у жару љубави!
• Мечку деру да би неки дератор поклонио крзно својој жени, да му се она не би драла!
• Богати цицијаш и сиромах се не разликују толико у пракси, колико у теорији!
• Ко пита, његовом коњу не требају му нова копита!
• Традицију код нас највише одржавају сиромашни, јер на овај свет долазе голи, а такви и од њега одлазе!

• Тамо где се и жене и мушкарци равноправно пупе, посао не може да омане!
• Од свих преводилаца најбољи је онај ко сваког може превести жедног преко воде!
• Када мишеви коло воде, мачке се налазе на дну воде!
• Некада се највише причало о ударницима на фабричким разбојима, а сада о разбојницима који су отели те фабрике!
Иван Русјаков

Efraim Malo >>>>>

***

ГРОМАДА
(испод кладе стиже; драма памети упорно гмиже)

Човек јекну:
А, а, а!
Ваљак, дрекну:
То! Да, да, да!

Овоме, рече
Награда да не утече
Афоризам најбољи
То ме одобровољи
А још је из Гак-а
Главна је то квака!

Г.Кљајић

***

МАЛА ПРИЧА
Питам пријатеља:
-Шта има ново?
Он ми одговара:
-Све је исто. Само мало ебеније.
Питам: -Како?,
Он ми одговара:
-Комуњаре промениле фирму.
Бранко Мићић

• Политички организам је чуднији од људског. Њему је гласачко тијело у парламенту, а глава негдје друго.
• Усагласио сам са собом ставове и сада немам некоординиран став, него чврст и компромисан.
• Мушкарац оставља сисање када добије и када изгуби зубе.
• Гробари и стечајни управници су колеге. Стечајни управници сахрањују правна, а гробари физичка лица.
• Наше боље сутра ће доћи мало сутра.
• Запад није превртљив према нама. Како год се понашамо, добијемо по репу.
• Најбоља првоаприлска шала гласи; на конкурсу за државног службеника је изабран најбољи кандидат.
• Дијелили су правду. И ништа није остало.
• У државној служби је однос према послу пола/пола. Пола се петља у туђи, а пола се не мијеша у свој посао.
Милан Куриџа
Афоризмом се каже толико тога са тако мало, али је неким и то много.
Миладин Мишко ТЕШИЋ

Афоризам је сажет опис неподношљиве краткоће постојања.
Анђелко ЕРДЕЉАНИН

Кад брусите афоризам, користите заштитна средства. Да вам опиљци глупости не би упали у очи.
Илија МАРКОВИЋ

• На интернационалној сцени нашу националну трагедију представљају као комедију.
• Да би имало тиранија није довољно само имати Тиранина. Него и његових поданика.
• Војну параду направићемо у највећој тајности. Да не примете да немамо војску.
• Нову историју писаћу крвљу. Само чекам да ми жена добије циклус.
• И незрели могу да се занимавају политиком. Неки такви су ушли и у влади.
• Цео свет памти атентат у опери. Нама је остало да нас упамте по атентату у скупштини.
• Што вам више стеже врат, толико више прижељкујуте да вам давитељ постане пријатељ.
• Захваљујући тоалетном папиру, сада смо сви чисти. Раније се знало ко има прљаво дупе.
• Наши политичари нису дркаџије. Они ни прстом не мрдају, а камоли нешто да узму у руке.
• Председник не може да буде задња будала. Него само прва.
• Нико није постао историјска личност, ако бар једанпут није пао за отаџбину.
• Ако не можеш да помузеш овце, онда немој ни да их водиш на пашу.
• Тек кад је изабрао Пријатеља, народ је добио непријатеља.
• Да нема бикова нико не би знао колико вреде тореадори.
• Политика је и змијама дала крила. Зато толико високо лете.
Васил ТОЛЕВСКИ
• Бројни пензионери су евакуисани из контејнера на гробље, због лажне дојаве о исплатама заосталих пензија.
• Странци су приватизовали наше највеће капацитете. Добра вијест је да се ја још нисам продао!
• Мерцедес једног члана Предсједништва троши само 10 литара на 1000 пређених гласача.
• У БиХ је већ почео да се осјећа јак мирис заједништва, а онда су почели да перу ноге у Скупштини .
• Сваки час понављају да је БиХ Југославија у малом, као да ја не знам да смо у к…у!
• У Босанској Скупштини постоји снажан консензус о коначној аверзији заједничке војске.
• Чију потковицу је нашао принц на степеништу Скупшине, ако знамо да су унутра сви добро потковани?
Бојан Богдановић

<<<<< Luis Carlos Fernandez, Brazil

***

• ...а што се тиче малих странака оне свој комплекс мање вриједност лијече у коалицијским апотекама.
• Човјек треба остати човјек и када му ништа није остало.
• Чувај се политичара и када бољу будућност носе.
• Дјечји вртић. Када будем велик и ја ћу ићи на изборе. Ако их буде.
• Духовни изазов. Лакше је добити опрост од гријеха него опрост од дугова.
• Комешање талога – никада ништа од њега. И као ништарија ништа не вриједи.
• И мртваца чека његова судбина.
• И над никаквим има никаквих.
• Имамо завидну продуктивност. У производњи непродуктивних.
Живко Продановић

***

• Цијена им није добро стајала - пала је.
• Код нас се без проблема долази до проблема.
• Доћи ће те до лажне истине - ако у истину лажете.
• Понудио сам јој брак - чим га је прихватила.
• То што они нас ведре и облаче, не можемо наплаћати.
• Окренули су се од рада - не могу га гледати очима.

• Они ће радити мало сутра - за њих смо цркли данас.
• Прошло је оно вријеме - заглавило нам се ово.
• Што је добро прође брзо - лоше стоји.
Абдурахман Халиловић - Ахил

- Догураћемо ускоро до невиђених висина. Кад се попнемо на куле Београда на води!
- Сви смо ми по мало напредњаци. Због оног што нам раде одпозади!
- Некад нам и муње добро дођу. Због много слепих улица!
- Осећам да ћемо ухватити скоро свој правац. Стигли смо до конопца!
- Затворили смо коначно круг. Врте нас без престанка!
- Некад смо пили кафу удвоје. Сада три у један!
- Да устане Маркс, запрепасти би се. Сви смо на социјали!
- Једни имају Медведава – други Вучића. Лисице и једни и други!
- Са женом сам опет отишао до краја. Попела мио се на врх оне ствари!
- Нема више Циле-Миле. Сви смо њихови!
- Не патим ја за комунизмом, већ болујем од демократије!
- Нова власт нам је отворила очи. Видели смо свога Бога!
- Демократији смо захвални што се чуло о нама. Пукли смо ко звечка!
- Наш вођа је небески. Дође нам ко гром!
- Коначно смо се и ми Срби сложили. Сви смо на дну!
- Наше различитости су наша велика спона. Неко ради - неко краде!
- Крв сам дао својој партији. Ујео сам се за језик!
- Сладак је овај наш живот. У небраном смо грожђу!
- И ако смо пукли по свим шавовима, нема панике. Купили су нам фластере!
Милоја ВЕЉОВИЋ
СТВОРИТЕЉ
Не знам ко сам, али, ако је то нешто ново – постојим.
Моје најпрецизније одредиште је – налазим се.
Нема ништа поред, ни горе, ни доље.
Сав простор сам. Још један не би могао да се смјести. Ни његов нокат.
Да имам за чим да посегнем, све би ми било на дохват руке.
Не морам ни да се помјерим да бих негдје стигао.
За мене је ријеч „онамо“ непозната, а ријеч „овдје“ чисти плеоназам.
Свуда сам одједном.
Толико сам снажан да нема ко да ми помогне.
Ако ми дуне, створићу свијет.
Да свјатитсја имја моје.
Перица Јокић
КРАТКА ПРИЧА
Био некад један лажов, па узимао људима новац на зајам и никад није враћао.
Тако му неки старац, позајми извесну суму новца а овај никад да му врати..
Кад старац упита за новац овај му увек одговара да мало причека, који месец или који дан.
Старцу једног дана пукне филм, попизди и каже:
Видиш да сам стар. Могу и да умрем чекајући те паре.
А лажов му одговори:
Па и ако умреш, ја ћу ти лично донети твој новац и све вратити !
И гле чуда, одржао је обећање.
Бранко Мићић
КЛОШАР
Нисам се надао, никада ни помислио нисам на то да ћу и ја једног дана пасти испод нивоа једног нужног достојанства, да ћу пасти на ниске гране и тако постати клошар. Човјек у блату! Нигдје ништа немам, па немам. Нико ме не гледа, а ако ме ко у овом граду и погледа оваквог какав јесам, то чини из радозналости, тек успут, у ходу. Клошаре нико не помаже, нико не жали и не држи до њих. Цијели живот сам пио, сада то не чиним, јер немам новац. Ни хљеба немам. Подеран сам и прљав, шугав и усмрђен, на свашта личим, а најмање на човјека свог времена. Истина, имао сам жену, па је сада немам. Напустила ме је, и преселила у други град-тек да се не налази у мојој близини, да се због мене не стиди. Син ми је постао Американац, тамо се налази већ пуних осам година. Ожењен је, има двије кћерке; има стан, чак и добра кола. Све има. Не пише ми, не долази, али с мајком одржава контакт, то добро знам. Син неће ни да чује за мене. Неће, јер сам према њему био дрзак, строг и врло неувиђаван, Отишао је да се више никада не врати. И неће се вратити, рекао је то својој мајци. Отишао је из своје отаџбине када је имао осамнаест година. Радом се издржава, сада је свој човјек, Он човјек, а ја нечовјек. Скитница, потуцало и испосник прве класе. Али, ја и овакав не могу да просим, то нећу, па ако умрем од глади, неће ни то бити мој највећи малер.
Ја сам клошар. И поносан сам човјек, па због тога и не могу да просим. Не могу, нећу. У више наврата сам покушао да провалим у какву богату продавницу, само да се снабдијем храном, донекле обућом и одјећом, али није ни то у мом стилу. Кад год треба да се запне, ја на том плану оманем. Клошари не воле да отимају, да проваљују, они никада нису били људи опаког силеџијства. Јок. Они живе смирено; трпе оскудицу; глад им је њихов највећи мучитељ. Умијем да испаштам, што јест-јест. Живим никаквим животом, а опет се ником не жалим. И не тражим помоћ. Клошар је у неку руку непоправљив човјек; умије да трпи невољу; клошару не смета презир, а свјестан је чињенице и стања у ком се налази, зна да га људи презиру и избјегавају колико год је то могуће.
Ја сам пустолов. Пустињак. Да нисам тврдоглав помирио бих се са својом женом, отпутовао из овог свог града у њен, тамо се завукао у њен стан и с њом дијелио њену малу пензију. Али, ја сам клошар; мени не треба ничији савјет. Ни препурика, ни критика. Моја супруга је болешљива жена, а ја сам здрав као дрен, да сам какве друге нарави, привио бих се уз њу да јој помогнем да је одведем који пут љекарима. Ја бјежим од ње, а она од мене!
Размишљам, јер слободног времена имам на претек. Сјећам се и своје бурне младалачке прошлости. Имам машинбраварски занат. Радио сам у металском предузећу "Челик", али тамо сам се опијао и због тога истјеран из предузећа. Сада сам потонуо у најдубљи глиб. Три метра испод површине земље. Не памтим када сам се посљедњи пут окупао, када пресвукао и опрао зубе. Мене једино киша с времена на вријеме опере, а сунце осуши. Сва је срећа што ме ова садашња полиција не пегла. Неће они клошарима да се баве. Без ципела сам. Ове које имам на ногама, морам да увезујем канапом, јер ми ђонови клапте. Волио бих да ми ко поклони какве половне ципеле, али тога се нико од ових мојих суграђана не сјети. Сви бјеже од клошара, сви, па и моји давни познаници. Не могу да крадем. Ја то заправо и не умијем, али и нећу. Кад већ немам своје, не треба ми ни туђа мука. Ја сам клошар, а клошар мора бити поштен према људима из свог окружења, мора.
Не волим да радим, признајем. Сад и не могу, јер сам већ загазио у шесту деценију живота. Има посла у нашим селима, али тамо није мјесто за клошара, није. Шчепала ме је и реума, па ме жигови не мимоилазе, посве сам оболио, а има ме још на оку. Јај сам. Покаткада ме обузму болови у костима, па се искривим и подсјећам пролазнике на какво страшило, на наказу из језивих прича. Немам ни правог штапа. Ником не пада на памет да ме награди правим штапом, па да се тако њим испомажем у току мог кретања улицама града.
Често сањам. Кад заспим на земљи, испод градског моста, уз саму ријеку, тад ме зароби сан, па просто уживам. У њему нема ни трага од мог клошарења. Тада угледам себе међу уредним и расположеним људима, с њима разговарам, једем и пијем, с њима се веселим и све је онако како људи одувијек воле да живе. Али, кад се расаним, тад угледам самог себе скврченог на леденој земљи уз ледену ријеку. Дрхтим. Гладан, смрзнут, жедан.
Морам и ово да ти кажем, морам, драги мој пријатељу. Ти си ми у руке угурао комад хљеба, свјежег хљеба који тако много мирише, па ти онда и могу све да рекнем. Видиш, сада се искључиво снабдијевам из уличних контејнера. Има у њима свега, није да нема. Има одбачене обуће и одјеће, има старог хљеба, па чак и пљеснивих салама. Нађем ја тако у контејнеру веће количине одбачене хране, па се обрадујем као дијете новим играчкама. Покупим то све, стрпам у најлон кесе, па запуцам у своје скровиште. Сад сам се забарикадирао под кровом једне старе страћаре у самом центру града. Шта ћеш, и клошари воле центар. Зграда се сва распада, а још се није срушила. Да којим случајем заљуља у мањи земљотрес сви би клошари овог града били живи затрпани и сахрањени. Али, шта ћу, мени се не иде у канализационе цијеви, оне су лед-ледени. И смрде. Клошарима припада центар, тако је то и у другим великим свјетским центрима. Од дасака сам формирао лежај на коме имам само једно ћебе. Пола ћебета је пода мном, а друга половина је на мени. Њом се покривам. Ћебе ми је поклонила једна старица за коју не знам да ли је још жива. Да је којим случајем у животу, сигуран сам да би до сада бар два-три пута успио да с њом, у њеном стану попијем кафу. Кад год прођем поред кафане или каквог већег ресторана, тад у носне шупљине удишем мирис кафе, па испадне тако као да сам кафу и попио. Мирис ме врати у дане када нисам био клошар. Знаш, клошари ником не досађују, они стојечки подносе глад и све остале невоље и ником се не жале. Погледај, роде мој, кад шеташ улицом, унеси се у кога мог сабрата, па ћеш видјети да нико од нас не проси, а сви смо гладни. Нико се не понижава, ми не испружамо своје руке. Сваки се клошар на свој начин сналази. Богу хвала, пуни су градски контејнери одбачене хране коју богати људи морају да баце, смета им у њиховим становима.
Ето де, кад год се боље осјећам, ја се усправим, погледам свијет изблиза, па ми тад и сукња замирише. Што јест-јест, одувијек сам волио жене, па их и сада овакав волом.Али, ја сам само клошар, нема такве сиротице која би се са мном завукла у какву рупчагу и водила љубав. Таман. посла. Знаш чим се мало више наједем, потегнем, крв ми прокува, запалим се и ја бих да имам какву жентурачу. И сјећам се свог златног времена. На уму су ми оне жене које су биле моје, па и оне које нису, а могле су да сам се мало више потрудио. Ја сам био изразито згодан момак.
Сви моји возови су тутњали и отутњали. Отишли у моју историју, и успомене. Сада сам само клошар. Смрдим самом себи, смрдим људима из свог окружења. Волим да живим, али срећа ми је окренула леђа. Од мене бјежи сваки онај који је крштен и некрштен. Ја сам градски клошар, а то значи да сам неко од кога треба ићи што брже и што даље. Ја сам нерадник, страдалник, невољник, испосник, испичутура и потуцало прве класе. Све сам оно што не треба да будем. Инатим се са самим собом, инатим са људима. Мене презире цијела заједница. Она мене, а ја њу. Иако сам клошар, човјек сам, имам свој поглед на свијет, имам своју филозофију живота. Нека ме нико не дира. Умијем да судим, да расуђујем и видим да је сада вријеме лоповлука. Отимачине, лажи и сваког неукуса. Држава нам се унередила, па се не зна шта је ред, а шта опет неред, шта закон, а шта незаконитост.
Ја сам свој, довољан сам самом себи. Ако сам клошар, па шта онда. Када би неко пописао све клошаре овог свијета, добила би се цијела једна армија оваквих и сличних потуцала, људи који имају свој стил живљења. Метрополе су одувијек припадале клошарима. Париз, Лондон, Рим, Њујорк, Москва, Атина, Београд и тако редом.
Чучим у овој својој јазбини, кашљем, пљујем и пушим. Накупио сам на улицама доста одбачених опушака, па не оскудијевам у дувану, Имам и шибицу. Њом бих запалио зграду владе, па нека гори као њемачки Рајстаг, али не могу да јој се приближим, јер има одлично обезбјеђење. Пушим, дишем и уздишем, судим и расуђујем, памтим и заборављам, жваћем храну из контејнера и штицам. Костобоља ме трза, па сам сав као затегнути лук. Да пукнем од болова. Не помишљам да одем љекару, јер клошари и немају права на здравствену заштиту. Ми смо одбачени од људи, као што су људи одбачени од нас. У питању су двасупротна свијета, то је тај проблем.
Бог ме је казнио још онда када сам се родио. Прича се у мом старом крају да сам копиле, да ме је родила једна дјевојка и бацила у грмље, уз сам руб планине. Тад су чобани набасали на мене, па чим су обавијестили полицију, стигли су људи из некаквог центра, узели ме и смјестили тамо у некакве јаслице. Тамо сам растао, замишљао како имам оца и мајку; некад сам туговао, а некад се смијао глупостима и тако растао. Био сам дјечак за примјер. Али, чим сам се у центру мало опасао снагом; баталио сам све и кренуо у пустоловину, а онда сам се једно вријеме смирио, оженио, почео да радим, али због алкохола све је кренуло другим правцем. Сада и не памтим дан, чак ни годину када сам се уписао у Удружење клошара на овом убогом и никаквом свијету. Памтим само један детаљ. Када сам почео да се сукобљавам са људима унутар предузећа; на разговор ме је позвао правник (то се каже секретар предузећа) почео он онако издалека да ми удара пацке, ја шаку, па њему у нос. Тад стиже полиција, па са мном у затвор. Ето, отада ме је судбина полако усмјеравала ка овим јазбинама, рупчагама, водоводним и канализационим цијевима напуштеним страћарама и све тако редом. И ово да ти рекнем. Неколико пута сам бјежао из затвора, али не стигнем честито ни да предахнем, а полицајци ме ухвате за врат. Тад добијем батина, то ми они дају као заслужену награду. Сада откако сам клошар нико ме не дира. Нико, па ни власт.
Признајем, сада се све мање опијам. Ја сам клошар, а то значи да морам сам о себи да бринем, а ако сам пијан, готово је, могу да умрем у блату, нико ме неће из њега извући. Памтим, толико сам пута био у каналу, људи пролазе поред мене, тако мирно и незаинтересовано баш као да су поред каквог гробља. Што јест-јест, и сада бих се слатко тукао с људима, али ја сам клошар. Морам бити миран, тих; не смијем никог да нервирам, да иког дирам.
Сваки други или трећи дан можете ме видјети на једном од многих контејнера. Вртим се на њима, тражим одбачену храну и хвала Богу да у овој земљи има богатих људи који бацају вишкове укусних јела, бацају у ове наше контејнере. Али, проблем је у томе што је велика конкуренција. Јој, више се и не зна ко то све рови, а ко не рови по контејнерима. Нису у питању само клошари. Има просијака, има Цигана, а посљедњих неколико година, на овим пунктовима снабдијевају се и садашњи пензионери. Јадни људи, сигуран сам да им је тешко, да се стиде и да такав начин живљења није у складу са њиховим погледима. Али, празан трбух неће да чека. Видиш, да бих успио да пронађем нешто у контејнеру, морам да пораним, да први будем на смећу. Успијем да се покаткада и отрујем одбаченом храном, али ја то поправљам, лијечим се ракијом, па ево ме, ништа ми не фали.
Опрости ми, драги мој саговорниче, дуга је прича нас клошара, али која вајда да ти је приповиједам? Иди својим путем, а ја ћу својим, ако се стидиш, не мораш ме на улици поздрављати. Ти си господин, ја клошар; то имам и ја у виду, а не само ти. Довиђења, чувај се сиромаштва, јер из њега се ни најпаметнији човјек не може тако лако ишчупати и да буде свој на своме.
Василије КАРАН
Јуни - June
185
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA