НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 2 - Page
188
Carlos Latuff, Brazil/Syria
• Некад се говорило: „Жали се управи водовода!“ У демократији ни то не пије воду.
• Зашто управе наших највећих спортских клубова упорно навијају за најглупље навијаче?!
• Ко лаже у политици, краде и у атлетици.
• Прво скочи па кажи:“Хоп, медаље су америчке!“

• Не би крив ко пушта дрон на стадион, него ко хвата дрон као луфтбалон!
• Кад је општа лудница, паметни испливају. Као говна.
Анђелко Ердељанин
• У сваког човека крије се један Јуда и један Исус. Исус се боље крије.
• Наша је Црвенкапа паметна. На време је променила капу.
• Код нас само обешени имају праву кичму. Код осталих је савијена.
• Због политичких разлога морамо клонирати овце. Иначе, нећемо имати цензус на изборима.
• Криминал од руке иде само онима који су у политици од малих ногу.
• Диоген није на Балкану. На Балкану у бурету је барут.

• Да би постали добар вук морате имати добре овце!
• Наше су странке као септичке јаме. Сакупљају свакаква говна.
Васил ТОЛЕВСКИ

Ernesto Priego >>>>>

***

• Власт не дозвољава питања на конференцијама за штампу - јер је све већ одавно јасно.
• Лопови у власти нису наши, али смо ми опљачкани - њихови.
• Власт прави уметничку инсталацију - обликује лажну стварност.
• Ми имамо структурне промене у ф /р/ азама
• Власт контролише тржиште реклама јер не може свако да се хвали својим успесима осим власти.
• Таблоиди су као пси луталице - уједају а не одговарају.
• Узели су нам меру - и зато сада имамо меру наше пропасти.
• Живот је суров али га ублажавају лажи.
• Друштвом су некада харали корупција и непотизам. Данас је то променило - прво је непотизам па онда корупција.
• Нико није изнад закона - осим политичких критеријума.
• Нема више оваца по селима. Прешле су у градове да гласају.
• Политичари и старлете су слични - стално мењају прљав веш.
• Строго контролисане информације цуре са врха да се народ не би узнемиравао истином.
• Свака власт бежи од брда иза кога се нешто ваља.
• Говор тог политичара одудара од истине јер су чињенице државна тајна.
Милорад Ћосић Ћоса

АФОРИЗМИ ПЛУС
• Чврсто се држао за друге, али само када је требало да их повуче са собом док пада са високог положаја!
• Виша математика је када се може доказати да један плус један нису увек само два!
• Најбоље је када је рад на ситно, а зарада на крупно!
• Испада да они који у свету гледају косим очима, најмање гледају укосо!
• Прошао је и кроз сито и решето, али није могао мито!
• Све је очигледније да је глобално загревање земље, зими постаје све хладније!
• Постао је најбољи оратор, само да не буде бољи орач!
• Клин се клином избија, а чивија се ,,Чивијом`` забија!
Иван Русјаков

• Благо Данској. Она бар нешто има. Тежи су они који седе на глави од оних који леже на срцу.
• Размислите ако сте се провукли кроз иглене уши. Можда је баш ваш нос конац који вуку.
• Човек који побегне у шуму да би упознао себе, најбрже схвати да је биљка, или животиња.
• Да нисмо исту, другу бисмо песму данас певали.
• Све је више полицајаца у цивилу. Нема се пара за нове униформе.
• Не могу они нас толико мало да плате колико ми можемо да не приметимо колико нам отимају.
• Свако мисли на своје дупе, па је логично да је мишљење као дупе?
• Не мирише на добро. Спрема се неко срање.
• Спрема се тешко срање. Све је више празних стомака.
Горан Радосављевић

Guido Kuehn, Germany

КЛОВНОВСКИ ОРДЕН

Ој, глупости,
кол ̓ ко глава имаш!?
Од кло(в)нова светских
орден примаш!

Ђ. Ш. СРЕМАЦ

МИР САТИРИЧАРА

Дочепао се
душевног мира.
Дође му главе
рођена сатира.

Ђура ШЕФЕР СРЕМАЦ

• Питао сам мог библиотекара да ми да нешто за плажу, а он ми је препоручио крему за сунчање.
• Ми никад не седимо скрштених руку. Или гласамо, или спонтано аплаудирамо.
• Ништа не радим на своју руку. Чекам да то неко други уради.
• Мислио је да има неке лептириће у стомаку. А оно, дијареја!
• Цео дан ленчарим. Ја бих овако могао до сутра.
• Одлив мозгова нас распамећује.

• То што мајка више не рађа, имало се рашта и родити.
• Ја сам човек модерних схватања. Мада неки кажу да је то у ствари постмодерна.
• Ја сам човек модерних схватања. Само заостајем у њиховој реализацији.
З. Т. ПОПОВИЋ
• Молим предсједавајућег да укључи "климу", удавиће нас његова прича.
• Државо, колабираћеш, политичари те воде у пакао.
• Увијек сам био неутралан, нашао сам се између чекића и наковња.
• Немојте нас бранити, одрјешите нам руке!
• Власт би да поспјеши наталитет а увели су ПДВ на пелене.
• Пишем разно, не волим безобразно!
• Једни осуђују, други славе, балканске усијане главе.
• Некима је највећи проблем "убити" досаду.
• Ово сушно и паклено љето, на сељаке и Бог стави "вето".
Петроније Перо ШИМШИЋ
- Оденули смо војску од главе до пете. Ко хоће да ратује, за њега нема зиме!
- Трговина белим робљем, обилује жутим радњама!
- Сине, коса се прво опере, па се после суши. Никако обрнуто!
- Користите наша искуства у изношењу девиза. Не мењајте канале!
- Храбрите оне, који се не слажу са вама!

- Тек са Евом, почиње кресање дрвета добра и зла!
- Заповедање помоћу слабости. Женски императив!
- Све је у реду. Почиње редаљка!
- Ципеле од властите коже. Модни крик кожне индустрије !
- Куда иду дивље свиње? А домаће?!
- Најбољу крушку свиња поједе!
- Нечасно је писати сатиру, а цео живот провести на власти!
- Моја Драгојла је као зигурат. Идеално је грађена!
- Да ли је решење, разрешење?!
- Питате, како нам је у овом блату. Хвала на питању, чупамо се!
Радмило МИЋКОВИЋ
ЦИО СВИЈЕТ – ЈЕДНА ИСКОПИНА
Прије свечаног отварања, атрактивно туристичко мјесто је срушено. Гости који су предвиђени да присуствују чину отварања, ипак су дошли. Гомила није била на вријеме упућена у одлуку организатора и чекала је подне када је најављено пуштање у рад несвакидашњег објекта.
С обзиром на то да се гомила увећавала, организатор је дошао на идеју да отвори бар рушевину. На тај начин ће избјећи скандал, а када се маса разиђе, затвориће објекат и прогутаће кључ.
Скуп је имао незапамћен одјек у свијету у којем су нагло почеле да се руше сличне грађевине и да се тако срушене пуштају у рад.
Биле су то ископине које није требало ископавати да би биле ископане. Због све већег интересовања за овај вид културе, цио свијет биће порушен.
Перица Јокић

ЈАКШИЋЕВСКИ (Р)ЕПИГРАМ

Падајте, браћо! Плин ̓ те у крви!
Напред у бој, ја бежим први!
Оставте народ и крвав пород,
одавно тоне наш српски брод!

Ђ.. Ш. СРЕМАЦ

КОМЕТА

Ни Земља није што некад беше
откако мамути изумреше,
кврцнула их у главу комета...
што није човека – велика штета!?

Ђура ШЕФЕР СРЕМАЦ

КАД ПРИМИМ ПЛАТУ
Гледам је заљубљено. Милујем је погледом, а затим лагано додирујем уснама. Топим се од милине... Све вас наводи да се ради о девојци. Сада је време за поенту – требало би да вам откријем да, у ствари, заљубљено гледам у шницлу на тањиру испред себе. Нажалост, ништа од тога. Плата ми касни двадесет дана, па целу недељу једем празан пасуљ. Знам да писци могу да измишљају, али ја баш и нисам неки књижевник. Писуцкам онако, из забаве. Зато не могу да вас лажем. Међутим, чим примим плату, одјурићу у месару и одмах убацити шницлу у причу. Биће то оштра сатира с неочекиваним обртом!
Ђорђе Оташевић
ЕГЗОТИКА
Кад се око дедино појавило на вратима моје собе, а свака коврџица му се накострешила у знак питања, као и увек кад га видим обузела ме милина. Е, за овај тренутак сам живео.
- Кажи ти мени...
Распилавио сам се, једва чекам да каже шта га мучи, да га деда упути у тајне живота.
- ...кад ћеш већ једном...
Уф, уф...разговор поприма неприродан ток, Велики Режисер је изгледа помешао улоге.
- ...да научиш...
- Љуби те деда у те твоје паметне окице, какав ти је то тон? Као да си ти
ја а ја ти. И шта је то што ја са својих шездесет и кусур на грбачи треба да научим од тебе који си се тек испилио? Па мене, синко, само што још није трамвај прегазио, сви други јесу. А ако којим случајем и има неко да није, то је само зато што ме је извозао како је хтео. Упознао сам све Сциле и Харибде, нема ветрењаче на коју ја нисам јуришао, ниједна поплава (шунд, инфлација, транзиција, корупција и остале зајебанције) није ме обишла. Засипали су ме дрвљем и камењем, отимали хлеб из руку... Ма, душу су ми узели. Знам све шта те у животу чека, а ти кажеш да то није довољно, да треба још да учим.
- Понављам, мораш већ једном да научиш лозинку...
- Ауууу, дете моје, какве те лозинке снашле? Па нисмо ми више у рату са целим светом, ми смо само посвађани сами са собом.
- Имејл, деда, имејл...
- А, то? Има деда кол'ко му је потребно, за више и нисам... Лепи мој, како се он секира за свога деду.
- Матори, ти мене уопште не слушаш!
- Ију! Какве су то речи? И ко је, бре, матор сунце ти балаво! Да видиш какве се цице мотају око твог деде не би тако причао.
- Ха, ха... Нису то цице, деда, то су спонзоруше.
- Шта рече? Ма ја само да хоћу, пре бих се оженио него ти и било који од тих твојих тетовираних и са минђушом у...у...
- У носу деда, у носу! Боље и минђуша него душа...
- А, јок! Нека ње у носу, боље и то него да је немам. Као поједини...
- Је л' то нешто на моју адресу?
- Ма не...Не умем ја тако и ниско. Код мене је што на уму то на друму.
- Много ти добра та филозофија, зато и јеси завршио у овој бараци за расељене. Потрошио си живот у борби која ником није требала, а понајмање теби. И веселу бабу си у гроб отерао сталним паметовањем. Те, супа ти је ретка...ова кафа не мирише... пасуљ ти је скоро загорео...шта ће две ивице на мојим панталонама...а где су ми чарапе...куд је нестала марамица из мог џепа...где си затурила моје наочари... Ниси био у стању сам ни да једеш ни да се обучеш, а хтео си да кројиш државну политику. Ма, у шта си се ти све мешао, добро да је ишта од тебе претекло...а и од државе.
- Је л' тако, дедино?
- Тако, лапонијо... И знаш шта, само још једном уместо у своју уђи у
моју имејл адресу и шаљи брачне понуде – сместа ћу је угасити. Па ти после види ко ће да ти продужи лозу. Ја да рађам топовско месо – нећу. Добро, знам, не зове се то више тако, сад су то фанови, пратиоци, сајбер робље... Уосталом, шта ће ти лоза кад немаш ни авлију ни кућу ни кућиште?
- Баш зато, рођени, баш зато. Кад немам ништа друго, да бар праунуче оставим, да нам се семе не затре. Само иза рђе ништа не остаје, а ја рђа никад нисам био. Бабу јесам муштро, признајем, ал' такво је то време. Мислиш да је мени лако било? Нису ми дали ни да се оженим из љубави, покојни ђед уговорио, морао сам да трпим и ја њу и она мене. А ни за државу ме нико ништа није питао. Преварили краља а да неће мог оца сељака. Добро, де, није ни бравар био много школованији, ал' намазан, видео света кол'ко ја и ти заједно никад нећемо, имао човек циљ у животу – заведи и владај! А ја... Ја сам умео само да кажем шта нећу, нисам знао шта хоћу, ко и ови наши што не знају. А кад човек не зна шта хоће то ти је нешто најгоре. Шта год да узме у руке – упропасти.
- Правдај се колико хоћеш, не могу те опрати ни Дунав ни Сава. Нити твоје грешке може било ко да исправи, поготову не ја. Јер откад су мене почели да позивају на изборе – избора готово и нема. Све мој до мојега...
- Знам, рођени, знам. Гузицу би своју појео због тога, ал' знаш како је – своје се месо не једе. Консултовао сам и покојног Радоја, пошто се од његове смрти мало шта овде променило. Нема реченице коју нисам трипут у мислима окренуо, ал' шта нам је чинити нисам прокљувио. Да се шта спасти може први бих потрчао да спасавам. Ал', осим вођа овде више ништа не успева... Ето, јуче сам се сит исплакао што Бен Акиба није жив, да каже коју о бабама и дипломатском пасошу...
- Шта трабуњаш, матори? Који Бен Акиба? Какве бабе, какав пасош? И ти би сад под старе дане негде да путујеш?
- Ма не, рођени. Тамо где сам се ја запутио не треба пасош. Само сам хтео да те, пре него што одем, упозорим на неке ствари. Ал' видим да би мој подухват био Сизифов посао.
- Ало, матори, престани да се фрљаш том егзотиком.
– Е, јадан ти сам. Завршио си школу а да ни азбуку ниси научио. А таман сам хтео да ти споменем моју последњу свађу са Ефраимом.
- Реци још једну непознату реч и завршили смо разговор. Немој после да кажеш да те нисам упозорио. Ко ти је тај Ефраим да се са њим свађаш?
- Ефраим је израелски писац, сатиричар... Не вреди, џаба тупим зубе.
Ниси чуо за нашег Радоја и Бранислава, а да знаш ко је Ефраим. Није фер, Давиде...пардон... није фер, чедо моје, што те тако осакатише.
Јелена Кујунџић
АСФАЛТИРАЊЕ ПУТА
Имајући у виду да се проток људи, идеја и капитала свео на проток шлепера, власт, најзад, одлучи да асфалтира дионицу пута кроз нашу мјесну заједницу.
Први послијератни избори.
Док је трајала свеобухватна предизборна кампања, довезоше машине, почеше копати и насипати пут. Један дан пред саме изборе, асфалтираше прва два од шест километара пута.
Други послијератни избори.
Поново предизборна кампања, поново стигоше машине и поново асфалтираше друга два од преостала четири километра пута. Прођоше избори, повукоше машине, а нама оставише рупе на она прва два километра.
Сљедећи послијератни избори.
Опет изборна к(р)ампања, опет се слика око изградње пута понови, и нама оста још два километра асфалтног пута и четири километра рупа.
Чекају нас нови избори.
Народ никако да споји крај с почетком, а шлепери убрзано настављају свој пут. Њиховим власницима не сметају рупе у закону.
Шлепери пролазе, само сиромаштво траје.
А асфалтирање пута чека нека друга времена и неку бољу власт.
Живко Вујић
ГРУДА
Дно.
Био је на дну.
Мртве, залеђене, затворене, заколутане очи, погледале су горе.
Гледале су кроз даску, па навише.
Покренуло их је бубњање.
Ударала је земља о даску.
Падале су груде земље, а одозго се сивило, па црнило, плаво небо.
„Падај, Рођена Земљо!“ као гласом анђела, рекао је своме унутрашњем бићу, ономе које је још имало везе са душом, његовом, њом, ни близом, ни далеком.
„Грудо моја!“ успио је зајецати.
Брда су се померила, шуме затрепериле, реке убрзале.
„Грудо мооојаа!“ отишао је јаук в дубину Земље.
Људи, горе, нису ништа чули.
Само су неки плакали.
Не много њих.
А није их ни било много.
Коначно, земља га је покрила.
Рођена Земља!
Горан Стевин Кљајић
Boston Review
16/08/2017

Otvoreno pismo iz Guama za Ameriku

Draga Ameriko,

Drago mi je što konačno obraćate pažnju na ono što se zbiva na Guamu. Kao što čitam na Internetu, mnogi od vas prvi put u životu pitaju: „Šta je Guam?“ Nama koji smo ovde odrastali rekli su sve o vama. Žao mi je što vi pokušate da izgovorite reč Guam tek kad se o našem ostrvu govori u vezi s bombama: ima toliko zanimljivijih stvari koje bih želela da znate o nama. Nas, s druge strane, nije iznenadila najnovija pretnja bombardovanjem. Navikli smo na pominjanje Guama i bombi u istoj rečenici. Otprilike svakih mesec dana, kad se testira nova raketa ili kad bukne retorika slušamo o tome da bi Severna Koreja ili Kina ili Rusija mogle da bombarduju Guam. Čak sam sačuvala slike neslavnih kineskih bombi „Ubice Guama“ na kompjuteru tako da naša grupa Independence (Nezavisnost) može da ih koristi u prezentacijama Independence 101 kao ubedljiv primer nasušne potrebe da se ODMAH oslobodimo. Da, u Guamu žive ljudi koji žele nezavisnost od vas. Ali u Guamu postoje i ljudi koji slušaju te pretnje bombama i tresu se od straha. Oni počinju da veruju da su nam potrebne vaše moćne vojne baze i traže još jer onda nas neće bombardovati, zar ne?

Najgore bombe koje su ikad bačene na Guam bile su one koje ste vi bacili pred kraj Drugog svetskog rata. Početkom rata prepustili ste nas Japancima bez odbrane iako ste dobro znali da oni sve vreme planiraju invaziju Guama. Mesecima pre napada vi ste bezbedno ukrcali bele supruge svojih vojnika na brodove i poslali ih kući, ali niste ništa učinili da zaštitite nas. To je činjenica: poslednji put kad nas je napala nacija od koje ste nas tobož štitili, digli ste sidro posle dva dana i ostavili 20.000 ljudi na milost i nemilost napadačima. Mnogi od njih su završili kao žrtve najužasnijih ratnih zločina. Ali mi smo jaki i preživeli smo ne samo taj gadni rat već i gubitke koji su usledili. Kad ste se vratili 1944. godine, zasuli ste naše ostrvo svojim bombama i ostavili mnoge porodice bez doma u koji bi mogle da se vrate. Bili smo rasejani i raseljeni da biste vi mogli da izgradite svoje ogromne baze. Bili smo vam veoma zahvalni što naši ljudi mogu da služe i što nastavljaju da služe u vašoj vojsci i da umiru za vašu slobodu u srazmerno većem broju nego vi.

Danas zauzimate skoro trećinu našeg ostrva sa svojim bombarderima i nuklearnim podmornicama i razmahujete se svojom moći pred našim susedima. Igrate beskrajne ratne igre, ispuštate otrovne dimove i trujete naš vazduh, vodu, tlo i tela. Kad testirate svoje bombe na susednim ostrvima koja leže uz vetar, ti oblaci stižu do nas. Jedemo ribu iz vode koju bombardujete. Žalimo nasukane kitove koji trunu na obali jer su zalutali zbog vašeg sonarnog testiranja. Navedeni smo da žrtvujemo – bez naše saglasnosti (a mnogi od nas i protiv svoje volje) – pristup svetim starim selima i hiljadama jutara raskošnog šumskog staništa koje želite da uništite kako biste izgradili strelište za vežbanje marinaca u gađanju. Vaši bombarderi lete iznad moje kuće dok spavamo. Pobogu, Ameriko, ja ovde gajim bebe. I mališane koji vide da se vaša zastava diže iznad njihove i to im se ne sviđa. Ko se krije ispod tobogana na njihovom igralištu i kaže svojim prijateljima da nađu zaklon dok grme vaši B-1 i B-2? Na putu stoji znak „Usporite, dečje igralište“.

Hoćete li, molim vas, da usporite i pustite moju decu da se igraju? Želim da ona ovde odrastu. Ovo je zavičaj njihove majke, moje babe, moje prababe. Ne želim da rastu na nekom drugom mestu. Znam da mnogi „Amerikanci“ smatraju da treba pobeći iz zavičaja. Da je Amerika postala njihov bolji život ili bar obećanje takvog života. Znam da mnogi od njih čeznu za zavičajem ali ne mogu da se vrate. A, nažalost, mnogi Amerikanci ne razmišljaju dovoljno o američkim starosedeocima kojima su oteti zemlja i život da bi se ispunila američka sudbina. Ali ova zemlja, ovo prelepo ostrvo koje zbog vas svi žele da bombarduju, moja je zemlja, a ne vaša. Ja ne želim da odem. Jednom sam otišla odavde da bih se školovala na vašem koledžu. Sve vreme sam osećala čežnju za kućom. Čim sam stekla diplomu, došla sam ovamo da primenim svoje znanje. Moj dom je moj bolji život. Hrani me moja zemlja, moja porodica ovde gaji sopstvenu hranu. Podižem divnu decu kojima je džungla zadnje dvorište. To je život koji su moji preci želeli za mene i koji ja želim za svoju decu. Želim da mirno spavam znajući da je moja porodica bezbedna u našem domu. Zato, molim vas, prestanite s pričom o bombama. Zapitajte se, umesto toga, zašto je Guam i dalje vaša kolonija u 2017. godini?

Laku noć i dobro jutro

Victoria-Lola Leon Guerrero

1:40 ujutro, 10. avgust 2017.

Yo’ifa, Guâhan (Guam)

Victoria-Lola Leon Guerrero, Boston Review, 11.08.2017.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 16.08.2017.

188
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA