НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 6 - Page
188
Cartoon: Ernesto Priego
- Театар великих (с)цена подстиче монодраме.
- Нема напретка без критичне масе, а назадак је могућ и са масом у критичном стању.
- Рецепт за надреализам - уз мали стандард велики оптимизам.
- Незаборавна идила - свићe сива економија на црном тржишту, буде се наши бизнисмени.
- Нема већих попуста без неких пропуста.
- Укључите мисао - тражите смисао.
- У појединцу без морала прво страда човек.

- Многи би да се за све питају,али да други одговарају.
- Слабе су платформе од рвља и камења који противници бацају једни на друге.
Слободан ДУЧИЋ
• С политичке сцене – утопили су га гласови, а не таласи.
• Сине, мораш још пуно учити да би могао једног дана преузети мој посао, рече просијак.
• Слобода говора уважава и срамоту говора.
• Судска комедија – његова одбрана сигурно би се срушила да ју није на вријеме са свих страна подупро с еурима.
• Сваку одурну особу чека њених одурних 15 минута славе.
• То је прави човјек – једну половину живота градио је социјализам а другу је потрошио да докаже како то није истина.
• То је то – када полиција не жели проначи доказе она их не пронађе.
• Више се и не зна тко све кога прислушкује. Зато и сви прислушкују сваког.
Живко Продановић

ЕВОЛУЦИЈА

Шта ће после бити
да је мајмун знао
на две своје ноге
никад не би стао.

Није знао јарам
да ће да му ставе
и још већег мајмуна
од њега да праве.

Да ће уз то доћи
још неправде многе
остао би даље
на четири ноге.

И весело своје
проводио дане
на дрвету негде
гулио банане.

Боран ПОПОВИЋ

ГРАМ

дај ми грам свог стида
племенитост ми још фали
да изоштрим ово вида
добра ријеч увијек пали

отупио сам журбом брате
хуманост ми у пару оде
велике су и моје плате
настале јесу нове моде

племенитост ми ван ума
новац тако вазда јурим
сићи нећу са овог друма
зато морам ја да журим

грам изгубљеног хуманитета
имају још само просвјетари
бизнис ме прати година пета
ове ствари нек нико не квари

Василије Каран

• Пишем афоризме. Дакле, пуцам у празно да не бих пуцала по шавовима.
• Неки су толико чврсто заузели бусије да народу остаје само да пуца од муке.
• Држи се фотеље ко пијан плота. Само што се пијан кад-тад отрезни.
• Кад стигне нова гарнитура многи остану без фотеље.
• Напустиле су ме и ВЕРА и НАДА. Остала ми само ФАТАморгана.
• Мучила су ме ружна сећања. А онда ме спасао Алцхајмер.
• Нисам злопамтило. Зато злопишем.
• Више не читамо грчке трагедије. Живимо своју.
• И овде ће тећи млеко, кад на врби роди грожђе.
Јелена Кујунџић
Ilya Repin, Russian realistic painter: self portrait 1878
• Откако знам за себе чекам боље сутра. Дошло је време да сам задовољан ако дочекам сутра!
• Наша власт више никоме не прети, јер то не би била претња празном пушком, већ буздованима!
• Нас заливају и у време највећих суша. Редовно пишају по нама!
• Србија је земља невиђеног напретка. Буквално!
• Наше руководство није опасно по суседе. Опасно је само по свој народ!
• Како време пролази, носталгија јача. Ето, како нам недостаје Тома Николић, Милошевић, Тито, чак ни Турци нису више онако црни као некада!
• Успешан Србин је најпре онај ко је утекао из Србије!
• На инаугурацији председника није дошао цео свет, можда само пола света, дакле полусвет!
• Може ли човек с путером на глави да се бави екологијом?
• Многе уврежене истине више не важе. Сада кад брод тоне пацови остају до краја. Док не очерупају последње залихе!
Миодраг Тасић

ЦЕЦА УПЕЦАЛА ЗЕЦА

гле и наша лијепа Цеца
упецала нежељеног зеца

зец ето посве стваран
живот Цецин посве каран

патња њена сад је тврда
брзо расте опет трба

угризла се тако Цеца
због упецаног ето зеца

а сад момак њен кида
нема у њему опет стида

док момак брзо бјежи
за њим пас само режи

ујела Цецу змија шарка
гдје је снађе љубав таква

баш је крив цијели свијет
прекину се Цецин лет

док се она сад копрца
слабо спава тек се врца

од стида би да јауче
брука њена нагло пуче

шта уради брате она
оде момак без пардона

скита тако момак градом
Цеца живи својим јадом

трбух њен права круна
у селу расте нова буна

отац киван а мати пати
како тугу сад да скрати

што би горе сад је доље
нема момак за њу воље

неће лола да буде ћаћа
њему пријете нека браћа

свак на свој начин фура
иступила се сад култура

СЛАТКА КАО МЕД

ко смоква слатка она
за ту сласт зна свако
љубав тече без пардона
љуби њу и наш Марко

и навикла мушка братија
чули момци за ту згоду
није она баш свачија
па навратише себи воду

парајлија није у кризи
њему отворен њен стан
слатка љубав само клизи
баш момак одабран

једном један једном два
хоће момци да љубе тако
има Ката и свој план
што се плаћа то и слатко

тамбурала тако Ката
док остарила није
држала се свог заната
а сад старе везе крије

била силна а сад пати
истопила се „слава” та
њену машту старост крати
момци казали: „Па па па"

занат стари вазда прима
љубила се тако Ката
вољела се она са свима
а сад ништа од заната

смежурала се старка тако
па слике тек прелистава
волио је и њу свако
љубав њена сад малаксава

успомене себе избројале
љубав прошлост сад вене
младе жене свашта исконтале
одгурнула Ката сад и мене

пишем пјесму тек да знам
шта сам имо а шта немам
своју тајну ником не дам
па ко мачак и ја дремам

Василије Каран
ВРУЋИНА
Притисла врућина па ни уређаји за климатизацију не успевају да расхладе салу за скупштинска заседања. Посланици се јављају за реч па ногу пред ногу прилазе микрофону. Неколико секунди прође пре него што почну да говоре. Врло полако, дабоме. Вређају се, псују, галаме.
Председавајући их упозорава с петнаестак минута закашњења, толико је топло. Нико се на његова упозорења не обазире. Он зато устаје, без журбе креће ка утичници и споро извлачи кабл за микрофон из ње.
Посланици одустају од вербалних увреда па полагано узимају компјутере са својих столова и бацају их једни на друге.
Од очекиваног бурног скупштинског заседања ни трага. Врућина притисла. Ништа се не дешава.
Ђорђе Оташевић
Carlos Latuff, Brazil/Syria

И ЛИЈЕВО И ДЕСНО

Љевичар сам нагињем се десно
Не би ли ме они подржали
На гласању било ми је тијесно
Моји су ме једва изабрали.

Фалило је десетак гласова
Кад је Сабор бирао одборе
Који важне теме претресају
Прије него дебату отворе.

Одбори су битни за државу
Они дају мудре препоруке
Парламенту прије доношења
Било које стратешке одлуке.

Без њих наши дични заступници
Не би могли водити расправе
Нити би се сјајним репликама
Могле пунит неке шупље главе.

Све би било досадно и јадно
За публику уз те-ве екране
Која гута масне дискусије
Мјесто круха и немасне хране.

Што би народ да нема забаве
Коју нуде јалове препирке
Око овог или пак онога
Што је кајда мушког уда свирке.

Ми смо зналци свега постојећег
Када треба причати у празно
За ту сјајну килаву дебату
Сваку тему сврнемо под разно.

Зато нам је држава у кризи
Јер смо дужни скоро као Грци
Господарство све нам ниже клизи
У великој ми смо данас фрци.

Како вратит огромне кредите
Сервисират доспјеле камате
Све нам виси ко старачке ките
Па живимо у дугу - на рате.

Због тога сам за лијево и десно
Једна стран(к)а довољна ми није
Кад је драма вазда ми је тијесно
Па се 'ватам смијешне поезије.

И. М. Андрић

ЗАСТУПНИЧКА

Некада сам живио у маломе селу
Данас сам заступник е-у у Бриселу,
Није да се хвалим ал' свака ми част
Јер умјесто сирутке сада скидам маст.

Еуропска је плаћа добра фала Богу
Па с њом што год хоћу ја купити могу,
Жени крух и млијеко, љубавници ланчић
Дјеци лимузине и понеки станчић.

Могу почастити кога год затреба
Од Брисела града па све до Загреба,
Никад нисам био циција нит гладеж
Издајник народа нити жбирски смрадеж.

Увијек сам волио бити на висини
Такав сам и данас вазда ми се чини,
Не гледам на туђе, не расипам своје
Моје новце други никада не броје.

Модерно се носим купујем Диора
Заступник се лијепо нацифрати мора,
Не смије пред свијетом бити ко фукара
Еуропа је бато данас дама стара.

Она тражи да се господски владамо
Да на ниске гране никад не падамо,
Нисмо ми заџабе из пропале југе
Отишли на запад копирати друге.

Што запад имаде имат ће мо и ми
Па макар ринтали и љети и зими,
Наш туризам мора доносит девизе
Које ће нас извући из привредне кризе.

Нисмо ми токмаци ко што мисле неки
Нити смо приглупи загорски дудеки,
Ми смо еуропејци западнога кова
Који носе гене својих прадједова.

Не могу нам тамо неки глупи странци
Лијепит етикете како смо балканци,
Ми смо еуропљани поносито кажем
И с том се изјавом триста посто слажем.

Ако има нетко коме није право
За сва ћу времена њему рећи здраво
И још ћу додати како сам са села
Заступничким путем стиг'о до Брисела.

Па нека се ждеру завидни и јални
Што нису на вријеме били самохвални
И ушли у странку која која своје чланство
Шаље по еуре чак у иностранство.

Ја сам сам вољом пука у свијет отишао
Напустио село и није ми жао,
Овдје ми је лијепо имам што ми треба
Парламент еуропски цјеливам до неба.

Иво Мијо Андрић

"Rationalism" is invention to destroy any emotions, any moral value and independent or group thinking!
… No, I didn't mix. I believe you good person, but I think you mix clever thinking with Rationalism. Main position of rationalism is that you may calculate infinity! No, you can't! So, Rationalism is science based religion, or science is religion based on Rationalism. For that reason, main attack of Science and Rationalism is traditional religion, because "priests of Science" wish all money for yourself! "To investigate!" But, please, you may attack anyone, traditional religion also, but think sometimes about yourself, about Science and Rationalism! Main and biggest product of yours science and rationalism are: atomic weapons and changing the climate of Planet. Your "chief priest" Steven Hawking teach: "No God, man is machine, Humanity mast go on other Planet". Bad thinker, but you have not better one today.
Goran Klyayich
БИП
Свашта је видела и доживела сала за састанке у скупштини државице. А микрофони за говорницом се наслушали свакаквих глупости и лажи. Од стране левих и десних, умерених и неумерених. Поодавно се у тај, тобож народни дом, уселила некултура. Паланачке препирке. Незнање. Нестручност. Све то је срозало углед ове установе. Део посланика, материјално збринут унапред седам колена, обезобразио се. Осилио. Једни су вазда спремни за тучи. Други за свађу, а већина псује попут најгорих кочијаша. И зато је, на предлог европских институција, пошто другачије није могло, набављен бип-апарат. Специјално за државицу направљена машина која се укључује кад неко псује. Она псовке аутоматски „покрива“ звуком, као она на телевизији.
Како то изгледа у пракси? Посланик владајућих, добро подгојен власник вила и хотела, непрестано подригује од јефтиног доручка у скупштинском ресторану, по задатку креће у напад на опозицију:
- Мајку вам ј….бииип! Ј…бииип…вас ко вас је створио!
После њега се јавља други посланик власти, власник бившег државног предузећа. Мршавко опаког језика:
- П….биииип…п….биииип…вам материна! П….биииип…издајничке!
Наваљује и трећи посланик из владајуће коалиције. Низак растом, али страшно поганог језика:
- Ј….бииип…вам све што се за браву хвата! Педери (ова реч је дозвољена)! Набијем вас на к….бииип!
Не остаје дужна ни опозиција. Један посланик, великог стомака и дебелог врата, склон простим речима, говори као да је у борделу:
- Шта је лелемуди? Немате м…бииип…јебиветри (и ова реч је дозвољена), оца вам ј….биииип!
Потпредседника скупштине, који води седницу, претходно „излагање“ баш изнервирало, па узвраћа, дерући се са председавајућег стола:
- Ко нема м…биииип…мајку вам н……биииип…зарђале куротресине (и ова реч је дозвољена)!
Потом су почеле да лете псовке са свих страна. Све горе и горе. И апарат се покварио. Народне слуге нико не може зауставити у надлајавању.
- Ми смо ненадјебиви! - похвалио се посланик јуноша.
Мића М. Тумарић
КОЛАЖИЗАМ
Претурајући по рафовима, библиотекар је примијетио да у једној књизи недостаје десетак страница.
Срећом, постојале су у сусједној књизи, па их је отуда пребацио.
Занимљиво, али сада их тамо није било. Онда се машио треће књиге... Неочекивано се створио ланчани процес. Чак је морала да буде укључена и сусједна библиотека.
А онда је епидемија расла. С њом и књиге с чудном фабулом.
Библиотекари сад само чекају да се ово призна као нови правац у књижевности.
Иначе, ништа нијесу урадили.
Перица Јокић
РОЈЕЊЕ ТРУТОВА
Ако сте члан владајуће странке, имате све шансе да постанете директор успјешне фирме. Кад сте постали директор, постављате људе из своје странке на кључна радна мјеста.
Фирма успјешно функционише, Влада успјешно влада, све док неко не почне да чачка тамо гдје не треба. Прво у фирми, па онда у странци. Јер, то двоје је уско повезано. Мало-помало и странка се подијели на двије мање странке. Не буди примјерено, као пчеле у кошници. Када некима постане тијесно, они напуштају основно друштво. (Нека опросте многомарљиве пчеле због неспретног поређења!)
Ново пчелиње (читај страначко) друштво зна шта и како се радило у старом друштву. И настави да ради како је раније научило. Ту се свима, а посебно трутовима, пружа велика шанса. Јер, они се школују на грешкама бивше странке, па прелазе у нову ради специјализације.
Нова странка оптужи руководство старе странке. Дође то до ушију Владе. Влада, по кратком поступку, а у складу са позитивним страначким прописима, смијени старо руководство и постави нове (читај своје), чисте људе. А чисти су, јер још нису оптужени за криминал, отуђивање имовине, проневјеру и слично.
Тако на власт долази нова власт.
Остало је познато. Новоизабрани настављају да за себе сакупљају мед.
– Докле тако? – питате се.
Па, до новог ројења трутова у политичким кошницама.
Живко Вујић
БРЗО КУСАЛА, ПА ПОКУСАЛА
Имала сам, виђајдер ти белаја, само четрнаест година када сам се први пут зацопала у једног дугокраког жапца. Он момчић, ја цурета, па нам ишла љубав. Сада ми је четрдесет и четири; осврћем се и гледам уназад, гледам на минуле године у којима сам на свој начин тамбурала и истамбурала један велики-шипак. Свашта сам, ето де, оваква преживјела, јесам душе ми моје. Удавала сам се четири пута. Један ми је муж напустио овај свијет, онај први кога сам руку на срце, донекле и вољела. Три остала су ме ногирала баш као да сам бјелосвјетска курва и фукара, а нисам била таква. Не баш толика. Шутнули су ме због моје превелике демократичности. Код мене је тако бивало. Еј, што ми на уму, то и на друму, па како год да се мој шандрц оконча. Сва сам налик на себе, ни ским се у својој вукојебини не могу упоредити.
Признајем, ја сам женска која сам и брза и домишљата. Волим живот, сладим се свим и свачим, и ништа ми није слађе од женских авантура, од сладострасног дар-мара; дружим се са оваквим, па онаквим делијама, а њима секс, само секс бургија мозгом. Хоће они, хоћу и ја, па докле-дотле. Живот је један, а не два или више. Волим да живим у свом стилу, а не онако како то прописују "правила" ове откачене, да не кажем, луде цивилизације. Сва се усмрдила од вјештачких јела, од пића, од најлона; живот сав од туђих наплавина и схватања, а ја се, шта ћу-куд ћу, држим свог ината: У се, на се и пода се. Једном прихватим овај најновији ред вожње, а два пута не прихватам. И често се сукобљавам са људима. Ето, док сам била у "цвијету младости", жар у жару, богиња она сеоска; мудоњама из мог окружења расле су зазубице. Једним сам излазила у сусрет, а многим нисам.
У вријеме, када сам била на јаслама својих родитеља, била сам послушна, али и непослушна. Свађала сам се, а то је био мој успорени увод у свијет саткан сав од супротних погледа. Родитељи кажу једну, а ја њима стотину и једну. Оиклапам сваку њихову изговорену ријеч. Не дам се, па не дам. И шта бих, осврнем се око себе, па брже-боље залетујем се за једног звекана. Момак у мом сусједству. Добар и лош. Ја нисам тад била пробирљива. Битан је мушкарчина, а то хоће ли да ради или неће, то ме је тада најмање занимало. Па, мени треба пун кревет. Доста ми је ливада, шумарака и којекаквих осталих скривалишта. Пуцам од снаге, а пуца и мој први младожења. Их, нисам тад имала ни пуних седамнаест година,а ја буб пред општинског матичара, па затим буб у брачни кревет и, ето де, не прође ни пуних седам мјесеци, а ја буб дијете на овај свијет. Све жене носе девет мјесеци, а ја седам. Ма, шта да радим, ухватила сам зеца на неком од многих откоса, доље у барама. Отац шкрипи зубима, мајка покуњила нос; стиде се сиромаси због њихове вилендере, а мени не пада на памет да се стидим. Мајка умирује оца, говори му: "Дај, Митре, пусти то сада! Удата је, па шта?!"
Ја сам, морам и то да ти кажем, царица у свијету безакоња, неморала и лудорија које и нису биле превише за осуду. Дођавола, нисам у браку са својим првим мужем провела ни пуне двије године, а мене снађе нови шандрцање. и п... Ђаво да га узме, наиђе баш тих дана некакав трговачки путникк. Он баци око на мене, ја му узвратим и то дупло. Ма, згодан, да крепам од узбуђења. За трен ока ја се још једном зацопам. Као мачка у сланину. Нуди трговац нама некакав текстил; Боже мој; ја да подвикнем. Ма, љепшег мушкарца нисам видјела, нисам. Упиљио он на мене, упиљила ја у њега, жваћемо се погледима, ја већ мокра, канда сам се упишала. Јој, ни он није у бољем стању. На растанку, тушну трговац мени свој телефонски број; био је сигуран да ћу га потражити. И није се преварио. Усудим се да га једном прилоком позовем. Он сретан, ја још сретнија. Ја се запалила, па горим. Није ми раван ни хитлеров Рајстаг. И тако, миц по миц, почнемо се ми и састајати. Ја овамо имам мужа, а он тамо има жену. Допада се он мени, допадам се и ја њему. Јој, само да нисам родила, оног свог звекана бих ишнула и послала у материну. Муж ме једном упеца, ухвати ме са трговцем у загрљају и одмах ми даде развод. Удари он дланом о длан, ударим и ја дланом о длан. И свак себи, тек да се зна да сам слободна женска.
Постала сам распојасана, немирна и допадљива распуштеница. Жена као гром. Ко ме није видио, тај ми се није ни удварао. Ја распуштеница, а тек ми је деветнаест година. Туговала сам за сином, али дјетету је било лијепо на крилу баке. Свекрва ме је клела. Мене клела, а мог сина благосиљала. У језику нема кости, што је женска старија то јој је језик бржи. постала сам у селу нико и ништа, али ја се на све то нисам никада обзирала. Нека свекрва Љепосава олајава своју бившу снаху, само нека она пази мог синчића. Док се ја изритам, узећу дијете, привити га уз своје груди, одхранићу га упркос свим сеоским алапачама. И курвама!
Отац ми се претворио у вука. У риса. Неће да чује за мене, а ја мртва хладна. Баш ме брига. Нека он само живчани, проћи ће и њега тај његов бијес. Па, мајку му, зар сам ја једина распуштеница на овом свијету, зар сам крива што сам згодна, изразито лијепа и допадљива, зар сам крива што сам сваком звекану у мислима? Али, дан по дан, смири се мој вртоглави ћаћурда, смири се и окану галаме, оног свог приговарања и осталих будалештина. И пустио ме да живим својим животом. Па, ни он није био бољи онда када је био у мојим годинама. Много штошта сам чула и сазнала, превртао је жене, био је прави јарац, а сад мени држи лекције.
Све има свој успон, па затим и свој пад. Мој љубавник стиже да разбуца свој брак. Истина, ту сам му и ја мало помагала. Наговарала га и успјела да наговорим. Чим је откачио од себе своју жену одмах је са мном стао пред општинског матичара. Јој, ја таман помислила да сам се усрећила, кад уочим како се полако црва и онај мој други брак. Отићи ће као што ми је отишао први. Али, да се барем мало сладим, да препустим страстима, па докле-дотле.
Након непуну годину дана, мој брак се увелико црвао. Није мој други муж био за све крив, већ је кривица почела да се рађа и одмотава онда када ми се из Њемачке вратио мој први младић. Момак уз кога сам први пут у животу стала. Стала и предала му се. Гледам момка, а он као сан. Лијеп, стасит, румен, плећат; укусно одјевен; стигао делија у црном мерцедесу, па се шепури и успут баца миг на мене овакву зврндаву. Права сам вртирепка. Питам се, питам онако успут, шта да радим? Да ли да и овог другог мужа полако одгурнем или пак да му само направим рогове. У нашем селу има више рогоња него волова. И говорим ја тако сама себи; "Бих, не бих". Дуго сам сама себе провјеравала, питала се и опет сам се срмоглавила. Пала и упала у нова искушења. Слатка, преслатка, онаква искушења која су само мени разумна, мени својствена. Крв није вода то зна свака будала. Одем ти ја тако једном у град да купим некаквих намирница, кад ето ти мог "Нијемца". Узе ме за руку, па са мном у хотел. Ја зинула. Не од изненађења, већ од среће, да се сва развалим и истопим. Попнем се с њим на спрат, па у ресторан. Стиже конобар. Ми ишчитавамо јеловник, а конобар нам помаже. И наручи мој делија веома богат ручак. Ја као каква грофица. Кад би ме неко са стране посматрао, видио би да сам ја једна пука провинцијалка и сељанка, да сам опчарана здањем и рестораном. Ручам са својим љубавником. И вино попијем. Кад се мрси, нека се мрси. Знам ја да ме чека и кревет. Већ сам се сва запалила. Горим ли, горим. Корачајући кроз ходник, мене мој "Нијемац" загрли, па пољуби у уста. Пољубац нам бијаше дуг, јак, ватрен. И сладак. Слађи од мене, од ма каквих успомена. Ма, никако да се одлетујем од његових пуначких усана. Он застаде, предомисли се, па шапну: "Еј, нећемо у собу! Идемо у кола, па на брда, на излет!" Ја пристала, шта бих. А баш сам се порадовала хотелском кревету. Сједнем у мерцедес Он даде гас. Лимузина као да није на земљи, већ у ваздуху. Плива ли, плива. Успут, мој "Нијемац" једном руком држи волан, а друга му на мојим бедрима. Мази ме, гура руку до самог мог међуножја. Баш је фрајер! Брз, дрзак; ја у његовим очима сам дивља мила; биће што треба да буде. Права је мушкарчина.
Након два сата вратила сам се кући. Сва самљевена, а опет сретна. Згужвана, зајапурена, донекле уморна, али сва у свом стилу. Нико ми није тог дана био ни до кољена. Али, како свој лоповлук да прикријем, како да се одбраним од сеоских алапача, тог часа нисам знала. За овог трећег нисам се удала. Касније, сазнала сам да има жену, и то кћерку неког њемачког фабриканта; није луд да растура такав брак, а да са мном улази у сиротињу. Помирила сам се са овим најновијим поразом, али сам се и даље састајала са својим с њим. Само онда када је долазио на одмор, а долазио је четири пута годишње. Из њемачке ми је слао писма, али ја му нисам одговарала. Онда је он у једном свом писму ставио адресу моје пријатељице Мирјане која је радила у његовом граду, у Штудгарду. И Мирјана је распуштеница.
Још једном мени прогори под табанима. Мој препознатљиви шандрц тек потпали нову ватру; заситила сам се брака, па одлучим да још једном пробам нешто ново. С другим и трећим мушкарцем немам дјеце, а то испаде бог-богова. Шта бих да сам их као зечица накотила, шта бих? Муж више и није крио своју љубомору. Почео је да ме прати. На главу ми се попео, што јест-јест. Ма, што он мене више чува, то ја слађе улазим у нове авантуре. Ма, баш ме брига. Када будем баба, неће ми нико требати, то ја знам да ће бити тако. Просто журим да се иживим. Не тичу се мене никакви сеоски приговори, не осврћем се на опомене, на савјете. Свој сам ја човјек, свог тијела господар.
Морам и ово да ти кажем. Једном приликом проради и мој мозак. Паде ми на ум оргинална идеја. Питала сам се како да се осветим мужу, на који начин. Зовнем ја тако телефоном ону своју пријатељицу, ову другу на чију су адресу стизала писма из Њемачке, зовнем је и предложим да баци миг на мог законитог мужа. У себи се мислим: "Ма, средићу ја тебе једном за сва времена!" Ја предлажем, а моја се пријатељица крсти. У чуду се чуди. И каже ми да сам луда, већ сам наумила да ја мужа ногирам, боље да ја њега ишнем, него он мене. Убиједим ја њу, испричам јој како и колико ми дуго пије крв и она пристаде. За дан-два стиже она да упали мог законитог мужа. Ма, ни име нећу да му поменем, нећу. Није прошло ни недјељу дана, а она је с мојим мужем већ водила љубав. Опет се ја, још једном, договорим са својом пријатељицом. Предложим јој да мог мужа позове себи у кревет. Она се сложи с мојим приједлогом. Успут, видјела сам из њеног држања да није баш превише одушевљена мојим супругом. Млитоња је он првог реда.
У часу када је мој звекан водио љубав са мојом пријатељицом, с друге стране, из дворишта, пришуљам се њеној кући. Станем уза зид, па на врата. Врата откључана. Уђем унутра, кад моја пријатељица нага. И мој муж нема ничег на себи. Гледам два голаћа. Двије ругобе. Стењу на каучу, као да из дубоког бунара извлаче велику канту воде. Ја се подбочим, па се насмијем. И цинички их упитам: "Дакле, тако то иде, пријатељице моја?!" Она одгурну мог мужа. И заогрну се кућном хаљином. Он ћути. И сједи, Ни ријеч да рекне. Пљунем на под, па се окренем и изађем из куће. Полако сам корачала и успут ликовала. Тек, стиже ме мој невјерни муж. И одмах с ногу поче да ми некакве своје глупости објашњава. Онда, узмем ја њега за руку, уведем у нашу спљаваћу собу, па проциједим: "Сутра, драги мој, подносим захтјев за развод!" Он поче да кукумаче, да ми се извињава. И моли да не чиним такве глупости. И руке ми љуби. Одједном, би ми га жао, баш је наивко и јада мушка.
Са општинским судијом, онако у четири ока, договорим и разрадин брзовозни развод. Не могу да чекам, па не могу. Судија прихвати мој приједлог, али ми успут предложи да с њим, прије тога, одем на излет. Прихватим судијин захтјев, шта бих друго и могла да учиним. Кад, на излету, судија прворазредни неспособњаковић. Више је он намучио мене, неголи ја њега. Не може, па не може. Изгњечим се ја на излету тако са господином судијом, канда погачу с њим мијесим и, ето де, не прође два-три дана, а мој муж се разведе са мном.
Пут у нова искушења, након развода, био је за мене широк, дуг и посве отворен. Тек да нешто ново смислим, кад умрије једна сиротица, жена врло богатог и надалеко чувеног човјека. Жена пријатеља мог неприкосновеног оца Вида. Остао старац удовац, а мени поче да мирише његов капитал. Шта ћу, и ја сам већ набрала годиница. Коцкала сам се са својим данима, једном добивала, а пет пута губила, покусала сам све што се покусати могло. Видим, морам да хватам посљедњи воз. Ако се јадна не закачим за посљедњи вагон посљедњег воза, одох ја у потпуни суноврат. И опет се послужим лукавством. Моја пријатељица Даринка је некаква радница богатог старца. Наговорим је да ме с њим упозна, чак и спанђа, па да још једном заиграм на сигурнију карту. И би све по мојим замислима. Баци старац миг на мене овако неотесану и помало шашаву. Није му се његова супруга честито ни охладила у гробу, а њему замирисала нова сукња. Почео је да се пали због мојих кукова којима ја најчешће умијем да производим вјетар. Упецам ја њега, почели смо да се дружимо, али ја нећу с њим у кревет. У себи контам: "Ма, полако, старкељо моја, биће времена, молићеш бога да не будеш уз мој трбух!" Ред је да мало пљуцка, јер што више чека, то ћу ми за толико бити слађа, Ето, тако је и било. Удам се ја четврти пут, овог пута без сватова и икаквог свадбовања. На вечеру и честитања дошла само његова родбина. Међу пријатељима и родбином уочавам Мушкарчине које нису за одбацивања, али ја се полако одлучујем на вјерност. Капитал је у питању, капитал.
У овом четвртом свом браку остала сам шест година и шест дана. Таман сам помислила да не рачунам на нове удаје, кад и мене снађе малер. Умрије мој старац, мој драги Никотије, оде Светом Петру на еглен. Остадох сама усред непотрошеног царства. Кућа велика, пуна; има у њој свега и свачега; има и моје самоће. Већ су и мене нагризале године. И говорила сам тада самој себи: "Ако се будем још који пут удавала, наћи ћу коцкара који ће прокоцкати овај мој капитал". Удаја не долази у обзир, не долази. Али, ја сам жива, жилава, сва од жара, не могу да самујем. Али, мој стари немир полако избија на површину, ђаволи су се одавно уселили у мене, ево, опет су почели да врте. Удала бих се још једном. Гласам за удају, па онда све то сторнирам, избришем гумицом и одлучујем се за вјечиту самоћу. Ма, прије ћу умријети него што ћу стићи да искрцам капитал. На све ово и мој оронули отац додаје свој бибер. И говори ми: "Ћери моја, сикира ти је упала у мед, немој да прокоцкаш оволики капитал!"
Престао сам да сањарим, да рачунам на какав нов брак. Сита сам ја проби и бракова. Званичних и незваничних, али се нисам уморила сексом. Он ми је и дан-данас највећа моја шећерлама. Сад се за мене не лијепе само младићи, већ и старе фуњаре. Нећу, не смијем да се удам. Могу ја имати пун кревет и без брака. Крађа управо и јесте слатка, много слађа него када не крадем. Али, мени ђаво не да мира. Управо сам се спетљала са једним грбавим Станиславом који је успио да толико жена развали, да од њих направи болесна бића. Али, ја сам мајстор свог заната. Умијем и са таквим вуком да се носим. С њим водим љубав по свом рецепту, а не по његовом, па био он са мном задовољан, а не био. Ја сам господар наше везе, а не он. Обгрлим ја тако свог грбу, смотам се око њега и заборављам тим све своје давне или скорије авантуре, трошим се, а потрошити не могу. Оде он од мене као рањеник с фронта. Једва да се на ногама одржава, а ја се смијем и тек тада уочавам да сам још јака, непотрошива, да сам и овог пута успјела да осмислим свој живот. Каква ја, такав ми и живот.
Василије КАРАН
The New York Review of Books
26/08/2017

Sedište neomarksizma

Prikaz knjiga: 1. Stuart Jeffries, „Grand Hotel Abyss: The Lives of the Frankfurt School ” / „Grand hotel Ambis: Životi Frankfurtske škole”, Verso; 2. Stefan Müller-Doohm, „Habermas: A biography“ / „Habermas: biografija”, prev. s nemačkog Daniel Steuer, Polity; 3. Peter E. Gordon, „Adorno and existence“ / „Adorno i egzistencija”, Harvard University Press

Marx je tvrdio da ekonomski sistemi uvek povlače izrabljivanje radnika u korist privilegovane klase koja poseduje i kontroliše „sredstva za proizvodnju“. Zato su, po njegovom mišljenju, radnici „otuđeni“ od svog rada i proizvoda tog rada, od drugih ljudi i, na kraju, od sopstvene ljudskosti – njihov život ne određuju oni sami već potrebe privilegovane klase i bezličnih tržišnih sila.

Radnici podnose tu očiglednu nepravdu, objašnjava Marx, zato što složena mreža iluzija, koju on naziva „ideologija“, sakriva eksploataciju od svih pogleda. Među značajne mehanizme kapitalističkog „sejanja magle“ spadaju ugovor o nadnici, koji prividno daje radnicima odgovarajuću vrednost za njihov rad, zatim „ideološka besmislicu o pravu“, na primer, pravu na „slobodnu i pravednu razmenu“ i „poštenu distribuciju“, kao i tvrđenje da kapitalisti doprinose proizvodnji rame uz rame sa radnicima. Te i druge iluzije, zajedno s religijom i državom, održavaju kapitalizam kao sistem eksploatacije i otuđenja.

Marksovo objašnjenje ideologije ili „lažne svesti“ je njegovo najistrajnije nasleđe na Zapadu. Na tom intelektualnom temelju nikla su dela marksista koji su osnovali Frankfurtsku školu 20-ih godina prošlog veka i nastavili da je razvijaju do 70-ih. Ti mislioci su postavili temelje „kritičke teorije“, koja, oslanjajući se na marksovske i frojdovske ideje, stavlja naglasak na važne, često skrivene sile koje oblikuju kulturu. Tri ovde prikazane knjige govore o životu i idejama najistaknutijih članova Frankfurtske škole.

Institut za društvena istraživanja, poznat kao Frankfurtska škola, otvoren je u Frankfurtu, u Nemačkoj, 1924. godine kao neomarksistički centar posvećen ispitivanju i kritici savremenog kapitalističkog društva. Finansirao ga je najveći svetski trgovac žitom Hermann Weil; njegov sin Felix zatražio je od njega da osnuje multidisciplinarni akademski institut koji bi se bavio pitanjem zašto komunistička revolucija nije uspela u Nemačkoj i kako bi mogla uspeti u budućnosti. Od 1930. do 1958. godine direktor instituta bio je filozof Max Horkheimer. On je bio na čelu instituta i tokom izgnanstva u Sjedinjenim Državama koje je počelo 1934. i trajalo do ranih pedesetih godina.

Vodeći mislioci Frankfurtske škole bili su Horkheimer, filozofi Theodor Adorno i Herbert Marcuse i psihoanalitičar Erich Fromm.1 Književni kritičar i filozof Walter Benjamin, mada zvanično nije bio član instituta, bio je s njima tesno povezan i izvršio je snažan uticaj na njihovo mišljenje. Svi ti mislioci, osim Fromma, bili su deca uspešnih jevrejskih biznismena. Poput Felixa Weila, oni su odbacili materijalni uspeh svojih očeva, ali su istovremeno od njega imali koristi.

Grand hotel Ambis Sturta Jeffriesa, uglednog britanskog novinara i kritičara u oblasti kulture, zanimljiva je i pristupačno ispričana povest o životu i glavnim idejama vodećih mislilaca Frankfurtske škole od 1900. do kraja 60-ih godina prošlog veka. U završnom poglavlju govori se o okretanju škole od marksizma ka levom demokratskom liberalizmu pod uticajem Jürgena Habermasa.

Od samog početka Frankfurtska škola se usredsredila na pitanje zašto se radničke klase nisu priklonile komunizmu. Tokom tridesetih godina koristila je Freudovu psihoanalitičku teoriju kako bi objasnila zašto je radničke klase zahvatio kapitalistički konzumerizam i zašto ih je privukao nacizam. Članovi Frankfurtske škole u početku su shvatali fašizam kao jednu od poslednjih faza kapitalizma, a u prilog tome su navodili savez kapitalističkih industrijskih prvaka s Hitlerom. Međutim, 60-ih godina svi osim Marcusea počeli su da sumnjaju u to da će na Zapadu kapitalizam ustuknuti pred komunizmom.

Naslov Jeffriesove knjige izveden je iz jetke dosetke mađarskog marksiste Györgya Lukácsa, koji je optužio Adorna i druge članove Frankfurtske škole da žive u „Grand hotelu Ambis“, utočištu „opremljenom svim udobnostima, na ivici ponora, ništavila, besmisla“. Frankfurtska škola, smatra Lukács, napustila je Marxovu ideju o povezanosti teorije s revolucionarnom aktivnošću („praxis“). Njeni pripadnici su se udobno učaurili u domenu teorije kako bi iz daleka posmatrali spektakl monopolističkog kapitalizma i jalovo komentarisali njegov razorni uticaj na ljudski duh. Bertolt Brecht je izrekao sličnu kritiku kad je tvrdio da su filozofi Frankfurtske škole izdali revoluciju koju su navodno podržavali. Optuživši Frankfurtsku školu za distanciranje od stvarnosti i napuštanje radničke klase, Lukács i Brecht su joj zapravo pripisali elitizam.

Članovi Frankfurtske škole su imali dobre razloge za pesimizam u odnosu na sposobnost marksističke teorije da podstakne revolucionarnu praksu. Posle propasti marksističke revolucije u Nemačkoj 1919. godine, veliki deo radničke klase podržavao je veoma različitu vrstu revolucije. Sa usponom totalitarnog fašizma tridesetih godina, Frankfurtska škola je izgubila poverenje u sposobnost radnika da podignu revoluciju protiv monopolističkog kapitalizma i države na kojoj on počiva, kao što je predviđao Marx. Njeni članovi su smatrali da su radnici paralisani konformističkim sklonostima i nesposobni da razaberu izvor nepravdi koje trpe u kapitalističkom režimu. Jedan od zadataka škole za vreme tridesetih godina i kasnije bio je da objasni iluzije koje su navele i proletarijat i buržoaziju ne samo na konformizam već i na varvarstvo i uništavanje evropske civilizacije. Tokom sledećih četrdeset godina Frankfurtska škola će se baviti kritikom gotovo svakog aspekta kapitalističkog društva.

***

Waltera Benjamina mnogi (među njima i Jeffries) smatraju najoriginalnijom ličnošću povezanom s Frankfurtskom školom. Njegova književna kritika Kafke, Prousta, Baudelairea i drugih bila je izvanredno uticajna, kao i njegovi eseji o modernoj umetnosti i filozofiji istorije.2 I pored nastojanja članova Frankfurtske škole da mu pomognu, on nije uspeo da dobije posao na univerzitetu niti da pobegne iz Evrope krajem tridesetih godina. Jeffries opisuje Benjaminov tragični život i njegovo samoubistvo u Port Bou, u Španiji, u blizini granice s Francuskom, dok je pokušavao da umakne Gestapou i otputuje u Ameriku preko Portugala.3

Čuvena je Benjaminova rečenica iz eseja „Istorijsko-filozofske teze“ da „nema dokumenta kulture koji istovremeno ne bi bio dokument varvarstva“.4 Jednako je poznata i njegova metafora iz istog eseja o anđelu istorije koji gleda u prošlost i vidi stalno gomilanje ruševina istorije kao jednu jedinu katastrofu. Zamisao o neodvojivosti civilizacije i varvarstva, kojoj se Benjamin stalno vraća, duboko je uticala na Frankfurtsku školu. Jeffries smatra da su „Teze“ osnova Horkheimerove i Adornove Dijalektike prosvetiteljstva (1944), najvažnijeg pojedinačnog dela Frankfurtske škole. U predgovoru toj knjizi autori kažu da su „preduzeli ništa manje do da objasne zašto čovečanstvo, umesto da uđe u zaista ljudsko stanje, tone u novu vrstu varvarstva“. Oni tvrde da nacistički totalitarizam nije bio istorijska aberacija, već je bio ukorenjen u kapitalizmu, prosvetiteljstvu i zapadnoj civilizaciji.5

Horkheimer i Adorno smatraju da je prosvetiteljsko rasuđivanje postalo subjektivno i instrumentalno, da više ne teži otkrivanju objektivnih univerzalnih istina, istinskih ljudskih vrednosti ili pravednosti odnosno nepravednosti postupaka i institucija. Oni tvrde da postoji vrhovni imperativ da kapitalistička preduzeća ostvaruju najveći mogući profit bez obzira na posledice. U isto vreme oni tvrde da se racionalni učesnici u ekonomiji, kad maksimalizuju svoje zadovoljstvo, služe instrumentalnim razumom i strateškim kalkulacijama koji pokazuju amoralnu prirodu kapitalizma i njegove tendencije da podržava svaku arbitrarnu ili čak zlu svrhu, između ostalog i fašizam, radi ostvarivanja ekonomske dobiti.

Po Adornu i Horkheimeru čak i moderni naučni metod ovaploćuje instrumentalno mišljenje pošto je njegov cilj da iskorišćava i prirodu i ljudski rod. Društvene i prirodne nauke postale su alat kapitalističkih ugnjetača. Sada ekonomska struktura društva određuje pitanja kojima će se nauka baviti kao i pravac naučnog rada. Štaviše, naučna slika sveta kao prećutni temelj „pozitivizma“ – koji su Adorno i Horkheimer videli kao dominantan pravac zapadne filozofije – iskrivljuje stvarnost tako što tvrdi da se do istine može dospeti posmatranjem spoljašnjeg sveta i matematičkim ili logičkim operacijama među tim opaženim činjenicama, bez obaziranja na moralne ili estetske vrednosti.

Šezdesetih godina prošlog veka Karl Popper je branio naučni metod od Horkheimerovih i Adornovih napada u takozvanom „sporu o pozitivizmu“. On je tvrdio da se naučni metod uzdigao iznad klasnih interesa; uprkos svim nedostacima njegove primene u društvenim naukama, to je jedini način bezinteresnog kritičkog traganja za istinom. Kritičku teoriju u tome ometa njen društveni i politički radikalizam.

U poglavlju „Kulturna industrija – prosvećenost kao masovna obmana“, Adorno navodi sveprisutnost kapitalističke ideologije u američkoj masovnoj kulturi i žestoko kritikuje ono što naziva „kulturna industrija”. On opisuje popularnu muziku, radio, televiziju, holivudske filmove i reklamiranje kao plitkoumne i despotske. (Ta osuda popularne kulture i muzike izazvala je optužbe za elitizam, a Adornov odnos prema džezu čak je okvalifikovan kao rasizam). Masovna kultura nije rezultat samoizražavanja običnih ljudi već veštački izum nametnut odozgo da bi se ljudi odvratili od izvorno vrednih aktivnosti koje vode samoispunjenju. Adorno kaže da je u kapitalizmu navodna sloboda izbora koja stoji iza masovne kulture i kapitalističkog konzumerizma samo iluzija, ideologija koja uvek odslikava ekonomsku prinudu.

***

Po opštem mišljenju, Adorno je filozofski najsloženiji član Frankfurtske škole.6 Njegova kritika Kirkegaarda, Husserla i Heideggera nalazi se u središtu pronicljivog filozofskog istraživanja pod naslovom Adorno i egzistencija, čiji je autor harvardski istoričar ideja Peter Gordon. Adorno osuđuje subjektivnost Heideggerovog i Sartreovog egzistencijalizma i Husserlove fenomenologije i njihovu usmerenost na same sebe. Za njega je „žargon autentičnosti“ u egzistencijalizmu XX veka, objašnjava Gordon, krajnje ispoljavanje buržoaskog narcisizma i samodovoljnosti, odbijanje suočavanja s društvenim stvarnostima; a „autentičnost“ kod Heideggera i drugih „filozofa fašizma“ je fasada za antisemitizam.

Gordon znalački raspravlja o kritici Heideggera i egzistencijalističke ontologije izloženoj u Adornovom glavnom filozofskom delu Negativna dijalektika (1966). Glavna tema tog dela je pogrešna usredsređenost na subjekt samosvesti koja je karakteristična za modernu filozofiju od Dekarta nadalje i posebno izražena u idealizmu Kanta i Hegela. Ta „pogrešna pretpostavka o konstitutivnoj svesti“ previđa ono što Adorno naziva „primat objekta“, to jest ključnu ulogu materijalne i društvene stvarnosti i istorijskih okolnosti u formiranju svesti i samosvesti.

Po Adornovom mišljenju, idealistički filozofi pogrešno shvataju subjektivnost sopstva i njegov odnos prema svetu: za njih je sopstvo krajnja konstitutivna stvarnost – „apsolutno Ja je izvor sveta“. „Suverenom umu“ je nepodnošljiva ideja o objektivnosti prirode kao primarne i nezavisne od subjektivnosti sopstva. Za Adorna je idealizam „gnev protiv prirode“ jer nastoji da pobedi i potčini sve što je „ne-Ja” i da ga posmatra kao inferiorno. Egzistencijalizam je pak neuspeli pokušaj oslobađanja od subjektivnosti idealizma. Adorno smatra da sopstvenim filozofskim naporima uspeva da postigne to oslobođenje.7

Adorno i Horkheimer su bili krajnji pesimisti. Erich Fromm, a donekle i Herbert Marcuse izražavali su nešto više optimizma. Obojica su ostali u Sjedinjenim Državama pošto su se Adorno i Horkheimer vratili u Frankfurt 1949. godine. Fromm je predvodio zaokret Frankfurtske škole prema Freudu tridesetih godina, ali je 1939. otpušten sa Instituta sa obrazloženjem da njegova tumačenja Freuda odudaraju od ortodoksnog.8 Nasuprot Marxu i Freudu, Frommov „društveni humanizam“ drži da autonomni pojedinci čak i u kapitalističkim uslovima mogu da se oslobode od determinizma nagona i društva i da postignu ograničeni samopreobražaj, slobodu i autentičnu ljubav.

Marcuse je bio vodeći teoretičar Nove levice 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. U Jednodimenzionalnom čoveku (1964)9 on tvrdi da je zbog višeg životnog standarda radnička klasa odustala od pobune protiv kapitalizma i da su se potrošački mentalitet i popularna kultura pridružili religiji kao opijumu za narod. Radnička klasa, smatra on, mora osećati potrebu da se buni protiv vladajućih uslova samootuđenja i neslobode. Po Marcuseu, pripadnici kapitalističkog društva otuđeni su od samih sebe, od svog rada i jedni od drugih. Ograničeni su na potrošnju materijalnih dobara i ispraznost popularne kulture. Lažne potrošačke potrebe navode ih da rade daleko više nego što je potrebno. Ukusi su im manipulisani i nedostaje im sloboda da prepoznaju svoje „istinske potrebe“.

Marcuseova argumentacija u Erosu i civilizaciji (1955) malo je optimističnija. On tu odstupa od Freuda i zalaže se za oslobađanje principa zadovoljstva i seksualnosti kao načinima prkošenja buržoaskom moralu i stvaranja revolucionarne svesti udruživanjem Uma i Erosa: „Težnja za trajnim zadovoljenjem stvara ne samo širi poredak libidinalnih odnosa (‘zajednicu’) već i… Eros redefiniše Um na svoj način. Umno je ono što podržava poredak ispunjenja želje“. Marcuse očigledno samo upola ima pravo: „libidinalni odnosi“ su se „proširili“, ali revolucionarna svest nije; kapitalizam i njegova ideologiju su u usponu više nego ikad.

Frankfurtska škola opisuje ideju slobode u kapitalističkom društvu kao puku – poslužiću se terminom Isaiaha Berlina – „negativnu slobodu“ ili „slobodu od“ tuđeg ometanja. To vodi atomizaciji društva. „Pozitivna sloboda“, naprotiv, omogućuje ljudima da sopstvenim delovanjem ostvare svoju istinsku ljudsku vrednost. Taj oblik slobode postaje moguć samo s društveno-ekonomskom promenom kojom se dokida otuđenost pojedinaca od samih sebe i od drugih.

Liberalizam smatra da pojedinci moraju biti slobodni da sami odlučuju o tome šta je dobro i da postupaju u skladu sa svojim preferencijama i izborima. Kapitalizam u načelu dopunjava liberalno shvatanje ljudske vrednosti pošto ponuda odgovara na tražnju i sistem (navodno) teži najvećem mogućem zadovoljavanju subjektivnih preferencija – onih za koje ljudi plaćaju. U pozadini neumorne kritike kapitalizma i njegove kulture koju upražnjava Frankfurtska škola stoji odbacivanje liberalizma i subjektivne vrednosti, motivisano jednom vrstom etičkog perfekcionizma.

Ti mislioci ne mare za zadovoljenje želje ili potrošačkih preferencija. U njihovom stanovištu oličeno je, mada ne i jasno izrečeno, uverenje da je „emancipacija“ isto što i samoostvarenje „istinskih ljudskih potreba i vrednosti“. A ono se može postići korišćenjem i razvijanjem specifično ljudskih sposobnosti kada se svi članovi društva uključe u plodonosne aktivnosti kao što su demokratsko učešće u proizvodnji, politici i kulturi. Za Frankfurtsku školu kapitalistička potrošačka kultura onemogućuje emancipaciju tako što generiše lažne potrebe koje postaju snažne želje. Te želje ne proističu iz prirode i nisu potrebne za samorazvijanje ljudskih sposobnosti ili drugih proizvodnih snaga; niti su one preduslovi ostvarivanja istinskih ljudskih snaga.

Iako su članovi Frankfurtske škole mislili da je Marx u svojoj kritici kapitalizma10 preterano nagašavao značaj rada, i oni su kao ključni problem videli osobinu kapitalizma da podstiče lažne težnje i ciljeve koji ometaju autonomno ostvarivanje istinskih ljudskih vrednosti. Osuđivali su utilitarni naglasak kapitalističkog sistema na uvećavanju bogatstva a time i ekonomskog zadovoljavanja želja, kao i svođenje uma na čisto instrumentalno mišljenje usmereno na gospodarenje prirodom i ljudima. Osuđivali su i kapitalističko manipulisanje težnji za potrošačkim dobrima pomoću reklamiranja i drugih sredstava i potiskivanje ljudske kreativnosti, spontanosti i slobode sopstva.

Vodeći teoretičari Frankfurtske škole nisu bili skeptici u odnosu na istinu ni relativisti u odnosu na vrednosti.11 Izraz „lažna svest“ sugeriše da ljudi imaju pogrešnu koncepciju stvarnosti i lažna verovanja i vrednosti. Ali Frankfurtska škola nikad nije formulisala izričit iskaz o istinskim ljudskim vrednostima, kao ni teoriju o društvu u kom bi se takve vrednosti mogle ostvariti. Razlog za to nije relativizam – ti mislioci, ponavljam, nisu bili relativisti – već pesimizam u odnosu na valjanost filozofskog i etičkog znanja u kapitalizmu.

***

Jürgen Habermas je najistaknutiji predstavnik druge generacije Frankfurtske škole. On u Sjedinjenim Državama uživa ugled glavnog nemačkog filozofa i društvenog teoretičara u poslednjih četrdeset pet godina. Biografija Stefana Müller-Doohma je temeljna, detaljna hronika Habermasove intelektualne karijere.

Habermas je došao u Frankfurt 1956. godine kao Adornov asistent. Ostao je tu pet godina, a zatim je prihvatao akademske položaje u raznim institucijama. Godine 1983. vratio se na Frankfurtski univerzitet i 1993. se penzionisao. Tokom svoje karijere dao je značajne doprinose filozofiji, sociologiji, političkoj teoriji i kulturnoj kritici. Bio je i angažovani javni intelektualac od ranih pedesetih, kad je pozvao Heideggera da objasni svoj sud o „unutrašnjoj istini i veličini“ nacionalsocijalizma koji je izneo u Uvodu u metafiziku i ostavio u izdanju iz 1953. bez ikakve promene ili objašnjenja.

Habermas odstupa od glavnih ideja Frankfurtske škole, mada priznaje da su one uticale na njegova rana dela iz šezdesetih: „Počeo sam od stare kritičke teorije, koja se bavila iskustvima fašizma i staljinizma… [Ali] naša situacija posle 1945. je bila drukčija“. Kao i članovi Frankfurtske škole, Habermas je u početku smatrao da su iluzije o društvenim i ekonomskim odnosima koje je proizvela pozna kapitalistička kultura prepreka individualnoj i političkoj autonomiji. Ali odbacio je Horkheimerove zaključke o prosvećenosti:

„Ne delim osnovnu pretpostavku kritičke teorije, naime da je instrumentalni um stekao takvu prevlast da ne postoji izlaz iz totalnog sistema obmane u kom znanje napreduje samo zahvaljujući nastojanjima usamljenih pojedinaca.“

Umesto pesimističke „negativne dijalektike“ Frankfurtske škole i poređenja kapitalizma s fašizmom, Habermas nudi razloge za nadu. On predviđa mogućnost pozitivnog preobražaja kapitalističkog društva u demokratsko društvo „komunikacije koja je slobodna od dominacije“, čiji su članovi svesni i sposobni da javno priznaju i prihvate osnove svojih društvenih odnosa i da demokratski odlučuju o svojoj sudbini. Ti uslovi, smatra on, imaju suštinski značaj u prevazilaženju iluzija izazvanih ideologijom.

Po Habermasovom mišljenju, osobina po kojoj se ljudska vrsta najviše razlikuje od drugih nije društvena interakcija u procesu rada, kao što misli Marx, već društvena interakcija pomoću „govora“ i „komunikacije“. Uzajamno razumevanje je pravi cilj ljudskog govora i izvor solidarnosti u društvu. Zadatak kritičke teorije je da razlikuje formalne uslove idealnog govora koji omogućuje komunikaciju, kojim ne dominira nijedan učesnik niti bilo šta drugo i pomoću kojeg pojedinci postižu razumevanje samih sebe i drugih. Tek tada se mogu ostvariti emancipacija i autonomija.

Habermasova teorija komunikativne racionalnosti i idealnog govora je, kaže Jeffries, više liberalna nego socijalistička. On ostaje kritičar kapitalizma, ali ne zbog tržišta, koje podržava,12 već zbog koncentracije vlasništva nad kapitalom i iskrivljujućih dejstava bogatstva na političku demokratiju. Za razliku od neomarksističkih članova Frankfurtske škole, Habermas odbacuje komunizam i zalaže se za liberalno demokratsko uređenje, tržišnu ekonomiju i socijaldemokratsku državu blagostanja koja štiti prava radnika na zastupljenost i saodlučivanje u donošenju korporativnih odluka.

Liberalni ustavni poredak podrazumeva se i u Habermasovom opisu uslova idealnog govora. To je nužan uslov racionalne komunikacije i uzajamnog razumevanja. Da bi demokratski građani uspešno koristili svoje slobode i učestvovali u promišljenoj demokratskoj raspravi, moraju im biti garantovana jednaka osnovna prava i slobode, kao i odgovarajuća materijalna sredstva.

Kao što Jeffries primećuje, Habermas je izgradio najsloženiju i najsistematičniju filozofsku i društvenu teoriju posle Kanta i Hegela. I kao što mi je rekao John Rawls, on je prvi veliki nemački filozof posle Kanta koji podržava i savesno brani liberalizam i ustavnu demokratiju. U tome je veliki deo Habermasovog istorijskog značaja, posebno kad imamo u vidu da su Hegel, Schopenhauer, Marx, Nietzsche, Heidegger i većina članova Frankfurtske škole odbacivali liberalizam.

***

Pre nego što su se iz Kalifornije vratili u Nemačku 1949. godine, Adorno i drugi su sproveli istraživanje objavljeno pod naslovom Autoritarna ličnost (1950). Njihov cilj je bio da utvrde „novi antropološki tip“ koji je sklon da se poistovećuje sa autoritarnim vođama. Na upitnik sačinjen tako da meri i rangira ljude po njihovom fašističkom potencijalu – „F-skala” – odgovorilo je 2.099 ljudi. Svi su bili beli, agnostici, pripadnici američke srednje klase. Adorno je opisao autoritarnu ličnost pomoću devet ličnih osobina:

– Kruto prihvatanje konvencionalnih vrednosti srednje klase.

– Pokoran, nekritički stav prema idealizovanim moralnim autoritetima sopstvene grupe.

– Odbijanje subjektivnog, imaginativnog i bolećivog.

– Sklonost ka… osuđivanju, odbacivanju i kažnjavanju ljudi koji narušavaju konvencionalne vrednosti.

– Verovanje u mističnu predodređenost individualne sudbine…

– Zaokupljenost dimenzijom dominacija-pokoravanje, snažno-slabo, vođa-sledbenik; poistovećivanje s moćnim ličnostima…

– Generalizovano neprijateljsko ponašanje, ocrnjivanje ljudskog.

– Sklonost verovanju da se u svetu nastavljaju necivilizovano ponašanje i opasnosti; projektovanje nesvesnih emocionalnih impulsa na spoljašnji svet.

– Preterana zabrinutost zbog seksualnih ponašanja.

F-skala je žestoko kritikovana zbog mnogih nedostataka, između ostalog zbog pretpostavke da su konzervativizam i autoritarizam tesno povezani. Kritičari su se čudili što autoritarizam nije povezan s komunizmom i isticali da postoji jasnija suprotnost između liberalne demokratije i totalitarizma, i na levici i na desnici. Iako je Frankfurtska škola strogo osudila sovjetski totalitarizam, nije ga osudila tako oštro kao što je osudila nacizam. Razlog za to je lično iskustvo njenih članova, nemačkih Jevreja čiji je svet fašizam uništio.

Jeffries dodaje da su mislioci Frankfurtske škole odbili da stave u isti koš totalitarizam i fašizam i da ih jednako osude zato što su smatrali da u svakom društvu, čak i u liberalnom kapitalističkom, postoji neki oblik dominacije. Adornova, Horkheimerova i Marcuseova sklonost da kritikuju kao fašističko sve što danas smatramo običnim – kupovanje i potrošačko društvo, popularnu muziku i kulturu, radijsko i televizijsko oglašavanje – još više udaljava Frankfurtsku školu od liberalnih senzibiliteta. Možemo ponekad žaliti zbog kapitalističkih ekscesa i ispraznosti konzumerizma, ali malo je onih koji osuđuju kapitalizam kao moralnu pokvarenost sopstva koja nas sprečava da ostvarujemo istinske ljudske vrednosti ili da saznamo istinu o sebi i svojim društvenim odnosima.

Noviji događaji pokazuju, međutim, da kritika Frankfurtske škole može opet postati aktuelna. Nedavni predsednički izbori koristili su se autoritarnom taktikom i manipulacijom da bi pridobili ljude koji su posebno podložni takvim metodama; završili su se bezmalo potpunom pobedom jedne političke stranke koja u sebi spaja liberterski program privatizacije (ako ne i ukidanja) mnogih javnih funkcija i dominaciju pomoću koncentrisanog kapitalističkog bogatstva. Tako je na položaj predsednika dospeo čovek sa autoritarnim sklonostima koji namerno izaziva podele i nema razumevanja za javno dobro ili ga se ono ne tiče. Koliko god nam se nekad činila daleka osuda koju je Frankfurtska škola izrekla na račun sprege kapitalizma i autoritarizma, njena kritika nije zanemarljiva sad kad se suočavamo s jačanjem nativizma, slepom verom u demagoga, odbojnošću prema nauci i razložnoj argumentaciji i željom da se prihvati režim zasnovan na dezinformaciji i manipulaciji.

Samuel Freeman, The New York Review of Books, 23.03.2017.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 26.08.2017.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on RedditShare on TumblrShare on StumbleUponShare on LinkedInEmail this to someone
________________

1) Ostali važni članovi bili su Friedrich Pollock, Franz Neumann, Otto Kirchheimer, marksistički ekonomista Henryk Grossman i Leo Löwenthal, koji je predavao sociologiju na Berkliju do kasnih osamdesetih godina; on je umro 1993, što znači da je nadživeo druge članove prve generacije.
2) Ti eseji su objavljeni na engleskom 1968. u zbirci pod naslovom Illuminations, za koju je predgovor napisala Hannah Arendt. Vidi i Mark Lilla, „The Riddle of Walter Benjamin“, u NRB, 25. maj 1995, gde se prikazuje Benjaminova sabrana prepiska. Lilla izražava žaljenje zbog Benjaminovog uticaja na postmoderniste i tvrdi da su oni iskrivili njegove prave preokupacije. Vidi i prikaz Charlesa Rosena Benjaminove knjige Origin of German Tragic Drama na ovim stranama, od 10. novembra 1977.
3) Spekulaciju da su Benjamina ubili Staljinovi agenti Jeffries smatra sumnjivom. Vidi Edward Rothstein, „Connections: A Daring Theory That Stalin Had Walter Benjamin Murdered“, The New York Times, 30. jun, 2001.
4) Ta rečenica stoji na Benjaminovoj nadgrobnoj ploči u Port Bou.
5) Adorno je kasnije govorio o „osnovnom principu buržoaske subjektivnosti, bez kog ne bi bilo Aušvica“.
6) Adorno je bio i klasični pijanista; studirao je komponovanje sa Albanom Bergom, komponovao atonalnu muziku i napisao više eseja o modernizmu u likovnoj umetnosti i muzici. Neki od tih eseja (o Mahleru, Schoenbergu i Zemlinskom) znatno su doprineli razumevanju moderne muzike. Vidi Roger Scruton, „Why Read Adorno?“ u Understanding Music: Philosophy and Interpretation (Continuum, 2009). Ali poznato je i Adornovo mišljenje da džez pogoduje fašizmu i da „naprosto veliča ugnjetavanje“.
7) Gordon objašnjava i to kako je Adorno kritikovao Sartra i francuske egzistencijaliste zbog njihovog oslanjanja na „staru idealističku kategoriju slobodnog čina subjekta“. Oni navodno zanemaruju kulturne uslove „neslobode“ koji diktiraju prividno slobodan izbor i činjenicu da smo beznadežno uronjeni u lažna verovanja i vrednosti. Spontani činovi „bezuslovne slobode“, o kojima govore egzistencijalisti, puka su iluzija. Vidi Negativna dijalektika.
8) On je poricao Edipov kompleks i odbacio Freudovo uverenje da ne može biti sklada između sopstva i društva.
9) Vidi prikaz Georgea Lichtheima na ovim stranama od 20. februara 1964, i razmenu pisama između Georga H. Fromma, Williama Leissa, Johna Davida Obera, Arnoa Wasermana, Edwarda J. Wilkinsa, et al., i Lichtheima od 19. marta 1964.
10_ Jeffries kaže da je „skeptičan stav prema mogućnosti da se ljudi određuju i oslobađaju kroz rad postao osobeni znak kritičke teorije tokom njenog razvoja od tridesetih godina nadalje“. Adorno je primetio, napominje on, da je Marx želeo da pretvori svet u „ogromnu radionicu“. A Benjamin je rekao da vulgarno marksistička koncepcija rada „već pokazuje tehnokratske osobine koje će se kasnije ispoljiti u fašizmu“.
11) Adorno je rekao da je „buržoaski skepticizam, čije je doktrinarno otelovljenje relativizam, tupav“. Štaviše, „relativizam… je uvek bio povezan s momentima reakcije, počev od raspoloživosti sofista za moćnije interese“. Vidi Negativna dijalektika.
12) U svom članku iz 1990. „Šta danas znači socijalizam?“, Habermas kaže: „revolucionarne promene koje se zbivaju pred našim očima šalju nam nedvosmislenu poruku: složena društva nisu sposobna da se reprodukuju ako ne napuste logiku ekonomije kojom upravlja isključivo tržište“. Vidi New Left Review, sv. 183, br. 1 (septembar-oktobar 1990).

188
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA