НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 7 - Page
188
Carlos Latuff, Brazil/Syria
- Почело је "Играма без граница", а сада то зову мигрантским кризама.
- Стање новца беспарићима изгледа паранормално.
- У јурњави за попустима не примећују се разни пропусти.
- Сиротињу не питајте има ли тешкоћа? Да их нема била би баш без игде ичега.
- Разголићена лаж се представља као гола истина. Какав је то ријалити блам.
- Опаметите се пре него што поблесавите од распамећивања.
- Глад је нормална појава, а незаситост прети човечанству.
- Мир је пречи, иако се до њега околишно долази.
- Природно је што смо оптимисти у овако песимистичком окружењу.
Слободан ДУЧИЋ
ДИЈАЛОГ
• Ми смо увек за дијалог. То нас је са свима посвађало.
• Прекинули смо разговор у четири ока јер више нисмо могли да се гледамо.
• Нико ме не шиша. Зато што немам длаке на језику.
• Дужност дипломате није да ћути, него да ништа не каже.
• После пишања уз ветар ћутим као заливен.
• Ниво достигнутих слобода гарантује нам да оно што мислимо, нисмо обавезни и да кажемо.
• Из приче о савременом диву и патуљку лакше је извући поуку него патуљка.
• Јагњету није довољно што је постало ован, него хоће да буде и предводник.
• Коса ми се диже на глави кад видим коме све ни длака с главе не фали.

• Откако се све променило, ништа се не мења.
• Спремни смо да мењамо свет. Одлазимо на онај!
• Не бојим се лепше будућности. То свакога чека.
• Гробља се шире, а држава смањује. Циљ је да се изједначе.
• За оволико прљавих послова у фудбалу, мало је што рукавице има само голман.
• Нико више не иде на стадион да гледа утакмицу. Сви навијају.
Милен Миливојевић

Oliver Stone - by Ernesto Priego

***

- Кад год легнемо на руду, упрегну нас!
- И ми коња за трку имамо. Трчи почасни круг.
- Не можемо да се погледамо очи у очи. Није нам иста диоптрија.
- Колико још геј парада имамо до уласка у ЕУ?
- Лоше нам се пише. На свим језицима.
- Одбор за испраћај је спреман. чека се само да држава одумре.
- Певали би ми другу песму. Само да је диригент жив.
- Чизма главу чува. а, бога ми и систем.
- У нашој фирми се ради опуштено. а све више је и отпуштених.
- Пре нас је убијала прејака реч, а онда су се појавили ријалити програми.
- На кнежевој вечери један човек није имао апетит.
- Трећи оброк у Србији је тајна вечера.
- Непријатеља смо тукли провереним оружјем. Лажима.
- Ми о вама све знамо. дакле, рачунамао на ваше гласове.
- Политика је ушла у све поре нашег живота. зато једва дишемо.
- Да нема фејсбука, никада не би имао пријатеље.
- Тек на рубу провалије, схватили смо да је вођа слеп.
- Где су паре? Па, тамо где су политичари.
Раде Ђерговић

 

Е, мој Јахве
(уланчани афоризми)
Е, мој Јахве, а можеш ли ти направити Адама и Еву који ће бити послушни?
Е, мој Јахве, а тко ти је крив да ниси користио најбоље материјале...
Е, мој Јахве, да ли још увијек мислиш да је наш први сусјед Луцифер крив за твоје промашаје?
Е, мој Јахве, да си се мало више потрудио и твој би нови свијет добио неку од награда.
Е, мој Јахве, колико се већ направио тих Адама и Ева, а какав је резултат?
Е, мој Јахве, немаш се зашто жалити. Сватко је ковач својег Свемира.
Е, мој Јахве, немој се нама жалити. Сватко има свој свијет према својим могућностима.
Е, мој Јахве, обзиром на то какви су људи још си и добро прошао.
Е, мој Јахве, овај твој свијет изгледа као да је стигао с распродаје у локалном шопинг центру.
Е, мој Јахве, с твојим способностима нетко други имао би више од једног свемира.
Е, мој Јахве, сваки твој нови Адам све више личи на тебе.
Е, мој Јахве, сватко има онакве невјернике какве је заслужио.
Е, мој Јахве, ти заиста мислиш да ти сви сусједи завиде на том Адаму и тој Еви.
Е, мој Јахве, зар је то све што сте научили на семинару „Потоп за почетнике“.
Живко Продановић
• Народ је у погрешно време отворио очи. Баш сада када није време за гледање.
• У медицини мозак је важнији од уста. У политици – обратно.
• Живот се свео на Copy и Paste. А код оних срећнијих и на – Delete!
• Код сиротиње конац дело краси. Нарочито када крпи гаће.
• За нашу омладину ово је земља сна. Ту сањају колико је лепо да се оде у иностранство.
• На нове судбоносне изборе идем у црном оделу и црним ципелама! Па да ме одмах после гласања ставе у гроб.
• И мене је влада запослила. Пишем афоризме о влади.

• Ко је рекао да ови немају муда?! Зар не видите да их по цели дан чешају.
• И ту би имали паметне људе. Да нису били пасоши.
• Они који су више пута умрли за отађбину, изнаживели су се.
• Потрошили смо дест божјих наређења, па сад поштујемо ђавоље.
Васил ТОЛЕВСКИ
• Национални програми били би здравији кад би се писали у националном парку.
• Срби желе Србију у Европској унији, под условом да она, Европска унија, остане у Европи.
• У диктатури не иде без проблема ни смењивање радости и туге.
• Неки политички преговори су као мишоловка која је постављена тек кад су мишеви појели сир за доручак.
• Најбоље је информисање у Србији. Свако мало неко каже: Сви знају...
• Гласање о поверењу није пожељно кад нема довољно поверљивих гласача.

• Албанци су мајстори размене територија: туђу (отету) територију нуде за ону чије се отимање тек очекује!
• После избора на Косову и Метохији, Рамуш Харадинај ће одлучити да ли ће у историју ући као цар Лазар или Милош Обилић.
Анђелко Ердељанин

НЕКИ ЉУДИ

неки људи не могу без славе
политичарима све иде за руком
постали су петље мудре главе
опростили су се они са муком

хоће их новац а жене их воле
свијет им је сав у перспективи
а то што немају високе школе
нека их нико за то не криви

битан је успјех и живота рај
шума микрофона нагло расте
чудан ли је чудан овај крај
усред зиме полетјеле и ласте

неки људи су од ума и заната
све што смисле то они и ураде
неуспјех им стран и лоша плата
ко не заради може и да краде

В. Каран

СЛАВНА ЛИЧНОСТ

он је радиша од тога и више
сналажљивко умије да ствара
за њега писац књигу пише
све може и хоће кад има пара

чим даса ми и мрдне прстом
свијет му је тад на руци
па шета ли шета и он Трстом
од њега побјегли шумски вуци

новац има има славу и моћ
тјелохранитељи о њему брину
корача узбрдо дан и ноћ
а онда се заљубио и у стрину

стриц љут и јак као лав
синовца свог кришом мјерка
и ако га сломи биће прав
батина је јака јача од лијека

Василије Каран

• Представљена модна колекција Владе Србије. Ове године ћемо носити Курту.
• Најбољег аутора би требало наградити и следеће године. Довољно ће бити да ништа не напише.
• Дувански дим штети људима у Вашој околини. Отмите им цигарете из руку!
• Клиничка смрт је кусур од живота.
• Што се више дружим са људима, све више волим оне који ме питају што се више дружим са људима.
• У животињском свету шева падне чим дође на власт.
• У борби против окупатора заузели смо стратешки важан положај. Клечећи.
• Дај шта даш кад већ нема шта немаш!
• Серем се на тврдњу да је мишљење као дупе!
• Бити, ил’ нас неће бити: питање је сад.
Горан Радосављевић
- Некога на послу ухвати мрак, а некога шеф катедре.
- Излазак у клуб у који долазе гастарбајтери је јављање на БИРО.
- Не знате како се нашем новцу губи сваки траг? Ма идите бестрага!
- Титу нико није био ни до кољена. Осим крви.
- Сиротињи скочио стандард. Станари солитера кажу да то није први случај.
Станислав Томић
• Мислили су да им је највернији у бази, али када их је напустио испао је само безобразан!
• На факултету је некада полагао из својих тајних прибележака, па је зато и сада своје говоре једино могао да чита од листова који су му други написали!
• Да би сигурно дошла маца на вратанца, потребно је испред ње да стане неки миш!
• Живот је леп, само је проблем што за то сазнамо тек када исти постане најгрубљи!
• Није проблем у томе што свет има четири различите стране, него што у свакој од њих по више супростављених странака!
• Због претраног топ-сикрета не можемо да сазнамо ни ко су нам непријатељи!
• Једино орално показивање језика је најразумљивије на све језике!

• Познате личности нема потребе да посебно јављају својима где су, јер то објављују све новине и телевизије!
• Некада је био створен од силног кова, а сада је под диеталним режимом исхране!
• Некада је лакат био најпоштенија мера за дужину, а сада је најнепоштенија мера за угуравање!
• Сваки брица наплати бријање сваком, само са порезником то ради компензацијом!
• Нису могли ни маст да му изваде, јер је није имао због тога што се здраво хранио!
• Време је новац и лечи све, само моје новчане проблеме не!
• Више би се сложио да остане без своја два прста, него да остане без гласа због противничких два прста!
• Успоставио је такав ред у друштву, што су сви морали да чекају ред само да би могли да му се поклоне!

• Некада смо се борили за идеале, а сада против оних који их још увек имају!
• Толико је много претерао у свом оптимизму, да су због њега и најбољи оптимисти постали песимисти!
Иван Русјаков
БОРЦИ
На политичкој сцени државице, пуној лажи и уцена, склопљен је пакт између двојице, благо речено, чудних људи. Први је Милоје Пргавић, политичар, познат по огромном богатству, развратном животу и сталним аферама. Од привреде до старлета. Неожењен. Други је поп, протојереј-ставрофор, Авакум Накрајкућин, политички истомишљеник реченог члана владе. Власник вила, јахти, локала… И он је срећно неожењен. Обојица су, бар у јавности, познати као борци за морал. Сваки дан неког или нешто критикују. Пуна им уста честитости. Мада се по кулоарима шапће о њиховој „топлој“ вези.
- Ти педери су безбожници, људски отпад, наказе! - грми у микрофон испред олтара, пред богослужење, страшни свештеник, људина од два метра. - Све их треба похапсити и ставити у логоре. Одмах!
На другој страни члан владе, у скупштини, за говорницом, виче на сав глас:
- Даме и господо, хомосексуалци и лезбијке су множе у нашој лепој земљи, у домовини вредних домаћина чисте душе. Они су пошаст, опасни за нашу напредну власт и државу. Зато одмах морамо трајно забранити параде поноса и друге глупости. Лудаке извитоперене сексуалне оријентације уклонити са улица. Путем наше сјајне полиције. Или нашег страначког подмлатка. Или свесних црквених омладинаца.
Већ сутрадан, у центру града, окупила се опасна екипа. Наоружана бејзбол палицама. Сви са чланском картом владајуће партије. Придружила им се група будућих монах и свештеника, као и млади клеронационалисти. Испод мантија и јакни крију боксере и ножеве. Шетају градом и кад виде неког грађанина, који им се учини сумњив, хватају га и пребијају. Све уз часни крст и страначке заставе, без молитви.
Опасне хорде јачају сваког дана. Све су деструктивније. Почеле да бију људе који носе наочаре. Личе им на мрске интелектуалце. Руководство државе и полиције им здушно аплаудирају. Као тобожњим борцима против греха.
Пре неки дан новинар једног од ретких листова, које не припадају владајућима, видео у парку, на клупи, горостасног попа и грешног политичара. Гледају пролазнике. Нешто им добацују и с времена на време се грле и један другог додирују по коленима.
Новинар им се прикрао с леђа. Сео на клупу, укључио камеру мобилног телефона и питао борце за чистоту нације:
- Господо, је л’ ви то гледате даме?
- Јок, бре! Гледамо оне згодне момке! - одговорише мушкарчине не скидајући ужагрене очи са групе страних студената у килтовима.
Мића М. Тумарић

СУША

Трава свела,већ је сва полегла
земља пуца као зрела диња
сунце као укључена пегла
ваљ'о бих се у блату к'о свиња

Себи сам сам к'о проточни бојлер
тачније к'о пробушена каца
праћакам се к'о риба на сувом
врућина ме сад у очај баца

Купатило сад ми главна соба
не бих даље од те туш-кабине
кваримо се као лака роба
врелина ме сада ова брине

Сахара све,фале још камиле
као да смо у великој рерни
мачји кашаљ јесу оне лиле
на глобусу тражим пол Сјеверни

Усјеви су изгубили битку
хоће ли још потрајати суша
ноћу будан сањам воду питку
од врућине уморна ми душа

Као драгстор нон-стоп раде поре
још мало па купам се у зноју
би л' помогла ријека или море
да ублажи ову муку моју

Врелина ме опија к'о вино
хлад ми сада најважније мјесто
на кишобран паучина пала
надати се киши већ сам престо

РЕЦИКЛАЖА

Све се у том правцу креће-
гомила се само смеће

Ријеке су нам пуне флаша
каква тужна слика наша

Шта се у њих све не баци
ту смо страшно лоши ђаци

И најлон нам кесе пријете
изнад нас к'о птице лете

Веш-машине,старе каде
добро ће нас да загаде

Смеће нам је уз руб шуме
ту бачене старе гуме

Још мало па насред пута
особа сам,аух,љута

И грабе се свачим пуне
ту отпад полако труне

Вјерно попут какве сјенке
свуда прате нас лименке

Пластика је на све стране
никако с њом да се стане

Депоније већ су брда
нико ништа ту не мрда

Нема ништа,Бог да каже
сад без добре рециклаже!

Гојко Мандић
ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА
Организована је прва вожња ка новој туристичкој дестинацији.
Да не би залутали, возач аутобуса је на сваки километар избацивао по једног путника. Кад је потрошио кондуктера, морао је и себе да избаци.
Међутим, пут је био дужи па је аутобус наставио сам. Ово је било могуће јер је пут одатле нагло водио према ријеци. Срећом, кањон је био дубок тачно километар и није више требало маркера.
Кад је овдје долетио и други аутобус, било је јасно да се за дестинацију све више зна.
Одавде нема повратка па неће бити потребно узгред избацивати путнике.
Перица Јокић
FIRST START
First start Roman bishop: he claim, for herself, that he only understand true religion! Then start student and proffesor of his religion, Martin Luther: he, Luther, claims that HE ONLY understand the true religion! So, Roman bishop, wishing to close the door, opens them enough, that Luther may walk in space of "only knows". But, when Luther walk in, he forget, or better say, have no abillity, to close the door, and it stay fully open! After him, errapted enormous numbers of "clever" teacher, which "only knows what is good in religion". But, first step make Roman bishop, and second, his good student: Martin Luther. Everyone goes behind his leader. Only may choose how he will lead him: as cardinal (which Luther can't reach anytime), or as "leader of independent church".
Goran Kljajich
2.8.2017.
TomDispatch
12/08/2017

Gubitak pamćenja u vrtu nasilja

Kako Amerikanci pamte (i zaboravljaju) svoje ratove

Pre nekoliko godina jedan novinski članak citirao je ironičnu opasku nekog evropskog posetioca da su Amerikanci divni zato što imaju tako kratko pamćenje. Međutim, kad je reč o ratovima nacije, taj posetilac nije sasvim u pravu. Amerikanci vole vojničke priče o junačkoj „družini [američke] braće“, posebno one iz Drugog svetskog rata, i čini se da imaju neograničenu glad za pričama o Građanskom ratu, daleko najrazornijem sukobu Sjedinjenih Država iz ugla broja poginulih Amerikanaca u ratu.

Neki traumatski istorijski trenuci kao što su „Alamo“ i „Perl Harbur“ postali su lozinke – gotovo mnemonička sredstva – za jačanje sećanja na američka stradanja od ruke zlih neprijatelja. Thomas Jefferson i njegovi saradnici su postavili osnove za to u osnivačkom dokumentu nacije Deklaraciji o nezavisnosti; ona čuva sećanja na „okrutne indijanske divljake“ – pravednička demonizacija koja je postala kalup za opisivanje potonjih neprijatelja. „11. septembar“ je odjeknuo u atmosferi duboko usađene identifikacije s napadnutom nevinosti, čiji se intenzitet graniči s histerijom.

Naravno, „žrtvena svest“ nije karakteristična samo za Amerikance. U Japanu posle Drugog svetskog rata, tim izrazom – koji na japanskom glasi higaisha ishiki – služili su se kritičari s levice kad su napadali konzervativce koji su se usredsredili na svoje zemljake poginule u ratu, nesposobni da sagledaju kako je strašno imperijalni Japan terorisao druge, milione Kineza i stotine hiljada Korejaca. Kad današnji članovi japanskog kabineta posećuju svetilište Jasukuni, gde se veličaju carevi hrabri vojnici i mornari, oni raspiruju žrtvenu svest i zato im spoljašnji svet, među ostalima i američki mediji, upućuje kritike.

Širom sveta ratni spomenici i spomen-dani staraju se za produžavanje takvog selektivnog pamćenja. Moja rodna država Masačusets radi to i dan-danas kad ističe crno-belu zastavu Vijetnamskog rata na raznim javnim mestima, pa i u parku Fenvej, domu bejzbol tima Boston Red Soks – i dalje oplakujući borce koji su bili zarobljeni ili su nestali u akciji i nikad se nisu vratili kući.

U ovom ili onom obliku, današnji populistički nacionalizmi su ispoljavanja duboke žrtvene svesti. Ipak, američki način pamćenja i zaboravljanja sopstvenih ratova poseban je iz nekoliko razloga. Geografski gledano, ova nacija je mnogo bezbednija od drugih. Jedina među velikim silama je izbegla razaranje u Drugom svetskom ratu i otad uživa neuporedivo bogatstvo i moć. Uprkos panici zbog komunističkih pretnji u prošlosti i islamističkih i severnokorejskih pretnji u sadašnjosti, Sjedinjene Države nikad nisu bile ugrožene od spoljašnjih sila. Ako se izuzme Drugi svetski rat, američke ratne žrtve svakako su tragične, ali njihov broj je daleko manji od vojničkog i civilnog danka smrti koji su morale da plate druge nacije, među njima i svi neprijatelji Amerike.

Asimetričan broj ljudskih žrtava u sukobima u kojima su učestvovale američke snage održava se još od desetkovanja američkih Indijanaca i američkog osvajanja Filipina između 1899. i 1902. godine. Prema Istorijskom odeljenju Stejt Departmenta u tom ratu je poginulo „4.200 Amerikanaca i više od 20.000 filipinskih boraca“, a „200.000 filipinskih civila je umrlo od nasilja, gladi i bolesti“. (Među ostalim uzrocima umiranja civila je i to što su američke snage pobile vodene bivole koje su filipinski ratari koristili za obradu zemlje.) Danas mnogi istoričari pominju još veći broj filipinskih žrtava.

Slična morbidna asimetrija karakteristična je za ratne žrtve u Drugom svetskom ratu, Korejskom i Vijetnamskom ratu, Zalivskom ratu iz 1991. godine, kao i za invaziju i okupaciju Avganistana i Iraka posle 11. septembra 2001.

Zastrašivanje bombardovanjem od Drugog svetskog rata do Korejskog i Vijetnamskog rata i 11. septembra

Mada je prirodno da se pojedinci i nacije više fokusiraju na sopstvene žrtve i patnje nego na smrt i razaranje koje su sami izazvali, u slučaju Sjedinjenih Država takva kognitivna razrokost je pojačana osećanjem sopstvene izuzetnosti, kako po moći tako i po vrlini. Hvalospevi „američkoj izuzetnosti“ počivaju na veri u to da se nacija rukovodi najvišim zapadnim i judeo-hrišćanskim vrednostima – kojima Amerikanci dodaju ono što vide kao izuzetnu privrženost svoje zemlje demokratiji, poštovanje za svakog pojedinca i nepokolebljivu odbranu međunarodnog poretka „zasnovanu na pravilima“.

Takvo samočestitanje zahteva i povratno osnažuje selektivno pamćenje. Na primer, „teror“ je reč koja se primenjuje na druge, nikad na nas. A ipak, tokom Drugog svetskog rata američki i britanski planeri strateškog bombardovanja izričito su smatrali da je zastrašivanje cilj njihovog bombardovanja neprijateljskih gradova zapaljivim bombama i verovali su da je podrivanje morala neboraca na neprijateljskoj teritoriji nužno i moralno prihvatljivo. Ubrzo posle savezničkog razaranja nemačkog grada Drezdena u februaru 1945. godine, Winston Churchill, čija bista se čas nalazi u ovalnoj sobi a čas ne (sada je tu), govorio je o „bombardovanju nemačkih gradova prosto radi sejanja straha, mada su povodi bili drugi“.

U ratu protiv Japana američke vazdušne snage su prigrlile tu praksu s gotovo euforičnim osvetničkim žarom i pretvorile su u prah 64 grada pre atomskog bombarovanja Hirošime i Nagasakija u avgustu 1945. godine. Međutim, kad su devetnaestorica otmičara Al Kaide napali Svetski trgovinski centar i Pentagon 2001. godine, bombardovanje čiji je cilj zastrašivanje odvojeno je od anglo-američkih preteča i pripisano „nedržavnim teroristima“. Istovremeno je ciljanje nedužnih civila proglašeno zverstvom koje je sasvim suprotno civilizovanim „zapadnim“ vrednostima i prvorazrednim svedočanstvom o urođenom divljaštvu islama.

Pretvaranje mesta na kom se nalazio Svetski trgovinski centar u svetilište pod imenom „Nulta tačka“ – izraz koji se nekad dovodio u vezu s nuklearnim eksplozijama uopšte, a posebno sa onom u Hirošimi – podupro je taj vešti trik u manipulaciji sećanja. Među američkim javnim ličnostima malo je onih – ako ih uopšte ima – koji su priznali ili osudili usvajanje grafičke nomenklature iz Hirošime, čije gradske vlasti ocenjuju da je broj žrtava atomskog bombardovanja „do decembra 1945. godine, kad su se neposredni efekti trovanja radijacijom uglavnom povukli“, oko 140.000. (Procena za Nagasaki je između 60.000 i 70.000.) Kontekst ta dva napada – i svih bombardovanja nemačkih i japanskih gradova pre njih – očigledno se mnogo razlikuje od nedržavnog terorizma i bombaških samoubilačkih napada današnjih terorista. Ipak, „Hirošima“ je i dalje najrečitiji i najmučniji simbol ekstremnog bombardovanja u modernim vremenima – uprkos delotvornosti s kojom je, za sadašnje i buduće generacije, retorika „Nulte tačke“ posle 11. septembra promenila krajolik sećanja i sad označava američka stradanja.

Kratko pamćenje je izbrisalo i bezmalo sva američka sećanja o proširivanju terorističkog bombardovanja na Koreju i Indokinu. Ubrzo posle Drugog svetskog rata Izveštaj o američkom strateškom bombardovanju pokazao je da su anglo-američke vazdušne snage na evropskom ratištu bacile 2,7 miliona tona bombi, od toga 1,36 miliona na Nemačku. Na pacifičkom ratištu ukupna tonaža savezničkih bombi bačenih iz aviona bila je 656.400, a 24 odsto (160.800 tona) bačeno je na japanska ostrva. Od tih 24 odsto, 104.000 tona „bačeno je na 66 gradskih područja“. U svoje vreme šokantni, ti brojevi izgledaju skromni u poređenju s tonažom eksploziva koji su američke snage sručile na Koreju i kasnije na Vijetnam, Kambodžu i Laos.

Zvanična istorija vazdušnog rata u Koreji (Vazdušne snage Sjedinjenih Država u Koreji 1950-1953) beleži da su Ujedinjene nacije sa Sjedinjenim Državama na čelu obavile više od milion borbenih letova i bacile na neprijatelja više od 698.000 tona eksploziva. U svojim sećanjima iz 1965. godine pod naslovom Borbeni zadatak s LeMayom, general Curtis LeMay, koji je upravljao strateškim bombardovanjem u Japanu i Koreji, kaže: „Spalili smo bezmalo svaki grad i u Severnoj i u Južnoj Koreji… Ubili smo više od milion korejskih civila i više miliona isterali iz kuća, uz sve neizbežne dodatne tragedije koje su morale uslediti.“

Prema drugim izvorima broj civilnih žrtava u Korejskom ratu ide do tri miliona, pa i više. Dean Rusk, zagovornik rata koji je kasnije bio državni sekretar, setio se da su Sjedinjene Države bombardovale „sve što se kretalo u Severnoj Koreji, svaki kamen na kamenu“. Usred tog „ograničenog rata“ američki zvaničnici su nekoliko puta jasno stavili do znanja da ne isključuju upotrebu nuklearnog oružja. Štaviše, simulirani su nuklearni napadi na Severnu Koreju avionima B-29 koji su poletali sa Okinave u operaciji iz 1951. nazvanoj Hadson Harbor.

U Indokini, kao i u Korejskom ratu, ciljanje „svega što se kreće“ bilo je mantra među američkim borbenim snagama, neka vrsta lozinke koja je ozakonjivala opšti pokolj. Na primer, nedavna istorija Vijetnamskog rata Nicka Tursea, napisana na osnovu opsežnih istraživanja, duguje svoj naslov vojnoj zapovesti „ubiti sve što se kreće“. Među dokumentima koje je objavio Nacionalni arhiv 2004. godine nalazi se i transkript telefonskog razgovora iz 1970. u kom je Henry Kissinger preneo zapovesti predsednika Richarda Nixona da se izvrši „masovno bombardovanje u Kambodži. Sve što leti na sve što se kreće“.

U Laosu između 1964. i 1973. godine CIA je direktno podržala najteže vazdušno bombardovanje po glavi stanovnika u istoriji, u kom je bačeno više od dva miliona tona eksploziva u 580.000 borbenih letova – što je ekvivalentno avionu punom bombi na svakih osam minuta tokom cele decenije. Između ostalog, bilo je i 270 miliona bombica u kasetnim bombama. Oko 10 odsto stanovništva Laosa je ubijeno. Uprkos razornim efektima tog napada, približno 80 miliona kasetnih bombica nije eksplodiralo, pa je razrovana zemlja do danas ostala posejana smrtonosnim oružjem.

Procenjuje se da je na Vijetnam, Kambodžu i Laos sredinom šezdesetih godina prošlog veka i 1973. godine sručeno između sedam i osam miliona tona bombi – preko 40 puta više nego na japanska ostrva u Drugom svetskom ratu. Procene ukupnih ljudskih žrtava variraju, ali sve su izuzetno visoke. U članku objavljenom u Washington Postu 2012. godine John Tirman je napisao da se „prema nekoliko naučnih procena broj vijetnamskih vojnih i civilnih žrtava kreće od 1,5 milion do 3,8 miliona, kambodžanskih između 600.000 i 800.000 i laoskih oko jedan milion“.

Na američkoj strani Odeljenje za ratne veterane procenjuje žrtve na bojnom polju u Korejskom ratu na 33.739. Posle Dana sećanja 2015. godine na dugački zid potresnog spomenika veteranima u Vašingtonu upisana su imena 58.307 američkih vojnika poginulih između 1957. i 1975. godine, pretežno posle 1965. Među njima su i imena oko 1.200 ljudi koji se vode kao nestali (MIA, POW itd.), izgubljenih boraca čija se zastava sećanja još vijori nad parkom Fenvej.

Severna Koreja i naprslo ogledalo nuklearnog rata

Danas se Amerikanci uglavnom maglovito sećaju Vijetnama, a Kambodže i Laosa nikako. (To brisanje je obavljeno netačnim nazivom „Vijetnamski rat“.) I Korejski rat je nazvan „zaboravljeni rat“, mada je veteranima tog rata konačno dodeljen spomenik u Vašingtonu 1995, četrdeset dve godine posle mirovnog sporazuma kojim je okončan sukob. Ali Korejci nisu zaboravili. To posebno važi za Severnu Koreju, gde se sećanje na ogroman broj žrtava i strahovito razaranje između 1950. i 1953. održava u životu beskrajnim zvaničnim obnavljanjima sećanja – u sprezi s neumornom propagandnom kampanjom koja ne dopušta da američka nuklearna zastrašivanja za vreme Hladnog rata i u posthladnoratovskom periodu budu zaboravljena. Intenzivnim podsećanjem – a ne zaboravom – može se objasniti današnje zveckanje nuklearnim oružjem severnokorejskog lidera Kim Džong Una.

Ako malo napregnemo maštu, nuklearno ponašanje i balansiranje na ivici rata američkih predsednika i severnokorejskog diktatorskog dinastičkog vođstva možemo da vidimo kao slike u naprslom ogledalu. To zastrašujuće ogledalo odražava moguće ludilo, ili glumljeno ludilo, udruženo s mogućim nuklearnim sukobom, slučajnim ili ne.

Amerikancima i velikom delu ostatka sveta Kim Džong Un izgleda iracionalan, čak ozbiljno poremećen. (Samo upišite njegovo ime i reč „lud“ ili „umobolan“ u polje za pretraživanje na Googleu.) Međutim, kad zvecka svojim majušnim arsenalom, on se zapravo pridružuje staroj igri „nuklearnog zastrašivanja“ i upražnjava ono što je među američkim stratezima poznato kao „ludakova teorija“. Tokom Vijetnamskog rata taj izraz se najčešće dovodio u vezu s Richardom Nixonom i Henryjem Kissingerom, ali on je zapravo manje-više postojano ugrađen u planove američke nuklearne igre. U „Osnovama posthladnoratovskog ratnog zastrašivanja“, tajnom dokumentu koji je sačinila jedna komisija Strateške komande Sjedinjenih Država 1995. godine (četiri godine posle raspada Sovjetskog Saveza), „ludakova teorija“ je ovako formulisana: suština efikasnog nuklearnog zastrašivanja jeste proizvođenje „straha“ i „panike“ u svesti neprijatelja, a za to nije dobro da se „prikazujemo kao sasvim racionalni i hladnokrvni ljudi“.

Kada Kim Džong Un igra tu igru, on istovremeno izaziva podsmeh i strah da je zaista poremećen. Kada je upražnjavaju njihovi sopstveni lideri i nuklearno sveštenstvo, Amerikanci su uslovljeni da u njima vide racionalne aktere koji se izvrsno služe lukavstvom.

Čini se da je teror u 21. veku – kao i u 20. – u oku posmatrača.

John Dower, TomDispatch, 04.05.2017.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 12.08.2017.

Jakob Augstein
08/08/2017

Bolesni kapitalizam

Ministar pravosuđa i ministri unutrašnjih poslova saveznih pokrajina iznedrili su definiciju koja nalaže kako razumeti pojam organizovanog kriminala: „Do organizovanog kriminala dolazi kada se u težnji za profitom ili političkom moći planski izvršavaju određena krivična dela koja su pojedinačno ili u celosti od priličnog značaja i to kada više od dve strane na duži ili neodređeni rok u smislu podele posla… sarađuju odnosno zajednički deluju utičući na politiku, medije, javnu upravu, pravosuđe ili ekonomiju“.

Prema toj definiciji, dakle, velikim delovima nemačke autoindustrije bi se mogao pripisati organizovani kriminal. „Plansko izvršavanje krivičnih dela“ – a šta su inače prevare sa štetnom emisijom izduvnih gasova (dakle simulacija povoljnijih emisionih vrednosti na osnovu posebno napravljenog prevarantskog softvera) ako ne upravo to? I šta bi inače predstavljalo kartelsko dogovaranje pet nemačkih automobilskih koncerna ako se najnoviji izveštaji Spiegela pokažu tačnim?

Obim neprestanog, upravo sistemskog kršenja zakona u nemačkoj autoindustriji je verovatno tako velik da bi korporacije morale da obustave poslovanje ako bi odlučile da to legalizuju preko noći. Pa ipak, odeljenja zadužena za reklame u tim korporacijama ne moraju da izmišljaju nove slogane: „Radost vožnje“ (BMW) može se imati i sa automobilom koji zapravo nije dobio sve dozvole. I slogan „Prednost uz tehniku“ (Audi) bio je istinit utoliko što su očito sva tehnička sredstva bila upotrebljena za poslovnu prevaru.

„Časni poslovi predstavljaju naš nepatvoreni interes“, kazao je šef Daimlera Zetsche u jesen 2013. godine. Ali to uopšte nije tačno. Ima nečasnih poslova od kojih su svi umešani u njih dobrano profitirali. Primera radi, prevara s emisionim vrednostima izduvnih gasova predstavlja sistem međusobnog saučesništva koji povezuje industriju, politiku i kupce automobila. I svi lagodno žive prema lajt motivu stare pesme Doris Day: „Que sera, sera“ – šta bude biće, i niko ne misli na sutrašnjicu.

Skandali nemačke autoindustrije pokazuju da je nemačka politika zakazala. Nije ni čudo – autoindustrija već na nivou personalnih rešenja predstavlja ispostavu nemačke vlade. Možda je i savezna vlada ispostava autoindustrije.

U svakom slučaju, Daimler je kao glavnog lobistu zaposlio bivšeg kancelarkinog državnog ministra. U Folksvagenu radi jedan bivši zamenik portparola savezne vlade i nekadašnji šef vladine kancelarije. Na čelu Udruženja automobilske industrije nalazi se jedan bivši savezni ministar saobraćaja. A njegov naslednik na toj dužnosti, političar iz redova Hrišćansko-demokratske unije (CSU) Dobrindt, ponaša se upravo tako kao da i on teži budućoj blistavoj karijeri u industriji.

Tamo gde zakaže politika, poslednju liniju odbrane čuva pravosuđe. Prošlog petka Upravni sud u Štutgartu doneo je presudu prema kojoj je lokalni plan za očuvanje čistog vazduha nedostatan, te pokrajinska vlada mora da naloži zabranu vožnje u određenim delovima grada. Pri tom su i grad i pokrajina u potpunosti u rukama Zelenih. Da se još jedanput zabeleži: Zelene je sud morao da privoli da se pridržavaju zakona o zaštiti ljudi i životne sredine.

Najzeleniji među Zelenima u Baden Virtenbergu je Winfried Kretschmann, premijer pokrajinske vlade, najuspešniji, omiljeni političar svoje partije i kao protivnik autoindustrije oličenje političkog jada i bede.

Kretschmann je upravo simbol onoga što je u nemačkom korporatizmu pošlo naopako. Stvarno se trudio. Želeo je da sve pomiri: autoindustriju u procvatu, srećne vlasnike i vlasnice automobila, čist vazduh i vlastite šanse na izborima. „Šta mislite, kako se inače dolazi do 30 posto?“ pitao je. „Tek kad ste jaki i na vlasti, možete nešto zaista da pokrenete“. On je, međutim, već dugo na vlasti, a oblak prljavštine nad Štutgartom se nije pomerio ni makac.

Zašto? Zato što je Kretschmann dozvolio da od njega naprave zelenog idiota autoindustrije. Uvek je pristajao na još jedan sastanak vrhuške, davao još jedan kompromisni predlog i odobravao još jedan rok. Verovatno nije mogao da zamisli razmere nadmene pohlepe autoindustrije. Ministar saobraćaja se stalno zalagao za bosove, a oni su ga neprestano ostavljali na cedilu. Kod poboljšavanja starog prljavog dizela mu nisu izašli u susret, a o eventualnim kartelskim svinjarijama je i on saznao tek iz novina.

Tu se pokazuju simptomi bolesti čitavog sistema. Korupcija, oligarhija i paralizovana politička sfera spadaju u kapitalizam na zalasku. To je isto kao u slučaju s bankama: automobilski koncerni i dalje veruju da su too big to fail, no njihovo moralno propadanje nam svima nanosi štetu.

I još nešto: kad je reč o Donaldu Trumpu, Nemci bi mogli da se okanu vlastite nadmenosti.

Spiegel, 31.07.2017.

S nemačkog prevela Hana Ćopić

Peščanik.net, 08.08.2017.

188
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA