НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 10 - Page
186 - Јули
Edoardo Baraldi, Italy
• Злочин је савршен онда кад и жртва нема никаквих примедаба.
• Ко зна колико бисмо били под Турцима да нам Русија није све време помагала?
• Афористичар који никада није имао проблема због онога шта је написао није сатиричар, већ хумориста.
• Гризе га савест зато што је дебео. Да је мршав не би имала шта.
• Лакши смо што је теже.
• Нећемо да радимо за минималац! Паре ви нама дајте!
• Срце је иза решетака грудног коша.
• Коначно размишљамо о иностранству као туристичкој дестинацији. Вероватно ћемо ове зиме ићи кући у Србију.
• Сањао сам да сам опљачкао банку. Скочио сам из кревета као опарен.
• Изгубљени у времену носе сатове.
Горан Радосављевић
• На почетку је био решен да иде кроз сито и решето, а на крају је остао само сит свега!
• Најбоља мушка папуча је најбољи доказ равноправности жена са мушкарцима!
• Правих волонера једино има у правој љубави!
• Отпевао је своје, али и то му је било фалш!

• Да би жени дао да обели своје образе у салону за улепшавање, почео је да ради на црно па је тако оцрнио свој образ!
• Удри бригу на другога за своје весеље!
• Како да га упамтимо по добру, када је цео живот био злопамтило?!
Иван Русјаков

**
Векови ратују
Људи гину

**
Звонак смех у стану ,поред
Не може да поремети мук, мојих зидова

Милан Маринковић Липолишки
• Дуго су пред нашим очима водили политику, а ономад је одвели у непознатом правцу.
• Човек је постао од мајмуна, а тај тренутак се узима и као рођендан политике.
• Еволуција је завршена кад је човеколики мајмун научио страни језик.
• Радо иде Србин у војнике, а Црногорац у НАТО.
• Све бежећи од граната, стижу масе миграната!
• Прве последице стигле су на циљ за прса испред последњих узрока.
• Изражено је обострано задовољство због узајамног протеривања дипломата.
• Ратна опасност никад није тако близу као пре рата.
• Бивши југо-функционер, македонски „кадар“, лансирао је, давно, појам „непринципијелне коалиције“. И то се примило баш у његовом завичају, у БЈРМ.
• И међу мудрацима постоје будале. Не прихватају једноумље.
• Боже, помози! – рече страначки лидер, и понуди Богу споразум о коалиционом партнерству.
Анђелко Ердељанин
Док сам био мали вјеровао сам да је новац најважнија ствар на свијету. Сада када сам одрастао, сада то знам.
Оскар Вајлд
• Стигле га године. Данас слави пунолетство.
• Видео сам га у читуљи. Добро изгледа за своје године.
• Моја бивша ће да се уда по трећи пут. Другог јој нема.
• Ми пречишћавамо отпадне воде. Мешамо је са изворском.
• Још увек сам исувише млад да бих опет био опет онај стари.
• Нашао сам жену свог живота. Али, она се прави да ме не познаје.
• Учинио сам је срећном. Кад ме је оставила.
• Овде где је и Бог рекао лаку ноћ, ми чекамо да сване.
• Нема више Голог отока. Сад живимо као на пустом острву.
• Зид се срушио под теретом графитима.
• Нема више потребе за Голим отоком. Данас уз помоћ медија, ревидираш код куће.
• Бити, или не бити? У преводу, џа и ли бу?!
• Црногорац никад не улази у њиву. За њега је то минско поље.
• У Србији још једино живи легенда да је некад било боље.
• С оваквом опозицијом је милина владати.
• Кревет је најјефтинији ноћни провод.
• Потемкинова села су нажалост за многе још увек шпанска села.
• Одржавање Параде поноса је увек под знаком питања, јер постоје снаге које би учесницима да испраше тур.
• Ми стојимо постојано. Нема код нас, иди ми дођи ми!
• Ми се не померамо с мртве тачке. Покушавамо да је оживимо.
• Убица је побегао с места злочина, да не би ометао истрагу.
• Док један ради, тројица му држе мотивационе говоре до изнемоглости.
Зоран Т. ПОПОВИЋ

Не дам да време развеје семе
Да угаси се моје племе
Синови, кћери остајте овде
Зло како дође тако и оде

Сваке ноћи у сан ми слетиш
С јутром, црни гавран
Из празне постеље гракће
Нећу више да се будим

Милан Маринковић Липолишки
• Добар човјек тешко живи а лахко умире. Наши политичари лагодно живе у увјерењу да неће умиријети.
• Водећи бригу о другима лагодно живе.
• Скромност је кад немаш ништа а задовољан као да имаш све.
• Ријешили смо проблем расељених и избјеглих особа. Из нас су године проглашене њиховим повратком.
• Сит је оних са гладним очима.
• Нисам нитков да бих био патриота. Нисам ни издајник јер би био нитков.
• Борцима у земљи припaда џенет, а на земљи обечања.
• Добар ко мајка, а зна се након које се радње постане мати.
• Пакост је властита инфериорност према успјешнијем од себе.
Суно Ковачевић
• Несташицу лекова подносим достојанствено. Не јаучем од болова.
• Лекари су митолошка бића. Обожавају мито.
• Не стављајте доктору паре у џеп. Има он жиро-рачун.
• Ништа не може да те сроза као цироза.
• Обавештење! Доктор не прима пацијенте док курс евра не почне да расте.
• Лекарску грешку поп опева.
• Слава му је ударила у главу. Шлогирао се.
Љубомир ИЛИЋ
- Док је крварио у рату, други су му убили предузеће.
- Има га у свакој мућки. Једноставно, човјек има капацитет.
- Дао сам му колико није тражио. И остао је назадовољан и он, и ја...
- Држава нам у повоју, док криминал промиче у шлеперима.
- Спремни смо за банкрот. Још само гдје ћемо одговорне збринути.
- И дипломе су девалвирале. Не продају се више на комад, већ у пакету.
Радован Пиљак
• Захваљујући новим 3D штампачима народ ће моћи да бира какав хлеб да једе. Црно-бели или у боји!
• Идем мало у цркву, мало у просторије странке. Ваљда ће један од богова да ми помогне.

• Није проблем кад се политичар растави од супруге. Њене брачне обавезе преузима народ.
• Ту најлакше можете сами себи ископати гроб! Само треба да зинете тамо где не треба.
• Наши грађани баш немају среће на коцки. Кога год да изаберу – губе!
Васил ТОЛЕВСКИ

У шуми пуж, згажен
У страху или непажњом
Свеједно ...

**
С врата мога дома, осећа се мемла
Не отварајте, ја сам унутра

Милан Маринковић Липолишки
ПРИМИТИВНИ И НАПРЕДНИ
Објасните ми то!
Морски крокодил, са севера Австралије (тамо где је в Австралији најтоплије и најбујније), - и то не већина крокодила, него само неки, и изгледа по правилу углавном они највећи – никад није тамо био, ништа о томе не зна (тако би требало бити), ни од кога није могао нешто чути (како би могао, на било шта да под тим „чути“ мислимо), дакле, како год, он о томе ништа не зна.
Али, једног дана, крокодил креће да плива, и већ колико му треба, идући равно, он стиже до острва, које је тристо двадесет километара удаљено од подручја са ког је тај крокодил кренуо.
Како је он знао да то острво постоји, и како је знао да га нађе?!
Шта је занимљиво са тим острвом?
Оно је далеко од копна, од грабљиваца, са дивним пешчаним плажама, и ту лежи нова велика чињеница мистериозног знања.
Једна велика врста корњача је одабрала да в песку тих плажа полаже јаја, како би се в сигурности излегли њихови млади.
И баш због тога, долази тај крокодил (и неки број других).
Али како он то зна? За острво, за корњаче, за излегање јаја, за термин тог полагања јаја?!
Да ли код њих, крокодила, постоји некакво знање врсте?
И да ли је то знање привилеговано за најјаче?
И како би се преносило?
Ту не може да послужи објашњена ДНК, или учење од одраслих, кад он никад није учио, него само један дан одлучи, и плива. И стигне на острво. На страну знање о корњачама!
Дакле, крокодил лежи на плажи, не гледа према мору, али је узео такво место, да корњача, излазећи из мора, ништа не скрећући, ничега се не бојећи, пролази на метар-два од непомичног крокодила (великог шест метара), и одлази да положи јаја.
После тога се истим путем враћа в море, али је сада, крокодил напада, убија и поједе.
Како је он знао – а први пут је ту – да она треба нешто да уради, па ју је без сметње пропустио при изласку из мора?!
После убиства корњаче-мајке, крокодил, углавном или потпуно, не напушта своје место на плажи.
Али зашто?
Он чека кад ће се из јаја излећи младе корњаче!
Како он то зна?! Како зна за излегање?
Али, он зна!
Кад се излегну младе корњаче, изађу из песка, и пожуре ка мору, крокодил јури за њима – и прождире их!
Он то све зна.
Али како? (Осим прождирања, које је јасно. То му је, наказна, суштина.)
Објасните ми то.
Нарочито ви који мислите да сте врхунац биологије, еволуције и знања.
Хвала!
Горан Кљајић
Живко Кулић

SCI ЛИСТА

1. Име и презиме. Њено величанство назива се SCI, а презива Листа. Име енглеско, а презиме светско. Значи, и српско. Изговарају се и пишу на матерњем или енглеском језику. По личном избору. Ко их погрешно изговори или напише, обрао је бостан. Ни Дунав га не може опрати. Већа погибија му не треба. И по томе се види колико је сати. Да с њом нешто није у реду.
2. Младост, лудост. Појавила се изненада, 17. априла 2008. године, у Њујорку. Потиче из угледне породице. Од оца Томпсона и мајке Ројтерс. Њихово прво и надамо се последње дете. Рођена на земљи, а као да је пала с Марса. Чим се испилила, запржила нам је чорбу. Муњевитом брзином је постала ноћна мора. Буди у пола ноћи, а растерује сан до зоре. Једнима одскочна даска, другима заштитна маска. Једнима кост у грлу, другима трн у оку. Ко није на њој, као да не постоји. Не вреди му ни знање, ни звање. Ни положај, ни имање. Одмах је објавила листу својих приоритета. На њој су легитимне мете и колатералне штете.
Развила се метеорском брзином. К'о печурка после кише. Преко ноћи је постала чудо невиђено, водећа светска звезда. Не само у области науке, него и шире. Имала се рашта и родити. Млада, а већ бесмртна. Бесмртна, а живе нас сахрањује. Као да није крштена. А време јој тек долази. Од њеног настанка, све се променило. Више ништа није исто. Наука неочекивано постаде баук и њен зависник. Што никада није била. Из њених канџи се тешко ишчупати. И ко хоће, не може. Као да без ње нема живота.
3. Легитимне мете и колатералне штете. Одредила их је по свом нахођењу. Никог ништа није питала. На једној страни, легитимне мете, на другој, колатералне штете. На првој су ректори, декани, продекани, професори, доценти, асистенти, истраживачи, постдипломци, сарадници, подметачи, преписивачи, и донекле студенти. На другој, универзитети, факултети, институти, секретаријати, инспекторати, ректорати, деканати, и остали. Мете су посебно осетљиве. У питању су живи људи. Жељни знања и звања. Све мудре главе. Лепог васпитања и одговорног понашања. На рану да их намажеш. Такви се једном рађају.
И поред свега, стално им гори под ногама. Судбина им зависи од ње, а она ни репом да мрдне. Чине све да је очарају. Пишу, бришу, уздишу, цитирају, копирају, мастерирају, магистрирају, докторирају, фуснотирају, лобирају, исписују, дописују, преписују, и ником ништа. По правилу, то није довољно. Могу се жалити коме хоће, не помаже. Њена је прва и последња. Само ретке срећнике прима на се. Шармирају је на различите начине. Једни знањем и писањем, други имањем и преписивањем.
Мете су дар Божји, пуне знања и звања. И лик и дело. И слика и прилика. И садашњост и будућност. О прошлости и да се не говори. По њима се дан познаје. Паметније су него што мисле. Ни саме не знају, колико знају. Многе су у стању и волу реп да ишчупају, али за то немају времена. Баве се научним радом. За то су се определиле. Да су хтеле да чупају, радиле би нешто друго. Да нису то што јесу, где би им био крај. На њој сигурно не. Није како је требало, него како је суђено. Више им не суди судбина него она. И поред тога, морају да јој се клањају. Хтеле, не хтеле. Што више, то боље. Она надувени петопарац, оне жртвени јарац. Тешко с њом, још теже без ње.
4. Чудо невиђено. Одмах је на себе скренула пажњу. Јединствена и непоновљива. Без пудера и кармина. Нико је не воли, а сви јој се додворавају. Боље једном на њој него сто пута на другој. Боље једно слово на њој, него брдо књига на другој. Мали допринос занату, велики камен о врату. С њом пуковник, без ње покојник. Млада, а свуда пустила пипке. Има је на свим странама света, у више од сто земаља. А кад затреба, нигде је нема. И кад се нађе, каже да није ту. Свачија, а ничија. Више се верује њој, него својим очима. По изгледу провинцијска кока, по држању планетарна звезда. Од свих тражена и мажена. По сили закона. И међународног и домаћег. Што друге могу само да сањају.
Никад се не зна како ће реаговати. Кога примити на се, кога бацити пода се. Све по протоколу. Помоћу штапа и канапа. Свима се смешка, а само појединце пушта на се. Изиграва покондирену тикву, а обична репа без корена. Виси о врату, а вуче за нос. У једној руци правда, у другој неправда. У једној штап, у другој шаргарепа. Једнима мајка, другима маћеха. Озбиљне мете јој ни орах из руке не би узеле, али морају. Није важно како изгледа, него какво задовољство пружа. Не воле глас да јој чују, а не излази им из уста. Не воле име да јој помену, а стално им је у глави. Не могу очима да је виде, а не скидају поглед с ње. Непрекидно мотре ко је на њој, а ко није. Ко је успео једном, а ко више пута. Ко самостално, а ко групно.
И мете и штете моле Бога да јој виде леђа. Свима се смучила. Даноноћно их прогања. Нарочито мете. Свакодневно их злоставља на раду. Због ње су под сталним стресом. Многе је и под земљу отерала. Пукли од муке и бруке. Толика знања и звања, а нису на њој. То се не толерише. Нема дана, а да се не прича о њеном карактеру и поштењу. Виности и невиности. Поштена, а ради за паре. Невина, а са свима се проституише. Чак и маторце прима на се. Образ се тако не чува.
Често губи компас. Кокетира с онима које ни једна не би пустила на се, а окреће леђа онима које би и боља пустила. Да постоји. Но не постоји. На њој су многи знани и незнани. Не прави разлику између жена и мушкараца, млађих и старијих, шутих и рогатих, дебелих и мршавих. Као да је слепа. Ко је на њој, добро је дошао. Ко није, нема се чему надати. Мора чекати на ред. Таквих је највише. Неки стално чекају, а никад не дочекају. Као да су проклети. Годинама дубе на глави, а она их не примећује.
И ведри и облачи. И тужилац и судилац. Коме пресуди, лоше му се пише. Не помаже му ни знање, ни звање. Ни ветар у леђа, ни Дамјанов Зеленко. Ко је на њој, може мирно да спава. Нико му ништа не може. Има доказ да је паметан. Заштићен као бели медвед. Не мора да зна шта је писао, а шта преписао. Све му се прашта. Нико га ни за шта не пита. Стекао право на доживотни имунитет. Може да ради шта хоће. Да мудрима соли памет, а паметнима испира мозак. У интересу струке и науке.
5. Плати, па клати. Све ради за паре. Услуге паклене, цене папрене. Један дан на њој, као цео живот на другој. Скупља од свих. Ниједна јој равна није. Од Србије до Аустралије. Од Африке до Америке. Све има своју цену. Колико пара, толико музике. И кад се смеши, мисли на паре. Тапше по рамену, а гледа у џеп. Правила су јасна. Плати, па клати. По устаљеном реду. Један, по један. Може и групно, али само изузетно. И она има душу.
Ко је не зна, скупо би је платио, а ко је зна, крви би јој се напио. Не ферма ни цара, ни ћесара, а сви јој се клањају. Стално се врзма по глави. Никог не оставља на миру. Узима и шаком и капом, а даје на кашичицу. Скупљи је дан на њој, него месец на другој. Не може се очима гледати, а постала неодољива и незаобилазна. Да човек не поверује.
6. Оригинал, копије и фалсификати. Оригинал је само она. Остало су копије, фалсификати, плагијати, скенирати, интернетијати, и други. Знани и незнани. Траже своје место под Сунцем. Чине све да јој преузму славу. Фарбају се, пудеришу, карминишу, клонирају, силиконирају, рекламирају, лажу и мажу, али узалуд. Ни једна јој равна није.
Многи се залећу. Налазе се на другој, а мисле да су на њој. Велика заблуда, још већа невоља. Као да су изгубили компас. Радују се, али кратко. Пуцају у празно. Омркну с уверењем да су на њој, а освану с тапијом да су на другој. Као да су криво насађени. Није им лако. Треба их разумети. Мука их натерала. То сваког може да снађе. Не зна се шта носи дан, а шта ноћ.
Копије и фалсификати се лажно представљају. Једна слика, а друга прилика. Споља гладац, унутра јадац. Увијене у свилу и кадифу. Ни рођена мајка их не би познала. Нуде се за сва времена, а нису ни за једнократну употребу. На крају, ником ништа. Збогом ђаци, збогом професори. Збогом и остали. Преварени и понижени. Горели, а недогорели. Платили, а не клатили. Платили оригинал, клатили фалсификат.
7. Свита и елита. Око ње свита и елита. Директори, уредници, рецензенти, лектори, коректори, приређивачи, помагачи, подстрекачи, намигивачи, подметачи и пресретачи. Скупљени с коца и конопца. И писмени и усмени. Пуне руке посла, а пустили мозак на отаву. Може им се. Имају све, а не раде ништа. Пала им секира у мед. Раде шта хоће, а узимају колико им треба. А да није ње, ни за стрв им се не би знало.
Елита отвара велика врата, а свита прогања кроз иглене уши. Длака у јајету, на мети и једних и других. Кад како затреба. Све за паре. Ништа за лепе очи. У интересу струке и науке. Нико ником не остаје дужан. Колико пара, толико музике. Паре свих боја и нација, а музика по наруџбини. Од забавне, до класичне. Од Кулина бана, до данашњег дана.
8. Велика врата, иглене уши и длака у јајету. Једне пушта на велика врата, друге прогања кроз иглене уши, а трећима тражи и длаку у јајету. Све по рангу и по заслугама. Коме се не свиђа, може да јој пљуне под прозор. Милости нема, нити ће је бити. Ко неће, не мора. Ко не покуша, не може доћи на ред. Свако је ковач своје судбине. Једни је кују у злато, други у сребро, трећи у бронзу. Па коме опанци, коме обојци.
Велика врата користе познати и признати, иглене уши полупознати и полупризнати, а длаку у јајету непознати и непризнати. Врата гвоздена, а брава сигурносна. Само три ствари их могу отворити. Паметна глава, лепа реч и пуна рука. Лепа реч отвара врата, а пуна рука браву. Паметна глава и једно и друго. Остале појединости резервисане су за мамине и татине синове. Другог избора нема. Ко воли, нек изволи!
Иглене уши су специјално сито и решето. Ко се кроз њих провуче, не навлачи се лако на танак лед. Остали завршавају на цедилу. Чекају боље дане. Чекају или одустају. Нити је лако чекати, нити одустати. Чекање је лоше за живце, а одустајање за здравље. Ни једно, ни друго није добро.
Длака у јајету је најтежи случај. Ни највећем непријатељу је не бих пожелео. Многима је дошла славе. Некима, чак и главе. Иглене уши су за њу мелем на рану. С њима би се радо мењала, али не може. Коме је нађу, нема се чему надати. А могу свима. Ако хоће.
9. Нос, језик и рукави. Стално ради, а по цео дан седи. Рођена да подиже притисак. Једне вуче за нос, друге за језик, треће за рукаве. Нико јој не држи свећу, али тако се прича. Где има дима, има и ватре. Нос користи за длаку у јајету, а језик за иглене уши. Рукаве, и за уши и за велика врата.
Нос је специјалиста за длаку у јајету. И кад је у праву и кад није. И кад треба и кад не треба. Доводи је до лудила. Позива на правила и принципе. Душу јој вади. Нуди јој рог за свећу. Данима јој испира мозак и утерује памет у главу. А године пролазе.
Језик има свакојаку примену. Иглене уши га обожавају. Руши куле и градове. Моли, куми, преклиње, заклиње, проклиње, наговара, оговара, замајава и обећава. Зна и да прети, али то му се не исплати. Није луд да сам себи скаче у стомак. Не бави се спортом, него науком.
Рукави су посебна прича. Није важно какви су. Засукани или незасукани. Чисти или прљави. Кратки или дугачки. Важно је да су у животу. Једним се отвара каса, другим дреши кеса. Каса за свиту, кеса за елиту. А може и обрнуто. Оба су на мети. Одвојено или заједно. Кад како затреба.
10. Пуковници и покојници. Услуге су јој такве какве су. Никог не остављају равнодушним. Једни их користе, други не користе. Једни успевају, други не успевају. Једни пуковници, други покојници. Пуковници на њој, покојници на коленима. Пуковници у заносу, покојници у очају. Једни на победничком трону, други у мишијој рупи. Једни победници, други губитници. Пуковници исписују нову историју, покојници преписују нови рад. Једнима повећано звање, другима уздрмано знање. Једни са столице на фотељу, други с коња на магарца. Једни на белом коњу, други мачку о реп. Као да су два света. Толико различити, а исте горе лист.
Правила јој се морају поштовати. И кад су добра и кад су лоша. И кад сахрањују пуковнике и кад васкрсавају покојнике. И кад су праведна и кад су неправедна. Другог избора нема. Зато се не треба бусати у груди. Окреће се коло среће. Ничија није горела до зоре. Ако Бог да, неће ни њена. Што се нас тиче, може се одмах угасити. Тако, да се више никада не упали. Њеном главом. За вјек и вјекова. Амин!

Viktor Ivančić

19/06/2017

Bilježnica Robija K.: Makroekonomija

Moj dida sa Šolte je našao se sa svojim frendovima barba Toninom i don Josom. Onda su njih tri odgibali u šjor Bepovu konobu. Tu je barba Tonino naručijo malo žešću marendu za ekipu. Šjor Bepo je njima na padelama donijo pršut i sira. Plus je donijo masline u salamuri i slane inćune. Plus je donijo pancetu sa mladom kapulicom. Plus je donijo kruv ispod peke. Plus je donijo dva bocuna vina. Onda su dida i njegovi frendovi mašili se da će marendat.

Barba Tonino je žnjopnijo fetu pancete i rekao je šjor Bepu: „A gleaj malo ovi slučaj, Bepo… Zamisli naprimjer primjera da ja tebi prodan pet litri čuvenog šoltanskog estradjevičanskog maslinovog uja! I ti onda…“ Šjor Bepo je rekao: „Koji će meni kurac tvoje maslinovo uje?! Iman ja dvista puti boje uje od tebe! Nisan lud ić kupovat paštroć!“ Barba Tonino je rekao: „Dobro, Bepo, jebaga svetac! Ovo ti navodin samo ka primjer, čoviče, šta si tako nadrkan!“ Šjor Bepo je rekao: „Okej, okej… Iako si moga smislit i nešto drugo! Na maslinovo uje san osjetljiv!“ Dida je rekao barba Toninu: „Možda si mu ka primjer moga prodat pet pari mudanata?“ Don Joso je dodao: „Ili pet grama pameti?“

Barba Tonino je vrtijo sa očima kao da njegovi frendovi su mu teška tlaka. Onda je on šjor Bepu rekao: „Znači, ja ti naprimjer primjera prodan pet litri čuvenog šoltanskog estradjevičanskog maslinovog uja! I ti posli skužiš da to nije čuveno šoltansko estradjevičansko maslinovo uje, nego da je to motorno uje! Šta bi ti, Bepo, onda napravija?“ Šjor Bepo je raširijo ruke i rekao je: „A ne znan, jebate! Osjeća bi se ka govno!“ Barba Tonino je rekao: „Okej, kužin da bi se tako osjeća, jerbo ti je to prirodno stanje! Al šta bi napravija? Nemoj mi reć da bi sipa motorno uje u salatu!“ Šjor Bepo je rekao: „Nema šanse! Reka bi ženi da spremi obid bez salate!“

Barba Tonino je fljasnijo se po čelu i rekao je: „Poala šta si ti konpliciran čovik, Bepo! Miroljubiv si do kretenizma, jebaga irud! Pa valjda bi popizdija, za gospu blaženu! Valjda bi tražija da ti vratin lovu! Valjda bi mi doša na vrata i reka mi: Slušaj me dobro, papane! Ja san od tebe pun vire i optimizma iša kupit čuveno šoltansko estradjevičansko maslinovo uje, a ti si mi proda motorno uje! Sad vrati lovu, gubo jedna lupeška!“ Šjor Bepo je piljio u barba Tonina sa raskobečenim očima. Onda je on rekao: „Dobro, okej, tako bi napravija… A zašto ti to meni pričaš?“ Barba Tonino je rekao: „Zato šta san glasa za Haenes!“

Šjor Bepo je zinijo: „O srceliti irudovo!“ Dida je rekao: „A jadan ti si, majko božja!“ Don Joso je rekao: „Časna rič nisan pametan koju bi ti pokoru razreza da si mi ovi grij ispovidija u crkvi! Uz dvista očenaša šta bi ih triba izmolit, mora bi se još bičevat sa kajišon po golin leđima! A možda i obisit!“

Barba Tonino je vrtijo sa glavom i rekao je: „Slažen se, ekipa! Ispa san imbećile na kvadrat! Ono, kupija san motorno uje!“ Sad su i drugi vrtili sa glavušama kao da žaluju sa barba Toninom u stravičnoj tragediji. On je rekao: „Jebiga, Bepo, ja nisan ima mudrosti ka ova dva moja frenda šta san ih doveja na marendu! Oni su lipo izašli na izbore i nacrtali na listićima po veliki kurac! Tako to rade ozbiljni ljudi!“ Dida je uletijo: „Moj je doduše ima goldun, a don Josin nije! Ipak mora postojat neka svjetonazorska razlika!“ Don Joso je ždraknijo po fete pršuta i rekao je: „Nama iz klera je goldun neprihvatljiv! Kontracepcija je ozbiljan grij! Veći čak i od drkanja!“

Barba Tonino je potegnijo iz čaše tri guca vina. Onda je on rekao: „Ja san glasa za Haenes samo zato da bi bija kontra Hadezea! A sad je, skroz obratno od onog šta san ja tija, Haenes uša u koaliciju sa Hadezeon! Pa šta to znači, jebate?“ Šjor Bepo je rekao: „Znači da sad imaju zajedničku vladu!“ Barba Tonino je rekao: „Znan, čoviče, al šta to znači za mene?“ Šjor Bepo se nakeserijo: „Znači da si se malo zajeba, he-he-he…“

Barba Tonino je nanišanijo sa prstom i rekao je: „Nisan se ja zajeba, Bepo, nego su me zajebali! Jerbo su prije izbora u Haenesu govorili da će uvik bit najljući neprijatelji Hadezea! Jedino zbog čega je vridilo glasat za Haenes je šta si triba bit siguran daš tako bit kontra Hadezea! U svemu drugom je Haenes isti ka Hadeze, osin u tome šta je uvik protiv Hadezea! I sad je ispalo da san ja ustvari glasa za Hadeze, bogte jeba! Razumiš? Poša san u partizane, a završija u ustaše! Poša san u Prvu proletersku, a završija u Princ Eugen diviziju!“

Šjor Bepo je zaškarpunijo se po faci i podviknijo je: „Nemoj ti mene, Tonino, jebat sa Princ Eugen divizijon! Ja san moderni ugostitelj, mene kuri bolac za ustaše i partizane! To su tempi pasati!“ Barba Tonino je rekao: „Okej, Bepo, nemoj se žestit! To san ti samo iznija ka neku usporedbu! Da skužiš u kakvin san govnima!“ Dida je rekao: „Nije te Tonino ima namjeru podsjećat da ti je pokojni ćaća bija u Princ Eugen diviziji, Bepo! To smo svi odavno zaboravili!“ Don Joso je dodao: „Ja sa svakon feton pršuta dodatno zaboravljan…“

Šjor Bepo je dignijo livu ombrvu i pitao je: „I šta bi ti sad, Tonino, tija?“ Barba Tonino je rekao: „Kako šta bi tija? Tija bi da mi se vrati lova, naravska stvar!“ Šjor Bepu je uletila lakša zbunjoza: „Zašto lova, jebate? Pa ti si in da glas, a ne šolde!“ Barba Tonino je pitao: „A jel mi mogu vratit nazad moj glas?“ Šjor Bepo je rekao: „Ne mogu! Izbori su prošli!“ Barba Tonino je rekao: „E, al oni su ti moj glas prodali, jel tako? Nisu valjda džaba ušli u koaliciju sa Hadezeon!“ Šjor Bepo je zamahao sa glavom i rekao je: „Nisu trista posto! Neki kurac su morali dobit!“ Barba Tonino je rekao: „To ti ja govorin! Znači, ja san Haenesu da glas zato da bi bili kontra Hadezea, a oni su ti glas prodali! I sad se ja pitan – zašto bi moj glas prodava neko drugi? Zašto ja sam ne bi moga prodat ti glas Hadezeu i zaradit neke đenge?“

Onda je moj dida uletijo: „Viš, to ti nije loša logika, Tonino! Ako je već politika teški kurbaluk, bolje da šoldi idu seksualskim djelatnicima, nego svodnicima!“ Don Joso je klimnijo sa glavom i rekao je: „Mi iz klera smo strogo protiv prostitucije! Al ako se već neko jebe za lovu, masu je poštenije da profit ide neposrednin proizvođačima, nego trgovcima i farizejima!“ Barba Tonino je rekao: „Slažen se miljon posto! Meni je dopizdilo da cili život buden žrtva makroekonomije!“ Šjor Bepu je uletilo tupilo od nekuženja: „Šta ti je sad ta makroekonomija, jebate patak?“ Barba Tonino je rekao: „Makroekonomija je, Bepo, kad ja ispadnen nagužen, a zarada ode makrou!“

Šjor Bepo je žmirkao sa očima i gledao je ekipu sa revijskim čudilom. Dida je nagnijo se prema njemu rekao je: „Tonino ti oće reć da bi i on ka obični glasač mora imat neke koristi od koalicije sa Hadezeon! Jel bereš?“ Barba Tonino je rekao: „Tako je! Zato san pozva svoje frendove na bogatu i kvalitetnu marendu kod čuvenog šoltanskog hadezeovca Bepa!“ Dida je dodao: „Ne samo čuvenog hadezeovca, nego takurekuć osnivača otočke podružnice Hadezea!“ Don Joso je dodao: „Ne samo osnivača podružnice Hadezea, nego zamalo jedinog člana te velike stranke na Šolti!“

Tu je u konobi uletila tišinčuga. Šjor Bepo je piljio u ekipu i ukočenijo se. Onda je on pitao: „Šta van to sve skupa znači?“ Barba Tonino je rekao: „Znači da, kad mi doneseš račun za marendu, ja ću se prema njemu ponit isto ka šta su se moji frendovi ponili prema izbornon listiću!“ Šjor Bepo je zinijo: „Molin?!“ Dida je pojasnijo: „Platićemo ti kurac!“

Robi K. (IIIa)

Peščanik.net, 19.06.2017.

Bob Dylan

24/06/2017

Nobelov govor

Kada mi je stigla vest da sam dobio Nobelovu nagradu za književnost, zapitao sam se o vezi između mojih pesama i književnosti. Hteo sam da razmislim o tome i otkrijem tu vezu. Pokušaću da vam prenesem svoja razmišljanja o tome. Ona verovatno neće biti sasvim jasna, ali nadam se da će ipak biti vredna vaše pažnje.

Ako se vratim na svoje početke, tu je Buddy Holly. Poginuo je kada je meni bilo 18 godina, a njemu 22. Od kada sam ga prvi put čuo osetio sam srodstvo sa njim. Kao da mi je bio stariji brat. Činilo mi se i da ličim na njega. Buddy je svirao muziku koju sam voleo – na kojoj sam odrastao: kantri, rokenrol i ritam i bluz. Tri zasebne muzičke vrste koje je on prepleo i pretopio u jedan žanr. Jedan brend. Buddy je pisao pesme koje su imale divne melodije i maštovite stihove. Sjajno je pevao, imao je više glasova. Bio je arhetipski. Sve što ja nisam bio, a što sam želeo da budem. Video sam ga samo jednom i to nekoliko dana pre nego što je otišao. Putovao sam preko 150 kilometara da bih ga video kako svira i nisam se razočarao.

Bio je moćan, njegova energija je bila zarazna, a njegovo prisustvo upečatljivo. Stajao sam na dva metra od njega. Bio sam opčinjen. Gledao sam njegovo lice, ruke, način na koji je nogom udarao takt, velike crne naočare, oči iza naočara, kako je držao gitaru, kako je stajao, njegovo besprekorno odelo. Sve u vezi s njim. Izgledao je starije od 22 godine. Bilo je nečeg večnog u njegovoj pojavi i ispunio me je samopouzdanjem. A onda se, kao grom iz vedra neba, dogodilo nešto veoma čudno. Pogledao me je pravo u oči i nešto mi preneo. Nisam znao šta. Naježio sam se.

Mislim da se njegov avion srušio dan-dva posle toga. I neko koga nikad ranije nisam video dao mi je Leadbellyjeva „Polja pamuka“. Ta ploča mi je odmah, na licu mesta promenila život. Prenela me je u svet koji nisam poznavao. Kao eksplozija. Kao da sam hodao kroz mrak, a onda je neko odjednom upalio svetlo. Kao da je neko spustio ruke na mene. Tu ploču sam sigurno odslušao sto puta.

Nikada pre nisam video tu etiketu, a unutra je bila brošura sa oglasima za druge umetnike te kuće: Sonny Terry i Brownie McGhee, New York Lost City Ramblers, Jean Ritchie, string bendovi. Nikad nisam čuo ni za koga od njih. Ali pošto su se našli na istoj etiketi s Leadbellyjem znao sam da moraju biti dobri i hteo sam da ih čujem. Hteo sam da znam sve o tome i da sviram tu vrstu muzike. Još mi je bila draga muzika uz koju sam odrastao, ali sada sam je zaboravio. Nisam mislio o njoj. Kao da sam je odavno ostavio iza sebe.

Još sam živeo sa svojima, ali sam jedva čekao da odem. Hteo sam da naučim tu muziku i da se družim s ljudima koji je sviraju. Najzad sam otišao i naučio da sviram te pesme. Bile su drugačije od pesama na radiju. Bile su življe i istinitije su govorile o životu. Pevač radijskih pesama može dobiti hit zahvaljujući slučajnom sticaju okolnosti, bacanju kocke ili deljenju karata, ali to nije bilo važno u svetu folka. Sve je bilo hit. Morao si da budeš vešt i sposoban da odsviraš melodiju. Neke od tih pesama su bile lake, druge nisu. Imao sam prirodno osećanje za stare balade i kantri bluz, ali sve drugo sam morao da učim od nule. Svirao sam za malu publiku, ponekad ne više od četvoro-petoro ljudi u sobi ili na uglu ulice. Imao sam široki repertoar i znao kada šta treba da sviram. Neke pesme su bile nežne, neke sam pevao iz sveg glasa da bi me čuli.

Slušajući sve te rane umetnike folka i pevajući te pesme, pokupiš govorni jezik. Usvojiš ga. Pevaš ga u regtajm bluzu, pesmama o radu, pomorskim pesmama Džordžije, apalačkim baladama i kaubojskim pesmama. Čuješ sve finije i složenije.

Znate o čemu se tu radi? O potezanju revolvera i njegovom vraćanju u korice. O probijanju kroz saobraćaj, o govoru u tami. Znate da je Stagger Lee bio loš čovek i da je Frankie bila dobra devojka. Znate da je Vašington buržujski grad, čuli ste duboki glas Jovana Otkrovitelja i vidite kako Titanik nestaje u dubini. Divlji irski skitnica i doseljenčki dečak su vam drugari. Čuli ste prigušene bubnjeve i tihe frule. Videli ste kako pohotni Lord Donald zariva nož u svoju ženu i mnogi vaši prijatelji su bili umotani u beli pokrov.

Usvojio sam jezik ulice. Naučio sam tu retoriku. Ništa mi nije promaklo – sredstva, tehnike, tajne, misterije – i upoznao sam sve zabačene puteve kojima je taj jezik putovao. Mogao sam sve to da povežem i da se krećem niz struju vremena. Kada sam počeo da pišem sopstvene pesme, svakodnevni jezik je bio jedini kojim sam raspolagao i koji sam koristio.

Ali imao sam i nešto drugo. Imao sam učitelje i senzibilitet i prosvećen pogled na svet. Imao sam ga već neko vreme. Sve sam to naučio u gimnaziji. Don Kihot, Ajvanho, Robinzon Kruso, Guliverova putovanja, Priča o dva grada i ostalo – tipična gimnazijska lektira koja ti pruži pogled na svet, razumevanje ljudske prirode i standard pomoću koga meriš stvari. Sve sam to poneo sa sobom kada sam počeo da pišem tekstove pesama. Teme tih knjiga probile su se u mnoge moje pesme, svesno ili nenamerno. Hteo sam da pišem pesme kakve niko nikada nije čuo, a te teme su bile temelj.

Neke knjige su me pratile otkad sam ih pročitao u gimnaziji. Govoriću vam o tri takve knjige: o Mobiju Diku, Na zapadu ništa novo i Odiseji.

***

Mobi Dik je čudesna knjiga, puna dramatičnih zbivanja i dijaloga. Zaplet je jednostavan. Glavni junak je tajanstveni kapetan Ahab – kapetan broda po imenu Pekvod – egomanijak s drvenom nogom. On prati svoj usud otelovljen u belom kitu Mobiju Diku, koji mu je uzeo nogu. Prati ga sve vreme po Atlantiku, oko Roga Afrike do Indijskog okeana. Prati ga na obe strane zemlje. To je apstraktan cilj, bez ičeg konkretnog ili određenog. On Mobija naziva carem, vidi ga kao oličenje zla. Ahab ima ženu i dete u Nantaketu i povremeno misli o njima. Slutite šta će se dogoditi.

Brodsku posadu čine ljudi različitih rasa. Onom ko spazi kita obećan je zlatnik kao nagrada. Mnogo zodijačkih simbola, verskih alegorija, stereotipa. Ahab na svom putu susreće druge kitolovce i pita kapetane za pojedinosti o Mobiju. Da li su ga videli? Na jednom od tih brodova je ludi prorok Gabrijel koji proriče Ahabovu sudbinu. On kaže da svako uznemiravanje tog kita vodi u propast. Kaže to kapetanu Ahabu. Drugi kapetan – Bumer – izgubio je ruku u susretu s Mobijem, ali se s tim pomirio i srećan je što je živ. Ahabova žeđ za osvetom ne vodi ničemu.

Ova knjiga govori o tome kako ljudi različito reaguju na isto iskustvo. U njoj ima mnogo starozavetnih alegorija: Gavrilo, Rahela, Jerovoam, Vildad, Ilija, kao i paganskih imena: Taštego, Flesk, Dagu, Flis, Starbak, Stab, Marta’s vinjard. Pagani se klanjaju idolima. Neki obožavaju voštane figurice, neki drvene kipove. Neki vatru. Pekvod je ime jednog indijanskog plemena.

Mobi Dik je priča o plovidbi morem. Jedan od mornara, pripovedač, kaže, „Zovite me Išmail“. Neko ga pita odakle je i on odgovara, „Nema tog mesta ni na jednoj mapi. Stvarnih mesta na njoj nikada nema“. Stab ničem ne pridaje važnost, kaže da je sve unapred određeno. Išmail je ceo život proveo na brodovima. Kaže da su brodovi njegov Harvard i Jejl. Drži se na odstojanju od ljudi.

Tajfun pogađa Pekvod. Kapetan Ahab misli da je to dobro znamenje. Tek što je oluja prošla, jedan član posade je pao s brodske katarke, udavio se i tako najavio ono što će se dogoditi. Kvekerski sveštenik, koji je zapravo krvožedni biznismen, kaže Flasku: „Neke ljude nesreća približi Bogu, druge učini ogorčenima“.1

Sve je tu umešano. Svi mitovi: judeo-hrišćanska Biblija, hinduski mitovi, britanske legende, Sveti Đorđe, Persej, Harakle – svi su oni lovci na kitove. Grčka mitologija, krvavi posao sečenja kita. Mnogo je činjenica u toj knjizi, geografskog znanja, kitovog ulja – dobrog za krunisanje kraljevskih glava – plemenitih porodica u industriji koja počiva na kitovima. Kitovo ulje se koristi za pomazanje kraljeva. Istorija kitova, frenologija, klasična filozofija, pseudonaučne teorije – opravdanje za diskriminaciju – sve je ubačeno a teško da je išta od toga racionalno. Obrazovani, neobrazovani, ganjanje iluzije, smrti, veliki kit, beo kao polarni medved, kao beli čovek, car, osvetnik, otelovljenje zla. Poremećeni kapetan je, u stvari, izgubio nogu kad je pokušao da napadne Mobija nožem.

Vidimo samo površinu stvari. Ono što leži ispod nje možemo da protumačimo kako god nam odgovara. Mornari šetaju po palubi slušajući sirene, a morski psi i lešinari prate brod čitajući lobanje i lica kao što mi čitamo knjigu. Evo lica. Staviću ga ispred vas. Pročitajte ga ako možete. Taštego kaže da je umro i ponovo se rodio. Njegovi dodatni dani su bonus. Ali nije ga spasao Hrist; kaže da ga je spasao drugar, i to nehrišćanin. Parodira uskrsnuće.

Kad Starbak kaže Ahabu da ostavi prošlost na miru i krene dalje, kapetan mu ljutito odvraća: „Ne bogohuli, čoveče, udario bih Sunce kada bi me uvredilo“. I Ahab je elokventan pesnik. On kaže: „Ka mom utvrđenom cilju vode gvozdene šine i po njima juri moja duša“. Ili: „Sve vidljive stvari su maske od kartona“. Vrhunski pesnički izrazi koji se mogu citirati.

Na kraju Ahab nalazi Mobija i bacaju se harpuni. Spuštaju se čamci. Ahabov harpun je osveštan krvlju. Mobi napada Ahabov čamac i uništava ga. Sledećeg dana je Mobi ponovo na vidiku. Ponovo se spuštaju čamci. Mobi ponovo napada Ahabov čamac. Trećeg dana se to ponavlja. Još religijskih alegorija. On je ustao. Mobi još jednom napada, udara Pekvod i potapa ga. Ahab se upliće u užad od harpuna i ona ga povlače s čamca u vodeni grob.

Išmail je preživeo. On plovi po moru na mrtvačkom kovčegu. I to je to, cela priča. Ta tema i sve što ona povlači uvukli su se u više mojih pesama.

***

Kao i roman Na zapadu ništa novo. To je zapravo horor priča. Od te knjige gubiš detinjstvo, veru da svet i briga za pojedinca imaju smisla. Zaglibljen si u noćnoj mori. Usisan u tajanstveni vrtlog smrti i bola. Braniš goli život. Zbrisan si s lica zemlje. Nekad si bio nevini mladić i sanjao da postaneš koncertni pijanista. Voleo si život i svet, a sad ga razbijaš u paramparčad.

Dan za danom ujedaju te stršljeni i crvi ti ližu krv. Ti si životinja saterana u ćošak. Nigde se ne uklapaš. Pada jednolična kiša. Stalni napadi, otrovni gas, nervni gas, morfijum, zapaljeni potoci benzina, stalna potraga za hranom, grip, tifus, dizenterija. Život se slama svuda oko tebe; zvižde granate. Donje područje pakla. Blato, bodljikava žica, rovovi puni pacova, đubreta i izmeta. Neko viče: „Hej, ti tamo! Ustani i bori se“.

Ko zna koliko će trajati taj haos? Ratu nema kraja. Pogođen si i noga ti suviše krvari. Juče si ubio čoveka i razgovarao s njegovim lešom. Rekao si mu da ćeš se, dok god živiš, brinuti o njegovoj porodici. Ko od ovoga ima koristi? Vođe i generali stiču slavu, a mnogi drugi finansijski profitiraju. Ali ti obavljaš prljavi posao. Jedan od tvojih drugova kaže: „Stani malo, šta radiš?“, a ti odgovaraš: „Ništa ne brini, odmah se vraćam“. Onda odeš u šumu smrti ne bi li našao komad kobasice. Nije ti jasno kako ijedan civil ima bilo kakvu svrhu u životu. Ne razumeš njihove brige, želje.

Još štektanja mitraljeza, još delova tela koji vise sa žice, još komada oružja i nogu i lobanja na čije zube sleću leptiri, još strašnih rana, gnoja koji kulja iz svake pore, plućnih rana, rana prevelikih za jedno telo, naduvenih leševa i mrtvih tela od kojih dopire grgoljanje. Smrt je svuda. Ništa drugo nije moguće. Neko će te ubiti i na tvom mrtvom telu vežbati gađanje. I čizme. Tvoja dragocena svojina. Uskoro će biti na nekim drugim nogama.

Francuzi se približavaju kroz drveće. Nemilosrdna kopilad. Municija ti je na izmaku. „Nije fer što nam dolazi tako brzo“, kažeš. Jedan od tvojih saboraca leži u prašini i želiš da ga odvedeš do poljske bolnice. Neko ti kaže: „Pusti ga“, a ti pitaš: „Zašto?“ „Okreni ga pa ćeš videti.“

Čekaš vesti. Ne razumeš zašto rat još nije završen. Vojsci su tako potrebni novi ljudi da regrutuje vrlo mlade momke koji su beskorisni kao vojnici, ali ih ipak regrutuje. Muka i poniženje su ti slomili srce. Izdali su te tvoji roditelji, učitelji, sveštenici, pa čak i vlada.

Izdao te je i general koji sporo puši cigaru – pretvorio te je u razbojnika i ubicu. Da možeš, upucao bi ga u lice. I zapovednika. Fantaziraš: da imaš novca, platio bi nekom da mu oduzme život na bilo koji način. A ako i taj okonča, nek novac ide njegovim naslednicima. I pukovnik sa svojim kavijarom i kafom – on je sledeći na redu. Sve vreme provodi u oficirskom bordelu. I njega bi voleo da vidiš mrtvog. Još Tomija i Džonija i njihovih poskočica. Ubiješ dvadeset, dođe drugih dvadeset. Nozdrve su ti pune smrada.

Prezireš stariju generaciju koja te je poslala u ovu ludnicu, u ovu sobu za mučenje. Svuda oko tebe umiru tvoji drugari. Umiru od stomačnih rana, dvostrukih amputcija, raznesenih kukova, a ti misliš: „Imam samo dvadeset godina, a sposoban sam da ubijem bilo koga, čak i rođenog oca ako krene na mene.“

Juče si pokušao da spaseš ranjenog psa kurira, ali neko je viknuo: „Ne budi lud!“ Jedan Francuz krklja kod tvojih stopala. Udaraš ga bajonetom u stomak, ali on je još živ. Znaš da bi trebalo da ga dovršiš, ali ne možeš. Raspet si na gvozdenom krstu i rimski vojnik ti stavlja na usne sunđer sa sirćetom.

Prolaze meseci. Odlaziš kući na odsustvo. Ne možeš da razgovaraš sa ocem. On je rekao: „Ako se ne prijaviš, kukavica si“. A majka sad, dok izlaziš na vrata, kaže: „Čuvaj se tih francuskih devojaka“. Još ludila. Borite se nedelju ili mesec dana i napredujete deset metara. A idućeg meseca natrag.

Sva kultura od pre hiljadu godina, sva ta filozofija, mudrost – Platon, Aristotel, Sokrat – šta se s njom dogodilo? Morala je ovo da spreči. Misli ti se okreću ka kući. Opet si đačić koji ide između visokih jablanova. Prijatno sećanje. Još bombi pada na tebe iz dirižabla. Sad idete svi zajedno. Ne smeš nikog ni da pogledaš jer se plašiš da bi se moglo dogoditi nešto nepredvidivo. Zajednički grob. Nema drugih mogućnosti.

Onda primetiš trešnju u cvetu i vidiš da priroda ne mari za sve to. Jablanovi, crveni leptiri, krhka lepota cveća, sunce – vidiš da je priroda ravnodušna prema svemu. Prema nasilju i patnji čovečanstva. Priroda to čak i ne primećuje.

Tako si sam. Onda te deo šrapnela pogodi u glavu i mrtav si. Izbačen si, precrtan. Likvidiran. Spustio sam tu knjigu i zatvorio je. Nikad više nisam poželeo da pročitam nijedan ratni roman.

Charlie Poole iz Severne Karoline imao je pesmu o svemu tome. Zove se „Ne govoriš meni“ i reči idu ovako:

Dok sam šetao jednog dana, spazih oglas na prozoru.
Dođi u vojsku, vidi sveta, pisalo je na njemu.
Videćeš čudesna mesta u vrlo veselom društvu.
Srešćeš zanimljive ljude i naučiti da ih ubijaš.
Ne, ti ne govoriš meni, ne govoriš meni.
Možda sam lud i tako to, ali nisam budala.
Ti ne govoriš meni, ne govoriš meni.
Meni ubijanje ljudi ne zvuči zabavno.
Ne govoriš meni.

***

Odiseja je velika knjiga čije su teme našle mesta u mnogim baladama: „Homeward Bound“, „Green, Green Grass of Home“, „Home on the Range“, kao i u mojim pesmama.

Odiseja je čudna, avanturistička priča o odraslom čoveku koji pokušava da se vrati kući posle završetka rata u kom se borio. Njegovo dugo putovanje kući puno je zamki i opasnosti. On je osuđen da luta. On uvek uspeva da isplovi pošto je za dlaku izbegao opasnost. Ogromne stene preprečuju se njegovom brodu. On uspeva da naljuti ljude koje ne treba ljutiti. Neki članovi posade prave probleme. Izdaja. Njegovi ljudi su pretvoreni u svinje, a zatim u mlađe, zgodnije muškarce. On uvek pokušava nekog da spase. On je putnik, ali se često zaustavlja.

Njegov brod se nasukao na pusto ostrvo. Nalazi puste pećine u kojima se krije. Sreće divove koji mu kažu: „Tebe ćemo poslednjeg pojesti“. Uspeva da pobegne. Pokušava da se vrati kući, ali ga vetrovi okreću i bacaju na drugu stranu. Hiroviti, ledeni, neprijateljski vetrovi. Pređe dug put i onda bude oduvan natrag.

Uvek dobija upozorenje šta će se dogoditi. Uprkos opomeni, dodiruje stvari koje se ne smeju dodirivati. Postoje dva puta i oba su loša, oba opasna. Na jednom se može udaviti, a na drugom umreti od gladi. Zavlači se u uske rukavce u kojima ga gutaju zapenjeni virovi. Susreće šestoglavo čudovište oštrih kljova. Tuku ga gromovi. Skače na grane iznad sebe kako bi se spasao od pomahnitale reke. Boginje i bogovi ga štite, ali neki drugi žele da ga ubiju. On menja identitete. Iscrpljen je. Pada u san i budi ga zvuk smeha. Priča svoju priču nepoznatima. Već 20 godina je daleko od kuće. Nešto ga je negde povuklo i tu ostavilo. U vino su mu sipana opojna sredstva. Bilo je to teško putovanje.

Mnoge od tih stvari su se dogodile i vama, na ovaj ili onaj način. I vama su u vino sipali opojno sredstvo. I vi ste delili krevet s pogrešnom osobom. I vas su čarobni, slatki glasovi zaneli čudnim melodijama. I vama se dogodilo da pređete dugačak put i onda budete vraćeni natrag, kao i da za dlaku izbegnete opasnost. I da naljutite ljude koje ne treba ljutiti. I vi ste lutali ovom zemljom uzduž i popreko. I vi ste doživeli rđav vetar, onaj koji vam ne može doneti ništa dobro. Ali to nije sve.

Kad se najzad vratio kući, ni tamo nije bilo bolje. Nečasni ljudi su se tu nastanili i zloupotrebljavaju gostoljubivost njegove žene. Tih ljudi je mnogo. Mada je on veći od njih i najbolji u svemu – najbolji drvodelja, lovac, poznavalac životinja, moreplovac – neće ga spasti hrabrost, već lukavstvo.

Svi ti neželjeni gosti moraće da plate za to što su obesvetili njegov dom. On se prerušava u prljavog prosjaka i jedan bedni sluga, ohol i glup, šutira ga niz stepenice. On uspeva da obuzda gnev. Krenuće jedan na stotinu, ali svi oni će pasti, čak i najjači. On je niko. A kad se sve završilo, pošto je konačno stigao kući, sedeo je sa svojom ženom i pričao joj priče.

***

Šta sve to znači? Na mene i druge kantautore uticale su te teme. One mogu da znače mnoge različite stvari. Važno je samo da pesma nesmetano ide dalje. Ne moram da znam šta pesma znači. Svašta sam upisao u svoje pesme. I nemam nameru da brinem o tome šta sve to znači. Kad je Melville stavio Stari zavet, biblijske reference, naučne teorije, protestantske doktrine i poznavanje mora, brodova i kitova u jednu priču, mislim da se ni on nije mnogo zamarao pitanjem šta sve to znači.

Kao ni John Donne, sveštenik-pesnik koji je živeo u Shakespeareovo vreme i napisao: „Sestos i Abidos njenih grudi. Gnezdo ne dvoje ljubavnika, već same ljubavi“. Ne znam šta to znači, ali dobro zvuči. A svi želimo da naša pesma dobro zvuči.

Kad Odisej u Odiseji posećuje slavnog ratnika Ahila u svetu mrtvih – Ahil je više voleo kratak život ispunjen čašću i slavom nego dug život ispunjen mirom i zadovoljstvom – ovaj mu kaže da je sve to bilo pogrešno. „Samo sam umro, to je sve“. Nema časti. Nema besmrtnosti. Kad bi mogao, vratio bi se da bude skromni rob nekog zakupca zemlje a ne ono što je sada – kralj u zemlji mrtvih. Kakve god bile životne nedaće, bolje su od boravka na tom mrtvom mestu.

I pesme su to. Naše pesme su živi u zemlji živih. Ali pesme se razlikuju od književnosti. One su stvorene za pevanje, ne za čitanje. Reči u Shakespeareovim komadima stvorene su da budu izgovarane na sceni. Kao što reči pesama treba pevati, ne čitati na papiru. Nadam se da će neki od vas imati priliku da slušaju te reči onako kako ih treba slušati: na koncertu ili na ploči ili na čemu god danas ljudi slušaju pesme. Opet se vraćam Homeru koji kaže: „Pevaj u meni, Muzo, i tako ispričaj priču.“

Audio govora

Nobel Prize, 05.06.2017.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 24.06.2017.

186 - Јули
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA