НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 7 - Page
186 - Јули
-Ко нема новац требало би, ако може, да (по)штеди нерве.
-И сиротиња се профинила. Пре се умножавала и наталитетом.
-Морали се мењају, а Човек опстаје.
-Успех по сваку цену многе кошта више од добитка.
-Да сине нова идеја понекад су довољни и зраци наде.
-Глас рзума никад није прејак за слушање.
-И слабе речи могу јако да даве.
-Речи су као људи.Засијају тек на правом месту.
Слободан ДУЧИЋ
-Ауто им стаде на прузи. У оштар језички спор унесоше се скроз, да ли то према њима иде влак или воз?
-Маше вође муку муче да нам отворе врата Европе. Бравар је имао кључеве!
-Одлучно смо истакли нашу заставу. Бијелу!
-Завршио је права, а сад суди криво.
-Паре људе не кваре, новац је само лакмус папир.
-Народи у Босни и Херцеговини најзад су се помирили. Са злом судбином!
-Потрошачку корпу попуњава нам контејнер.
-Живот је она цртица између два датума на епитафу!
Динко Османчевић
• У социјализму су тврдили да сам против социјализма. А у капитализму тврде обрнуто: Да сам против капитализма. Па се ти ту сад снађи.
• Добро је кад се има. Лоше је кад се нема. А најгоре је кад се имало - па се нема.
• У младости сам пио шљивовицу. У старости пијем Афричку шљиву.
• Несрећа је кад полудиш од среће.
• Жени нисам ништа учинио. Зато је на мене љута.
• Та жена има танке живце. Али зато има дебелу гузицу.
Иво Мијо Андрић

ДОЂИ

Дођи својим недоходом
Стазе моје заблуде знаш
Вечита фатаморгана у глави
Зелене оазе ствара, твоје очи
Жедан остајем твојих усана

ДОК ТЕ ГЛЕДАМ

О Маријо, ја сам поданик твоје лепоте
Убијају ме твоји осмеси, упућени мојој заблуди
Опрости ако учиним, неку глупост
Јер ја сам нестваран, док те гледам

Милан Маринковић Липолишки
• Слепо им је веровао, јер су га позвали у глуво доба!
• И само његово име казује да само добар кодош зна тачно ко је дошао и зашто!
• Конструктиван разговор у четири ока је само онај који се заврши са истим бројем очију!
• Ко признаје дуг у банци, пола му се додаје као камата!
• Чешао се где га не сврби, само да би се очешао за превремену инвалидску пензију!
• Једино брица вас може одједном дупло шишати и то прво у коси, а после кад наплати!
• Имунитет се најлакше губи приликом заразе митом!
Иван Русјаков
- Власт је увек слика народа. На кога ли се онда народ угледао?
- Све државне институције су затвориле врата за обичан свет. Имају и оне свој ниво.
- Нова гарнитура власти је гора него претходна, али је боља од следеће. Не може ни то у недоглед!
- Беспосличари су дошли на власт. Пре њих су биле кабадахије…
- Не прави се много паметан и не штрчи. Још ако си стварно глуп…
Срђан Симеуновић Сендан
• Био је то плодан писац. Имао је четворо дјеце.
• Одрасли не знају лијепо ни да подјетиње, па се понашају као луцкасти.
• Једна бака питала маму колика сам, а мама рекла да ћу скоро у пубертет. Сада, када неко пита баку идем ли у школу, она каже: „Ма, какви школу, она је пошла у пубертет.“
• Јао колико смо игре пропустили оних девет мјесеци док смо спавали у мајчином стомаку!
• Љето је давно стигло, а један медвјед поспанко још није скинуо зимску бунду!

• Ја не плачем кад мама сијече нокте неком другом дјетету.
• Напио се један дједа и запалио шталу. Стигли пијани ватрогасци и дједа залијевају водом, а шталу ракијом.
Слободан Јанковић

ТРН У СРЦУ

Ову ноћ сам са змијом провео
За срце ме сву ноћ уједала
Уместо љубави , студен сам кушао
Зора ми се у лице смејала

Горки пелин кроз вене ми точи
Жмурим да ми не искапљу очи
Не градирам више наклоност од злобе
Мерила ми сва изопачена
Сад ко срећу доживљавам и то
Трн глогов када ме у срце убоде

ИМА ЛИ КОГА

Моји кораци тихи су
Моје жеље кротке
Моји снови окови
Јалова ми надања
Познајем само страдања

Понекад небом скитам се
И можда смело питам се
Има ли горе кога
Има ли Бога

Милан Маринковић Липолишки
• Њемачка нас цијени више но што сами себе цијенимо! Не да нам да уђемо у Европску унију!
• Пред пут у иностранство просули смо воду за предсједником, а може бити да би било боље да смо је само пустили.
• Нема интелигентније државе од наше. Сељацима даш фарму с времена на вријеме и ријешио си све проблеме.
• Ми смо дио Европе само кад удари поплава!
• Да се чекање исплати, нашао би се бар неко ко би успио подићи стару девизну штедњу.
• Играјући игру без граница постали смо земља без граница.
Миладин Берић
• Престао сам да гледам телевизор. Не дозвољавам свакој будали да ми соли памет.
• Глад очи нема. Пеца се и на најмању удицу.
• Богатство је проклето. По цео дан јури за новцем, а целог живота бежи од инфаркта.
• Док сам био мали мислио сам да је све у новцу. Сада видим да сам био у праву. (Oscar Wilde)
• Младост живи како може јер не може како хоће, а старост како мора јер не може како треба.
• У двадесетој години је и ђаво леп, а у деведесетој и анђео ружан.
• У деветој години знамо оно што смо научили, а у деведесетој оно што нисмо заборавили.

• Колико нам значе пријатељи, толико и непријатељи. Пријатељи – да би нас гурали напред, а непријатељи – да би нас враћали тамо где нам је место.
• Мушкарац и жена се венчавају кад поверују да су оно што нису, а разводе кад схвате да су оно што јесу.
• Сиви ждралови су веома угрожени. Заштићени као бели медведи, а надрљали као жути мрави.
Живко Кулић
• Да је Тито жив, ЕУ била би најјача чланица – Југославије.
• Пре Републике Српске имали смо – Ужичку Републику!
• У Србији је чак и уранијум – осиромашен!
• Кад Србија уђе у ЕУ, ето нама опет заједнице СХС.
• Хрватска је почела да извози чоколаду у Србију – преко Колинде до Вучића.
• Револуцијо, оно што остане је – лоша власт!
• Код нас се на Опеленцу крунишу краљеви, у Београду су само њихови заменици!
• Наша премијерка је велики женскарош, тeшко мушкима!
Брана Филиповић
• Међународна заједница тражи од наше Владе да охрабри незапослене да живе само од ваздуха.
• Једино наше сиромаштво вријеме није прегазило. Аутентично је оном из прошлог вијека.
• Кад радник измири све даџбине, за живот му остаје здравствено осигурање.
• Наш сан је да високи почне да сања послије спавања.
• Најтеже је кад појединац крши колективна људска права.
• Високи са својим нижим сарадницима све нас више гура до понора.
• У трансформацији дејтонске државе, Бошњаци и Хрвати што замисле остваре, а Срби покваре.
• Једино Бошњаци у скупштини позивају на јединство, а остали наду и даље полажу у братство.
Миле Басало

ОСТАНИ

Остани самном, макар један дан
Да ти причам песме, да не будем сам
Макар један дан

Одавно желим да прокажем себе
Ал стихови моји, не дотичу тебе
Остајем у своме зачараном свету
Као слепи путник, прелећем планету

Девојка сва од рузмарина
Ја пијан од сете и даљина
Девојка од песама и рима
Ја од јесени поларних зима
Девојка гледа кроз моје очи
Из мене горчина и вино точи
Девојка векове баш не схвата
Обавија ми руке око врата
А мени тек тада на ум пада
Па ја то љубим, свог џелата

Милан Маринковић Липолишки
ОБЕЋАЊА
Застој на мосту га неће спречити да дође на другу страну. Тамо су га чекале хиљаде присталица. Мораће да пређе реку ходајући по води. Знао је да то може!
Гледали су га како корача једва додирујући површину воде. Када је стигао до њих, одржао је говор. Аплауз је био млак. Обећао је бољи живот, али му нико му није поверовао. Није он толики чудотворац.
Ђорђе Оташевић
О ПРАЗНОМ ЏЕПУ ИЗ ШУПЉЕ ГЛАВЕ
Ето, докле смо догурали. Мита и корупције биће док је џепова. Многи траже, сви хоће. Многи дају, сви узимају. Дају који имају, јер како ће дати ако немају. И узимају који имају, јер њима се и даје зато што имају. Али узимају и они који немају. Узимају да би имали. Јер и они имају џеп.
Уста су џеп који се најчешће упразно отвара.
У изврнут џеп свашта стане. И у шупаљ џеп свашта стане, али и нестане.
Џеп је без дна, растегљив, незајажљив. И лијеви је, и десни. И дубок је, и плитак. Има везе с рупом, али и с мозгом. Плитак мозак не значи и плитак џеп.
Власт има џеп. И народ има џеп. Народни џеп је обично празан и шупаљ. Власт према својим потребама гура руку у народни џеп. Некад нешто и ухвати.
Неки воле да џеп празне, други да га пуне. А сви узимају, јер сви имају џеп.
И Бог узима. Свакоме исто. И прима. Свакога исто. Он не зна за мито и корупцију.
Једино Бог нема џеп!
Живко Вујић
ПЕТА КОЛОНА ЈЕ ФЕНОМЕН ПРВЕ ВРСТЕ
Шестог отишао пети десети пут. У аут. Зашто после петог није освануо шести, знају они (и ови!) који су преко ноћи реформисали календар. Од тада се лоше пише само смртницима који знају да читају: „Петом октобру први април држи одступницу.“ Више је демократама до првог но до шестог. Да се победници нису престројили на време, не би пета колона била прва постава.
Ми јесмо победили петог, али сте ви победили првог међу једнакима. Петог се догодио народ, шестог вођа демантовао Архимеда: „Дајте ми полуге власти и нећете ме померити ни за живу главу!“ Пошто у датом-отетом тренутку нису отворена досјеа, не знамо ко је однео победу. Елем, није пресудно шта сте радили петог, већ је за осуду шта нисте урадили шестог. Да нам је шести био доступан, не би свака година била преступна. Пети је датум који пада на ум 365 пута дневно. Да се шестог догодио пети са задршком и запршком, друге
би птице певале. Не би демократија била демоде, нити би јој оде певале грабљивице.
Без велике нужде не би се пети октобар изметнуо у оно што је био. Од сваког смрада испадне нуспроизвод, а од изузетка и маневарског метка правило: „Кад оно уђе у процес репродукције, добије се ово.“
У борби за голу власт шиљокурани се руководе политиком свршеног чина. Док воајери паре очи на јавном сервису, гола истина тражи помиловање од голих лажи. Услишили су јој последњу жељу. Помиловали су је.
Бирачко тело не верује својим очима док не добије по носу. С правим вијугама на челу увек ћемо бити на правом путу. По логици ствари, демократска власт је у праву. По закону здравог разума – у обавези. Народ се пита: „Какве су промене могуће у ентеријеру луде куће, ако је кућа на лакат?“
Илија Марковић
МЛИНАРКА
Имала сам мужа, а као да нисам. Проблем је био од човјека. Проблем над проблемима. Напустио ме је, отишао, далеко му кућа од моје била. Заситио се мог добра, па сада полако пљуцка, сиротиње и курве гања. Имали смо свега и свачег у свом дому. Кућа нам велика, велико имање; чак и уштеђевину смо имали која је представљала наш додатни капитал. Имам велики гај усред села, па грунт за завидност, два воћњака. У кући ми је намјештај, онај најскупљи који купују директори у градовима. Два телевизора, четири радио апарата. Подови у мојим собама жуте се као да су од воска. Мајстори ми направили шпанске зидове бјеље од снијега. И све је то мој бивши муж оставио, све. Сада сиротиње, пљуцка; алкохолу се одао и иде од курве до курве. Под условом да га и оне хоће. Прави од себе будалу над будалама, а ја се овамо распадам од посла!
Нисам млада, али ни стара. Тек ми је чедрдесет и четири године, еј. Пуцам од снаге. Права сам вилендера. Ја толико, а мој бивши муж педесет и двије. Јак је, али шта му вриједи када је луд?! Сад се свезао са оном кусавом радодајком, оном крмачом у дну села од које и ђаволи бјеже. Кућерак јој у распадању. Смрди од прогњилости и старости, а мој се муж баш тамо забаракадирао, па не излази из ње. Баш га брига. Ако не ваља кућа, ваља му његова љубав. Сва је била и од раније туђа. Њу су просвјећивале барабе из девет околних села, па је, ето, сада и мој муж стигао на ред. Видјела сам је неки дан у продавници, баш је шугава да шугавија не може бити. Типична курва! Сад, јадна не била, и када би ми се мој муж вратио, не бих смјела да га примим. Страх ме је, болан: Тако то ради мој бивши муж. Јалов, па из јаловине иде у јаловину, у пост и неизвијесност, а у мене овамо толики капитал.
Али, не бих ја да вам таначим причу о свом одбјеглом мужу Миловану, таман посла. Он је урадио оно што је урадио, сретан му пут. Ма, нисам вам рекла главно: ја сам млинарка, имам свој властити млин. Капитал који ми доноси углед, али и пријатеље од вајде. Сада сам пука млинарка, еј. Жена, па млинарка. Шта ћу, помељара има сваки дан, у доба и недоба, добро плаћају моје услуге, па сам увијек, баш увијек у центру пажње. Не знам да ли је то због мог физичког изгледа или због млина. Пуно радим. Људи донесу жито, а добију од мене брашно. Прву и другу класу. Чак и мекиње. Добију разговор, осмијех, па и кафу. Пуна сам разноразних сусрета и утисака. По васцијели дан сам као окречена. Бијела од брашна. Долазе људи да мељу жито, једном због брашна, а два пута због мене. Сазнале барабе да ми је одбјегао вјенчани муж Милован, па навалила жгадија, а има и других млинова, просто су заборавили на њих.
Један се тупавко добро зацопао у мене овакву. Ја га тако крстим, а он права мушкарчина. Била је ноћ. Угасим свјетла, кључ у браву, па с њим на кауч. Само кафу да попијем, коју проговорим. И ударим ја с њим у еглен, а он почео да цврљи као да је сав на врелом тигању. Прича моја муштерија мени тако о овом, па о оном, све о Марковим конацима, а ја добро знам и видим шта му је на уму. Своју жену не клевета, али и не хвали. Растали су се, било малих неспоразума који су му се на врх главе попели. Дакле, он слободан, ја слободна, а ноћ дубока, мека и сва од даха. Дуга као што је била дуга турска царевина.
Метнем пред њега мезу, нека човјек презалогаји, обичај је само обичај. Шунку, травнички сир, па затим вино. Изјаснио се он мени тако да воли вино. Радио у Словенији, па са Словенцима премандарао у винопије, ето де. Он чашу, ја чашу, па опет све изнова. Јака сам, рекло би се да сам јача од свог саговорника. И метну он руку на моје обло бијело кољено. Мази га, а очи му се запалиле. Ја сва да се упишам. Горим ли, горим! Узаврела, равна сам кључалој води, а он не скида руку са мојих кољена. Тобоже причајући заборавио да је скине. Жваћем ноћ у очима, ноћ око себе, жваће и он. Спор, а ја да цвркнем, да експлодирам. Ма, откако ме је муж напустио, почела мушка жгадија све чешће да навраћа. Једни би да самељу жито, а други би да мене пропусте кроз руке. Ма, не иде то тек тако, не иде, барабе сеоске. Јест да сам још згодна и јака женска, па прилично очувана и неистрошена, па још ситуирана и на гласу, с које год стране почну да ме оговарају. Али, имам ја свог стила, имам углед и поглед на овај убоги свијет; падам тек онда када ми за око запне каква бараба. Другачије не иде, па не иде.
Успут, онако, скидам Радованову руку са својих кољена, гледам га у очи, а он сладак, пресладак. Ја скидам, а он враћа. Рука му врела, њежна и сва од струје, дрма ли ме, дрма. Да изгорим. Планула ја, плануо и Радован, а мрак неограничен, дубок и свилен, сав на нашој страни. Ма, као да чујем шапат ноћи, некакав савјет, кикот живота. Горим ја, гори и Радован, а он спор, преспор. Сва срећа да нас нико не узнемирава. Устанем закључам капију, па врата кућна. И вратим се у свој слатки мрак. Гледам Радована, а он се свлачи. И не пита смије ли, јесам ли ја за љубав или пак нисам. Скинуо са себе капут. Хвата се за каиш на панталонама, а ја га грлим. На нашим лицима сребренаста мјесечина, он види мене, ја видим њега. И ја се свлачим.
Ноћ прокувала свим свјетским курванлуцима. Сад већ не мислим на млин, а млинарка сам. Биће дана за мегдана. Радован се лијепи уза ме. Нага сам, лијепим се и ја за њега. Допада ми се његова спорина; видим у њему правог мушкарчину. Хоће он, хоћу и ја. Сад већ престајем да жалим мужа. Далеко му дом од мог. Један, па још један ватрен пољубац. Грли Радован, грлим и ја. Узвраћам, јака сам, јача од њега. Онда, још трен-два, Радован ме обујми, стегну ме с леђа као да се претворио у булдуждер пред којим нема препрека. Ни дах да одржим. Имам утисак да сам на звјезданим висинама, да летим, путујем, путујем. Мокар он, мокра и ја, а ноћ густа, мила и сва наша. Радован шапну:
- Млинарка моја мила!
Ја узвраћам:
- Јој, овом се нисам надала!
Љубав наша у самом врхунцу. Претворили смо се у буктињу која се не може никаквим срествима угасити. Раде његове руке, раде и моје. Јој, баш живот може да буде сладак. И пресладак. Полако се ослобађамо остатка одјеће. Још мало, још мало, па ћемо бити Адам и Ева. Двоје грешних, али заљубљених. Ја мокра, Радован мокар, баш као да смо тек искочили, изронили из дубоког бистрог вира. Радован спор, а ја бих да глумим чедност, а није ми до таквих лудорија. Грлим га, љубим, стежем га, јецам. И нисам свјесна својих поступака. Он спор, има стила, има искуства, осваја тврђаву све миц по миц, баш на начин како је Аустроугарска освојила Босну. Ја већ дигла ... руке у знак предаје. Покаткада је боља туђа власт него своја. Он јај, ја јака, он вољан, а ноћ сва од збора и наговора, од шапата и курванлука. Имам утисак да ме запљускују мелодични звуци неуспаваних птица, све је око мене пјев, све радост и живот. Муж ни да ми падне на памет. Његовим ликом само бих покварила овакав сусрет.
Радован мирише на врт расцвјеталих ружа. Чист пресвучен, не могу да га упоредим са овим нашим ђубретарима који се купају од године до године. Вода ми удара на десни од пожуде. И препустим ти се ја млазевима страсти и сласти, па како год да прођем. Ја млинарка Миломирка, а он Радован, судбина нас спаја, мора да има Бога и међу овим невјерним Србима. Руку на срце, имала сам ја удварача, али сви они на једну страну, а мој Радован на другу. Све сам их ишнула по најкраћем поступку. Иш, жгадијо мушка, ако сам распуштеница, нисам курва. Чекала, па ево и дочекала. Радован као од брда да је одваљен. Јак, разуман, некако питом и сав од стила. Такав је као да никада није ни омирисао ову нашу пусту вукојебину. Али, проблем је у томе што он има жену, с њом два сина, има велики породични круг; страх ме је да ми ова веза с њим не изађе на нос!
Култура људи из мог окружења није култура, већ једна типична глупост. У мом крају људи се свађају, једни другим ругају, оговарају се и тако сваки дан. Чим саговорнику окренеш леђа, он те са другим саговорником оговара. То им је стил живљења, другачије не могу, неће и не знају. Циркус од живота, а живот увијек драг. На крају, ово је двадесет и први вијек, ово је вријеме знања, науке и културе, вријеме имања и сваког напредовања, зар сада да се људи држе блебетања, церекања, олајавања и сваког другог примитивизма? Али, иде како иде. Село је увијек село, па било оно у брдима или у равници, било далеко, а близу града. Неће опанак него у балегу.
Заљубила сам се, до ушију сам се зацопала у свог Словенца. И он се заљубио. Каже ми да не може без мене. Ја му вјерујем, па не вјерујем. Сваки тако, говори док себе не задовољи. Чак је почео да бунца о разводу. Једном би, па онда не би. Ја га узмем за ревер капута, окренем себи, па у лице треснем: "Не буди луд. Имаш са својом женом два сина, чувај породицу. Школуј синове, отац си!" Ја тако, а он ћути. Нисам ни слутила да ћу тек тада порасти у његовим очима. До неба сам израсла. За овај и овакав мој савјет сазнала његова законита жена Даринка. Како је сазнала то не знам, али од тада је почела да се интересује за мене овакву, да ме позива на кафу. Ја да умрем од стида. С њеним мужем идем у кревет, а она би да испија кафу са мном, еј. Плашила сам се да идем, предомишљала дуго, врло дуго. Била сам неодлучна и опрезна, шта знам, може свашта женска да ми учини. Позвала ме једном, па још једном, слала поруке и по неким женама. Мој љубавник, а њени муж ме охрабри и наговори да одем на кафу. Ја га послушам. Покуцала сам на врата супарнице, она ми их је отворила са великим и искреним осмијехом на лицу. И загрлила ме. Јој, супарница грли супарницу. Још увијек нисам вјеровала у оно шта ми се дешава. Уђем у стан, у кућу. Сједнем на кауч, а она преда ме шампиту, сок и кафу. Уочавам, труди се да на мене остави што љепши утисак. И ја глумим даму, причам, медим, а овамо једва чекам да изађем из куће и да идем у свој млин. На растанку, Дара ме је загрлила, у лице ми рекла: "Знам, ти се састајеш са мојим Радованом! Не бој се, нећу те опањкати, нећу ти ништа ружног учинити. Ти ми истовремено спасаваш мој брак, јер да си каква куја, он би те оставио!"
Растала сам се са супарницом Даром, отишла сва узнемирена, зачуђена. Три дана и три ноћи нисам могла да дођем себи. Питала сам се да ли је у питању Дарина глума или уистину ја одржавам њен брак. Радован је чудан човјек, ко зна, можда би и био у стању да развали све оно чим сада располаже. Ма, мени би лакше било да ме је супарница напала, него што ме је угостила и са мном тако разговарала као да смо двије нераздвојне пријатељице или пак рођене сестре. Шта ћеш де, има нас свакаквих на овом свијету. Сада већ и ја почињем да другачије размишљам. Свашта ми пада на памет. Ма, најрадије бих да се курталишем њеног мужа, али не могу. Драг ми је, без њега бих била права сиротанка, а богата сам жена. Он ми је драг. сладак и пресладак је, без њега не могу, али и нећу. На крају, он ме умирује, тврди ми да никада неће растурати свој брак. Та чињеница ме храбри, али и растужује. Дакле, на њега не могу да рачунам, не могу да мислим на брак. Ми смо само двоје заљубљених, он добар домаћин, а ја провикана млинарка. Жена гласа и стаса, жена својих успона и посртаја, својих јада и немира. Нека иде како ићи мора, ја сам то за шта ме је судбина одредила.
За сву ону уздржаност, за гест и некакву танану пажњу према мени, ја се супарници својој одужујем тако што Радована наговарам да школује своја два сина. Сада му је старији син студент медицине у Бањалуци, а онај млађи ће бити инжењер. Агроном. Нека дјеца иду у свијет за знањем, вољом и радом, а нека се не осврћу на сва наша напредовања и назадовања, на падове и узлете, јер каква нам је судбина, такви смо ето, и ми сада. Узвраћам супарници, она је у мојим очима велики човјек, а то што полако наша селендра почиње да нас узима на зуб, то неће бити наш проблем.
Ја сам млинарка. Стручњак за сва брашна. Чак сам и књиге читала, оне стручне, из домена производње намирница. Мора се мало и књиге завирити, што јест-јест. И, ето де, тече живот као ријека што тече, тече од извора ка увиру, на тој и таквој животној путањи налазим се и ја, налазе се људи из мог окружења. Све је живот, све смисао и бесмисао, све слаткост, али и случајност. Ја сам млинарка, не стидим се свог позива, боље је да сам и то него да се држим мотике, да на њиви код другог зарађујем комад хљеба. Сретна сам, повазда сам у свом млину, дочекујем и испраћам муштерије, с њима се уморна и одморна испричам, опирем се којекаквим делијама, али се не свађам. Муштерије ваља уважавати, чувати их, јер новац не долази на миг. А то што ја имам свој свијет, своје интиме и слатке тајне, што у тим тајнама централно мјесто заузима мој и Дарин Радован, то је прича која је ево први пут тек сада испричана. За овај мој дио живота сазнаће само људи са књигом у руци, а не она сеоска блебетала, њима књига представља посљедњу рупу на свирали. Сретна сам, јака и вриједна, сва сам од живота; мој одбјегли муж не пада ми на памет. С њим сам се раскусурала на општинском суду на тај начин што сам подмитила, добро подмазала судију, само да с плећа скинем терет који не бих више никада узела себи.
Ето де, ја овако, а ви како вам год буде драго. Свака тиква о свом грљку виси, то зна свака будала. Ишнула сам свог подрепанка, не кајем се, не стидим. Сада новим друмом корачам, нове снове сањам, сада марширам под неким другим звијездама, све ми је по вољи и мјери, не стидим се, не кајем.
Василије Каран
186 - Јули
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA