НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 8 - Page
188
Carlos Latuff, Brazil
• Поседује вештине једног лидера. Овчар је.
• Храним се разноврсно. Један дан једем, један дан не једем.
• Доктор каже да сам нормалан, али нисам луд да му верујем.
• Брак ми виси у ваздуху. Жена ми се обесила!
• И убудуће ћемо живети у прошлости.
• Живети у Македонији је закон. Марфијев закон.
• Преко ноћи су нашли своје место под сунцем.
• Ако желите успешну каријеру, болест не треба да вам буде препрека. Ево, на пример, сви политичари су болесни.
• Па шта ако сам луд?! То је код нас сасвим нормално.
• Интелектуална својина ? То је када купиш неколико интелектуалаца.
• Политичаре нам је дао Бог. Као Божју казну.
• Купио сам најскупие уже да се обесим. Једном се живи!
• Писац? То је оно када си бесмртан а једва жквиш.
• Ова власт ми је дошла као кец дестку. И онако сам планирао да се обесим.
Марјан Анѓеловски
• Тресла се медијска гора, родио се шпијунски миш!
• Пет принципа на Западном Балкану? Онај један (Гаврило) није нам био довољан?!
• Македонска државност заснива се на владавини Александра Македонског, Душана Силног Српског и Зорана Албанског.
• Од Вардара па до Триглава... певаћемо као НАТО химну Западног Балкана.
• Од дилетантских дружина настала су славна позоришта. Шта ли тек можемо очекивати од дилетантске дипломатије!
• А све је почело од џемпера Тупурковског и „непринципијелне коалиције“!
• Албанци су већински народ Западног Балкана, а ради се и на заштити права националних мањина.
• Срби и Македонци су браћа по оцу али иду у материну.
• Нису нам забили нож у леђа, само су прикачили прислушкивач.
• Да ли је Србија банана држава, треба питати оне мајмуне, познате банана експерте.
• Југославије више нема али још можемо понешто научити из географије братства и јединства.
• Нађе се кадикад аутистична особа и у амбасади пријатељске земље.
• Да бисте живели скрнаво, потребна је и крња опозиција.
• Прва демократска влада цедила је суву дреновину. Ни најновија влада не зна много о наводњавању.
• Наталитет је усклађивање броја беба са бројем баба.
Анђелко Ердељанин

Matt Dillon - by Ernesto Priego >>>>>

***

ЉЕТОВАЊЕ

Док наши главаши
по свијету љетују
ми у Сутоморе
проведемо недјељу.

Пешкир до пешкира,
неко те прескаче
и док се сунчаш
дође ти да плачеш.

А на одмор више
ми и не иемо,
има више разлога
што то не радимо.

Приватник ти не да
два-три дана заједно
пропала би фирма
да те нема толико.

А ни пара немаш
сем за један дан
па је љетовање
само пусти сан.

Бранка Војиновић Јегдић

• Немамо ни пребијене паре. Још их други млате.
• Колики слепац човек треба да буде да би прогледао?
• Није у реду да сечемо шуме које животињама живот значе, да бисмо правили даске које глумцима живот значе. Нека глумци глуме у шуми!
• Моје село нема цркву. У њему живе часни и поштени људи.
• Свето, ништа ти није свето!
• Нуде нам мрвице. То и врапци знају.
• Не псујем. Ја то просто не радим.
• Умро је од смеха када је чуо да смех продужава живот.
• Поново ћемо видети пирамиде. Стигао јогурт у продавнице.
• Јели смо потпомажући се златним есцајгом кад други народи нису ни били народи?!
Горан Радосављевић
• Толико смо јака секси нација да је пола народа остало без гаћа!
• Србији је напокон свануло - не буде је више НАТО сирене!
• Народ је сит свега, не треба му ни хлеба ни игара.
• Све више личимо на стари Рим и Цариград: док једни гладују, други царују!
• Српски медији су слободнији него икад – само се новинари хапсе...
• Завладала је гробна тишина – државни медији добили су слободан дан.
Брана Филиповић
- Скупљам чланке у којима се шире гласине.
- Кад је видио да Мујо Фати није издао фискални рачун, за њим уђе инспектор и замандали врата.
- Вјештина мјешења погаче се преносила са мајке на ћерку, све док зет није умијешао своје прсте.
- Сако је маскирани цегер.
- Кад она има ПМС, ја морам да имам АБС.
- Знамо ми добро шта је мултимедијална умјетност? Сваки концерт наших популарних пјевачица истовремено је и изложба.
- Вјеруј ми на ријеч, дај ми на црту.
- Границе једне државе су неповредиве. Реците то багерима који копају шљунак у Дрини.
Станислав Томић

• Није толико велик да би поред малих имао и велику ману.
• Осјећај задовољства човјека води до неуспјеха. Незадовољство је корак у напредак.
• Ентитети поручују својим бирачима: - Не дај да нас раставе они људи зли...!
• Посљедица приношења жртви у кршћанству је махмурлук.
• Гласали смо национално а тражимо социјално.
• Идеал јединства једино је могућ у братству.
• Живимо једни поред других, да би били једни против других.
Суно КОВАЧЕВИЋ

***
мом пријатељу др Јовици Митровићу

Чувам зајци, по неку кокошку
рану арчим не бацам ни трошку
ал' сточарску уништими славу
крупан човек с'с медвеђу главу.

Две три ноћи опште не сам спаја
узастопно туј дзвер с'м с'њаја
тешке теме с њега расправљаја
од Европу он ми је причаја
к'д да видиш, он ме прејебаја
Србија му неје била мета
него моја кокошиња чета.

Еве, патим, пијем по кафане
ноћ дуг'чка , никако да сване
чудне мисли по главу си мотам
кво да радим, к'ко да га смотам.

К'д ли би га с'мо уватија
с кол'ц би му мешину пробија
исекја би туј медвеђу главу
да гу бацим у мутну Мораву
опрости ми и сачувај Бошке
па нек дави оравачке кокошке.

Дејан Ђорђевић

Пакља

Неки пут, и
ја сам, пакља
ништа ме не разумеш,
које причам,
ко’ да мумлам,
неки самогласници, и
сугласници, прогутам,
брзгам, збрзам.

Пакља, неје, коњ, врзан,
човек, с’ голем нос,
него неразговетан,
сит се исприча с’ пакљу, гос’ .
Ко’ да је пуцвалд, запалио,
турио у уста, вуче, мумла,
цима причу, тамо, ’вамо,
„А , чули смо ми за пакљу!
Пакљу, знамо!
На деда Обрата, је надимак
бија, пакља
а и Родољуб Шабић, прича ,
запаљиво, ко’ бакља,
ама’, ништа га, не разумеш,
и он је значи, пакља!?

Душан Дојчиновић

ТРЕНУТНИ ОПИС СТАЊА У СРБИЈИ (2011.г.)
Држава је раскомадана. Економија уништена.
Правни систем не постоји. Влада корупција.
Али председник нам је баш, тако леп...

Срђан Симеуновић Сендан
• Смак света мора да чека. Глобализација је била бржа.
• Учинићемо све што је до нас. Да народ не протестује без разлога.
• У срећна времена надали смо се бољем сутра.
• Ми нисмо геноцидан народ. Никако да научимо како се то ради.
• Сви мислимо. Одлучује само један ради ефикасности.
• Сви одлучујемо. Пита се само један!

• Имам два велика хобија. Бавим се ситним и крупним криминалом.
• Историју често преправљамо. Читаоци су све захтевнији!
• Да ли сте нормални? Кума питате за стручну спрему!
• Пробајте да ништа не радите. Вама нико не брани да живите као ми!
Милан Р.Симић
ENGLAND - you are on the bottom!! --- Of national dignity and rational thinking.
... your state is not "left" in any definition of political left. So, instead to fight against Islam, your police go to teach "how to protect Islam". I am not happy for that, because Islam may ride us all, JUST BECAUSE ruling elites of West do not care about his own nations, then care about spread of Islam!!! As so great Shakespeare predict: "Something is rotten in Denmark!", just read England, or better on whole West. So, what you call left, is only servants of your ruling class, and your leaders do not care about own nation!! Why to care??! They receive enormous money of Islam countries, done what Muslim leaders expect of them, and you (RIGHT ORIENTED PARTIES AND PEOPLE) voting for that ruling class, and blame only, theirs servants, in your terminology "lefties". So, why your ruling class to care about you (English and Welsh people), when you, in politics, just do what they wish and need: you vote, and vote, and vote for them!!!
... strategy of ruling elites on West, you may see best on US!! Donald Trump didn't even try to do what he promise: stop Islam and make wall with Mexico! no, he goes in Saudi Arabia, receive money, and gone home. Now wishing to fight with Venezuela! WHY? Not because Trump didn't think what he speak on election process, but because ruling elites has his own interest and president of United States can't do what he wish! CNN (and all other 'liberal" media and liberal elite) every day makes few stories against him. - So, no problem with you, or your Facebook group, - you have problem that you (all of you, as citizens) have no any rights in their own state. Or not - constitutional rights. CONSTITUTION OF STATE IS RULING ELITE!! State belongs to them. You are only residents. to be manipulated and pay taxes. (at me is the same, but we are also, colony of yours elite, and your elite shows that looks that we are colony of you /as nation/, so you very satisfied: "We may conquer and rule with someone!" but that is a trick. no one care about you, because your state is not in your hands.
Goran Klyayich

Анаконда

Кад рачепим, вилице ко анаконда
и прогутам храну
то желудац, не може да ми свари
ни моћни ензими,
извини!!!

Уместо да навлажим храну
и полако жвакам, ситним
ко да ми пробавни органи
нису битини, уместо не могу
и хвала, ја бутам ли бутам
па није стомак, будала!?

Дави ме жгаравица
ко' анаконда, мртвог пацова
изеде ме џигерица
не жвакам пљескавицу, с'м гливам
супицу од слова.

Гладовање је лек
а, не да ждерем
да трпим гладан ко анаконда
ако бог да...
И да трпим ко камила жеђ, тек
да не окусим ни икап
да не знам које је вода!?

Дуленце-
Душан Дојчиновић

Кво радиш, Курто!
(По Власотиначки наслов)

Доџе на влас', Курто
заборави на нас цигани
на сиротињу што проси пред порту
на они што развозе гвожџурију
и, крадев три јајца за торту.

Кое радиш, Курто
на нас,наћисто заборави
ко' да си дементан деда
старела,
паре и граџевина
кидавела
једна по једна, ламела.

Које радиш, Курто
до јуће смо били странаћки другови
зарасли ко нокат у месо, и прст...
А сад, ко че да исплати за
струју дугови, о курафте, мудавела!

Кажеш издржи још мало, Мурто
такав ти је живот,цигањски, чиндо, муљо
то ти је судбина, крст!?

Д. Дојчиновић

О БОГАТАШИМА
Има много путева да се човјек обогати, и већином су ружни (1).Будете ли показивали да вам је нешто потребно, нико вам ништа неће дати: желите ли се обогатити треба да изигравате богаташа (2).Нема и не може бити праведног богаства. (3)
Богатство и сиромаштво имају заједничко проклетство да човјека направе робом (4).
Као локални моћник издашно је даривао државну имовину, додјељивао радове и пружао услуге богаташима, да би био богаташ.
И путеви наших богаташа су различити.
Криминалци су угледни грађани Босне и Херцеговине јер су се на вријеме обогатили.
Захвални су Богу што им партија даде да се обогате.
У току рата док су други остајали без ногу и других дијелова тијела многи су стали на своје ноге.
Захваљујући добивеним безповратним средствима и „кредитима“ имамо богате појединце.
Капиталисти у Босни и Херцеговини су појединци који су у социјализму узимали у складу са својим потребама.
Упосленици државних предузећа досљедњи су народне изреке „(к)ради као самом себи.“

Све што су узели остало је њихово. Сада су успјешни привредници-богаташи. Након што су узели за себе, сада своје могу поштено да троше.

Вишестраначје многима је подарило сва богаства странке.
Учили су на својим грешкама, које је народ скупо плаћао.
До парламентарних избора били су на бијелом хљебу, послије на бијелом коњу.

Након извршене прихватизације државне имовине потребно је извршити њену приватизацију.
С обзиром на стање у земљи, власт је помрсила народу рачуне, али није
дозволила да њој народ помрси жиро-рачуне.
Због неконститутивних народа имамо конститутивне појединце.
И тако, неко има осиромашени ураниј, а ми обогаћене сиромахе.
У свим сталежима сиромах је близу честита човјека, имућан није више далеко од лоповлука (5). Богаташ се осјећа код куће и у туђини, а сиромах је туђин и својој кући (6).
Мало богаташа посједује своју имовину. Имовина њих посједује (7).Знање и вјештина не доводе до огромног богатства. (8)
Суно Ковачевић

1) Bacon:
2) Dumas:
3) Čehov:
4) Arturo Graf:
5) La Bruyere:
6) Friedrch Ruckert:- La Bruyere:
7) Ingers:
8) La Bruyere:

• Афорзам је остатак од речи која је нестала.
• Посланици се једни другима обраћају са уважавањем. Користе савремене псовке.
• Мука ми је више од ноћног провода.Ништа се не обелодањује.
• Закопали су ратне секире. Договор о говњивим моткама је остављен за касније.
• Код народа је дошло у моду да власт псује. И где треба и где не треба.
• Свако може себе да сматра плуралистом. Али нико то овде не признаје.
• И одполитичких глупости зналци направе себи каријеру.

• За неке политичке лидере се не зна где су, нити пак кога данас раде.
• Дављенику није место на дну, али ми за други стил пливања не знамо.
• Наше кулинарске чаролије не откривамо ни у политичким кухињама.
• Они што свирају курцу нису са естраде.
• Код нас би свака шака јада желела да постане ударна песница.
• сторијски оптимизам нам не мањка, што нам умањује изгледе у крајњу победу.
• Не мари што има и погинулих, јер су свој живот дали за нашу општу несрећу.
• Када су преговори завршени, учесницу су напустили сто у војничком поретку.
• Једна од његових мрља на савести је - прање новца.
• Две муве могу се убити јеним ударцем само бираним речима..
• Сви трче почасни круг јер је то унапред одређено.

• Штрај глађу се и овде одвија строго према графикону.
• Хвала вагини, творцу Петра Добрњца!
• Своју књигу могу да вам поклоним, јер ме баш брига за ваше здравље.
• Да су наши политичари будале, ми бисмо им све опростили. Али шта је, ту је!
Живојин Денчић
ШТРИК
Електричар се попео на стуб да затегне жицу. Дан прије, жена му се жалила да нема гдје да рашири веш.
Електричар је био савјестан па је поруџбине обављао редом, а ово са штриком за веш било је на другом мјесту.
Мислећи да је она за њега најбитнија, жена се одмах машила ширења веша.
Тренутак касније она би имала доста примједби, али је некако чудно остала да виси на високонапонској жици. И некако се ућутала.
Перица Јокић
ПРЕДЛОГ, САВЕТ И ПРОМИШЉАЊЕ
имам предлог: дајте Маџарима Војводину до Газеле и Панчевачког моста, а они ће вам вратити Србију до Драча! (плус ће се и Македонија вратити, кад добијете снагу и излаз на море)…
*
…и не само Војводину (дати), него и Славонију са Загребом. Маџари ће вас вечно волити, а супербрзи воз Будимпешта-Београд-Ниш-Приштина-Драч (са везама ка Бечу, Прагу, Минску и Кијеву) само ће возити морске, планинске, Гучанске и историјско-градске туристе. имаћете пријатеље (сад немате): Маџаре, Австријанце и Чехе, - а изгубићете непријатеље (Шокце - тзв. Хрвате и Шиптаре - тзв. Албанце). Бугари ће се повући (са својим агресивним наступима, они се увек повуку кад је густо), а Македонци ће вам се привући (јер им никад није било лоше са Србијом, сем кад је слаба, онда јачају њихови Бугараши). Грчка ће бити презадовољна да узме (већи) дио Албаније, испод Драча (са Тираном), осим што би Македонија добила читава језера, Охридско и Преспанско, и 50-60 км унутрашњости дуж своје границе. и Румуни би се смирили, јер не би хтели да се комешају са Србијом и Маџарском - одједном, а пошто је топлије на Јадрану, него на ушћу Дунава, било би и њихових туриста. у том случају, Црна Гора би се почела улагивати, јер су они брзи прелетачи, али немојте на њих обраћати пажњу - никад више! -, него ако буде прилика, узмите им Улцињ и Бар, а ако може и читаво приморје. то њима не треба, и онако им само служи да би из Барија превозили колумбијски кокаин, који шаљу в Србију, Маџарску и Украину, па и Русију. и босански Турци би били знатно мекши и лакши за сарадњу. како год, в будућем рату никако немојте ратовати против Маџарске, само и искључиво против Шиптара, а Маџаре помозите да ратују против Шокаца. - и не треба да заборавите оне под ледом, као што сте заборавили оне из Жутих Кућа, са Метохије, Пећи и Призрена, и оних колона што су са стотинама хиљада нејачи, избегавале са Космета, бежећи в Поморавље. немојте имати селективно памћење, а исто тако и погрешну памет: помагати своје непријатеље, а од оних, с којима би могли бити пријатељи, - правити непотребне непријатеље! - да, кад буде тај рат, заузмите се да Австрија поврати тзв. Словенију и излаз на море, а да Италија поврати отоке и своју обалу, који су сада под окупацијом. тако размишљајте, мој је савет, можда је и добар, поготово што сте све радили супротно, и само ударали главом, и то не в зид, него в гранитне стене!
*
7. јули 2017
... знате да су Обреновићи били в изванредним односима са Австро-Угарском, и да је приоритет Србије излазак на море. е, онда су "непромишљени" довели Швајцарце (које су померали као фигуре, као сада овог Енглеза), и онда је "приоритет" Србије постао освајање босанских планинчина, удаљавање Маџарске и Австрије од мора, а Италије са острва и њихове овостране обале. тако је Србија добила три огромна непријатеља (Маџарску, Австрију, Италију, а в позадини Немачку), а добила "браћу": Хрвате, Словенце и босанске Турке. и шта је испало? Срби западно од Дрине, а поготово Врбаса и Уне, поклани и протерани, а Срби в Србији испод економске границе живота, и сведени на територије Хатишерифа из 1878. (?), са мањим суверенитетом него тада. да ли ја грешим ако кажем да Србија треба сарађивати са Маџарском, Грчком, Италијом и Австријом? да ли се растурање вештачке творевине Албаније и повратак Маџара в Славонију и Австрије на Јадран, са повратком Италије на ову страну Јадрана, коси са интересима Србије?! не, не коси се! напротив, ако то Србија с'вати, сигурно ће имати огромне користи! а да ли је то нешто против Срба западно од Дрине? мада ће многи од њих (по глупости и навици) викати: Издајицо!, то никако није против њих. они су прошли двадесети век, и ништа нису научили, тако да од њих не треба очекивати превелике политичке памети. и не само што су прошли, него ништа ни немају. а немачка рука је овде (западно од Дрине, а и источно) присутна, и шта би онда мале руке Австрије и Маџарске могле да сметају. Србима не! поготово што више не би било Хрвата да их кољу (не би били политички субјект и организациона јединица). да ли би то угрозило Русију? па Руски цар је враћао монархију в Беч (коју је Наполеон укинуо), што би њима сметало мирно Јадранско море и Србија са излазом на море?! да ли баш дати и Војводину? можда не, али увек треба узети в обзир: док год Београд (политичка и финансијска елита) има путера из Војводине, да њиме маже своје дупе, дотле их ништа неће заболити, па ни то дупе, за праве геополитичке интересе Србије и трајни мир на Балкану. а трајни мир не може бити на Балкану (и окружењу), ако нису намирени Маџарска, Австрија и Италија, и ако Србија не зна свој прави интерес: излаз на море! истина, Енглези и Американци ће бити против, - али, боље је имати далеког непријатеља, него на самој граници!
*
ПРИЧА ОКО ПАДЕЖА
... да, та велика прича око падежа! Срби, наводно, требају да имају СЕДАМ ! при томе Нишка регија (народни говор, не натурено в школи) користи ДВА, а Моравско-ресавски говори ЧЕТИРИ ! Бугари немају падежа (евентуално - два). Турци немају падежа. Македонци немају падежа. ЕНГЛЕЗИ, тај савремено владајући језик - НЕМАЈУ ПАДЕЖА ! Немци имају ЧЕТИРИ падежа. Руси ШЕСТ. - Откуд код Срба онда толика дрека око падежа??!! Да ли зато што постоје или што требају?! Обично се дречи око нечага што не постоји, а почесто зато што то и не треба. - Моје је мишљење: да је ЛАТИНСКИ језик, по коме је смерни католик Јернеј Копитар писао граматику и правопис Вуку Стефановићу Караџићу, да је тај ЛАТИНСКИ, имао петнаест падежа (имао је седам), Срби би се дерњали што се не користи свих петнаест падежа! Толико о реформи (за овај пут).
Горан Кљајић
Sam Shepard
08/08/2017

Indijanapolis (Autoput 74)

Ponovo krstarim ovom zemljom bez posebnog razloga. Ponekad bi mi samo iskrslo neko ime u glavi i odmah bih tamo krenuo. Ovog puta ka Normalu, u Ilinoju, s visoke tačke u pobeleloj Minesoti, usred zime, po zaleđenim putevima, dok vetar postrance duva preko pustih kukuruznih polja. Zastajem da prenoćim na prilazu Indijanapolisu pošto sam skrenuo sa autoputa 74 tik pre njegovog oštrog ukrštanja sa autoputem 65, koji vodi na jug, do Luvila. Nasumice biram Holidej In, više zbog njegovog prepoznatljivog zelenog znaka i njegove predvidljivosti nego zbog nečeg drugog. Uz to, iznuren sam. U gradu se očigledno održava nekakva konvencija automobilista s nabudženim motorom, mada mi se čini da se to uvek zbivalo usred leta, kad ljudi mogu da se vozikaju u kabrioletima spuštenog krova. U svakom slučaju, slobodnih soba nema, osim možda jedne, a ta je za pušače, što mi ne smeta. Recepcionerka mi kaže da će za desetak minuta znati da li je rezervacija te sobe otkazana ili ne. Rekli su mi da sačekam, pa to i činim jer ne želim da se suočim s još sto pedesetak kilometara do Kentakija po pretećem vremenu.

Padam na jednu od suviše mekih sofa u predvorju, naspram dva plazma televizora u suprotnim uglovima, a na oba je neki rijaliti program s pljačkama mini marketa: tinejdžeri u duksu s kapuljačom jednom rukom drže svoje široke farmerice dok drugom ispaljuju devetmilimetarske metke u vrišteće žrtve koje tvrde da nemaju pristup sefu. Pitam recepcionerku da li bi bila ljubazna da isključi TV ili promeni kanal, ali ona kaže da to nije u njenoj moći. Televizorima upravlja nekakav kompjuterski sistem kao automatskim prskalicama u Los Anđelesu ili bezbednosnim svetlima u garaži na drugim mestima. Pitam je može li bar da utiša zvuk kako ne bih morao da slušam ječanje žrtava u agoniji ili urlikanje mahnitih revolveraša, ali ona kaže da ni to nije u njenoj moći. Sa staklenog stola uzimam neku turističku brošuru o odmoru na Karibima i listam je zastajući nad svakom slikom žene u bikiniju koja šeta plažom s ledenim koktelom u visokoj čaši i samozadovoljno gleda u kameru. Krici, jauci i pucnjava s TV-a ponavljaju se u pravilnim razmacima i ubrzo se gubi njihova veza sa ubistvom. Očekujem sledeći krik kao što se očekuju poznati stihovi u pop pesmi. (Upravo nailazi piskava, bučna sekvenca vrištanja, odmah posle brze pucnjave.) Ne mogu da procenim koliko dugo džonjam u čistilištu predvorja, ali čini mi se više od deset minuta.

Visoka, mršava žena u kaputu kakav je nosila Pat Nikson, kose pokupljene uvijenom plavom maramom, ulazi kroz obrtna vrata vukući za sobom mali kofer s točkićima. Osmehuje mi se u prolazu i, ko zna zašto, istog časa me obuzima tuga. Ona zastaje pred recepcijom da uzme ključ i onda nastavlja prema liftu okrznuvši me nekoliko puta pogledom preko ramena. Opet osećam mali ubod melanholije ili praznine – možda je to. Ustajem i protežem se, pa ponovo prilazim recepciji i pitam devojku ima li novosti o sobi. Još ne, kaže ona, i uverava me da će se mogući gosti svakog časa javiti. Dolaze s grupom automobilista iz Tupela u Misisipiju i sve zavisi od vremenskih prilika, kaže. Vraćam se i ponovo se rušim na mekanu sofu. (Je l’ Tupelo ono mesto gde se rodio Elvis?) Po žutoj rikni prepoznajem National Geographic i izvlačim ga ispod gomile magazina na staklenom stolu. Naslovna priča se zove „Crni faraoni – osvajači drevnog Egipta“. Na koricama čovek koji veoma liči na mladog Džejmsa Erla Džounsa, mišićavih ruku prekrštenih na grudima, ogrnut leopardovom kožom, s debelom zlatnom kajlom i pozlaćenom lobanjom s dve sjajne kobre na temenu, stoički gleda ispred sebe. Dok prevrćem sjajne stranice, osećam pored sebe prisustvo neke visoke osobe i čujem visok ženski glas koji izgovara moje ime sa znakom pitanja: „Stjuart?“ Okrećem se i vidim istu onu mršavu ženu u kaputu, ali bez kofera.

„Ne sećaš me se, je l’ da?“ pita me. Zurim u njene zelene oči tragajući za nečim prepoznatljivim, ali nalazim samo istu nijansu melanholije. „Šezdeset peta“, kaže ona uz mali uzdah. „Deseta ulica i Druga avenija? Crkva svetog Marka.“

„Nemam pojma“, priznajem. „Vozim već danima. Ili mi se bar tako čini.“

Ona se nervozno smeje, napola zbunjena, a onda se zagleda u tepih. „Neko vreme smo živeli zajedno. Zar se ne sećaš? Ustajali smo svako jutro, sedeli na ivici mog dušeka i jeli iz činije pšenične klice prelivene medom.“

„Oh“, kažem i nastavljam da zurim u nju sve očajniji, pitajući se da nije preduga vožnja prekinula neku krhku sinapsu u mom mozgu, pa je baš ovde, u Indijanapolisu, konačno izbilo vozačko ludilo. Onda ona radi nešto krajnje neobično. Skida plavu maramu i protresa grivu crvene kose koja joj seže gotovo do struka. I sad se sve vraća. „Oh, to si ti“, kažem, ali još nisam u stanju da dodam ime.

„Ko?“ kikoće se ona. „Uopšte me se ne sećaš, je l’ tako?“

„Naravno da se sećam.“

„Kažeš to reda radi.“

„Ne…“

„Onda reci kako se zovem. Hajde, nije bilo tako davno.“

„Hiljadu devetsto šezdeset pete“, kažem.

„Ili šeste…“

„Ne, nije moguće.“

„Možda 68. To je to.“

„Čak i otad je prošlo četrdeset godina.“

„Ne!“ smeje se ona.

„Saberi.“

„Pa da, valjda jeste.“

„Bet, je l’ tako?“

„Nije. Vidiš da se ne sećaš.“

„Beti?“

„Blizu.“

„Kako onda? Ovo me prevazilazi.“

„Beki“, kaže ona s blistavim osmehom, raširenih ruku kao da ću sad skočiti i zagrliti je.

„Naravno – Beki. Tako je. Beki. Naravno.“

„Kako se prezivam?“

„Daj, molim te – ne mogu to. Stvarno sam iscrpljen…“

„Tejn.“

„Tejn?“

„Tejn. Beki Mari Tejn.“

„Tako je“, kažem.

„U stvari se uopšte ne sećaš, je l’ tako?“ kaže ona gotovo šapatom, a onda prigušuje kikot.

Prekršta dugačke ruke i kratko zadržava šake na ramenima kao da nadoknađuje izostanak osećanja koje je očekivala od mene. „Bila sam tako zaljubljena u tebe, Stjuarte“, kaže sa uzdahom dok joj oči lutaju po tepihu s mrljama od pice i pepsi-kole koji se proteže od zida do zida. Nasilni zvuci sigurnosne kamere nemilosrdno se ponavljaju. Primećujem da devojka za recepcijom baca poglede iskosa na nas, a onda se vraća svetlozelenom sjaju svog kompjuterskog ekrana. Nema bežanja. Beki Mari Tejn spušta svoje dugačke ruke u znak predaje; iz desne šake visi plava marama. Odlažem National Geographic na stakleni sto i onda mi se najednom vraća slika tog vremena, u magnovenju vidim jutro naspram njujorškog prozora i činiju koju stežem golim kolenima, i kažem tek da bih nešto rekao: „Kosa ti je još crvenija nego što pamtim“, a ona prasne u smeh, zadovoljna što nisam prekinuo igru.

„Nije prava“, kaže ona.

„Šta?“ pitam uveren da misli na nešto metafizičko.

„Boja. Klerol. Iz tube.“

„Aha, razumem, izgleda odlično.“

„Hvala.“

„Vrlo… praznično.“

„Praznično?“ Kikoće se i rukom odbacuje kosu s potiljka kao filmska zvezda.

„Koliko smo onda imali godina?“ nastavljam bez prave želje.

„Bili smo klinci“, kaže ona. „U ranim dvadesetim.“

„Stvarno?“

„Ja u svakom slučaju. Toliko znam.“

„Klinci – da, valjda je tako.“

„Koliko ih imaš?“ pita. Pogled joj se sreće s mojim i mali grč tuge pretvara se u podvodnu struju.

„Misliš dece?“ Klima glavom i oči joj ostaju prikovane uz moje.

„Ceo čopor“, kažem.

„Koliko?“ uporna je.

„Petoro. Ali nisu svi od iste žene.“

„To me ne čudi.“ Smeška se.

„A ti?“ pitam.

„Dvoje. Dve – imam dve ćerke.“

„Dve. Sjajno. Gde su one?“ pitam.

„Ovde. Mislim…“

„Tako je. Ti si iz Indijanapolisa, zar ne?

„Jesam. Sećaš se toga!“ Osmehuje se.

„Sećam se da je zvao tvoj otac. Kad smo sedeli na krevetu jedući te stvari.“

„Pšenične klice.“

„Tako je. Zvao je da ti kaže za nerede u vašem prednjem dvorištu. Znači da je sigurno bila ’68, zar ne? Tada su svakog drugog dana izbijali neredi.“

„Mora biti.“

„Martin Luter King i…“

„Tako je.“

„Sve je eksplodiralo. Detroit, El Ej.“

„Ceo svet je ključao.“

„Tako se činilo.“

„Pa…“ rekla je dok je tražila nešto drugo. „Nisam htela da – mislim, bila sam tako zapanjena kad sam ušla i videla te da tu sediš. Nisam mogla da verujem. Znala sam da si ti čim sam te videla, ali… pomislila sam da ne mogu tek tako da prođem i ništa ne kažem. Razumeš – da odem u svoju sobu i pravim se da nisi ti. Morala sam da siđem i da ti nešto kažem. Mislim – sve to vreme.“

„Ne, ne, drago mi je što si prišla. Mnogo mi je drago što te vidim.“

„Kog vraga radiš ovde? U Indijanapolisu?“

„Samo prolazim.“

„Aaa…“

„A ti? Ako živiš ovde, zašto si odsela u Holidej Inu?“

Sve se zaustavlja. Najednom je zanemela i usne joj podrhtavaju. Iz nekog razloga prestao je i zvuk u pozadini. Devojka za recepcijom sad zuri u nas kao da podozreva nešto nezakonito.

„Moj muž…“, kaže Beki i tu prekida. „Moj muž je nestao pre mesec i po dana. Samo je – otišao.“

„Oh, ne“, kažem.

„Poveo je i ćerke.“

„Ne…“

„Možda je napustio zemlju.“ Ustajem i izvodim slabašan gest tešenja, ali radije bih istrčao napolje.

„Imaš li – hoću da kažem, da li ti neko pomaže?“ Usta mi se suše. „Policija? Advokati?“

„Da, kroz sve sam prošla.“

„To je prilično ozbiljno – mislim, to se smatra otmicom, je l’ da?“

„To jeste otmica.“

„Imate li ikakav trag. Mislim…“

„Pratili smo kreditnu karticu – znaš već, benzinske pumpe, restorani – ali sad smo u ćorsokaku. Sve se zbivalo u Floridi i onda odjednom nema ničeg.“

„U Floridi?“

„Deo porodice mu je tamo.“

„Šta je s ćerkama? Koliko godina imaju?“

„Petnaest i sedamnaest. U kući još sprovode istragu, zato ne mogu da budem tamo.“

„Eh.“

„Zato sam privremeno uzela sobu ovde. Ostaje mi samo da čekam, valjda.“ Mlitavo podiže ruku i plava traka na tren leprša kao udaljena zastava primirja. Pogledom ispituje dva plazma ekrana pošto su krici i pucnjava opet počeli. „Izvini“, kaže. „Nisam nameravala da sve ovo sručim na tebe. Samo sam te videla na toj sofi i pomislila…“

„Ne, sve je u redu. Drago mi je što si… radujem se što sam te video.“

Ona se smeje, onda zaplače, ali se brzo pribere i okreće rame ka meni. Prilazim da je utešim, ali ona mi okreće leđa i prekršta ruke. Recepcionerka ide ka meni kroz predvorje; na grudima joj je sjajna pločica sa imenom, na licu izraz izvinjenja. „Žao mi je, gospodine“, kaže, „ali upravo mi je potvrđena rezervacija za sobu koju sam vam pomenula. Onu dvokrevtnu za pušače“.

„Oh“, kažem.

„Sad su zvali da potvrde. Na putu su. Žao mi je.“

„Sve je u redu.“

„Odmah pored puta 465 je Motel 6. Kod njih obično ima mesta. Ako želite, mogu pozvati da proverim imaju li neku slobodnu sobu.“

„Ako vam nije teško. Bio bih vam zahvalan.“

„Nema problema. Obavestiću vas.“ Vraća se na svoje mesto. Izgleda da se Beki sabrala. Ruke joj se spuštaju i prelazi šakom preko kaputa kao da je upravo otkrila grudvice vune na njemu. Okreće se ka meni sa osmehom i nadlanicom trlja oči.

„Pa, drago mi je što sam naletela na tebe, Stjuarte. Nisi se nimalo promenio.“ Kreće ka meni pružene ruke, što mi izgleda malo neprimereno s obzirom na okolnosti, ali prihvatam rukovanje. Šaka joj je ledena i tanka i gotovo odmah je izvlači iz mog stiska. Onda spušta kratak sestrinski poljubac na moj obraz. Sad mi se sve vraća, miris njenog blagog daha. „Baj“, kaže najednom i ponovo nestaje u hodniku.

Da sam u tom času imao pištolj, pucao bih u plazma ekrane i možda u bucmastu sofu, a onda bih možda zasuo mecima stakleni stočić i brošuru o letovanju na Karibima i sve primerke magazina Time i Newsweek s muškarcem godine na naslovnoj strani. Umesto toga, vraćam se do recepcije gde se devojka s prikačenim imenom začudo trudi da mi pomogne. Prilazim dovoljno blizu da pročitam slova na pločici dok ona nešto zapisuje držeći telefonsku slušalicu između brade i ključne kosti. „Lašandra“, piše na pločici, pored malog žutog nasmejanog lica. „Lašandra“, kažem joj ne znajući tačno koji slog treba da naglasim. Daje mi znak očima i prinosi plavi lakirani nokat usnama kao da upravo iznajmljuje luksuzni apartman u Motelu 6. Prevlačeći kažiprstom preko grla, signaliziram joj da više ne želim sobu i krećem prema obrtnim vratima. Lašandra me zove zbunjena: „Gospodine! Izvinite, gospodine!“ Vraćam se do nje. „Zar ne želite sobu? Mislim da sam vam nešto našla.“

„Ne, hvala, ali cenim vaš trud. Vrlo ste ljubazni.“

„Nema problema, gospodine. Žao mi je što nije uspelo.“

„Lašandra, mogu li da vam postavim jedno kratko pitanje?“

„Svakako, gospodine. Šta god želite.“

„Zar nikad ne izludite slušajući tu televiziju po celu noć? To ubistvo?“

„Eh, više i ne čujem. Znate – uvek je uključeno.“ Osmehuje se i ja prolazim kroz obrtna vrata. Zvuk pucnjave bledi iza stakla.

Napolju je mračno, pahuljice padaju kroz narandžastu svetlost. Sasvim sam zaboravio da sam ostavio upaljen motor i moja žuta keruša počinje izbezumljeno da grebe stakla čim je videla da prilazim. Otvaram zadnja vrata. Iskače na asfalt i kliza se po ledenoj stazi. Divljački vrti repom kao da je nanjušila trag. Juri do malog kvadrata smeđe trave da se pomokri. Čini se da se temperatura spustila do niskih dvadesetih i oči mi suze od uskovitlanog snega. Pas verovatno obavlja najduže pišanje na svetu. Čuči tamo s neobično odignutom zadnjom nogom i zuri pravo u mene kao da bih mogao da odmaglim i ostavim je. Iza nje se diže para. Šuplje stenjanje autoputa navodi me da se zapitam da li sam konačno prekinuo sve veze iako to nisam stvarno želeo.

Vraćam psa u auto i sedam na vozačko sedište koje je sad usijano jer sam ostavio uključen i grejač. Spremam se da pritisnem pedalu kvačila, pogledam kroz sneg i vidim je – Beki Mari Tejn – tačno između farova. Zuri u mene na sličan način kao moj pas. Stoji i drhti, bez kaputa, a sneg joj pada na crvenu kosu i sija naspram svetlosti kao oreol. Je li ovo neki religijski doživljaj?

Trči prema prozoru i ja ga spuštam, zapanjen. „Izvini“, kaže. „Pomislila sam da bi možda hteo da ostaneš u mojoj sobi pošto ne možeš – mislim, imam kauč i sve što treba. Zaseban kauč. Na izvlačenje, znaš – u separeu sa umivaonikom. Nije baš cela soba, ali sam pomislila da bi te to poštedelo putovanja po ovom vremenu. Ne pokušavam – znaš…“

„Hvala ti, Beki“, prekidam je. „Stvarno sam ti zahvalan, ali morao bih da nastavim put.“

„Dobro, to je sasvim u redu. Nema problema.“ Osmehuje se. „Samo sam htela da ponudim. Nisam pokušavala da…“

„Ne, ali mnogo ti hvala. Stvarno se radujem što sam te opet video.“

„Ćao“, kaže ona ljupko i kratko mi mahne rukom i šalje mi poljubac s dlana dok se odvozim. Vidim u retrovizoru kako otresa sneg s cipela i ulazi u hotel. Pokušavam da se setim na koji stari film me to podseća. Jedan od onih otrcanih crno-belih iz četrdesetih o vojnim pilotima, sa suznim opraštanjima, kad Džimi Stjuart odleće u opasnu plavu daljinu. Zašto je sve što mi se javlja pred očima crno-belo?

Sneg doslovno juriša na vetrobran dok vozim prema skretanju za Luvil, pozadi se keruša vrti u malim krugovima, a zatim padne na sedište i sklupča se u loptu, zabija nos u rep i miri se s još sto pedeset kilometara sumornog autoputa. Počinjem da skrećem u prošlost dok svet postaje mutniji i belji. Možda postoji veza između spoljašnjeg slepila i unutrašnjih slika. Sad vidim ivicu dušeka, sive činije jednu do druge i naša kolena koja se dodiruju. Još neke stvari mi plove kroz glavu dok pokušavam da održim auto između linija: odlazak iz pustinje po jasnom danu. Ulazak u autobus. Silazak na Tajms Skveru. Ogromni poster pop grupe iz Engleske s frizurom likova iz Tri glinena goluba. Banka krvi sa obaveštenjem na prozoru da plaćaju pet dolara za pola litre. Crne kurve s crvenom kosom. Čet Bejker stoji na vratima Avenije Si, kod Tompkins Skver Parka s džinovskim američkim brestovima. Čorba od kupusa i ovsa. Prvi put čujem zvuk poljskog jezika. Žene iz Starog sveta u kaputu, s maramom na glavi. Kubanci igraju šah. Glasine o LSD-u i TCP-u. Gomile okupljene oko crne limuzine koje na radiju slušaju izveštaj o atentatu na Kenedija. Džungle zapaljene napalmom. Urne prekrivene američkom zastavom. Mazge koje vuku kovčeg Martina Lutera Kinga Juniora. Stenli Tarentajn sa saksofonom u papirnoj kesi.

Vrtim se u krug. U srcu snežne oluje vrtim se u krug. Nailazim na zaglavljeni u jarku ogroman traktor s prikolicom. Reklo bi se da vozač nije tu. Sada vozim preko linije, sa upaljenim svetlima za opasnost i nadam se da ništa ne juri prema meni iz suprotnog smera. Vozim naslepo. Pokušavam da stignem do proširenja pored puta, ali više ne znam gde je. U neprekidnoj snežnoj struji i kovitlanju nešto se događa s mojim vidom. Osećam se kao da najednom propadam kroz prostor, kao da su točkovi izgubili svaki dodir sa zemljom. Sad se zaista raspadam, drhtim, podilazi me strašna jeza, grčevito držim volan kao da svakog časa može da me proguta ponor u kom me nikad neće naći.

Nagonski pronalazim put natrag kroz sivilo, do izlaska s petlje, i dovlačim se na parking Holidej Ina. Porodica iz Tupela vadi prtljag iz ogromnog kamioneta u uskovitlanoj oluji, vuče svoje hladnjake i prtljag po zaleđenom asfaltu. Neko vreme sedim i gledam ih kroz brisače, svetla za opasnost još su mi uključena, a pas je vrlo uznemiren zbog onog što bi moglo biti pred nama. Možda treba da provedem noć u autu, pomišljam. Sačekaj. To znači da će motor ostati uključen da se ne bih na smrt smrzao. To dalje znači da će pas cvileti i vrteti se u krug. Palim satelitski radio u nadi da ću nešto saznati. Ne mogu da podnesem anđeoski glas Sema Koka. Gasim radio da bih izbegao potpuni emocionalni slom. Mogu li ovako sedeti celu noć? Sa upaljenim motorom. Sa psom koji se vrti. Sa svetlima koja žmirkaju. Sa snegom koji pada. Šta će se dogoditi kad se najzad pojavi sunce i sneg prestane da pada i led se otopi i ceo krajolik se preobrazi u proleće i procveta ono što cveta i seljaci krenu uz dugačke brazde u svojim ogromnim kombajnima? Šta će se onda desiti? Da li ću još ovako sedeti sa upaljenim motorom? Šta će se desiti kad otkriju da neko pokušava da živi u svom autu na parkingu Holidej Ina? Moram da se parkiram!

To i činim, a onda jedna stvar vodi drugoj i vraćam se u hotelsko predvorje ne radujući se što ću opet sresti Lašandru, što ću čekati u redu iza automobilske porodice iz Tupela. Ali tu sam. Hvala bogu, televizijski kanal se promenio. Sad su vesti s nekim uglednim tipom u odelu koji se šetka ispred velike elektronske mape Sjedinjenih Država i magijski dodiruje oblasti, pa se na jugu pali crveno svetlo, a na severu plavo, što stvara utisak da je cela prokleta zemlja crtać podeljen kao pita od jabuka, i da u njoj niko ne živi, da niko ne pokušava da dobije običnu sobu u Holidej Inu usred snežne oluje, negde u predgrađu Indijanapolisa.

Porodica iz Tupela konačno se s celom opremom odvlači ka sobi za pušače koja je meni uskraćena. Lašanda je u nedoumici kakakv izraz lica da namesti dok me gleda kako pokunjeno opet tu stojim. Odlučuje se za spoj ljubazne učtivosti i čistog užasa zbog onog što sigurno vidi u mojim očima. „Zdravo, Lašandra“, kažem ponizno. Ona ništa ne kaže. „Pitao sam se da li biste mogli da mi učinite uslugu. Ja – oluja je stvarno gadna. Da ne poverujete.“

„Čula sam“, kaže ona. „Od onih ljudi iz Tupela.“

„Neverovatno. Prava nepogoda. Jedva sam video haubu ispred sebe.“

„Bilo je i u vestima“, kaže ona. „Sve do Nju Orleansa, valjda.“

„Stvarno? E pa… nisam… morao sam da se okrenem i vratim.“

„Ali i dalje nema praznih soba“, kaže ona.

„Ne, znam, to znam. Ali sam se pitao da li je… imam ovde staru prijateljicu. Ona žena – znate ona žena s kojom sam razgovarao? Visoka mršava žena s crvenom kosom?“

„Tako je“, kaže ona.

„Pitao sam se možete li da mi date njen broj pošto mi je ponudila da ostanem u njenoj sobi i…“

„Nije nam dozvoljeno da dajemo imena gostiju, gospodine.“

„Ne, znam. Mislim, znam njeno ime. Ime joj je Beki Mari Tejn i nekad smo živeli zajedno u Njujorku. Mislim, nekad davno.“

„Ali ipak ne smem da vam kažem broj njene sobe. Takvi su naši propisi.“

„Razumem, ali mogu li da je pozovem na lokal? Da li bi to bilo u redu?“

„Naravno. Mogu da vas pustim da pozovete. Odmah ću vas povezati.“ Privlači telefon, traži broj Bekine sobe, ukucava ga i predaje mi slušalicu. Prinosim je uhu nadajući se da će Lašandra prestati da zuri u mene i diskretno okrenuti leđa, ali ona ostaje nepomična i oči joj svrdlaju moje. Beki podiže slušalicu.

„Halo?“ kaže i od jednostavne nevinosti njenog glasa počinjem da plačem i ne mogu da se zaustavim, i Lašandra se konačno okreće na drugu stranu.

The New Yorker, 23.11.2009.

Prevela Slavica MIletić

Peščanik.net, 08.08.2017.

188
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA