НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 9 - Page
186 - Јули
Doggy, doggy - Performance !!
• Жртва је преживела покушај атентата, уз последње речи: Добар покушај!
• Нећу да плаћам и порез на позитивну енергију!
• У демократији има случајева кад не смеш, ни случајно, да изјавиш: Жалим случај!
• Звонило је за крај историје. Други час: географија.
• Пензионери тек у старости схвате животну истину: највећи део живота страћили су на живот!
• Пришивање етикета политичари тумаче као уметничко штоповање.
• Предлог закона има добру и лошу страну. Обе су на истој страни.
• Неплаћање струје није лепо представљати као – нова струјања.
• Изношење прљавог веша је у реду, али не мора баш да се види и друга страна.
• Некад смо били сваки дан срећни, а данас само једаред у 24 сата.
• Људи опасних намера се појављују од случаја до случаја.
Анђелко Ердељанин
• Узалуд су га лечили. Био је први пик св. Арханђела Душевадитеља.
• Моји крвни непријатељи су шећер, притисак и холестерол.
• Здравље је највеће богатство, и најмања утеха сиромашнима.
• После успешне операције пацијенту су једино отказали бубрези, јетра, слезина, панкреас и плућа.
• Откад ми је доктор забранио свињетину, једем искључиво прасетину.
• Он је медицински феномен. Умро је здрав.
Љубомир ИЛИЋ

АЗИЛ ЗА НЕБО

Свуда око мене увела су лица
Време се вуче кораком спорим
Давно је слетела моја птица
Не умем више да се борим

Још један корак дрхтаве наде
Неко учини, а неко падне
Суза ту нема, плаче се у себи
Тихо се спрема тај корак и теби

Не знам, шта бих реко, у одбрану своју
Живео сам ето.... за место у том строју
Немам правих речи, и нико их нема
Чекам с неком стрепњом
То што ми се спрема

СПОКОЈ

Танатосе, боже мој
Донеси ми ти спокој
Још у тебе само знам
Могу да се поуздам

На том путу јавних зала
Награђених злих будала
Не издржах, падох
Спасавај ми душу
Зли погледи вребају ме
Њихов не желим бити

Узми ме за руку, води ме
Нађи ми неко место
Макар... за стајање

Милан Маринковић Липолишки
ПОЛИТИКА
-Политика је курва са међународним искуством!
-Атентат је најкраћа политичка порука!
-Кад су уста почела да му се суше, видео је да му говор не пије воду!
-Можда наши политичари нису свиње, али много воле да се блате!
-Политичар је ђубре које није нашло примену у пољопривреди!
-Водили смо окошталу политику. Са пуно фрактура!
-Кордон и кондом имају истоветну улогу. Штите од упада непожељних!
Радмило МИЋКОВИЋ
Powered by: Mauri E. Monti, Italy
• Поред туристичке атракције Београд на води имаће и своје сомове са шармантним брчићима.
• У Београду на води, сомови ће носити бркове, као господин Министар косу.
• Откада сте нам смањили плате и пензије, улични контејнери постали су народне кухиње.
• Када будемо имали Београд на води, имаћемо и највише сомове на брдовитом Балкану.
• Даме својим пословним пријатељима прво понуде сисе. Јер знају кад су они сити да неће имати проблеме са њима у кревету.
Митар Митровић

НИКО НЕЋЕ

Волео бих да ме знају
Макар људи у мом крају
Макар птице, макар цвеће
Да ме воле ,али неће

Волео бих име неко
Да дозивам, да ме чује
Да с радошћу се окреће
Али нико, нико неће

Волео бих да ми дају
Део бола, део среће
Сузи да им не дам тећи
Али нико, нико неће

Волео бих да ми кажу
Што ме плаши пламен свеће
Што ме ноћу звона буде
Али ни то нико неће

НАЗДРАВИ

Немој о мени трошити речи
Био је добар човек и друг
Само наздрави у крчми некој
И кажи : „ Имо је добар цуг.“

Немој се сећати ружних ствари
Свађа понеког ситног зла
Речима ништа не поквари
Нагни ту чашу испи до дна

За узор нисам погодан лик
И похвала ми не приличи
Нејак ми оста пијани стих
Другим се неким, ти подичи

Ако баш мораш, истину збори
У две три речи не буди дуг
Проли мало из сваке чаше
И кажи : „ Имо је добар цуг.“

Милан Маринковић Липолишки
Ко тражи једну добру, паметну и лијепу жену, не тражи једну већ три жене.
Оскар Вајлд
• Одлазећа власт у БиХ је заслужила чисту десетку. Из владања јединицу, а из залагања нулу.
• Памет је потребна за будућност која нам недостаје.
• Ми смо без будућнсти јер живимо у прошлост.
• Богати живе у свом свијету. Другог немају.
• Незадовољство је корак у напредак.
• Срби нису геноцидан народ, aли су формирали геноцидну Републику Српску.
• Посљедица приношења жртви у кршћанству је махмурлук.
• Гласали смо национално а тражимо социјално.
Суно Ковачевић
• Полу писмен писар написао нам је да нам се лоше пише.
• Вољели смо се природно... свуда по природи.
• Сасвим мирно моју понуду за брак, прихватила је Мирна.
• По њиховом казивању, о томе се још плету приче.
• Није била задовољна са њим, док је није задовољио.
• За мис љепоте бирају се оне које осјете мирис његове љепоте.

• Капитализам раднике тјера да умиру на рате, јер капиталисти им ускраћују плате.
• Кад је муж за њу постао као износана роба, одбацила га је као стару крпу.
• Народу се није свиђало то шта су му нудили, зато су изборе и изгубили.
• Ово сада ваше што је било наше, ми смо вам поклонили... под пријетњом
• Овај што мисли да је неко мудо, све то ради некако килаво.
• Мале сисе увијек су сисе, док велике с временом почињу да висе.
• Које овдје луд... осим мене?!
• Све је то она њима посвршавала, након што су је јебали.
• Дали су му потврду за затвор - па га онда смекшали.
• Човјек је умирао за њом, кад је затекао другог са њом.
• Освојио је на(граду), док се шетала по корзу.
• Гласали смо за вас, а ви би још хтјели и да вичемо.
• Храбри нису више с нама.
• Снежана је нимфоманка – ни седам патуљака није је задовољило.
• С тешком муком настојимо да им срљање у пропаст буде што лакше.
• Данас је обичном човјеку немогуће доћи до било које могућности.
• Они би да се од нас ограде, али немају новаца ни пармак да купе.
Абдурахман Халиловић - Ахил
• Највише времена имамо када га имамо најмање. И обрнуто.
• На путу до женског срца ћете сигурно налетети на рупу.
• Жутокљунци, још сте ви зелени!
• Поштено, па на суд! Ваљда те неухрањеност неће спречити у томе?
• Не владам собом. Жена ми је отела и ходник и лођу!
• Ако правиш будалу од себе неки ће помислити да си паметан, а ако се правиш паметан, за све ћеш бити будала кад то и ниси.
• Не мора да значи да сте много мислили ако сте добили жуљ на мозгу. Можда вам је само неудобна чизма која главу чува?
• Упао сам у лоше друштво. Нико не лаје.
• Наш човек се тотално издувао. Дувајте га!
Горан Радосављевић

ПОВРАТАК

Дошао сам, а веровали су да нећу доћи
И ја сам дуго веровао
Дошао сам, да више никада не одем
Дошао сам, да останем
Да засадим себе, на месту рођења
Да костима својим дам облик нови
Да кад по мени падну хризантеме
На месту рађања цветају синови

РАСКОЛ

Ма, нисам ја, део судбине твоје
Ма, нисам, ни зрно света твог
Пустињом моје мисли плове
Друго ми веровање и други Бог

БУЛЕВАР РЕВОЛУЦИЈЕ 2010

Изгинула стабла дуж моје улице
Од рафала идеала
Зар све баш мора, из корена?

Милан Маринковић Липолишки
МОЈ НЕВЈЕРНИ МУЖ
Тачно је то да сам ја згодна женска, али шта то вриједи када таква немам среће. Живим у шугавом времену са шугавим људима, у шугавом простору, па ето де, Ма, да се убијем. Ма, куд год да се окренем-шупљо. Лудост до лудости, а ја бих као и све разумне и сретне жене да живим једним бар осредљим људским животом. И ето, каква год да сам, ја свом мужу не могу да удовољим. Он хоће више, он стотину мана мени налази, он се осврће за другим жентурачама. Је ли само стотину метара далеко од мене он већ нешто петља са женама. Ја се не чудим, не вријеђам се, навикла сам на свој паклени брак. Не чудим се, али се тек покаткада питам: ма, Боже мој, зар има на овом свијету и таквих звекана којима никада жена није доста. Не осврће се он, не узима у обзир чињеницу која говори да сам од њега млађа шест година, па богме и то да сам у свом дјевојашком цвијету једном била прва пратиља за избор мис-љепотице у нашој Крајини. Он не може без промјена, без прељуба, без курванлука и лудовања, не може, па не може. Ја се већ и навикла на његов безобразлук.
Рвала сам се сама са собом, прерачунавала, размишљала куда да кренем, шта да чиним; питала сам се како да поправин свој живот; оваквог мужа може да има свака жена, па и она која не држи до брака, до куће и сваког цивилизацијског реда. Питала сам се да ли да му враћам дуг, да се препустим којекаквим курварима, па нека види шта је прељуба, шта освета и дрскост. То бих ја за трен ока могла да остварим. Ни сада не знам колики је број мудомира на овом свијету који су показивали и који још и сада показују своју наклоност према мени. Згодна сам, има ме на оку, има у очима гладника и немирника, невјерника и авантуриста. Удварали су ми се људи од моћи. Од гласа и стаса. Удварали начелници општина, начелници мупова, којекакви секретари, директори, бизнисмени, професори, љекари, инжењери и обичне мушке барабе. Удварали ми се, а ја их по кратком поступку спуштала на земљу. Ишнула их. Оне дрске слала у материну. Али, из великог списка мојих удварача једно мјесто припада једном млинару. Запамтила сам га по некаквим чудним његовим особинама. Има човјек новац, а нема памет. Има га на оку, али некако фаличан, сав на себе. Неугодан, некултуран, празан када говори, сав од бесмисла, церека се као да је из луднице изведен, а из џепа води бунтове новчаница. Маше ми новцем испред носа. Ја се нешто била замислила: да узмем новац, да легнем под јарца, да га задовољим и да га затим ишнем за сва времена. Ма, и тада сам оманула. Не могу да будем невјерна свом мужу, па не могу. Баш сам луда. Наивна, површна, некорисна и јадна. Па кад он мене вара, шта ја имам да размишљам, да од себе правим светицу. И лудицу?!
У овој мојој главици одједном плану моја већ одавно угашена лампица. Мени проради мозак, еј, Паде ми на ум да мало посматрам свог невјерног мужа Станоју, да га пратим и тако ухватим у лоповлуку. Али како, на који начин? Позовем пријатељицу Весну на кафу и разговор, па јој натанане ударим своју причу. Она да крепа од смијеха. И прихвата сваки мој приједлог. Увијек ми је била искрена пријатељица, увијек. Зна и она да је мој муж курвар и то прве класе. Зна да се састаје са жентурачама о које ни ја, а ни она не би ни прљаве ципеле обрисала. Хтјела бих да видим ко су, какве су, колико их има. Има их велики број, јер мој муж је незајажљив, проклет и уклет, њему секса никада није доста. Прави коњ. Јарац, нераст. И договоримо се ја и моја пријатељица. Разрадимо план, све у танчине, тек да курвара ухватимо на дјелу.
Једном прилико, видим, мој муж се брије, а није необријан. И пере се, па затим пресвлачи. Дакле, на реду је још један његов курванлук. Мени удара причу како мора на свој "службени пут", како посла има преко главе.И ето, док је он одлазио од куће, моја га је пријатељица Весна пратила. Заправо, чекала га је у засједи. Знала је куд ће, шта ће, коме иде на рандес. Био је то августовски сутон. Мрак, звијезда није било на небу, па је ноћ за нијансу била гушћа. Тог истог часа мој муж се зауставио пред капијом сусједне невелике улице која није од мог дома ни тристотине метара далеко. Зауставио се, шетао тамо-амо, кад ето стиже му сукња из дотичног дворишта. Он је обгрли, па сњом у кућу. Моја пријатељица за браву улазних врата_узалуд. Врата су била закључана. Тад се брже-боље вратила, све ми испричала. Онда нас двије на себе црна мушка одијела, па двије палије у руке. И направимо засједу. Чекамо курвара да изађе, а њега нема, па нема. Слатка му краткокуса курва која је тек метар висока, а метар широка. Пријатељица ми шапну: "Неће он до дана, неће! "Вратимо се у мој дом, скувамо кафу, па ударимо у смијех. Она се смије, а ја би да јаучем. Јој, знам с ким ме вара, с каквом опајдаром. Не зна се да ли је ружнија, да ли већа курва. Састаје се са жентурачом која је од њега далеко старија. Четири пута се удавала и четири пута се развјенчавала. Има четири кћерке. Двије су пунољетне. Њих четири од четири оца, а да су лијепе, јесу.
Запамтила сам ја своју супарницу још онда када смо се среле на пијаци. Тада се она оклизнула, пала и уганула ногу. Пола мјесеца је имала гипс на нози. Гадура права. Мушкобањаста. Има груди велике као двије канте. Превише гузата, нестручна; стотину килограма меса смрдљивог, а ја овамо кћерка да јој будем. Има ме на оку, има у срцима свих оних људи који су ме икада срели са мном ријеч-двије проговорили. Уважавају ме и жене. Љупка сам, увијек вољна за разговор и сваки споразум, за рад и сарадњу. Висока сам, имам изражене кукове, у струку танка, коса ми плава, плаве очи. Усне мало изражене, зуби као бисери, још се не кваре. Дах ми као у дјетета, а он иде оној варошкој распуштеници која и дјецу учи и подучава најстаријем занату на свијету. Типична лудара, а он се за њу залијепио.
Кад год мој невјерни муж оде на посао (истина добро зарађује), зовнем ја тако своју пријатељицу Весну на кафу, па се успут отиснемо у смијех. Она мени то и то, каже ми да сам луда, није у реду што му све то опраштам, што му се бар не осветим на онај начин на који он мене вара. Ја се крстим. И питам се: ама, ја да варам мужа, па не пада ми то на памет. Али, Весна другачије мисли. Она има свој математички прорачун, свој стил живота. И каже ми: "Ко мене каменом, ја њега не смијем хљебом. И ја треба да узвратим каменом". И поче да ме наговара. Стотину приједлога, а ја ниједан да прихватим. Али, она се нечег другог досјетила. Како умије да имитира свачије гласове, рече ми да ће моју супарницу замијенити на телефону, да ће мог мужа позвати на рандес и то у њен врт. И учини она то. Успјела да намагарчи мог мужа. Заказала му састанак у ситне сате. И ћебе понијела за лежање. Била је то субота, дан када људи до касно сједе у својим двориштима. Смију се, кафе пију, о свему воде разговоре. Свијет некако сретан и безбрижан, а ја и моја пријатељица као агенти (шпијуни) америчке ЦИА-е дале се у задатак. Пријатељица се обукла онако како се облачи она стара гадура. Кратку на фалте шарену сукњу, плаву блузу са великим деколтеом. Бар десет пута је стала пред огледало питајући ме да ли имало личи на стару гадуру с којом се мој муж често рве у постељи. У једанаест сати и тридесет минута Весна ћебе под руку, па у врт. Ја за њом. И притајим се десетак метара даље од Весне. Она чека, чекам и ја. У углу врта, испод самог јоргована треба да се одигра ова битна наша игра. Не прође много времена, кад ето, иде мој невјерни муж. Тром, некако шљапав, погурен, вуче се туђом баштом и осврће. И чим стиже, он одмах обгрли моју пријатељицу, шаптали су једно другом, муж није ни слутио да је у питању друга жена. Она се тек помало опирала, само да добије у времену, да је стигнем на мјесто њиховог "љубавног" скровишта. Скочим, па буб пред њих. И упрем сноп свјетлости своје ручне батерије. Мужу у лице, па затим Весни у лице. Она се склони са фара, а он остаде непокретан, нијем. Зачуђен. Преварен. Тек стиже да нам опсује све по списку.
Његова кратконога љубавница није само његова изабраница. Она се састаје и са другим курварима града. Гледала сам га изблиза. И питала гдје му је дебелгуза чибуљуша! Он ми тад још једном опсова све од "а" до "ш". И гурну ме. Чекала сам шамар. Он воли да шамара, али тог пута се уздржао. Мора да је тај свој бијес одгодио за неки други тренутак, можда кад се с њимвратим у кућу.
Мој муж није стар, али није ни млад. Њему је педесет и пет година, а мени четрдесет и девет. Довољно смо стари да би били озбиљни и разумни људи, а опет толико млади и јаки да би могли и даље да правимо којекакве лудорије. Муж ми је прилично истрошен. Офуцан, а није гладан, нити жедан. Модар, дебео, донекле погурен и трблав, а овамо прича како је још јак и млад, како за све створен.
Пријатељица Весна ме је и даље "освјешћивала", наговарала да и ја живим својим животом, да се светим и осветим свом законитом мужу. Тешко сам могла да се на тако нешто одлучим. Имам иза себе угледне родитеље, два брата, оба интелектуалци, једну сестру, тетке, стричеве и превелик је круг мог породичног стабла. Не могу да му се светим, нећу, нисам ја таква жена, а да сам жељна правих миловања, пољубаца, снажних загрљаја, искрених шапата и разговора, жељна сам и то већ одавно. Од онда откада је мој уважени муж постао типични курвар. Али, у времену када је моја пријатељица била најупорнија, управо тих дана, из Швајцарске стиже човјек на годишњи одмор. Велибор Чандаловић из Вироваца. Сусједна варош. Добро га памтим. Била сам у њега толико заљубљена да сам престала да спавам, да једем. И чим је дошао, потрражио ме је. Испричали смо се као пријатељи, а не давни љубавници. Није ничег нарочитог било између нас. Љубили смо се, дописивали, телефоном разговарали, ишли на игранке и то је све. Онда је он отишао у свијет, обећао да ће ме касније одвести, а ријеч није одржао. Ја сам се онда удала и тим саму себе упропастила. Удала сам се за овог свог мужа с којим не могу ни дјецу да имам. И тако, исприча мени мој давни момак то како се развео са својом женом Роксандом. Ухватио жену у властитом кревету са једним Турчином, са бизнисменом из Анкаре. С њом има само једног сина. Син му сада студира енглески језик. И поче да ме наговара да напустим мужа, да му окренем леђа и да идем у Швајцарску. Ја се сва смочила од муке; не пада ми на памет да оставим мужа, а овамо, видим, испуштам праву прилику. Срећа ми на дохват руку, а ја не умијем да је узмем, да пригрлим.
Одем својој пријатељици на савјет. Она зинула, просто не може да повјерује у овакву моју прилику. Зна она све о Велибору, баш све. И каже ми да не гурам од себе праву прилику. Тако се нешто само једном у животу човјеку догађа. Размишљам о свом одласку, а мој муж ни за шта не зна. Он је и даље обузет оном својом гадуром Он у једном свијету, а ја и мој Швајцарац у другом. Велибор се већ посве унервозио. Страх га је да ћу га одгурнути од себе. Још неколико дана биће на одмору, па онда мора на пут. Каже ми да ради у фабрици машина, да је тамо пословођа и да добро зарађује. И опет наставља да ме убјеђује. Зна он какав ја живот имам са својим невјерним мужем, све зна. Притисак врши и весна. Само ми говоре: "Развод, само развод, па папире у руке и на пур" Ја се онда одједном окуражим, изблиза погледам мужу у очи, па треснем: "Доста ми је твог курванлука, твог осталог лоповлука и неувиђавности, доста ми је твоје надмености и дрскости! Нећу с тобом више ни дан да живим. Сутра подносим захтјев за развод!" Он мокар од муке, ја још мокрија. Он стиснуо зубе, шаке, раскорачио се, па не зна да ли да ме туче или да расправља са мном. И ја би се тукла, али сам нејака, не могу да му парирам. Он онда клекну преда ме, склопи руке, па поче да кукумаче. Моли ме за опроштај, обећава ми куле и градове, куне се у Бога, у оца и мајку, у сав свијет, обећава ми да ће за сва времена бити другачији човјек. Ја да пукнем од смијеха, али глумим, не дам се. Мој Швајцарац са мном пред судију. Угура господину смотак новчаница, са новчаницама мој захтјев за развод. И већ сутрадан ја сам била на суду са својим мужем. И развели смо се. Онда мој Швајцарац са мном у МУП. Тамо начелнику новчанице у џеп и истог часа ја добијем пасош за пут. Још неколико дана сам продеверала са својим родитељима, а онда сам узела кофер и отпутовала. Била сам сретна, али исто толико и несретна. У себи сам жалила свог невјерног мужа, несрећа је он, а није свјестан тога. Ћутим и растем под новим звијездама. Мој Велибор ме запослио у кухињи највећег хотела у граду. Ја сам квалификована куварица, то управо и умијем да радим. И све ми је кренуло како треба, све. Само успомене на мој први брак неће да се откаче од мене, баш никако не могу да заборавим свој пост, тугу и понижења, а радо бих да то све избришем из мозга.
Сада живим онако како се никада ни у сну томе нисам надала. За сваки викенд са својим Велибором некуда путујем. Једном идемо у Италију, једном у Француску, па једном у Њемачку. Мој муж је заљубљен у Алпе. Чак и зими одлазимо у брда. Ето, драге моје читатељке, видите у каквим сте браковима, није смак свијета ако се откачите од испичутура, од курвара, коцкара и лажова, није.
Василије КАРАН
Viktor Ivančić

26/06/2017

Bilješka o istini

Nezgodna stvar s hrvatskim filmskim redateljem Antunom Vrdoljakom u tome je što se, kada govori – a govori često i obilno – nikada ne može pouzdano znati laže li ili pripovijeda istinu. Bolji poznavatelji lika i djela ovoga istaknutog umjetnika vele da je mnogo sigurnije tipovati na drugu opciju. Dugoročnu dvojbu – fakti ili obmane? – možda je najsretnije razriješio jedan njegov intimni prijatelj, čije smo postojanje upravo izmislili: Istina je da Vrdoljak stalno laže!

Vjerojatno radi toga veteran hrvatskoga novinarstva Josip Jović, u uvodu svoga intervjua sa znamenitim redateljem, objavljenog u nedjelju u Slobodnoj Dalmaciji, zapisuje kako je „s Antunom Tončijem Vrdoljakom zadovoljstvo sjediti i razgovarati“. Jer samo malo dalje – tek što je izrazio zadovoljstvo zbog činjenice da je s intervjuiranim razgovarao sjedeći, a ne stojeći – Josip je Jović pribilježio kako je Vrdoljak redatelj „čijim se ostvarenjima, barem u Hrvatskoj, nitko nije ni približio“. Uz razumnu pretpostavku da pod onima koji se nisu ni približili redateljevim djelima ne misli na gledatelje, može se dakle zaključiti da i intervjuist radije laže nego što govori istinu. No, budući da je novinar, k tome onaj od najvatrenije hrvatske domoljubne sorte, to je i očekivano.

U svakom slučaju, Vrdoljak Joviću preko dvije novinske stranice drobi o koječemu, jer je pun uspomena za koje se ne zna jesu li stvarne ili izmišljene. Ako redatelja pamćenje ne vara, on vara pamćenje, i tako naracija glatko klizi, dok novinar sjedi. Opet je tu gomila Vrdoljakove braće, ujaka, stričeva i rođaka koji su prolazili različite historijske kalvarije – ovaj je završio na Golom otoku, onaj je stradao u Bleiburgu, treći se borio na španjolskome frontu… – cijelo jedno traumatizirano pleme koje se trudilo pretvoriti redateljevu obiteljsku povijest u pikantnu hrvatsku kašu, mada ne možemo biti sigurni da onaj ujak što je robijao na Golome otoku nije u prošlom intervjuu najebao kod Bleiburga, i to kao stric, dok je mamin brat sa španjolskoga fronta zapravo sudjelovao u opsadi Staljingrada i tom prilikom bio ranjen u lijevi testis, i to kao polubrat od ćaće.

Josip Jović sa zadovoljstvom sjedi dok to sluša, jer ne mora uvijek iznova padati na dupe, a osim toga mu je memorija od plastelina iznimno bliska: i sam je, prema službenim svjedočanstvima, bio zadnji sekretar Saveza komunista u firmi za koju i danas radi, ali to jasno pamti kao period u kojem je, kao hrvatski domoljub, pružao herojski otpor surovoj komunističkoj diktaturi. No nije on taj koji daje intervju (već ga prima), pa je red da privremeno zatomi svoju privatnu sagu i uživa u istini koju laže slavni umjetnik.

Ovaj, pak, novinaru priča na kakve je sve prepreke nailazio uoči snimanja filma o najvećem hrvatskom heroju Anti Gotovini – iako je zbog gore navedenih predispozicija svima moralo biti jasno da je ona idealan izbor za režiju te vrste spektakla – ali ih je on junački svladao. „Bilo je puno otpora“, zapinjali su mu noge na svakom koraku, bilo je „nagovaranja s najvišega mjesta“ da odustane, prošao je pravi križni put dok se s filmskom ekipom napokon nije zatekao na terenu, posve logično – jer zašto bi državna vlast koja svim promidžbenim sredstvima širi romantičnu legendu o hrvatskome ratnom heroju mirno promatrala kako se snima film koji će širiti romantičnu legendu o hrvatskome ratnom heroju, pritom još financiran iz državnoga proračuna?

Antun Vrdoljak će, drugim riječima, vlasti usprkos režirati film kakav vlast želi. Njegov prkosni oporbeni duh najviše dolazi do izražaja kada služi. To uključuje i neke potencijalno neugodne detalje iz relativno bliske prošlosti. „Moj se film ne bavi progonom generala“, rekao je redatelj Vrdoljak novinaru Joviću, „jer što ćeš svoju sramotu iznositi pred svijet“. I zaista: čemu bi služila istina u filmu koji se promovira kao „istinita priča o generalu Gotovini“?

Onda redatelj novinaru drobi kako je 1972. snimio seriju „Prosjaci i sinovi“ koja je dvanaest godina čekala na prikazivanje, a sam Vrdoljak kroz to razdoblje više nigdje nije mogao dobiti angažman, pa je „živio od peradarnika koji je podigao u blizini Ivanić Grada na prijateljevu imanju“, premda to ne može biti istina, jer je – prema službenim svjedočanstvima – 1979. snimio film „Povratak“, na čijoj se premijeri, uzgred budi rečeno, zateklo više od polovice Predsjedništva Centralnog komiteta SKH. No što je normalnije od toga da se autofikcija prilagoditi redateljevim zamislima, kao što će i „istinita priča o generalu Gotovina“ bez sumnje biti lišena mnogih „sramota“ koje mogu škoditi glavnome junaku, recimo detalja da je u svojoj predratnoj karijeri u Francuskoj bio osuđen na pet godina robije zbog sudjelovanja u pljački dragulja.

Ta večer pred televizorom kada su trebali biti emitirani „Prosjaci i sinovi“, a nisu, bila je osobito uzbudljiva, svjedoči Joviću Vrdoljak: „Pojavi se samo prazan ekran i malo kasnije Oliver Mlakar, koji čita: ‘Prikazivanje serije se odgađa, svi elementi su savršeni, samo je sporna ličnost autora.’“ To da državna cenzura u mračnoj komunističkoj Jugoslaviji kroz usta spikera svekolikom općinstvu preko malih ekrana obznani da u zabranjenoj seriji „svi elementi su savršeni“, a „samo je sporno ime autora“ – da dakle javno prizna kako jedan savršeni filmski uradak zabranjuje zbog nepodobnosti umjetnika – u stvarnosti, dakako, nije bilo moguće, ali pamćenje Antuna Vrdoljaka ne priznaje takva ograničenja. Fakti ili obmana, to je stvar gledišta, a gledište je bezočno.

Onda redatelj novinaru melje o svojim kulturnim poznanstvima. Družio se, veli, s najvećima, s Rankom Marinkovićem, Jurom Kaštelanom, Miroslavom Krležom, Ivom Andrićem… S Krležom je divanio često, sve dok mu jednom nije kazao da mu se nije dopala neka filmska adaptacija njegove novele („Samo sam rekao da je izabran krivi objektiv“), što je ovaj loše primio i „naši su odnosi zahladnjeli“. Kod Andrića je, pak, svaki put kada je svraćao u Beograd, dolazio na ručak u Francusku ulicu. Sve dok jednom…

„Postavio sam mu i jedno fatalno pitanje… opet moj dugi jezik:

– Zašto, gospodine Andriću, pišete ekavicom?

Ja sam tog trenutka za njega prestao postojati. Do tada me ispraćao čak do ulice. Ovaj put je samo zašutio, nije bilo ni rukovanja ni ispraćaja…“

Laže li Antun Vrdoljak ili govori istinu? Svejedno, naime – istina je da Vrdoljak stalno laže. Bitna je poruka autofikcije: čuveni hrvatski redatelj, još u doba kada udarnički režira partizanske filmove, imao je odvažnosti da svojom hrvatskom samosviješću odvali šamar čuvenome hrvatskom izrodu, k tome i nobelovcu.

Novinar Josip Jović time je završio tekst, jer mu se prizor učinio iznimno efektnim. A onda ga je spopala kreativna minuta: zašto se ta dojmljiva scena iz života redatelja ne bi dodala u scenarij filma o najvećem hrvatskom heroju? Ta ona je ionako, moglo bi se reći, autorsko djelo. Trebalo bi tek krivotvoriti par faktografskih sitnica, što filmska umjetnost lako podnosi – da glavni junak ima redateljev karakter, da Srbi u Hrvatskoj pišu ekavicom, da žive u tuđemu, a ne u svome domu… Predložit će to umjetniku, a ovaj će isti čas vidjeti krasan kadar:

Ljeto 1995., okolica Knina, masovna scena, atmosfera ispunjena ponosom i trijumfom, u daljini čuje se pjesma, glavni junak odvaja se od skupine boraca, bodrim korakom prilazi prvome iz nepregledne mase ofucanih statista i obraća mu se prijateljskim tonom:

– Je li, gospodine Andriću, Andrejiću, Aleksandroviću, kako li već… zašto vi pišete ekavicom?

I od tog trenutka njih dvjesto hiljada prestane postojati. Samo su zašutjeli i nestali. „Nije bilo ni rukovanja ni ispraćaja…“

Peščanik.net, 26.06.2017.

СТИХОВИ ЗА РАСТ
Збирка пјесама КАКО РАСТУ ДЈЕЦА Ђуре Маричића припада оној врсти поезије за дјецу којој је сврха дати што прикладније, разумљивије и запамтљивије одговоре на она нека питања важна у вријеме одрастања и уклапања дјетета у свијет одраслих. Из природе те намјене проистјечу теме и средства којим се аутор служи да би је остварио, не упуштајући се у неке посебне лексичке излете и експерименте, усредоточујући се радије на опјесмљену причу коју осрварује традиционалним поетичким облицима и, махом, конвенционалним језиком..
Дјеца ће тако, поновно, сазнати да за свој настанак имају захвалити сусрету тате и маме ( Сусрет ), да и дјечаци и дјевојчице “расту попут жеља “ ( Како расту дјеца ), да су лијепе ријечи оне наведене у пјесми “Лијепе ријечи” и тд. За ту сврху аутор влада довољном пјесничком вјештином и изричајношћу којом ће лако придобити дјецу, односно оно дјечје “ја” које тек учи како постати и бити личност. Том циљу подвргнута је читава збирка, посебице њен први циклус, заједно с дидактички обојеном посветом и уводном пјесмом.
Ђуро Маричић не бјежи од неприкривене поруке, предметнотематску грађу за ове своје стихове налазећи у кругу и суставу обитељског, школског и друштвеног одгоја унутар којег дјеца одрастају и живе. И изравно и алегоријски захваћа он у свијет дјетету познатих значења на начин
усклађен с уобичајеним гледањима и владајућим облицима понашања. Тиме се придружује оним пјесницима за дјецу који настоје на дјечји дух и машту дјеловати што изравније и дјелотворније, у оквирима онога што је дјетету најближе и најпрепознатљивије у његовом укупном раном искуству о свијету и себи у њему.
У циклусу “Звјерињак” носиоци поруке, с неизоставним комично – хунорним учинцима, јесу животиње као актери у причама и згодама у којим најчешће наступа модел изокренутог или, како је то у Маричића случај, помакнутог свијета, с повременим призвуком гротеске, као нпр. У пјесми “Дјечак и зец”, из првог одјељка збирке.
Карактер и изглед поједине животиње ( неизоставна стонога, жирафа, клокан ) диктира садржај приче, односно акција којом се затим долази до објективног значења што га твори фабула, из ње проистекли хумор и језик којим се све то реализира у пјесми. Аутор при томе увијек остаје у разини јасноће и смислености, без посезања за могућностима асемантичких структура.
У трећем циклусу збирке Маричић је најконвенционалнији . Својим читатељима нуди прољеће које “је радосно, / полетно пјевуши, / цвркутањем птица / налијева нам уши” (Зелено прољеће), говори о жетви слажући мозаик темељних слика и призора: “ Златно поље, жути клас. / Плаво небо, / шевин глас” ( Жетва ), одијевајући их у томе примјерено метричко одијело. Друкчијим приступом остварена је пјесма “Лептиров лет”. У њој аутор лирском миметиком успјева стиховима исцртати
непредвидиви лет лептира који као да “загонетну тражи путању./ / Чини се: у зраку му је тијесно.”
Ђуро Маричић јест онај / онакав пјесник за дјецу који се дјеци жели свидјети, који рачуна на њихову сурадњу, за којег љупкост свијета јест стање неопходно за показ дјетету које има у њ ући, неопремљено знацима супостојећих опасности. Потврђује тако темељну задаћу / тежњу пјесништва за дјецу у цјелини: приказ непромјењивог свијета, онаквог какав је дјетету у доба дјетињства најпотребнији, сигуран, фасцинантан и помало откачен, окупан сунцем зато “да дјеца, /сутра, кад свијетом крену, / расипљу свјетла бљештаву пјену" (Сунце и дјеца).
Збирку Како расту дјеца радо ће читати и дјеца и родитељи који расту заједно с њима.
Луко ПАЉЕТАК

The New Yorker
27/06/2017

Vreme pre interneta

U vreme pre interneta si imala običaj da sediš u fotelji sa knjigom otvorenom u krilu, da zuriš u daljinu ili proučavaš šare na zidu – da se prebacuješ tamo i ovamo između ta dva načina postojanja.

Pre interneta ponekad bi odlučila da nešto nacrtaš. Počela bi polako da praviš skicu u svesci, ne znajući šta će to na kraju biti, puštajući inspiraciju da te vodi, i onda – hop! – na crtežu bi se pojavio vijugavi razroki aligator.

Pre interneta si provodila duga letnja popodneva zevajući na jednom kauču, da bi onda ustala i prešla na drugi kauč, a onda odlučila da napraviš sebi lažnu F.B.I. legitimaciju. Uzela bi hartiju iz očeve kancelarije, nacrtala F.B.I. grb, potpisala se, oblepila je lepljivom trakom, stavila je u novčanik, pa je onda izvadila, ponovo je pogledala i vratila nazad sa tajanstvenim osmehom na licu.

Bila su to opojna vremena!

Pojavila bi se u nekom umetničkom centru u širokom radničkom kombinezonu, pogledala tacnu sa dragim kamenjem i rekla: “Ovo je tigrovo oko”, a prijateljica bi odgovorila: “Ne. To je opal”. A ti bi rekla, “Sigurna sam da je tigrovo oko”. I nije bilo načina da to proverite, da utvrdite ko je u pravu, osim ako neko ne bi pri ruci imao knjigu o dragom kamenju. “Da li neko ima knjigu?”, pitale ste, osvrćući se. “Da li neko ima knjigu o kamenju?”

Onda bi izašla napolje i žmirkajući gledala u nebo, sama u svom telu, bez mreža sa kojima se treba povezati, sama, bez ikakvih planova u tom svetu neznanaca obasjanih suncem.

Pre interneta si mogla da se preseliš u drugu državu i niko u novoj školi ne bi znao ništa o tebi. Ne bi iza sebe imala čitavu ličnu istoriju na internetu. Mogla si biti bilo ko. Naslonila bi se na školsku kasetu sa odsutnim pogledom na licu i dopuštala drugima da zamišljaju šta god požele. Da si oličenje ženstvenosti ili da si neka muškarača. Da si se u svom starom gradu družila sa jatom vrana. I onda bi, kada vide vranu, mislili da te ona sigurno poznaje, jer ti se telepatski sporazumevaš sa vranama i ponekad si bleda, jer ta moć veoma iscrpljuje…

A ako bi neko poželeo da otkrije šta se zaista dogodilo sa njegovom starom prijateljicom, ako bi hteo da je pronađe i napiše joj pismo da sazna da li je istina ono što se priča… šanse za to su bile neznatne.

Pre interneta si mogla da lenčariš na klupi u parku u Čikagu i čitaš Deana Koonitza, i to je bilo sasvim u redu, i niko ne bi znao da si to radila, osim onih ljudi kojima si to sama rekla.

Pre interneta, ako bi htela da proveriš neku činjenicu, verovatno bi morala da pitaš nekoga starijeg, nekoga kao što je starica koja je živela u vašem preuređenom podrumu. A onda bi završila gledajući “Most na reci Kvaj”, jer te je ona tako lepo zamolila da joj praviš društvo da nisi mogla da odbiješ.

Posle desetak minuta bi bila žedna, otišla bi u kuhinju po čašu vode i stajala tamo i gledala magnete na frižideru. Onda bi bez ikakvog razloga zaplesala, napravila nekoliko koraka, zapitala se da li bi trebalo da doradiš taj ples, sad odmah, tu gde si. “Možda ću režirati muzičke spotove”, rekla bi sebi. Ali nisi mogla odmah da proveriš šta režiseri rade i kako se to postaje; i dalje si samo stajala u zaglušujućoj podnevnoj tišini kuhinje, sama sa svojim mislima.

“Da li da isprobam ove olovke na onom tirkiznom papiru?”, zapitala bi se zureći u olovke pored telefona.

Umesto toga, progutala bi gutljaj soka i rekla: “Ooo”, kao ljudi iz reklame. Onda bi to isto uradila pred ogledalom, da vidiš kako to izgleda. Jer takvo je bilo vreme pre interneta. Svako je sam smišljao kako će se zabaviti.

Emma Rathbone, The New Yorker, 26.06.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 27.06.2017.

186 - Јули
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA