НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 10 - Page
188
Powered by: Mauri E. Monti, Italy
• Постоје два школска звона. Једно које звони ружно, на почетку и друго лијепо, на крају часа.
• Тражи наставница да Бошко наброји пет дивљих животиња, а он као из рукава: „Вук и четири зеца!“
• Је ли истина да ће дјеца која много спавају, кад одрасту, бити канцеларијски службеници?
• Кад видим да небом лете роде, покушавам да препознам која ће мами донијети секу или брацу.
• Кад год дјед иде за овцама, баба му одузме кубуру да не би устријелио јагње, мислећи да је вук у јагњећој кожи.
• Лаж и пожар се једнако брзо шире, али гашење траје различито дуго.
• Еурека! Стигла боља времена, Мирослав видио када су их истоварали!
• Драганов дједа оборио свјетски рекор у роњењу. Упао у воду прије шест мјесеци и још је тамо.
• Или наша школа има превише знања или ми премало узимамо од ње, али никако да јој га нестане.
• Заборавила баба наочаре код куће, а отишла у школу пред унука и кући довела друго дијете.
• Дуго сам се питао зашто су љети дужи дани, док нисам прочитао да се на топлоти све шири, осим каучука.
• Како се звијери не плаше кад морају да ноћивају у планини гдје нема никога?
Слободан Јанковић

• Кад Срби једном уђу у Европску унију живјеће много боље. Малтене - као Бугари.
• Разлика између обичне крађе и крађе на изборима је у томе што се у првом случају заврши у затвору, а у другом у власти.
• Јустиција није по JUS-у.
• Био би ред да нас Турци уведу у Европу пошто су нас из ње и извели.
• И наши политичари имају своју јавну кухињу. Зове се Америчка амбасада.
• То што прислушкују предсједника најбољи је показатељ да је предсједник равноправан са свим осталим грађанима.
• Леси се враћа кући. Неће у Европу!
• Србија је добила нову власт. То је идеална прилика да се заслуге око губљења Косова подијеле на равне части.
Миладин Берић

Jason Seiler, USA: Donald Trump >>>>>

***

• Коначно сам схватио да ... ништа не разумијем.
• Весели ме све што ме... не растужи.
• Отворено кажем Богу: Ја ово више не могу.
• Шта ми вриједи што имам кључ, кад немам рјешење.
• Одкад сам са женом више нисам... сав свој.
• У посљедњи тренутак схватио сам... да није тренутак.
• Тешко је без посла. С послом је још теже.
• Имам осјећај да се више ничега не сјећам.
• Играо сам отворених карата. Све док ме нису затворили.
• Апсолутно је све... релативно.
• Не свиђају ми се папини ставови. Они су увијек клечећи.
• Жена ме напустила кад сам јој признао да ми је драга... „свастика“.
Иво Мијо Андрић

• Мечка преспава целу зиму, а неки наши посланици преспавају читав мандат.
• Привреда Србије напредује брзином светлости. Премијер је те резултате мерио по мраку.
• Сарадницима је сломио кичму. Да му се лакше клањају.
• Наш труст мозгова отишао, пре Србије, у ЕУ, нашом економијом управља труст лопова.
• Кандидати на изборној листи, након избора одмах, скину маске. Да их не препознају они који су гласали за њих.
• Ми немамо Толстоја, али имамо рат па мир.
• Једино се злочини политичара над својим народом праштају!
• Профитабилно пословање РТБ Бор није суспендовано. На плаћеном је одсуству.
• У Бору не тако давно били су димњаци, из којих се пушио дим. У међувремену смо попушили.

• Пензионери су отворили широк фронт борбe против глади. Од контејнера до контејнера.
• Није ми проблем високи крвни притисак, већ ми је проблем ниска још отета пензија.
• Када код нас нестане криминал, више ништа неће бити.
• Боље да ми отму мишљење, него што ми отимају пензију. Јефтиње је.
• Када могу многи стручњаци да живе са фалсификованом дипломом, ја ћу са фалсификованим животом!
Миланче Митовски
• Недостају нам столари. Многи су неотесани.
• Нисам урадио коректуру свог новог рукописа. Ни мртав не бих двапут читао тако досадно штиво.
• Писац ове књиге није нарочито писмен, што читању даје посебну драж.
• Ово је слободна земља. О људима не бих овом приликом.
• Половина читалаца моје књиге није схватила шта је писац хтео да каже. Само зато што се онај други није довољно удубио у дело.
• Све моје књижевне вечери одржане су у време епидемија. Већина позваних ми јавља да због болести неће моћи да присуствује.
• Правдољупцима је досадило да годинама чекају на доношење закона о спречавању корупције. Мораће мало да подмажу.
• Банке су боље од девојака. Свака ми је дала.
• Ставио је тачку на своје дело. То је једини случај да је знак интерпункције правилно употребио.
• Верујем да су два и два пет. У афоризмима се ово више пута појавило као резултат.
• Знам да је кап мора исто што и море, али у овој капи не могу да пливам.
• Бродоломници су снобови. По цео дан су на сплавовима.
• Буквар је забрањен. Код слова В вођа није ни поменут.
• Добро је што је воћарство спало на најниже гране. Лакше се бере.
• Изгледа да нас стеже ластиш око струка. Сваки час пред Западом скидамо гаће.
• Лоши смо с математиком. Никако да се саберемо.
Ђорђе Оташевић
Ernesto Priego: some of his friends cartoonists

ДЕЦУ БОЛИ КАДА СХВАТЕ
ДА ИМ НИСУ СУПЕР ТАТЕ

Мисли тата да ја не знам
Деда Мраз је бајка
Мисли тата ал се вара
Исто ко и мајка

Кад споменем поклоне
За мене и брата
Ко у ватру да упадне
Мој несретни тата

Презнаја се размишља
Не зна шта да каже
Залутао Деда Мраз
Сви га редом траже

Није мени баш толико
До поклона стало
Било би ми много драже
Да не мора да ме лаже

И да кући дође сретан
Да остане истоветан
Као сваки други дан
Кад се враћа уморан

И да се насмеши и да се нашали
И да поверује све разуме мали

БИО БИ ОН ЈОШ ВЕЋИ ТАТА
ДА МУ НИЈЕ МАЛА ПЛАТА

М. М. Липолишки

ШАРЕНА ЛАЖА

Тата ја бих за рођендан НАЈКЕ
Ма дете из које си ти бајке
Знаш ли пошто су НАЈКЕ ?

Ма и ја сам био дете
Јахао сам сунцокрете
Правио сличуге фине
Од старе колске шине
Гађао праћком птице
Љубио девојчице
И цело лето ишао бос

Тата ја бих и БМX
( уместо сунцокрета )
О сине какав кикс
Шта ће ти БМX
Када већ имаш ПОНИ

Ма Ћале , сањаш снове
Сада су игре нове
Романсе ретко пале
У старту касниш Ћале

Говориш само фразе
Приче за мамине мазе
Данашња деца траже
Више од шарене лаже

Ни девојчице, нису исте
Као у твоје време
Увек уз оне стаће
Који шетају најке, фајерку, Версаће
А испод, није их брига
Да ли су усране гаће

Милан Маринковић Липолишки

• Џаба ми њих крпимо . Они деру , па деру .
• Власт је наш најјачи замајац. Стално нас замајава .
• Једни демонстрирају , други протестирају. И једни и други профитирају .
• Програм им стао на пола странице - а хоће да окрену лист ?
• Власт воли свој народ. Ужива у његовом повјерењу.
• Са кољена на кољено . Стално смо на кољенима .
• Рјешења су могућа. И ми и они смо п р о т и в .

• Опозиција је имала шта научити - колико ова Власт влада .
• Они и звиждуке протумаче као о в а ц и ј е .
• ло. Политички кружни ток -уђеш , а жао ти изаћи.
• Да не забораве шта су обећали , стално нам понављају .
Слободан Живановић
• Гладан народ чешће лучи пљувачку на политичаре, него на храну!
• Вид ми је у последње време толико ослабио, да више чак ни оно што видим, не видим!
• Не само да имамо злочинце за сва времена, него и за све узрасте!

• Чим сам видео фото - робот убице, био сам сигуран да на основу њега полиција неће моћи да га ухвати ни за главу, ни за реп!
• Место злочина је унапред обележено. Државном границом.
Нинус НЕСТОРОВИЋ
АНАГРАМИЗМИ ПЛУС
• И поред великих напора за описмењавање од стране великог Вука, и даље се наш народ писмености боји као од вука, а због тога што га сви и даље вуку, полумисменост му се опет неприметно увукла!
• Некада је за марке мерак могао да има свако, а сада их може носити друштвена крема само!
• Стари еп ми дира и срце и душу, када гледам како стоје још много пре него што и Рим паде, а то су познате - пирамиде!
• И непријатељ који ју је у пола рока крао пола, није успео у томе, јер је још увек остала лепа - Акропола!
• Нису се бојале јер су мале, па су ипак отишле да посете стари град, јер у сламе његове родио се Исус, а то је свети - Јерусалем!
• И најмрачнија вера сја када види леп – Версај!

• Чим су се венчали и ставили златну бурму, отишли су на медени месец да једу бар урму и пију у бар рум у златом украшену Бурму!
• Када идеш у Камбоџу изгледа као да ти неко кова грант, јер тамо је све јефтино када ти боса нога к` ватри заигра у свети - Ангкор Ват!
• Јело у сто он је наместио и пожурио да посети чудо природе амерички парк - Јелоустон!
• Као роб у броду у борбу је његов род ишао и изградио леп камени споменик буди у Индонезији што се зове - Боробудур!
• Свако би желео да крај реке радо коло заигра, али мора из опрезности да то ради около да не би пао у кањону реке - Колорадо!
• Ко жели да иде у било ком правцу ка риби и краби, мора да у броду и барки посети рај на земљи - Кариби!
• Свима је нашао много мана, па је зато решио да што брже иде на одмор кроз познати канал - Панама!
• Нигде није нашао толико добар за њу крој, па ју је одвео у - Њујорк!
• Тамо где вода брзо пада и на јан игра и тамо где свако гаји нара, налази се у свету од нај ранга водопад - Нијагара!
• Уместо да најпогрднијим речима све псујете по списку, најбоље је да то решите одмором у земљи Инка - Мачу Пикчу!

• Ниједне теразије не могу тачно измерити дали је боље терати у зајам и живети на Теразијама, него копати ко они који морају живети на - Копаонику!
• Док се неко у свету пали ко пас јер су у његовој близини копали спа, други се још оправданије нервира јер мисли да свима прети - апокалипса!
(Анаграмизми се састоје од превртања слова последње речи на крају афоризма и од тога су саздане све речи у афоризму – на принципу анаграма)!
Иван Русјаков
ДАМА У ЦРВЕНОМ
Дама је пошла низ улицу и сви су је чудно гледали.
Када се вратила, хтјела је да се истушира.
Било јој је нејасно, зашто најприје скида доњи веш? То је увијек долазило на крају.
А онда је укапирала да су јарко црвене гаће све што је тога дана имала на себи.
Каква срамота! Ово доба године није за јарке боје.
Перица Јокић

**

Пијана глава на сто пала
Просуте мисли, као флека
Сведоче шта оста од човека

Милан Маринковић Липолишки >>>>>

Умрле наде
Умрле сање
Умрло задње миловање

Никакве дражи живот не нуди
Осим самоће од које се луди

Вежем сидро ко кравату
И бацам га дно да нађе

ГЛУПОСТ СЕ МЕРИ ДО ПЕТЕ,
А ВИСИНА ОБРНУТО

Буди се Исток и Запад, Северина и ја. Ја је овде заменица, ту и тамо више од речце, речице, реченице. Као што је афоризам речица која се улива у реченицу. Да ја па ја није исти он, промене би биле видљиве голим оком, не курјим. Ако изглед не вара, ово личи на оно. А оно ни налик слици о себи. Један је био толико несебичан да је више волео власт него себе. Без обзира што се несебичност попустљивог властодршца мери бројем оних које је пустио низ воду.
Откад су мутиводе и преливоде у коалицији, демагози бистре политику. Ко је у коалицији са стоком - влада немуштим боље но матерњим. Кад предводник насамари присталице, престаје бити магарац.
Да власт није сласт, не би прочеље у игри “труле кобиле” прескакало и заскакало зачеље. Исто то, само друкчије: што су плате министара и посланика веће, пре ће бирачко тело приметити у чему је штос.
Да најбољи вицеви нису смешни и да није креативне визуелизације, не бисмо знали шта је подвојена личност видела у њему, у себи. Шта је хтела да каже, да прећути.
Ако вам звони десно, значи да су уши, ваши и наши у вези. Да ли су на истој таласној дужини, знају доушници. У потрази за својим идентитетом Едип је отишао најдаље. Отац нације – најдубље.
Чим смрад исплива на површину, афирмише се као пловни објекат. Предмет пажње. Када тип и прототип покрену серијску производњу, финални продукти су секундарне сировине. Мало је септичких јама колико је разметљивих сировина. Ако вас нико не шљиви на домаћем тржишту, ви сте брендирани за светску пијацу.
Заслепљени влашћу виде излаз у ћорсокаку. Где снага кладе ваља, не ваља се кладити на снагу аргумената. Док се невиност не докаже на суду, за почињено дело не могу вас двапут казнити, али могу вишеструко наградити.
Као у Дирекцији за мере, где је главни мерни инструмент плава коверта.
Илија Марковић
(My 1. these:)
Insisting on Logic as "General law", is believing that we may count Infinity! No, we can't!
... for sure, I do not have alternative to my "1. these". because, opposit postion is just BELIEVE in Logic as general law. that is, also, just Rationalist Methaphisic, to post Logic on eternal position. biggest in that type of Methaphisics were extra class philosopher Baruch Spinoza and big philosopher and extra influenced G.W.F. Hegel. Karl Marx was influenced by both, and uses theirs principles, which gives results in one period, but after one period collapsed or just changed image very much. changed in Schopenhauers way, and that is Will, or just blind Will. in Physics also comes changes (Spinoza was connected, in mind, with I. Newton Physics) and many are "not Logic". A. Einstein involved "observer" ("depends of observer") and with that comes Relativity. Quantum Physics also is "non-logical". there you may find: one particle, at same time, on different places... and so on. I am not against Logic, opposite, but not Logic as Methaphysical First Law! in ordinary life, or in Methaphysics, you must think about Will, or voluntarism. In Infinity??!! Who may think what will happen in Infinity??!! --- I use example of "good people". but, also, very bad people uses logic. for instance: 1 ) Aushwitz is absolutelly Logic. no any logical mistake, from theirs position. 2 ) Doctor Mengele is Logic. he uses war prisoners and make medical experiments on them. what he achieve is exact medical science. 3 ) Islam is Logical: each day, five times a day; nine circles around black cube; kill in name of Islam, that one will for sure goes in Islamic Heaven. --- yes, be carefull with logic. good weapons, and dangerous master!
Goran Klyayich
Viktor Ivančić
05/08/2017

Dnevnik čitanja: O općeprihvatljivim umorstvima

15. srpnja

Moja ovisnost o pisanoj riječi tolika je da svakoga jutra, odmah po ustajanju, počinjem čitati. Uz veliku šalicu kave (2 dl) pomno upijam poruku otisnutu na kutiji cigareta koja me, najprije, podsjeća na to da sam žaljenja vrijedna moralna ništarija, a zatim upozorava na stravične posljedice moje suicidalne navade. Na ovoj piše: “Pušenje ubija. Pušenje ubija. Pušenje ubija.” Pri čemu je zadnja trećina teksta ispisana ćirilicom.

Ako pušenje ubija, a ja pušim, znači da ubijam. Doduše, samoga sebe, ali – zašto to radim tri puta? Odnosno – zašto mi se to tri puta stavlja do znanja? Istinabog, razmišljam i ovako: ako sam kao osoba sklona pušenju osvjedočeni zločinac (pritom nepopravljiv, jer ne odustajem ni nakon pročitanih upozorenja), dakle netko tko ne zaslužuje milost, ne bi li onda činjenica da svojim pušenjem pridonosim uklanjanju upravo takvoga jednog zlotvora iz zdravoga tkiva društva trebala poslužiti kao olakotna okolnost? Možda je zbog toga poruka na kutiji tri puta ponovljena, da me ohrabri na čin nekažnjiva i općeprihvatljiva umorstva?

Zadnji kontingent cigareta doteglio sam početkom srpnja iz Sarajeva – da budem iskren: radilo se o velikoj putnoj torbi nakrcanoj štekama duhanskog naoružanja što sam je kao zadnji podlac prošvercao preko granice, jer je dunhill tamo za trećinu jeftiniji nego ovdje – te sam shvatio (iako moj nikotinom devastirani mozak radi znatno smanjenim intenzitetom) da je poruka upozorenja, valjda prema nekoj administrativnoj odluci ili zakonskome paragrafu, otisnuta na tri različita jezika: bosanskom, hrvatskom i srpskom. Ili hrvatskom, bosanskom i srpskom?

To što natpis zvuči potpuno jednako na svim spomenutim jezicima, nije razlog da bude odštampan samo jednom, budući da je kao takav svima savršeno razumljiv, nego baš preko njega – naime preko njegove utrostručene identičnosti – valja naglasiti jezične ekskluzivizme i međusobne nacionalne različitosti. Jako inteligentna strategija. Otprilike kao da osoba sa staturom miješalice za beton, teška nekih stotinu i četrdeset kilograma, zaneseno drži televizijsku propovijed o prednostima makrobiotičke prehrane i glodanja sirovoga povrća. Ili kao da katolički biskup s oltara larma protiv pošasti pedofilije, a svi znamo da…

Kao potpisnik zloglasne Deklaracije o zajedničkom jeziku – a to je ovdje ubilježeno za veći grijeh i od duhanske ovisnosti – ne mogu da se ne obradujem konačnom efektu: upravo inzistiranje na jezičnoj različitosti osnažuje i promiče jezično zajedništvo. Što više nacionalne fikcije, to više provala realnosti unutar zadanoga žanra. Što je više kleveta i laži, isti nam je miliji i draži.

Da sam na mjestu vrhovnoga administrativnog uma, zaduženog za pitanja nacionalne higijene, razmislio bih o tome da se ne samo pušenje, nego i svako spominjanje pušenja proglasi štetnim, pa bi možda i parole na kutijama cigareta evoluirale u svrhovitije oblike. Na primjer: “Hrvat ubija. Bošnjak ubija. Srbin ubija.” Što bi, uzgred budi rečeno, vjernije odražavalo situaciju na terenu.

Mnogi su narodi na zemaljskoj lopti razdruženi s pameću, ali ovi naši su – kako nedvosmisleno potvrđuje štivo konzumirano uz jutarnju kavu – tri puta luđi od cjelokupne konkurencije. Ima li ičega grotesknijeg od administrativno potpomognutog diferenciranja kojim svi akteri ispadaju budale na isti način?

Glupost ubija. Glupost ubija. Glupost ubija.

Nešto kasnije

Jedva da sam sažvakao nekoliko desetaka stranica, a Jo Nesbo je već posijao tri leša. Sve žrtve su žene. Dvije od njih ubijene su tako što im je u usnu šupljinu silom ugurana posebno konstruirana metalna kugla, a zatim su, nakon što je povučena crvena vrpca koja je virila s vanjske strane usana, iz kugle izbile igle duge sedam centimetara, njih petnaestak, proburazivši im nepca, obraze, nozdrve, bradu, jednjak, očne jabučice i stražnji dio mozga. Smrt je, međutim, izazvana slijevanjem krvi iz rana kroz dušnik do pluća, što je dovelo do zastoja u radu srca i onoga što će patolog nazvati cerebralnom hipoksijom; drugim riječima: žrtve su se ugušile u vlastitoj krvi. Detalj koji zbunjuje policijske forenzičare – jer ovi još nisu upućeni u tajnu metalne kugle – je što su ubodne rane u njihovim ustima nanesene iznutra.

Treća je žrtva, pak, obješena s najviše skakaonice ispražnjena bazena, ali na tako dugačkome neelastičnom užetu da se krupno ženino tijelo, kada se na tri metra iznad dna bazena omča zategnula, nije dalo zaustaviti, već se otrglo od glave i potmulo tresnulo o tlo. “Glava i vrat ostali su da vise o omči. Nije bilo mnogo krvi. A onda se i glava prevrnula, skliznula iz omče, pala na plavi gornji deo Maritine trenerke i zvučno otkotrljala niz pločice.”

Budući da roman (Oklopno srce, Laguna) zaprema preko sedamsto stranica, Nesbo bi, nastavi li ovim tempom, mogao u disciplini tamanjenja nevinih pripadnika ljudske vrste dosegnuti efektivnost Philipa Morrisa ili barem Tvornice duhana Rovinj. Što se maštovitosti tiče, već sada ih uvelike nadmašuje i doimlje se poput nekoga tko je tajne zanata izučavao kao promatrač u nekoj od naših Pakračkih Poljana.

Lukav je Norvežanin: cjepidlačkom literarizacijom okrutnosti ubada naoštrenim iglama, noževima i drugim hladnim oruđima u centralni etiološki mit zapada o civiliziranom društvu, jer proces civiliziranja društva, prema Norbertu Eliasu i kompaniji, temelji se na eliminaciji okrutnosti i nasilja iz svakodnevnog života, s vodećom predodžbom u vidu svetosti ljudskoga tijela, njegovoj punoj autonomiji i intaktnosti.

Nesbo – utvaram, trčim pred rudo – poručuje Eliasu i ekipi da nasilje u modernoj zapadnoj civilizaciji nije eliminirano, već je tek deložirano, stavljeno pod patronat centara čija je pozicija u socijalnoj mreži izmještena u odnosu na onu koju zauzima “običan građanski subjekt”, pa ako se stječe utisak da nasilje odsustvuje iz odnosa među pojedincima, to je zato jer ga kontroliraju sile do kojih pojedinci ne mogu doprijeti. Sve dok, dakako, na scenu ne zakorači pravdoljubivi, depresivni i opijumom omamljeni detektiv Harry Hole.

Ipak, ovo mi se čini pomalo teškim za lako ljetno štivo. Bit će ga dobro, radi ravnoteže, razblaživati nešto lakšim lakim ljetnim štivom. Elem, Zygmunt Bauman: Modernost i holokaust.

Nešto kasnije

Pušenje ubija. Pušenje ubija. Pušenje ubija, čak i na ćirilici… No smrt siju i mnoge druge pojavnosti. “Ne biste li bili sretniji da sam vam mogao pokazati da su svi počinitelji bili ludi?” pita historičar holokausta Raul Hilberg, a citira ga Zygmunt Bauman. Za razliku od raspištoljenog Nesboa, znameniti sociolog bavi se kategorijalnim umorstvima, jer “genocid se od drugih ubojstava razlikuje po tome što kao svoj objekt ima kategoriju”. A to opet znači da u zoni počinitelja ne defiliraju psihopate i demoni, umno poremećeni krvoloci, pa niti strastima zadojene mase, već – učinkovita birokracija.

Kapitalna Baumanova studija izvorno je objavljena 1989., a u Hrvatskoj se pojavila tek ove godine, u izdanju TIM pressa i izvrsnome prijevodu Srđana Dvornika. Njezina – za ta doba – iznimno izazovna teza je da genocidni projekti, uključujući tehničke resurse koji omogućavaju njihovo provođenje, ne samo što su potpuno kompatibilni s modernom civilizacijom, nego ih je ona uvjetovala, stvorila i isporučila. Holokaust tako nije na neki tajnovit način izbjegao sraz sa socijalnim normama i institucijama modernosti – što je dotad bilo omiljeno tumačenje, jer su ove tobože izumljene kao brana od “barbarstva” – već su upravo te norme i institucije učinile holokaust ostvarivim.

Sveobuhvatno ubojstvo iziskivalo je da se rulju zamijeni birokracijom, a kolektivnu srdžbu – koja je kao oruđe masovnog uništenja “žalosno primitivna” i nedostatna za “velike planove” – poslušnošću spram autoriteta. Ovo potonje je podrazumijevalo i proces distanciranja od moralne odgovornosti. A konačni je cilj – zadan od strane rasistički raspoloženih vođa – veličanstvena vizija boljeg i radikalno drugačijeg društva. Moderni genocid je, utoliko, “element socijalnog inženjeringa, namijenjen stvaranju socijalnog poretka usklađenog s projektom savršenog društva”.

Središnja Baumanova metafora je takoreći poljoprivredna, točnije vrtlarska: moderna kultura je kultura vrta. Ona se definira kao projekt idealnog života i uređenja ljudskih odnosa, nastao iz nepovjerenja prema prirodi. Umjetni poredak vrta – odnosno društva kao vrta – zahtijeva, između ostaloga, brižno uklanjanje korova, e da bi korisne biljke mogle niknuti i rasti u punome sjaju. Genocid je samo jedan od neizbježnih poslova što ih moraju obavljati ljudi koji društvo tretiraju kao vrt. Plijevljenje korova iz te je perspektive stvaralačka, a ne destruktivna aktivnost. Ubijanje nepoželjnih socijalnih skupina nije djelo uništavanja, već stvaranja. Likvidacija je kreacija.

Sve to, upozorava Bauman, uopće ne iznevjerava duh modernosti. Ali budući da je paralelno čitanje vražja rabota, pogotovo ako ti noćni ormarić nalikuje prekrcanoj tezgi na tržnici, naizgled trivijalnoj slikovitosti Nesboa ne uspijevam uteći, jer mi se – kada je riječ o dilemi da li do genocida dolazi unatoč ili zahvaljujući procesu civiliziranja – njegov prizor, uz uvjet da ga prigodno omasovimo, čini itekako karakterističnim, skoro pa baumanovskim: moderna civilizacija svako malo guši se u vlastitoj krvi, a akademska forenzika zaprepašteno zdvaja nad činjenicom da su ubodne rane nanesene iznutra.

Nešto kasnije

No ono što mi, krajnje neprikladno, zaokuplja misli – budući da čitanje provocira i sjećanje na pročitano – jest neosporan povijesni podatak da je Zygmunt Bauman svoju studiju pisao u isto vrijeme kada je Franjo Tuđman stvarao svoje grandiozno djelo s naslovom Bespuća povijesne zbiljnosti. Obje su knjige objavljene 1989. i bave se istom temom: masovnim ubojstvima, to jest “zločinbenim činidbama”, “sveudiljnim zlosiljima” i mnogim sličnim tvorbama koje štrcaju iz neoustaškog vokabulara hrvatskog historičara.

Ali dok je Bauman sav usmjeren ka cilju da svoje uvide ispostavi kao upozorenje, kao prilog nastojanju da se zločini ne ponove, pozicija Tuđmanova je dosljedna negacija njegove. Osnovna poruka spomenute kupusare – koju sam iz mazohističko-publicističkih razloga detaljno iščitao još prije nekih četvrt stoljeća – jest da genocid, koliko god djelovao neugodno, ne mora biti tako loš. Jerbo “genocidne promjene” – sada, preporučujem, dublje udahnuti – “dovode do etničke homogenizacije pojedinih naroda, do većeg sklada nacionalnog sastava pučanstva i državnih granica pojedinih zemalja, pa to može” – što to može? – “pa to može imati i pozitivne učinke na kretanja u budućnosti u smislu smanjivanja razloga za nova nasilja i povoda za nove sukobe i međunarodne potrese” (str. 163).

Eto upečatljive scene: godina je prijelomna, pucaju totalitarni lanci, ruše se utopijska carstva, spaljuju crvene zastave, pokapaju iluzije, a dva akademska trudbenika, na dva kraja Europe, opsesivno se bave istom građom i drhte u groznici intelektualnog angažmana: tamo Bauman, ovdje Antibauman; tamo sociolog i uvjereni humanist, ovdje povjesničar i politički kriminalac. Ono što Bauman vidi kao zastrašujuću opasnost, Antibauman doživljava kao neslućenu mogućnost; u Baumanovim opomenama Antibauman prepoznaje šanse…

…jer cijelu tu priču oko društva i društvenoga raslinja on sagledava iz perspektive okorjela vrtlara. Jedina je nezgoda što mu je, demokratskom voljom hrvatskoga naroda, naposljetku svečano predana motika u ruke. Pa je sav onaj korov, posljedično, najebao. Daleko od toga da se dogodila kolektivna zabluda, naime, nema nikakve dvojbe da je Tuđman, prije nego se demokratski okrunio, više nego precizno najavio kakvome društvenom idealu valja težiti i kakve se “zločinbene činidbe” moraju dogoditi da bi taj ideal bio dosegnut.

Naši ljudi naprosto imaju povjerenja u svoj znanstveno-akademski kadar.

Što onda znači prevesti i objaviti Modernost i holokaust tri desetljeća kasnije, nakon što je Antibauman temeljito etnički očistio obradivu parcelu i ostavio u amanet pravilnik oko uređenja vrta?

Ništa, osim sitnoga ciničnog dodatka. Kasno Zygmunt u Hrvatsku stiže… a i kad dođe, jedva da će na njega itko obratiti pažnju.

Nešto kasnije

Dramu Aziz moga druga Predraga Lucića – u podnaslovu nazvanu još i Svadbom koja je spasila svijet, a pisanu po motivima Pira malograđana Bertolta Brechta, i to prije jedanaest godina – čitam po treći put. Ne samo zato što je Predrag još tada anticipirao ono što je sada središnja drama ove zakuhale Lopte, već je prigoda posebna i u lokalnim okvirima, budući da Dino Mustafić postavlja komad za ovogodišnje Splitsko ljeto.

Iz razgovora s Dinom razabirem da je stvaralački nervozan i udubljen u najfinije detalje. Hoće li inteligentnu ironiju uspjeti na sretan način prenijeti na scenu i naglasiti u pravim momentima? Kako tekstualni otrov rasporediti tako da gledaoca zadrži u tjelesnome nesporazumu, gdje bi se ovaj rado nasmijao, ali baš i ne može pošto ga je zabolio stomak?

Nemam, srećom, takvih briga, i ovaj put, budući da mi je sadržaj komada dobro poznat, opušteno uživam u izvedbi na papiru, u Predragovoj nenadmašnoj spisateljskoj eleganciji, koja dolazi do izražaja čak i u napomenama uz pojedine prizore, dakle u onome neizvedivom na bini. Na primjer: “Put je nešto tamnija, a pogled nešto tužniji no što se pristoji donijeti na svadbu.” Na primjer: “U svadbenu dvoranu stižu tri interventna mudraca…”

Kako će pak ono izvedivo uvaženi gledatelj procesuirati, ne znam. Da se naceri kada Gašpar na jednome mjestu pita “zar je moguće da nitko od vas nije čitao moje oglede o Drugom pod naslovom ‘Nema Trećeg’”? Ili da mu sijevne u želucu kada Baltazar kaže da je “veličina nesreće katkad upravo proporcionalna važnosti trenutka”? Ili da se smrzne kada Aziz – čije ime na njegovu jeziku znači moć – napokon progovori: “Moć koja strahuje je strah koji je slučajno moćan.”

A čitatelj koji pomisli da sam se u ovoj dnevničkoj bilješci izbjegao baviti regularnim zločinstvima, mogao bi grdno pogriješiti, samo zato što je, za razliku od gledatelja, zbrisao u čitateljski zaklon. Jer radi se o susretu s Drugim, zaboga, a tu sve sluti na raskošnu eksploziju, i veliko je pitanje – čak i ako zanemarimo lica i kulise – u kakvim će komadima publika napustiti ljetnu scenu.

Nešto kasnije

Pušenje ubija. Pušenje ubija. Pušenje ubija. No ne miruje ni Nesbo, koji mi je isporučio četvrti leš. Žrtva je ovoga puta muškarac. Upotrijebljeno oružje: “superlepilo”, toliko snažno da ga možeš ukloniti s kože jedino na način da istu oguliš. Rečenome muškarcu, elem, najprije je zalijepljena traka preko usta, potom mu je izbrijan potiljak, potom mu je koža od potiljka do pete pedantno premazana “superlepilom”, a naposljetku ne mogu odoljeti napasti da opis onoga što slijedi prepustim samome Norvežaninu koji kroz usta sada već prilično trijeznoga Harryja Holea evidentira

“…da je počinilac, kada je završio svoj posao, položio Elijasa u kadu, sačekao neko vreme da lepak uhvati, a potom samo malo odvrnuo česmu i ostavio Elijasa da se polako utopi. A onda je otpočela Elijasova trka s vremenom i smrću. Nivo vode polako je rastao, a njegova snaga je isticala. Sve dok ga strah od smrti nije sasvim obuzeo i nagnao ga na očajnički pokušaj da se oslobodi. I uspeo je – otrgao je najjači deo svog tela sa dna kade. Desno stopalo. Naprosto ga otkinuo, videli ste kožu na dnu kade. Krv je šiknula u vodu, a Elijas je lupao stopalom o dno ne bi li dozvao svoju gazdaricu u prizemlju. I ona ga je čula.”

I? Kada ga je čula, što je poduzela?

Ništa. Mislila je da njezin stanar “ima žensko društvo”.

Bog te Nesbo!

Nešto kasnije

Bauman pledira za novu sociološku teoriju morala, jer smatra da je ortodoksnoj sociologiji – prema kojoj je društvo neka vrsta tvornice morala – potrebna bitna revizija. On, naprotiv, tvrdi da moral nije proizvod društva, već nešto čime društvo manipulira, te da se sam proces socijalizacije sastoji od manipulacije moralnom sposobnošću: sposobnošću pojedinca da, lišen vanjskih utjecaja, razlikuje ispravno od neispravnog. Moralno ponašanje stoga najčešće znači zauzeti stav koji je suprotan stavu vlasti i javnog mnijenja, koji je dakle otpor društvenom konsenzusu.

Iskustvo holokausta pokazalo je da postoje prilike kada se treba više bojati onih koji se pokoravaju zakonu nego onih koji ga krše. Najužasnija provala zla, drugim riječima, nije proizašla iz raspada poretka, već iz krute i besprijekorne vladavine reda.

U argumentaciji, Bauman se tu obilno poziva na svojedobno ozloglašeni eksperiment Stanleya Milgrama (to je ono sa strujom, kada su ispitanici pokazali spremnost da nepoznatim žrtvama nanose bol elektrošokovima visoke voltaže dok god su odgovornost za to preuzimali voditelji istraživanja), koji je izazvao silan nemir u stručnim i širim krugovima zbog otkrića da u običnome čovjeku i njegovoj težnji da se slijepo pokorava autoritetu leži “latentni Eichmann”. Time je Milgram, veli Bauman, dokazao da je okrutnost u mnogo snažnijoj korelaciji s odnosom autoriteta i subordinacije nego s osobnim karakteristikama počinitelja, odnosno da imamo posla sa “socijalnom proizvodnjom nečovječnosti”.

Što, međutim, kada socijalna proizvodnja nečovječnosti nastupa pod parolom brige za ljude i razvija humanitarnu zastavu? Ta metastaza razvoja skupne “moralne tehnologije” do današnjih dana, kada ona postaje uobičajena ideološka štaka vlasti, malo je gdje tako efektno rasvijetljena kao u knjizi Eyala Weizmana Najmanje od svih mogućih zala (Multimedijalni institut). Weizman se bavi “humanitarnim nasiljem” i politikom “manjeg zla”, s temeljnom poantom da je – kada politička moć zloupotrijebi institute poput humanitarizma ili ljudskih prava – ublažavanje nasilja dio same logike nasilja. Suvremene državne okrutnosti u ratnim okolnostima, recimo, obično su rezultat strogo racionalnih proračuna: održavati nasilje na dovoljno niskom stupnju da se ograniče masovna stradanja civila, ali na dovoljno visokom da se perpetuira njihova patnja i osigura ratna pobjeda.

Toga se prisjećam (jer čitanje potiče i sjećanje na pročitano) zato što je Weizman, primjerice, opisao izraelsku opsadu Gaze, barem u pogledu kontrole isporuke električne energije, kao izvrnuti Milgramov eksperiment. Razlika je bila u tome što su i struja i žrtve u Gazi bile stvarne, te što se nije radilo o postupnom povećanju jakosti struje, već o njenom postupnom smanjivanju, s ciljem da se uništi infrastruktura potrebna za održavanje života i stanovništvo dovede na rub fizičkog preživljavanja, ali ipak ne prouzroči “humanitarna katastrofa moralno nesnosnih razmjera”. Odluku o količini isporučene struje donosio je izraelski Vrhovni sud, a savjetovale su ga osobe s autoritetom, znanstvenici, inženjeri i humanitarni stručnjaci.

Eksperti, a ne zločinci.

Nešto kasnije

Kako bi čitanje, po mome shvaćanju, trebalo biti i jedan od ugodnijih vidova desocijalizacije, ovo što činim pomalo sliči na izdaju. Dijelim utiske, brbljam, komuniciram, i to oko nečega što, između ostaloga, radim i zato da izbjegnem komunikaciju. Izdaja važnijih entiteta – poput domovine ili nacije – nikada mi nije predstavljala problem, no izdaja vlastitih navika (da ne kažem principa) obično mi teško pada.

Dosad, desocijalizirao sam se dosta solidno, kako na fizičkome, tako i na elektronskom planu. Nikada se nisam pridružio ni jednoj društvenoj mreži. Ne znam uopće kako se ulazi u imperij fejsbuka. Ne radim selfije, ne lajkam, ne šeram, tu i tamo podrignem, a i to relativno diskretno. Jedva sam uspio naučiti služiti se mejlom, tek da bih mogao redakciji poslati tekst i ispuniti radnu obavezu. Posjedujem mobitel veličine kutije šibica, za hitne intervencije, model što ga je koristio Sin božji na Golgoti da bi s krvlju zamašćenog križa upitao Oca zašto ga je ostavio. Znatan dio godine provodim u mjestu na otoku koje izvan turističke sezone broji manje od stotinu stanovnika.

I što sada predstavlja ta perverzija, da izvještavam širi krug ljudi o svome čitanju, a čitam zbog toga da se osamim?

Nenad Popović u svojoj friško objavljenoj knjizi Dnevnik iz grada P. (Durieux) – koja mi je stigla poštom, pa sam je doslovno progutao u jedno i pol poslijepodne, jer Nenad piše božanstveno, baštini nešto od stila sofisticiranog grintanja, lepršave sarkastičnosti i poetski intonirane mrzovolje starih majstora, à la Dürrenmatt, na primjer, pa se uhvatiš kako cokćeš jezikom i zadovoljno klimaš glavom čak i nad fragmentima (doduše rijetkim) gdje s piscem ne dijeliš u potpunosti “pogled na stvari” – Popović dakle veli da je čitanje, prakticirano na klasičan način, zapravo izmrežavanje. “Kako podrazumijeva šutnju, suprotno je dominantnom modusu integriranosti.”

I sad se ja, eto, upuštam u integriranje na pretpostavci izmrežavanja. Jasno mi je, doduše, da Ozrenu Kebi, idejnome tvorcu i naručitelju ovoga dnevnika, ne mogu ništa odbiti. Kada sam stavljen pred mučan izbor da iznevjerim ili Ozrena ili sebe, uvijek ću se upustiti u ovo drugo.

Bijedan sam, ukratko, prakticiram politiku “manjeg zla”.

Nešto kasnije

Pa kad smo već kod neukusnog autanja (ako se kurvamo, kurvajmo se do daske!), revno dojavljujem općinstvu da sam na svoje pribježište na Šolti (otok u neposrednoj blizini Hrvatske) dopremio tri nabrekle fascikle pune knjiga.

Dobro ste pročitali – fascikle. Jer te knjige štancam uz pomoć printera i onda ih uredno zaklamam ili uvežem spajalicama. Za tu blagodat zahvalan sam ponajviše Andreju Nikolaidisu, koji u zadnje vrijeme na portalu Plima redovno objavljuje duge eseje i teorijsko štivo koje me zanima. Budući da sam u dobi kada vrlo rijetko čitam samo jednu knjigu od početka do kraja, već manipuliram s više njih istodobno (zato se Bauman i Nesbo tako bolesno ukrštaju), ljuštim te zalihe permanentno, u dozama duplog pelinkovca. U narednim danima čeka me zaostalo gradivo s limunom i ledom: Istorijski kapitalizam Samira Amina, pa Sloboda i politika Hanne Arendt, pa esej o Benjaminu Borisa Groysa, pa Velika politika Roberta Esposita…

Jedan takav (kraći) zaostatak drmnuo sam baš prije nego ovo pišem, a ranije sam ga bio prebacio na papirni medij s portala Proletter. Isplatilo se, jer pronicljiviji esej o jugoslavenstvu od onoga što ga je za spomenuti portal sročio Dinko Kreho odavno nisam pročitao. Kreho, rođen osamdesetih, odrastao u vrijeme “postjugoslavenske neoliberalne distopije”, tj. u “doba bez budućnosti”, objašnjava da “jugonostalgija” od koje on boluje nije okrenuta prošlosti, već bi se najkraće mogla opisati kao nostalgija za budućnošću. “Jugoslavija” je za njega ime za određenu budućnost koja se nije realizirala, “ali čije obećanje istrajava, makar i u sablasnom obliku”.

Sablast koja ima takvu omladinu ne mora se bojati za svoju budućnost!

A sve to printanje, klamanje, pohranjivanje knjiga u fascikle (uključujući tekstove koji prizivaju sablasne utopije), iznova me vraća onoj Baumanovoj vrtnoj kulturi. Bio bi, naime, neoprostiv grijeh sastavljati izvještaj o čitanju bez napomene da on nastaje u zemlji koja je praktički ostala bez knjižara. U Splitu, gradu od blizu četvrt milijuna duša, trenutno radi samo jedna, a i ona ovih dana trguje školskim udžbenicima, te je mudrije u nju ne ulaziti. U drugim hrvatskim gradovima situacija je još i gora. Potpuni slom knjižarske mreže ne izaziva ni približno slično uznemirenje kao kada je riječ o propasti Agrokorova carstva, štoviše, nestanak knjižara kao da ovdašnja javnost i ne zamjećuje.

Budući da se u tržišnu ekonomiju ne razumijem – osim što mi ide na kurac – ponudit ću nešto mističnije, pa utoliko i vjerodostojnije objašnjenje. Radi se, dakle, o logičnoj i zasluženoj krajnjoj konzekvenci prvobitnog zamaha u kreiranju projekta nacionalne kulture, onog udarca motikom što ga je zadao vrhovni vrtlar, Antibauman, nakon čega su iz hrvatskih biblioteka i knjižara uklonjene i uništene stotine tisuća knjiga tiskanih na jeziku za koji je odlučeno da nam bude strani.

Bilo je to na početku devedesetih, a od tada do danas, od prerane smrti Antibaumana do naših dana, u hrvatskim knjižarama nismo mogli kupovati knjige tiskane na jeziku za koji je odlučeno da nam bude strani, jerbo se – čak i uz odsustvo vrtlarevih dekreta – kroz slobodno kapitalističko tržište provodila politika nacionalističke države. Danas u tim knjižarama nema ni knjiga tiskanih na jeziku za koji je odlučeno da nam bude naš, iz prostog razloga što više nema knjižara.

Od Gerarda Haddada (Biblioklasti, Antibarbarus) mogli smo naučiti da je uništavanje knjiga bila tradicionalna opsesija mesijanskih i milenarističkih pokreta (kakav je bez dvojbe bio HDZ), koji su time najavljivali svoje totalitarne aspiracije. Također smo mogli naučiti da je uništavanje knjige Drugog uvijek izraz rasističke mržnje. Međutim, mržnja prema knjizi Drugog – tumači Haddad – samo je prikrivena forma mržnje prema vlastitoj knjizi.

I eto fatalnoga raspleta: likvidacija knjige Drugog označila je tek početak neumitna procesa uništavanja vlastite knjige, koja je – bez lomača, rezališta i slične pompe – učinjena nedostupnom.

Prebacimo li sve to u zonu samoga jezika, kao organskoga gnojiva onoga vrtnog koncepta nacionalne kulture, pitanje glasi: Što znači iskazivati rasističku mržnju prema jeziku Drugog ako je taj jezik isti kao tvoj?

Tu, drugarice i drugovi, leži sva tajna one cinične parole na duhanskome proizvodu što smo je spomenuli na početku ovoga dnevnika. Taj “triput ura” za različite jezike – “Pušenje ubija. Pušenje ubija. Pušenje ubija.” – nije ništa drugo nego više puta podcrtani izraz samoprezira, k tome tiskan na toksičnom artiklu koji izaziva ovisnost.

26. srpnja

Nesbo je servirao peti leš.

Moguće je da sam to ja, s dogorjelom cigaretom među usnama.

Analiziraj.ba, 27.07.2017.

Peščanik.net, 05.08.2017.

Igor Jakovenko
05/08/2017

Kadirov kao posebna grana vlasti

Rat protiv homoseksulaca u Čečeniji, započet s idejom borbe do istrebljenja, svakim danom biva obogaćen nekom novom formom. Nedavno je Novaja gazeta objavila podatke i dokaze o masovnim kažnjavanjima čečenske LGBT+ populacije samosudom, progonima i ubistvima bez podizanja bilo kakvih tužbi i sazivanja suda. Sada ih optužuju i gone za ekstremizam. Na burno reagovanje svetske javnosti, vlasti Čečenije odgovaraju da u njihovoj republici nema homoseksualaca, niti ih može biti. „Sve su to samo izmišljotine, obične gluposti jer u Čečeniji nema homoseksualaca“, objasnio je Ramzan Kadirov u svom intervjuu datom sportskom uredniku američkog televizijskog kanala HBO Dejvidu Skotu i potom precizirao: „A ako se par njih slučajno i provuklo, vodite ih sa sobom u Kanadu – hvala Alahu – što dalje od nas“. On je dodao da su „svi ti gejevi neljudi, šejtani u ljudskom obličju i da je krajnje vreme da zauvek budu prokleti!“

Ruski pravosudni sistem nema ni najmanju šansu da istraži bilo kakav prestup ili zločin na teritoriji Čečenije, pa i van nje ako iza njega stoji lokalna čečenska vlast. Dokaz tome je primer Ruslana Geremejeva, jednog od glavnih osumnjičenih za organizaciju ubistva Borisa Nemcova kojeg ruski istražni organi ne samo da nisu mogli da uhapse, već im nije data prilika ni da ga bilo šta upitaju.

Ramzan Kadirov se ničega ne boji. On ima licencu za bilo kakvo nedelo i svinjariju u svojoj republici, koju mu je izdao lično Vladimir Putin. Jedino što ga u ovoj situaciji pomalo nervira su mnogobrojni protesti koji dolaze od strane međunarodne zajednice. Prvo se Kanada razgalamila, pa je onda i gospođa Merkel imala štošta da primeti, a potom je i britanski parlament počeo nešto da zvoca i zanoveta, pri čemu to nisu bile tek prazne reči. Ove optužbe su bile potkrepljene izjavama svedoka koji su pobegli od smrti u Čečeniji i privremeno se nastanili u nekoj od evropskih zemalja. I kako bi sprečili da se i ubuduće slične stvari ponavljaju, čečenske vlasti su se dosetile da za homoseksualcima izdaju poternice, stavljajući ih tako pod sumnju da sarađuju sa Isisom. Internet portal Kavkaz.Realije nedavno je objavio vest kako čečenski policajci upadaju u stanove roditelja i najbliže rodbine pripadnika LGBT+ zajednice i od njih zahtevaju da potpišu izjave kojima potvrđuju da su im deca otišla u Siriju. Tom prilikom kadirovci plene dokumenta i lične stvari navodno osumnjičenih „šejtana“, da bi potom taj isti „zaplenjeni materijal“ tobože pronašli u Siriji i upotrebili ga kao dokaz za podizanje optužnice o njihovoj saradnji s teroristima.

A u Siriji je Kadirov kao kod svoje kuće. U Rusiji svi znaju da u slučaju nekog problema sa teroristima nema nikakvog smisla obraćati se ruskim vlastima. Potrebno je samo kako valja zamoliti Kadirova i on će vam rešiti sve probleme. Na primer, supruga Sergeja Uhanova, stanovnika ruskog grada Saratova, primila je islam i sa dvoje maloletne dece pobegla u Siriju. Sergej Uhanov se obratio za pomoć Kadirovu i gle’, uskoro se dogodilo čudo: deca, koju su zajedno s majkom zaustavili turski graničari, bezbedno su vraćena ocu.

U Putinovoj Rusiji je stvorena partikularna institucija vlasti koja se nijednom jedinom rečju ne pominje u ustavu. Njen status i ovlašćenja su faktički neograničeni – i geografski i funkcionalno. Vlasti Jekatarinburga su odlučile da izgrade novu sportsku halu za hokejaški klub Automobilist. Nekada davno na tom mestu je grad planirao da izgradi džamiju, a danas tamo stoji jedna prlično neugledna baraka nekada namenjena radnicima s okolnih građevina i u zemljišnim knjigama upisana kao privremeni objekat, ali nju lokalni muslimani doživljavaju kao „privremenu džamiju“. Gradske vlasti svojim sugrađanima muslimanske veroispovesti nude sedam lokacija, sedam raznih varijanti za izgradnju nove džamije, ali oni uporno nastoje na tome da se ona izgradi baš na onom mestu gde grad planira da gradi svoju ledenu dvoranu. I šta mislite, kome su se uralski muslimani obratili za pomoć? Koga su odabrali kao zaštitnika svojih interesa? Naravno, Ramzana Kadirova.

Voronježski policajci su 27.7.2017. na ulici zaustavili dve mlade Čečenke s detetom i zatražili im da pokažu dokumenta. One su to kategorično odbile i policajci su ih onda zamolili da pođu s njima u policijsku stanicu. Ubrzo su tu nađoše i rođaci koji su pritrčali da pomognu Čečenkama, počela je tuča, policajci su rođake savladali i odvezli u stanicu, ali su ih nakon desetak minuta pustili. Svoje zemljake je zaštitio Ramzan Kadirov tako što je telefonom pozvao gubernatora Voronježske oblasti, a ovaj se – kako je iste večeri saopštila čečenska državna televizija – „izvinio čečenskom narodu za učinjenu neprijatnost“. Sutradan je ministarstvo unutrašnjih poslova Čečenije pokrenulo istražni postupak povodom uvreda koje je neki prolaznik uputio mladim Čečenkama.

Kadirov s pažnjom prati i konflikt oko Hramske gore, dugogodišnji sukob Izraelaca i muslimana. Jednom prilikom je čak izjavio kako se sprema da i sam ode u Jerusalim i lično zaštiti prava muslimana. Istina, iz nekog razloga nije otišao…

Viktor Frankenštajn, junak čuvenog romana Meri Šeli, provodeći alhemijske eksperimente stvara monstruma koji će mu kasnije praviti velike neprijatnosti, a na kraju ga i definitivno dokusuriti. Monstrum zvani Ramzan Kadirov, rezultat je Putinovih alhemičarskih opita nad Rusijom. On je svome tvorcu punih 17 godina deklarativno potvrđivao vernost, ne zaboravljajući pritom ni sebe. Nove zapadne sankcije će Rusiji neizbežno doneti krizu vlasti i time znatno oslabiti Putina. A monstrumi nikako ne vole slabe…

Ежедневный журнал, 02.08.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 05.08.2017.

Andreas Polterman
27/07/2017

Protestantizam ili modernizacija sveta

Predavanje bivšeg direktora beogradske kancelarije Fondacije Hajnrih Bel, održano 13. juna u Gete institutu u Beogradu, kao jedan od događaja kojima Gete institut obeležava 500. godišnjicu protestantske reformacije.

Iz perspektive hrišćanskog pravoslavlja, reformacija je unutrašnje pitanje zapada: sukob između protestanata i katolika. Onome ko tako misli nedostaje osećaj pripadanja zapadnom svetu. Protestantizam je upravo poziv na učešće u „pozapadnjivanju“ sveta. Pod time se podrazumeva modernizacija sveta započeta reformacijom u 16. veku, zajedno sa kapitalizmom u nastanku. Taj „duh kapitalizma“ do danas menja svet – nabolje i nagore.

Srbija se kreće prema zapadu i teži članstvu u Evropskoj uniji. Zato bi bilo zanimljivo na ovu okruglu godišnjicu reformacije osvrnuti se na kulturnu revoluciju koju je ona izazvala i pozabaviti se protestantskim shvatanjem vrednosti obrazovanja, nauke, rada i profesije kao izraza ljubavi prema bližnjem. Tu spada i rizik od radikalne individualizacije, koja protestanta u velikoj meri ostavlja prepuštenoga samome sebi pred svojom savešću i svojim bogom. Šta protestantizam znači danas u zemljama reformacije kao što je Nemačka? Koja je uloga protestantskih pokreta u borbi protiv korupcije u Latinskoj Americi? Koji je značaj protestantizma u Srbiji?

Pravoslavna crkva kaže DA reformaciji, ali NE protestantizmu. Protest Martina Lutera iz 1517. godine, koji se poput šumskog požara raširio najpre po zemljama nemačkog govornog područja, a kasnije i po čitavoj Evropi, bio je izraz protivljenja pojavnim oblicima rimskog papstva, koje je doživljavao kao degeneraciju. Cilj Martina Lutera bilo je ponovno uspostavljanje istinske vere u crkvi. On se pozvao na zahtev formulisan na Saboru u Konstanci od 1414. do 1418. za kontinuirano ponovno uspostavljanje crkve: ecclesia semper reformanda est.

Iz perspektive pravoslavne crkve, Luter je ovim nastavio ono od čega se u hrišćanstvu odustalo razdvajanjem rimskog katolicizma i grčko-istočnog pravog katolicizma 1054: sa reformacijom u smislu ponovnog jedinstva hrišćana u znaku prave vere. Pravoslavna crkva smatra da je više udaljena od protestantizma nego od rimskog katolicizma. Pritom se misli na subjektivizam i individualizam protestantskih hrišćana.

Luterovo pozivanje na tri „sola“ – sola scriptura, sola fide, sola gratia / samo knjiga, samo vera, samo milost – po kojima su samo spisi, a ne crkveno učenje, pravi putokaz ka hrišćanskom životu i po kojima se spasenje duše postiže verom kao poverenjem u božju milost i tom milošću umesto bogobojažljivih dela i vršenja crkvenih rituala – zamenilo je nepogrešivost pape nepogrešivošću pojedinca i time se udaljilo od prahrišćanske istine ekumenskih sabora iz prvog milenijuma nove ere još više nego rimski katolicizam.

Kao reformator, Luter je zaista želeo da se vrati ujedinjenom prvobitnom hrišćanstvu, ali doprineo je daljem razbijanju hrišćanskog sveta (Corpus Christianum), srednjovekovnog jedinstva crkvene i svetovne vlasti. On označava kraj „Stare Evrope“. Od tada se teži njenom ponovnom jedinstvu. U 16. veku ona se ujedinjavala protiv osmanske pretnje (1529. turska vojska je stigla do Beča), a kasnije je ideja evropskog ujedinjenja bila protivteža samouništenju Evrope u verskim i nacionalističkim ratovima, kao i način suprotstavljanja spoljnim pretnjama od neliberalnih poredaka širom sveta.

Svojom polemikom protiv autoritarnosti pape, svojim povezivanjem sa vladajućim plemstvom i distanciranjem od radikalnijih i, kako bismo danas rekli, komunitarističkih karakteristika protestantizma (poput reformista oko Cvinglija u Cirihu), Luter je doprineo pluralizaciji hrišćanske vere, što je u značajnoj meri doprinelo kreiranju modernog zapadnog sveta – kroz strašne sukobe poput verskih ratova u 17. veku i preko veličanstvenih kulturnih dostignuća poput prosvetiteljstva i idealizma. Od mnogih faktora koji su doprineli modernizaciji sveta želeo bih da bliže razmotrim njih nekoliko koji mi deluju posebno zanimljivo:

Protestantizam za posledicu ima jačanje individualnosti – u smislu otkrića subjektivnog.

On je doprineo jačanju svetovnog i otvorio put novom shvatanju rada, profesije i obrazovanja – kao poziva na preoblikovanje sveta.

On je uslovio pojavu labilne protestantske ličnosti – što je rizik koji sobom nosi evangelistički hrišćanski čovek.

Kulturna pluralizacija izaziva i sukobe – postavlja se pitanje da li oni razgrađuju društva ili se prelivaju u nove vrste društvene integracije. U 16. i 17. veku ovi sukobi su doveli do žestokih verskih ratova i pospešili nastanak evropskih država. Posledično su u Evropi razvijene strategije pravne kontrole takvih sukoba, koje bi trebalo da nas danas, u doba ponovo rastućih kulturnih i čak eksplicitno verskih sukoba, motivišu na pronalaženje novih strategija njihove kontrole.

Protestantizam je i pokret protiv korupcije – zadatak da se realizuje dostojanstvo svojstveno profesionalnom životu i institucijama. Ovaj pokret je i danas jak u Africi i Latinskoj Americi. Takav protestantizam potreban je i Srbiji čiji se novoizabrani predsednik veoma rado i licemerno poziva na protestantsku radnu i profesionalnu etiku. Ukoliko ne odustane od autoritarnih vođa i ne prihvati demokratske institucije koje počivaju na slobodi, Srbija neće moći da se pridruži zapadu i Evropskoj uniji.

Jačanje pojedinca – protestantizam je nastao iz protesta univerzitetskog teologa Martina Lutera protiv crkvene institucije koju je doživljavao kao svemoćnu. On je svoj protest formulisao imajući u vidu božju reč, onako kako ju je on razumeo samostalno proučavajući Sveto pismo. Jevanđelje je jedini obavezujući autoritet za protestantskog vernika. To je protestantsku pobožnost dovelo u sukob sa institucijom crkve koja počiva na tradiciji. Središte verske orijentacije pomereno je sa institucije spasenja na pobožnog pojedinca, vernika.

Srednjovekovna crkva je u značajnoj meri vladala dušama vernika tako što je sve što ima veze sa religijom (veru, iskupljenje, spasenje, prokletstvo, večni život) definisala pre svega ili čak isključivo preko odnosa prema instituciji crkve. Institucija crkve polagala je pravo i na unutrašnji život čoveka i želela da raspolaže dušom vernika. Nasuprot tome, reformatorski pokreti verniku daju prednost u odnosu na instituciju. Umesto institucionalnog usmeravanja spolja dolazi do usmeravanja iznutra, koje sledi samo božju reč.

Protestantski vernik oslobođen je starateljstva institucije crkve i doveden je, uz posredovanje samog Isusa, u direktan odnos prema bogu. Za različite protestantske pravce u 16. i 17. veku stoga su karakteristični drugi, novi oblici autoriteta. Na mesto institucionalnog autoriteta stupaju jezici unutrašnjeg života: unutrašnja izvesnost, verska samopotvrda, poverenje u samoispoljavanje duha, ekskluzivno vezivanje za nedostupnu božju reč, koja obitava van okrilja crkve.

Za istoriju protestantizma od suštinskog značaja je takozvani Protestatio iz 1529, u kome stoji: „Kada se radi o časti Božijoj i o stvarima blaženstva duša, svako mora lično da stane pred Boga i podnese izveštaj“. To ne znači da je crkva za protestante suvišna ili da oni mogu bez nje. Ona samo dobija drugačiju, praktičnu funkciju u religiji. To postaje mesto na kome se proglašava jevanđelje i u kome se obavljaju Svete tajne. Vernicima su potrebne te usluge crkve. Ali vršenje tih usluga je jedini osnov za postojanje crkve. Po reformatorskom učenju do spasenja duše se ne dolazi kupovinom indulgencija, ni prilozima za siromašne, kao ni drugim ritualima u crkvi.

U protestantizmu jača tendencija verskog individualizma. To je jasno prepoznatljivo na osnovu klasičnog teksta o reformaciji, takozvane Confessio Augustana, Augsburške konfesije, kojom su protestanti legitimisali svoj protest protiv vlasti cara i papstva kod augsburške skupštine 1530. godine. U ovom tekstu izričito se odbija privilegovan položaj crkvenog u odnosu na druga društvena uređenja. Zadatak crkve je služenje Svetih tajni. Nasuprot tome, obredi i socijalna funkcija crkve imaju mnogo manji značaj.

U članu 7 Konfesije stoji: „Dovoljno je za jedinstvo hrišćanskih crkvi što se, u skladu sa zdravim razumom, propoveda Jevanđelje i služe Svete tajne po reči Božjoj. Za jedinstvo hrišćanske crkve nije neophodno da ljudi svuda primenjuju iste ceremonije“. Za ustrojstvo crkve to znači da je ona okrenuta ispunjenju svog zadatka. Više nije neophodno teološko obrazloženje tog poretka. Kada se izuzmu Svete tajne, crkveni rituali gube značaj posredovanja spasenja. Za protestantizam je stoga karakterističan jezik u kome se ogleda verska koncentrisanost na pojedinca i njegov individualni odnos sa bogom. To je najlakše da izraziti pojmom „vera“.

Često se naglašava da nije crkva uzrok vere već sam Duh koji nas obuzima rečju. To je više spiritualno, nematerijalno razumevanje vere. U veri se ne radi o razumevanju nekako date supstance koja se može naučiti ili o čulnom kontaktu sa nečim svetim. Vera u mnogo većoj meri odražava najviši subjektivitet ili individualnost. Stoga se uvek radi o principijelnom pojedinačnom pobožnom, u smislu da je ono u šta verujem identično sa mojom ličnošću. Da bi došla do spoznaje svoje vere, osoba se udubljuje u sebe.

Protestantizam je doveo i do jezičke revolucije, jer su bile potrebne nove reči kojima bi se opisala unutrašnja duševna stanja. Razvija se čitava logika pronicanja u savest i unutrašnjost čoveka. Rani protestantizam je jačanjem individualnosti izazvao kulturnu revoluciju koju danas interpretiramo kao modernizaciju, iako je reformator Luter pre svega imao cilj povratka na srednjovekovnu pobožnost. Taj zamajac individualizacije, na koji se kasnije nadovezao Maks Veber u sociologiji protestantske radne etike, potiče iz religiozne kulture subjektiviteta, koja je posledica novog određenja odnosa između pojedinca, crkve i boga.

***

To nas dovodi do jačanja svetovnog i poziva da kreiramo ovaj svet. Protestantizam i katolicizam razlikuje suprotstavljeno tumačenje sveta. Katolička pobožnost tradicionalno je počivala na razlikovanju svetog i svetovnog. Katolička crkva ima posebna mesta i prostor za sveto i služenje veri. Osim toga, ona počiva na magijskim predstavama: veri u snagu dejstva svetih predmeta poput relikvija, statua Bogorodice i slika svetaca čija svetost se na vernike prenosi čulnim kontaktom. Za tako specifičan katolički pogled na svet karakterističan je i zahtev da crkva bude centralna normativna institucija zajednice i to samo zato što samo crkva poseduje odgovarajuća znanja o prvobitnom poretku stvaranja i prirodnom poretku života.

To znanje dostupno je u principu svim ljudima preko razuma, ali ono se pomračuje gresima. Što je čovek grešniji, to je značajnija uloga crkve koja leži u poznavanju i očuvanju stvarnog poretka u svetu. Stoga su se tradicionalne katoličke koncepcije uvek oslanjale na crkvu kao normativnu instituciju koja poseduje kompetencije usmeravanja u svim oblastima kulture. Ali protestantska pobožnost smatra da odlučujuće mesto hrišćanskog života nije institucionalno mesto nekog sveca, već svet i svakodnevni život uopšte.

Antitezi svetog i svetovnog protestantska vera suprotstavlja to što svetovno upravo u svojoj svetovnosti sadrži dostojanstvo svojstveno religiji. Protestantska pobožnost ne poznaje posebne verske sfere u kojima bi čovek bio bliži bogu nego u drugim, naizgled sekularnim oblastima. U osnovi toga je predstava da se bogosluženje ne ograničava na posebne verske aktivnosti, na dela ili svete radnje, već se vrši u svačijem posebnom svetovnom zanimanju.

Upravo je ta misao o profesiji ono što je činilo kulturnu snagu protestantizma. Možemo je predstaviti ovako: svaka radnja u službi bližnjeg, čak i najmanja radnja, ima religiozno dostojanstvo i predstavlja bogosluženje poput molitve ili neku posebno svetu radnju. Za život pobožnog to znači da pobeđuje upravo nespektakularno svakodnevno, ono svetovno sa religioznim karakterom obaveze. Svet se s jedne strane oslobađa klerikalizma i monopola crkvenog tumačenja. S druge strane, sam svet postaje mesto prožeto verom.

U kulturnoj praksi to je imalo značajnu posledicu: religijska energija usmerava se na preoblikovanje sveta. U Evropi i Severnoj Americi razvija se nešto poput aktivističkog, aristokratskog protestantizma okrenutog ka rezultatima, za koji je karakteristična strast prema menjanju sveta, kao i prema osvajanju novih zemalja.

Sa etosom okrenutosti ka rezultatima povezana je i religiozno motivisana racionalizacija oblikovanja života. Tu se uključio Maks Veber sa svojim tezama o svetovnoj askezi. Po Veberu, tu se radi o radikalizaciji asketskih praksi, koje su tradicionalno izvodili samo ljudi koji su živeli u manastiru. Protestantski etički diskursi u 17. i 18. veku nagrađivali su racionalno samodisciplinovanje, koje je u poređenju sa baroknim katolicizmom u ime slobode savesti moglo biti i veoma represivno, ako se čitavom društvu nameću vlastiti asketski ideali i moral.

Savremeni protestantski fundamentalizam (uporedi evangeliste u SAD i u Latinskoj Americi), koji je uz pomoć političkih institucija svoje ideale želeo da učini opštevažećim, imao je svoje preteče još u ranom protestantizmu. Tu se manje radilo o spoljnom disciplinovanju od strane crkvenih ili političkih vlasti, već više o održivoj religioznoj spremnosti na samodisciplinovanje. Protestanti veruju da unutrašnja obaveza ima više efekta od spoljne prisile. Etičke obaveze su sledeće: pobediti samog sebe, odupreti se mnogobrojnim čulnim iskušenjima, ne birati lakši put, obavezati se, izdržati Kantovu suprotnost između obaveze i sklonosti, slediti obavezne zahteve savesti, preuzeti na sebe i izolaciju koja je posledica odluka po savesti.

Sa tendencijom ka samodisciplinovanju povezuje se dosledan racionalan život. Protestant ne živi bez plana već razumno raspolaže svojim vremenom, a prema preostaloj iracionalnosti života ponaša se distancirano i kontrolisanije. Kao tip on je mnogo više sklon potiskivanju poriva od katoličkog vernika. On ukida odvajanje posla od zabave tako što i slobodno vreme smatra oporavkom, šansom za rekreaciju. Sa protestantizmom se razvija racionalni koncept ekonomske reprodukcije. To je usko povezano sa ranim oblicima moderne državnosti, koje su u to vreme bile u nastanku.

Već sam pomenuo kako je odustajanje od dobrih dela i indulgencija dovelo do većeg vrednovanja svakodnevnog rada u profesiji. To je imalo i svoju drugu stranu: nametanje spremnosti na rad u svetu u kome plemstvo smatra da je iznad svega toga. U mnogim gradovima koji su se priključili protestantskom pokretu veoma brzo se raspao sistem brige za siromašne. Kako davanje priloga za siromašne i prosjake više nije služilo sopstvenom spasenju, ubrzo je sasvim nestalo.

Siromašni su postali problem gradskih uprava, koje su često u potpunosti zabranjivale prosjačenje i podsticale siromašne da rade. U to vreme nastali su prvi oblici socijalne politike, koja je proistekla iz etosa unutrašnjeg svetovnog potvrđivanja kroz rad. Taj podsticaj da se radi i da se sprovodi samodisciplina dopunjen je modernim oblicima državne kontrole tela, duša i obrazovanja, što su sve bili zadaci koje je do reformacije obavljala pre svega crkva.

Prestanak trgovine indulgencijama, povratak fondacijama i poklanjanju doveli su na protestantskim teritorijama do krize u snabdevanju duhovnika i do propasti crkvenih usluga u oblasti zdravstva, obrazovanja i nadzora crkvenih zajednica. Sada su te obaveze preuzele teritorijalne države. One su slale komisije da nadziru sveštena lica u zajednici i radile na razvoju državnog zdravstva i obrazovanja. Pred sveštenike su posebno postavljani visoki zahtevi u oblasti obrazovanja: oni više nisu bili zaduženi samo za pružanje Svetih tajni u svojim zajednicama, već je trebalo da propovedaju osnove Biblije u duhu reformacije. To je bilo u najvišem državnom interesu, jer su vladari na svojim teritorijama svoju vlastitu veroispovest smatrali obaveznom po principu cuius regio, eius religio.

Tako su nastale konfesionalne teritorijalne države. Uskoro je postalo jasno da je za zanimanje sveštenika neophodno akademsko obrazovanje i da je to obaveza i crkve i države. U periodu ranog protestantizma došlo je do formiranja akademskih strukovnih organizacija, koje su na osnovu svog „slobodnog“ akademskog obrazovanja, ali sa državnim ispitom i pod državnim nadzorom kao pravnici kontrolisali postupanje ljudi, kao medicinari kontrolisali tela, a kao teolozi duše ljudi.

***

Centralna poruka protestantizma jeste da sveštenstvo pripada svim vernicima uz istovremenu relativizacija svih prava na vladavinu duhovnog staleža, koji se uključuje u državni sistem vladavine. Za reformaciju se vezuje religijska legitimacija slobodne nauke koja je oslobođena starateljstva crkve i sobom nosi principijelno novu definiciju obrazovanja. Ukoliko se želi ovladati svetom, ukoliko se traži aktivno oblikovanje sveta, potrebno je imati znanje o svetu. U tom smislu je visoko vrednovanje obrazovanja i određenih naučnih koncepata temelj protestantizma. Pre svega u akademskim krugovima, protestantska pobožnost često je imala obrise obrazovne pobožnosti, kakva se mogla sresti posebno u ranom 19. veku.

U protestantizmu crkveni autoritet više ne funkcioniše kao normativni autoritet, a svetovi nauke i obrazovanja su prostori institucionalizovane kritike. Reformacija uvek predstavlja i raskid sa tradicijom, kritičko preispitivanje crkvenog učenja kroz povratak na prvobitne normativne tekstove, kao i pravo pojedinca na subjektivnu izvesnost istine. U oblasti nauke i obrazovanja to za posledicu ima razumevanje nauke koje se orijentiše prema kritici, inovaciji, racionalizaciji i individualnom traženju istine. Za uvid koji je stekao pojedinac više nije odgovoran pred autoritetom crkve, već pred autoritetom date naučne discipline.

Kant je u svom delu „Kritika čistog uma“ (1781) opisao razvoj objektivizacije i otvorenosti za empiriju kao napredak od cenzure ka disciplini. Racionalnost i naučni ideali postaju snage samodisciplinovanja i racionalizacije života. Upravo su za nemačku kulturnu istoriju karakteristične mnogobrojne isprepletenosti protestantskog duha i kulture obrazovanih elita. U okviru protestantske zajednice širio se stav da se hrišćanska vera može prenositi na sledeću generaciju samo ako je crkva kao institucija prisutna u obrazovnim institucijama i ako učestvuje u obrazovanju koje ima za cilj da dopre do slobodne ličnosti.

Veronauka po konfesijama sa svojim veroučiteljima, koji su disciplinarno obrazovani i koje kontroliše država, danas postoji u većini nemačkih škola. Ona se odvija u uslovima kulturne pluralizacije i verske slobode u konfesionalno neutralnoj državi utemeljenoj na ustavu; postoji katolička i evangelistička veronauka, kao i islamska verska nastava.

Pored svih pozitivnih posledica reformacije, treba pomenuti i njene problematične strane. Budući da je protestantski vernik mnogo više od tipičnog katolika prepušten samom sebi, on je i više ugrožen i labilan. On nema instituciju koja ga obezbeđuje i pruža mu normativno obavezujuće okvire za život kao autoritet koji se ne dovodi u pitanje. Protestantima nedostaju ritualna sakramentalna rasterećenja. Oni svoje unutrašnje konflikte moraju da rešavaju sami, a i za svoje odluke snose ličnu odgovornost. To znači da su protestanti po pravilu nervozniji i moralno rastrzaniji od katolika.

U Nemačkoj 21. veka koristi se mnogo tableta za spavanje i značajna je stopa samoubistava. Protestantska ličnost je kontradiktorna i rastrzana. To je, s jedne strane, mentalitet koji nije lako smestiti u okrilje crkve. S druge strane, protestantska ličnost politički je više ugrožena. Protestanti su u mnogo većoj meri nego katolici sledili nove integrativne ideologije modernog života, poput nacionalizma, jer su nakon uklanjanja crkve kao državne institucije bili u potrazi za novim političkim institucijama koje bi preuzele tu ulogu. Pritom treba praviti razliku između jasno autoritarnog i paternalističkog luteranstva (u Nemačkoj ili u Švedskoj) i reformacije koja je naklonjenija demokratiji (u Švajcarskoj i u anglo-američkom svetu).

Neposredni rezultati reformacije bili su podela crkve i konfesionalna država zasnovana na homogenoj veroispovesti, koja je u Tridesetogodišnjem ratu (1618-1648) pokušala da uništi svoje protivnike do tada nepoznatom, verski obojenom spremnošću na nasilje. Konfesionalna država je dugo nakon Vestfalskog mira (1648) glavno obeležje političkog poretka Evrope. Iako zajednički i suprotstavljeni život zavađenih konfesija i crkava predstavlja značajno jezgro istorijskog iskustva, ti sukobi istovremeno su podsticali institucionalizaciju dugoročno održivih pokušaja rešenja i načina da se sukobi regulišu. Evropa je nakon reformacije bila upućena na to da ogradi nasilje nastalo u verskom neprijateljstvu, da pravno obezbedi novonastali pluralitet veroispovesti kao i da politički oblikuje početak sekularizacije.

Iz konfesionalne konkurencije 16. veka potekli su odlučujući impulsi za razvoj evropskog prava, za formiranje prava u miru i u ratu, kao i za krivično pravo koje je imalo za cilj kontrolisanje nasilja. Rezultat reformacije stoga je i obuhvatanje verskih pitanja u sekularnom poretku kao pravnih odnosa za koje je garant država. Iz toga je nastala sloboda veroispovesti kao pozitivna sloboda (danas naročito izražena u SAD), kao i negativna sloboda da se upražnjava svoja vera ili ateizam u konfesionalno opredeljenoj državi.

Istovremeno je postalo jasno da je verska i kulturna raznolikost u slobodarskoj Evropi prihvatljiva za svakog pojedinca. Put do tih epohalnih dostignuća bio je dug i nasilan. Ali ovo istorijsko iskustvo trebalo bi da nam bude posebno zanimljivo danas, jer se Evropa, naše razumevanje modernosti i ideja zapadnog sveta dovode u pitanje upotrebom verskog nasilja, suprotstavljenim istinama i kulturnom pluralizacijom.

***

Na kraju bacimo pogled na protestantizam van Evrope i postavimo pitanje od kakvog je on značaja u Srbiji: protestantizam kao zadatak i pokret. Od ukupno 400 miliona protestanata koliko ih je danas na svetu, bez anglikanaca, sve više njih živi u Južnoj Africi i Latinskoj Americi. Ono što se dešava u Ugandi (više od 50 odsto stanovnika su protestanti) ili u Brazilu (35 odsto stanovnika su protestanti) može biti objašnjeno teorijama modernizacije i racionalizacije Maksa Vebera.

Novi protestantski evangelisti u Brazilu zastupaju drugačiju ekonomiju i moralne običaje. Oni najstrože osuđuju javni nemoral i bore se energično protiv korupcije u upravi i obrazovanju, jer su klijentelizam, korupcija i autoritarno preziranje logike institucija u suprotnosti sa racionalnim, objektivnim životom i ne mogu se uklopiti u protestantske sklonosti ka profesionalnoj disciplini, logici institucija i vrednovanju individualnih dostignuća. Evangelistički pokreti u Latinskoj Americi su pokreti protiv establišmenta i njegovih klijentelističkih krugova. Oni su uglavnom konzervativni, između ostalog i zato što imaju ogromnu podršku od evangelista iz SAD. Oni zahtevaju poštovanje propisa i pravila u institucijama i zalažu se za konkurenciju i napredovanje na socijalnoj lestvici.

Za razliku od katoličke crkve u Latinskoj Americi, oni nisu protiv kapitalizma. Izuzetno su uspešni u borbi protiv korupcije. Takav pokret želim danas Srbiji, čiji predsednik sprečava borbu protiv korupcije, prevazilaženje političkog uticaja na pravosuđe i sprečava nadležne naučne institucije da razotkriju lažno predstavljanje naučnih rezultata i kazne ga oduzimanjem diploma i doktorskih titula u skladu sa svojim disciplinskim pravilima i postupcima. Ništa nije manje uskladivo sa modernom protestantskom idejom vodiljom od javnog uspeha predsednika države ili ministara i gradonačelnika, koji, uživajući zaštitu lidera svoje stranke i svog prijatelja Aleksandra Vučića, izbegavaju istragu povodom slučajeva korupcije koji im se stavljaju na teret.

U slučaju akademske korupcije radi se o akademskoj slobodi, o pravu da se na univerzitetu postavljaju nepopularna pitanja i da se na njih odgovori u skladu sa pravilima sopstvene discipline i da se na taj način radi za dobrobit celokupnog društva. Država koja nije u stanju da odbrani akademsku slobodu od populizma većine i od moćnika izgubiće demokratiju (moćnici rado ismevaju univerzitetske profesore kao ljude koji stanuju u kuli od slonovače). Država u kojoj se državne funkcije i funkcije u državnim preduzećima dele po kriterijumu bliskosti sa šefom stranke i države umesto po kriterijumima kvalifikovanosti uskraćuje mladim ljudima šanse i obeshrabruje celokupni obrazovni sistem uključujući i univerzitete u pružanju dobrog obrazovanja i kvalifikacija.

Kako čujemo, u okviru provere oblasti visokog obrazovanja u Evropi koja je planirana za 2018. godinu, a čiji je Srbija član, posebno će se obratiti pažnja na korupciju u ustanovama visokog obrazovanja u postsocijalističkim zemljama. Može se, dakle, očekivati otpor iz Evropske unije, baš kao i iz srpskog društva, protiv akademske korupcije. Sve veći broj ljudi danas oseća obavezu da digne glas protiv ovakvog korumpiranja mladih ljudi. Nadajmo se da će se iz toga izroditi protestantski pokret modernizacije. Za prevazilaženje kapitalizma u okviru ekumenskog bratstva sa katolicima i pravoslavcima biće vremena i kasnije.

Fondacija Hajnrih Bel, 17.06.2017.

Prevela Sanja Katarić

Peščanik.net, 27.07.2017.

188
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA