НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 10 - Page
189
Corax, Serbia
• Срби су кашиком јели мед још у вријеме цара Душана. И од тада никако да им кашика упадне у мед.
• Не само да нам не пада напамет да признамо Косово, него нама ништа не пада на памет.
• Хашким пресудама добили смо коначан доказ да смо заиста небески народ. Наиме, за нас на Земљи нема правде.
• Сатиричару је и трула држава – зрела тема.
• Гостима још на улазним вратима понудимо све што имамо. Хљеб и со.
Миладин Берић
• За кишу су прољеће и јесен најклизавије вријеме па тада најчешће пада.
• Мијо не воли школу, али каже да ће, кад одрасте, тјерати пчеле на испашу.
• Дрога је јако штетна. Један дјечак пробао дрогу и добио кеца из математике.
• Кад дјецу обаспемо цвијећем, не можеш их препознати ни по мирису.

• У нашој кући срце и чисти, и кува, и пере, и пегла. Тата само пита: „Шта је сада на реду, срце?“
Слободан Јанковић

ЗЛЕ СИЛЕ

Цркао би
да истину каже.
Неке га зле силе
тјерају да лаже.

Д. Ђуришић

КО ВИШЕ ЛАЖЕ

Каже се: Лаже као пас.
Али ја кажем: више,
много, много више
лаже један писац
што дневнике пише.

Душан Ђуришић

• Он се је заљубио у себе. Јер љубав не познаје границе.
• Основни проблем политичара је она њихова замисао да нечија част и поштење могу ићи својим одвојеним путевима.
• Радим на црно. Док ми не сване.
• Разговарао сам с Богом. Али ништа од стана.
• Сретан је онај човјек који никада није желио бити нетко други.
• Судска комедија – судац је с много разумијевања узео понуђено.
• Тамо гдје има пуно закона има и пуно лупежа.
• У прошлости сваке мачке има неки миш који јој је побјегао.
• Власт је тако јако ударила по корупцији да су се корупционаши још три дана тресли. Од смијеха.
Живко Продановић
Powered by: Mauri E. Monti, Italy
- Између човека од речи и речитог човека - има разлике.
- Стране инвестиције, па стране инвестиције, а пракса са тим је застрањена.
- У политици, када се дође на власт, онда је "народ изабрао". Када се изгуби позиција, онда је "народ изманипулиран".
- Све се ради "у име народа" - али, рачуни су приватни.
- Кад сам народ крене "у име народа", онда са власти кажу да је неко "умешао прсте".
-Вођа сматра да је он демократска тековина.

- Видљиво је да нам демократске тековине - истекују.
- У свакој партији има шкарта, али најлошије је што код већине њих шкарт је на врху.
- Демократски је да се чује туђе мишљење,али нија баш демократски да вас силују са толико непромишљености.
Зоран Гроздановски

ЗНА ОН

Зна он да напише
и што се не згоди.
Видјеће се када почне
дневнике да води.

Д. Ђуришић

ОН ЈЕДИНИ

Најљепши је, најумнији,
силан као лав.
Сви су други криви,
он једини прав.

Душан Ђуришић

• Одох у кафану и не враћам се до ујутру! Нећу да ме женин љубавник опет пребије.
• Догурао је до првог. Он је радник месеца.
• Прсата песникиња је тражила да оценим њену песму од један до десет. Оценио сам је кипећом четворком!
• – Нема исказивања незадовољстава, зар не? – Ма, ни говора!
• Вратио се јелен са службеног пута… Али није могао да уђе у кућу од рогова.
• Не знам куд плови овај брод, али знам у чему.
• Раде нас ко волове, а испадосмо магарци.
• Текући проблеми се не решавају просипањем лажи.
• Брачна лука је лука без лука.
• Десет у пола с луком јела сам у пола десет с Луком.
• Тешко је наћи жену. Поготово ако има љубавника.
• Не може да одвоји ни једну девојку. Свака му прирасте за срце.
• Нисам дебела! Сагледај ширу слику!
• Коме смета јак јак?
• Дођеш ми! Доћи ћу ти!
• Ексер без главе није ексер.
• Вук на овцу своје право има као вучица на овна.
• Радите испод себе. Боље је бити глуп.
• Гледај тупе из оштрог угла!
• Прав угао гледања на ствари је подједнако удаљен од оштрог и од мртвог угла.
Горан Радосављевић
• Србија није банана држава. А шљива?
• Европска унија је истурено одељење Америке.
• Вековима се ништа не мења: и даље се ломе копља око поглавице који разбације томахавке.
• Многи су путовали преко баре да би упали у америчку мочвару.
• Србију здраво боли глава кад отварају бриселска празноглавља.
• Срби највише страдају од ракета са лажљивим пуњењем.
• „За дом спремни“, то је парола за по кући. Мисли се на – велико спремање.
• Западни Балкан је измишљено место за живот, а стварно му смета само ситуација у региону.
• У новокомпонованим државама геноцид се студира као виша математика.
• Кад политичар продаје душу ђаволу – и то је неки облик приватизације.
• Боље унутрашњи дијалог него монолог глувих телефона.
• Демократија је некад била владавина већине бирача, а данас је владавина већине невладиних и мањинских организација.
• Кад су угледали светло на крају тунела, одмах су на том месту поставили мрачне циљеве.
• Зашто нам не дају да личну драму играмо сами?!
• Ко каже да нема више времена, још не зна да треба кренути на време.
• И ако мислиш својом главом, и ако се поставиш на главу, и ако ти је глава у торби – пријатељи ти раде о глави.
• Водите љубав а не нови светски поредак!
Анђелко Ердељанин
СУТРА ЋЕ БИТИ БОЉЕ
• Када кажу сутра ће бити боље - ја се радујем јер ћу тада моћи да платим рачуне.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја мислим да треба да бежим од садашње стварности.
• Када кажу сутра ће бити боље - мени од среће паде камен са срца.
• Могу да га користе као камен темељац.
• Када кажу сутра ће бити боље - можда, али некима је добро и данас, јер ти људи без професије су прави професионалци и најбогатији су.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја одуговлачим са животом да сачекам то сутра и повећање пензије .
• Када кажу сутра ће бити боље - ја верујем јер радници не примају плате, и држава ће уштедети, па ће нам се повећати БДП.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја верујем јер економска очекивања обесправљених су реалана - не очекују ништа.

• Када кажу сутра ће бити боље - ја верујем јер код нас је све приватизовано - па и власт.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја верујем, јер извучене ствари испод тепиха дигле су велику прашину.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја скоро да поверујем, јер је политика те партије базирана искључиво на интересима земље, па се зато земља и продаје.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја верујем јер власт има политику резова - реже задњицу и крпи образ.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја не верујем јер је наша земља постала безнадежан случај - па из ње беже и лекари .
• Када кажу сутра ће бити боље - можда би било -али прво би требало да отворимо центар за рециклажу партијског кадровског отпада .
• Када кажу сутра ће бити боље - ја мислим да треба да живите како можете јер живот нема репризу.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја мислим када падну кулисе садашњости видећемо обећану будућност.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја не верујем , јер имамо велики број страних улагача са парама из домаћег буџета.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја мислим да је маркетинг мајсторство у обмањивању јавности

• Када кажу сутра ће бити боље - ја ипак очекујем да нећемо ваљда и тада ,као данас, да крпимо путеве , тротоаре а највише крај са крајем.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја се надам да тада афере неће бити носећи стубови друштва.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја се надам да тада нећемо имати политичаре као глумце са хиљаду лица.
• Када кажу сутра ће бити боље - ја мислим да народу треба оживљавање за преживљавање до тог бољег сутра.
Милорад Ћосић Ћоса
ЕВИДЕНЦИЈА
На знак Надзорникове пиштаљке на парове се разбрајамо. Евидентичар полако пролази крај нас са свеском у руци. Пописује нас, као што и свако јутро ради.
Желели бисмо да кажемо, гуши нас, речи покушавају да изађу. Сигурно би нам било лакше када бисмо могли да то избацимо из себе. Али не смемо. Нисмо сигурни да ли још увек јесмо или више нисмо. Евидентичар споро пише. Увек он неког изостави.
Ђорђе Оташевић

РУЖИЧАСТО У ТАМНОМ

Некад наша врла дика,
Ружичаста ТВ слика,
Данас у муљаку плива,
Док газда у тамбуру свира...

О, како је лепа била,
И држави вазда мила,
Сад је само дно екрана,
И нездравом здрава храна...

У загрљај јој бесно јуре,
Первачице и фармери, гологузе цуре,
И пророци и гатаре,
Прелетачке аждахе и утваре.

Један даса постао је Хепи,
Не дај Боже да одлепи,
Којекуде Срби онда,
Не дај Боже да нас прода!

Сиђи с неба и екрана,
Још овога врелог дана,
Ман се, роде, ружичасте среће,
Док се ипак још окреће...

Отворена писма, разгледнице тамне,
Таложе се успомене срамне,
Долази ли нечасни по своје,
Док Србију освајају ружичасте боје.

Брана Филиповић

КУПЉЕНА РОБА
Дали му добре паре,
и сад, па до гроба,
није више човјек
но – купљена роба.

*

АКО, АКО ...
Ако моме не смијем
примједбу да дам,
је ли и даље мој –
хтио бих да знам.
*

ПИСАЦ БЕЗ КЊИГЕ

С педесетак, писац млади -
наш критичар што да ради?

Спопале га тешке бриге:
старост ту је - нема књиге!

То је жалост, људи моји:
не зна се ни да постоји!

И стога се орјентише
да псује и полемише.

Смислио је, зашто крити,
како ће се прославити!

Душан Ђуришић

ПОГЛЕД НА ПАТКУ
Надам се да и неће бити замерено ако вас укратко подсетим шта је то новинарска патка. Наиме, овај израз, одомаћен у читавом свету, израз који претпоставља новинарску неистину, нимало не иде на част људима од пера, али је његов настанак, у неку руку, веома занимљив.
Један амерички лист нашао се пред банкротством. Главни уредник био је, наравно, очајан, а власник није хтео ни да чује за редакцију. И, кад је изгледало да су све лађе потонуле, неки млади новинар бојажљиво је предложио главном уреднику невероватно дрску идеју. Бос је пристао, мада се сумња да није ни знао шта је одобрио с обзиром на очајање у ком се налазио.
Сутрадан су улични продавци новина надјачали вику пиљарица и целу четврт испунили догађајем дана: „Патка канибал!“ – викали су, а свет није разумео док нису додавали ближа обавештења. „Патка једе своје рођаке! Тајанствени помор на фарми патака! Власник очајан: патке нестају, лешева нема! Истрага у току! Читајте сутрашњи…!“
Ствар с патком је упалила: унутра се налазио чланак о очајном власнику пачије фарме који је приметио да му однедавно нестају патке на тајанствен начин. Дуготрајна ноћна бдења нису уродила плодом. Патке нестају као да их земља гута. Нису примећени никакви зверињи трагови…
Сутрашњи број као и неколико наредних доносили су детаљне извештаје о систематском помору патака. Тираж листа је растао…
Последња вест: виновник помора на пачијој фарми – познат! Од неколико стотина патака, преостала само једна. И после неколико дана, та патка остала је у животу. Закључак: ради се о пачијем канибалу, таманитељу својих рођака! Лист уверава читаоце да се ради о аутентичној патки коју су, до даљњег, у дрвеној крлетки, допремили у редакцију – ко жели може да види тог пачијег злотвора…
Ускоро је навала радозналаца била толика да је редакција приморана да наплаћује улазнице за „поглед на патку“. Тако је та патка ушла у историју новинарства и данас се за сваку непроверену или мало могућу вест каже да је то „најобичнија новинарска патка“… А видели смо да и није била тако обична…
Постоје сијасет новинарских измишљотина, али се оне мање-више крећу у сфери забавног или се, у драстичнијим околностима, новине злоупотребљавају у сврху политичке пропаганде.
Тог је увек бивало и биће. Неке од таквих озбиљних, претенциозних патки, у историји су доводиле и до ратова, а неке, опет, због своје непроверљивости, остале су да висе између аутентичности и фантазије.
Живојин Денчић
АУТОБУСКЕ СТАНИЦЕ
Да аутобус не би често свраћао на аутобуске станице и тако губио вријеме, одлучено је да се између мјеста А и мјеста Б направи само једна станица.
Путници би се овдје збрајали, а онда би их аутобус све одједном покупио.
Није тешко примијетити да би још ефикаснији учинак био да се мјесто А пресели у мјесто Б.
Начин за укидање станичних услуга могао би наћи широку примјену.
Перица Јокић
NOVOSTI, Zagreb (Socijalistička Federativna Republika Hrvatska, JUGOSLAVIJA) - https://www.portalnovosti.com/pismo-kardinalu-bozanicu

02. svibnja 2017.
Piše Sinan Gudžević

Pismo kardinalu Bozaniću

Zamislimo da osam hiljada pisaca, lingvista, prevodilaca potpiše deklaraciju o španjolskom kao zajedničkom jeziku Kolumbijaca, Paragvajaca, Peruanaca, Meksikanaca, Španaca, Čileanaca, Argentinaca. Možete li zamisliti papu Francisca, Argentinca, kako takvu deklaraciju proglašava pripremom za politički i vojni napad na Argentinu?

Gospodine kardinale Bozaniću!
Obraćam Vam se javno povodom Vaše javne Uskršnje poruke. Vi ste se u toj poruci bavili jezikom više i drukčije no što bi se očekivalo od kardinala uoči Uskrsa. Obraćam Vam se kao čovjek kome je jezik sredstvo za rad, a vi se u toj poruci jezikom bavite na način koji je za mene uvredljiv. Svoj motiv za bavljenje jezikom Vi ne kazujete, već ostavljate da se on nasluti. Naslutiti ga nije teško, to je nedavno objavljena Deklaracija o zajedničkom jeziku, a to što ne govorite direktno, ne preporučuje Vas kod ljudi koji očekuju da vjerski poglavar stvari imenuje jasno.
Gospodine kardinale, ove godine je Uskrs, igrom heortološke koincidencije, bio istoga dana za katolike i pravoslavce. U svojoj poruci Vi na to niste potrošili ni jednu riječ. Preče Vam je bilo da podvučete kako je vazam samo hrvatski sinonim za Uskrs. (A nije, imaju ga i Slovenci, a među Hrvatima samo kajkavci i čakavci.) Vi u poruci nemušto, zakulisno i nacionalistički tvrdite kako je Deklaracija prijetnja hrvatskoj suverenosti. Smijem li Vas podsjetiti da je država Hrvatska članica Ujedinjenih nacija (koje hrvatski jezikoslovci pogrešno zovu ujedinjeni narodi. Naroda na svijetu ima preko pet hiljada, a država, članica UN-a ima 193).
Gospodine kardinale, u svojoj poruci, Vi ste rekli ovo: ‘…svaki put kada se želi razgraditi hrvatske vrjednote, udara se na kulturu i jezik, kao priprema za političke i vojne osvajačke pohode ili kao neki novi-stari, prikriveni pokušaj, nakon već neuspjelih geografskih asocijacija koje su u prošlom stoljeću završile nametnutim ratovima.’ Moram Vas pitati, gospodine kardinale: gdje se to u rečenoj Deklaraciji udara na kulturu i jezik? A gdje se to želi razgraditi ‘hrvatske vrjednote’? Gdje Vi to vidite? Pitam Vas, jer sam potpisao tu Deklaraciju, u kojoj Vi vidite ništa manje no pripremu za političke i vojne osvajačke pohode?!? Ja to ne vidim, nigdje. Nigdje, jer toga nema, gospodine kardinale! Moram Vam reći da sam Deklaraciju potpisao bez ičije sugestije, bez ičijega poziva ili nagovora. Nisam član ni jedne državne niti stranačke strukture, ne, potpisao sam je iz iskrenog i dubokog uvjerenja da se treba solidarizirati s ljudima koji traže ukidanje hipokritske jezične politike, koja je u današnjoj Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori nabujala u nepodnošljivu jezičnu diktaturu. Gospodine kardinale, u rečenim zemljama postoje lektori, koji su zapravo jezična policija, a u Hrvatskoj neki od njih imaju status državnih službenika. Rade u institutima, redakcijama novina, radiju, televizijama, izdavačkim kućama, internet portalima, i njihov glavni posao nije popravljanje teksta u smislu jasnosti, ispravne upotrebe ili slaganja glagolskih vremena, već, uglavnom i skoro isključivo, izbacivanje riječi koje su njihovi nadređeni proglasili za nepoćudne, za srbizme, kroatizme, ‘na srbizam vonjave’, ‘na kroatizam zadišuće’. Hrvatski glavni jezikoslovci su konformisti: od nekadašnjih gorljivih serbokroatista postali su žestoki kroatisti. A pri tome se materija kojom se bave nije promijenila. Oni su, zato da bi se prilagodili novoj kapi, sladostrasno i udvorički promijenili svoju glavu. Uveli su radinost stvaranja novih riječi, e da bi se npr. ‘stvaralački udaljavali od srpskoga’. Tako, smisle neku riječ, pa je onda proglase za narodnu, ili iskonsku, i takvu je onda propisuju. Ti su jezikoslovci, gospodine kardinale, manipulirajući ljudima putem manipulacije jezikom, od nekih katedri, pa čak i od cijelih studijskih odsjeka načinili nacionalističke propagandne utvrde. U pristojnim zemljama takve stvari su nedopustive, a ako se pojave, onda se onima koji ih čine oduzima znanstveni status.
Gospodine kardinale, dopustite mi da Vam kažem i ovo: ti lektori i njihovi nalogodavci su učinili da prostor jezika na kojem ja ovo pišem Vama i na kojem ste Vi pisali Uskršnju poruku, liči na provinciju po imenu Gramatika, iz alegorije Bellum grammaticale renesansnog pisca po imenu Andrea Guarna. Ta Gramatika je bila kraljevstvo u kojem su dugo vremena složno vladala dvojica kraljeva, kralj glagola i kralj imenica. Ali, za jedne gozbe se ti kraljevi posvađaju oko toga čija je uloga važnija. Svađa ode daleko, kraljevi se razdvoje, i već sutradan njihove vojske stoje jedna protiv druge. Vladaru glagola se priključuju prilozi, i naravno, svi glagoli, glagoli započinjanja, nepotpuni, nepravilni, glagoli iterativni itd., a vladaru imenica se pridruže pridjevi, zamjenice i svi predlozi. Particip se, već prema svojoj prirodi, ne mogne odlučiti ni za jednu stranu u sukobu, pa krene slati vojnike i jednoj i drugoj. Bojno polje je ono koje pripada veznicima. Tešku bitku okonča prolom oblaka. Bitka ostane neodlučena, ali obje strane moraju priznati velike gubitke: jedan glagol izgubi sina, jedan drugi izgubio mnogo svojih srodnika, jedan pak mora prodati svoj futur na tržnici, mnoge imenice moraju promijeniti rod, neke ostale bez svojih spolovila, pa moraju uzeti srednji rod, u ratne gubitke se upisali mnogi pozitivi, mnoge jednine i mnoge množine.
Gospodine kardinale, rat u našem zajedničkom jeziku nije, na žalost, nikakva renesansna alegorija, i ne služi za lakše učenje zajedničkog jezika. Plamen toga rata zapalili su ljudi od krvi i mesa, no otrovani pokvarenošću, neznanjem i šovinizmom.
Gospodine kardinale, država Hrvatska ima svoju vojsku, ima kopnene trupe, ima avijaciju, ima i mornaricu, ima svoju policiju, javnu i tajnu. Hrvatska je članica NATO-a, najjačega vojnog saveza na kugli zemaljskoj, koji je jedna monstruozna sila, ustanovljena da bi branila jedan način mišljenja. Imate li Vi ovo u vidu kad tvrdite da se osam i po hiljada potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku priprema za osvajački pohod na Hrvatsku? Ako nemate, imajte, gospodine kardinale. Ja se ne spremam ni na kakav politički ili osvajački pohod, a i ne znam nikoga kome bi to padalo na pamet. Gospodine kardinale, ja sam potpisao tu deklaraciju zato što znam da je jezik kojim se govori i piše u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori jedan jezik. Govornici toga jezika se svi razumiju bez posredovanja trećih lica (pa i bez spomenutih lektora) ili leksičkih pomagala. To znate i Vi, gospodine kardinale. Pa zašto onda tu deklaraciju nemušto i neotmjeno nazivate pripremom za pohod na ‘hrvatske vrjednote’ i ono što ste tamo pobrojali? Gospodine kardinale, Vašu Uskršnju poruku razumiju ljudi u Čakovcu, na Cetinju, u Zenici, u Sjenici, u Vranju i u Kikindi. Jer je napisana na jeziku koji je svim tim ljudima zajednički, razumljiv, normiran, kodificiran, ili ako Vam je milije, standardiziran. A ta je standardizacija presudno obavljena prije no što je Jugoslavija stvorena, kad je govorni prostor bio razdijeljen na jednu kraljevinu (Srbiju), jednu kneževinu (Crnu Goru) i na dva carstva (Austro-Ugarsko i Osmansko). Vi taj jezik možete zvati hrvatskim, onaj kome je milije neka ga zove srpskim, treći bosanskim, četvrti crnogorskim, no je to jedan te isti jezik sa razlikama uobičajenim za takav tip jezika. Mogu Vam reći, gospodine kardinale, da je maćeha moga oca taj jezik, to jest ovaj na kojem Vam pišem, zvala turski (O deco, vrnite onu stoku iz pohare, razumijete li vi kad vam se kaže turski, govorila bi, a tursoga jezika nije znala).
Dopustite mi da Vas upitam i ovo, gospodine kardinale. Zamislimo da osam hiljada pisaca, lingvista, prevodilaca potpiše deklaraciju o španjolskom jeziku kao neosporno zajedničkom jeziku Kolumbijaca, Paragvajaca, Peruanaca, Meksikanaca, Španaca, Čileanaca, Argentinaca. Možete li zamisliti današnjeg vrhovnog poglavara Rimokatoličke crkve papu Francisca, Argentinca, kako u Uskršnjoj poruci takvu deklaraciju proglašava pripremom za politički i vojni napad na Argentinu?
Gospodine kardinale, Deklaracija o zajedničkom jeziku je, htjeli Vi to ili ne, poziv na toleranciju, koji sadrži još i ekumensku poruku, a Vaša Uskršnja to, na žalost, nije. Bolje je bilo da ste potpisali tu deklaraciju, nego što ste se njome onako nemušto zabavili u svojoj Uskršnjoj poruci.
Da ste zdravi, gospodine kardinale!

Milan Subotić
16/09/2017

Teški teret prošlosti

Tumačenje poljsko-jevrejskih odnosa Jana Tomaša Grosa

U raspravama o aktuelnoj „izbegličkoj krizi“ brojni politički, ekonomski, bezbednosni, kulturološki i humanitarni argumenti često su praćeni pozivanjem na istoriju u kojoj se traga za objašnjenjem teškoća u formulisanju jedinstvene evropske politike. Pokušajima postizanja obavezujućeg dogovora o prijemu i rasporedu izbeglica u svim članicama EU prema ustanovljenim kvotama (određenim u skladu sa veličinom, GDP i stopom nezaposlenosti svake od pojedinačnih zemalja) posebno oštro su se suprotstavljale zemlje-članice Višegradske grupe koje su, do nedavno, predstavljale hvaljenu „novu Evropu“ koja je svedočila o političkom i ekonomskom uspehu „post-socijalističke tranzicije“. Odnos ovih centralno-evropskih država prema izbeglicama sada se često tumači njihovim „istočnim nasleđem“ koje preti obnavljanjem stare hladnoratovske podele na „dve Evrope“: „Istočnoevropski stavovi prema izbeglicama u Zapadnoj Evropi se sagledavaju u okviru logike post-socijalističke tranzicije – netrpeljivost se smatra pokazateljem da njihovo nastojanje da postanu ’Zapad’ nije okončano“ (Edwards, 2016).1 Iako odbacivanje liberalnih vrednosti, pozivanje na odbranu ugroženog nacionalnog suvereniteta, populizam i vera u autoritarno vođstvo ne krase samo politiku bivših socijalističkih država, obično se u „komunističkom nasleđu“ traži objašnjenje za jačanje političkih sistema „iliberalne demokratije“ u „Centralnoj Evropi“.2 Ne sporeći uticaj decenija „realnog socijalizma“ na političku kulturu ovih društava, čini mi se da njihove političke elite svoju ideološku inspiraciju pre traže i nalaze u međuratnoj epohi „nacionalnog suvereniteta“, nego u periodu vladavine komunističkih partija posle Drugog svetskog rata.3 U svakom slučaju, argument o uticaju prošlosti ima važnu ulogu u kritičkim osvrtima na politiku država koje bi rado zadržale brojne koristi od svog članstva u EU uz istovremeno isticanje zahteva da se omrznuta „briselska birokratija“ ne meša u njihove „unutrašnje poslove“.

Na pomenutu asimetriju između „koristi“ i „troškova“ od članstva u EU ukazao je sociolog i istoričar Jan Tomaš Gros (Jan Tomasz Gross) u jednom kratkom tekstu nastalom u jeku rasprava o izbeglicama, septembra 2015. godine:

„Države, uključujući i Poljsku u kojoj sam rođen, i koje su poznatije pod zajedničkim imenom ’Istočne Evrope’ pokazale su da su netolerantne, iliberalne, ksenofobične i nesposobne da se prisete onog duha solidarnosti koji ih je pre četvrt veka nosio ka slobodi. To su ona ista društva koja su pre i posle sloma komunizma vapile za ’povratkom u Evropu’, ponosno proklamujući da dele njene vrednosti… Od 1989, a posebno od 2004. kada su pristupile EU, ove države su imale koristi od obimnih finansijskih sredstava iz evropskih strukturnih i kohezionih fondova. Danas, one nisu voljne da na bilo koji način doprinesu rešavanju najveće izbegličke krize sa kojom se Evropa suočava od Drugog svetskog rata“. (Gross, 2015)

Ne skrivajući emocije, Gros je podsetio na istoriju vekovnih ekonomskih migracija i brojnih talasa političkih emigracija iz istočno-evropskih zemalja koje sada, suočene sa prilivom (drugačijih) izbeglica, nastoje da bodljikavom žicom odbrane svoju etničku jednorodnost i očuvaju kulturnu homogenost.4 Pitajući se „da li Istočnoevropljani imaju osećanje srama“, on je takvom odnosu prema izbeglicama suprotstavio primer politike Nemačke. Nastojeći da ukaže na dublje korene ova dva oprečna odgovora na izbegličku humanitarnu katastrofu, Gros je istakao različit odnos prema sopstvenoj prošlosti u tim državama:

„Kada je rat završen, Nemačka – zbog denacifikatorske politike pobednika i svoje odgovornosti za podsticanje i sprovođenje Holokausta – nije imala drugog izbora nego da pažljivo proradi i savlada svoju ubilačku prošlost. To je bio dug, težak proces ali je nemačko društvo, svesno svojih istorijskih nedela, postalo sposobno da se suoči sa onim moralnim i političkim izazovima koji se pred njega danas postavljaju prilivom izbeglica“. (Isto)

Istina, „suočavanje sa sopstvenom prošlošću“ nije izostalo ni u centralno-evropskim zemljama, ali ono je uglavnom bilo i ostalo usredsređeno na komunističku epohu5 tokom koje su, prema raširenom uverenju, tamošnja društva prevashodno bila „žrtve“ spolja nametnute (sovjetske) dominacije. Nasuprot tome, proces „kritičkog ovladavanja“ prošlošću podrazumevao bi, prema Grosovom mišljenju, takvu tematizaciju (predratne, ratne i posleratne) prošlosti u kojoj bi se, dovodeći u pitanje jednostranu dominaciju nacionalnog „herojskog narativa“, problematizovala široko rasprostranjena predstava o sopstvenoj naciji kao isključivo „nevinoj žrtvi“ Istorije.

U tom pogledu, često se ističe da u ovim „krvavim zemljama“ (Bloodlands) koje su se prostirale „između Hitlera i Staljina“ (Snyder, 2010) odnos prema Holokaustu može poslužiti kao svojevrsni test za ispitivanje zrelosti njihove istorijske samosvesti. Ovo uverenje počiva na stanovištu prema kome Evropska Unija nije bila zamišljena samo kao ekonomska i politička zajednica država, već i kao mirovni projekat: „Osvrćući se danas na nastanak EU, čini se da je vizija ’Ujedinjenih država Evrope’ bila rezultat zajedničke namere da se prevaziđe nasleđe dva traumatična rata iz prve polovine XX veka“ (Probst, 2003: 48). Posle sloma komunističkih režima, sećanje na Holokaust kao „apsolutno zlo“ označeno je kao opšte-evropsko „mesto pamćenja“ (lieux de mémoire) koje bi, poput „negativnog osnivačkog mita“,6 moglo poslužiti konstrukciji zajedničkog političkog i kulturnog identiteta ujedinjene Evrope (vid. Asman, 2011: 332).7 Zaborav Holokausta i sistematsko potiskivanje svesti o (sa)učestvovanju u njegovom ostvarenju na istoku Evrope, prema Grosovoj oceni, svedoče o postojanju duboke podele unutar evropskog kolektivnog pamćenja koja, u krajnjoj liniji, vodi oprečnim politikama prema humanitarnom izazovu nametnutom izbegličkom krizom. Uzevši za primer svoju domovinu – zemlju od gotovo četrdeset miliona stanovnika koja je na početku krize pristala da prihvati dve hiljade izbeglica (uz uslov da su hrišćani) – Gros je tvrdio da uzrok takvog stava treba tražiti u njenoj ratnoj i poratnoj prošlosti koja je decenijama izmicala kritičkoj refleksiji: „Pogledajte Poljake koji su zasluženo ponosni na anti-nacistički otpor svog društva, a zapravo su tokom rata ubili više Jevreja nego Nemaca“ (Gross, 2015).

Napisana u tekstu objavljenom na internet-portalu (Project Syndicate), navedena Grosova tvrdnja bila je praćena opširnom napomenom u kojoj je on, radi potvrde svoje ocene, izneo okvirnu „kalkulaciju“ broja žrtava. Preuzet u nemačkom novinama bez ove autorove napomene,8 ovaj tekst je izazvao burne debate u poljskoj javnosti koje nisu bile usmerene na problematizovanje Grosove teze o postojanju veze između politike prema izbeglicama i „zaborava Holokausta“, već su se pretežno ticale njegove rečenice o broju Jevreja koji su bili žrtve svojih poljskih sunarodnika. Te debate nisu bile ograničene na akademske krugove, već su se, osim najšire javnosti, u njih brzo uključili poljski politički i sudski zvaničnici. Grosov članak je objavljen posle izbora Andžeja Dude (Andrzej Duda) za predsednika Poljske (avgust 2015) i neposredno pre izborne pobede desno-konzervativne partije „Pravo i pravda“ (Prawo i Sprawiedliwość – PiS) koja je u novembru formirala novu Vladu. Već tokom predizborne kampanje odnos prema nacionalnoj prošlosti postao je jedna od najvažnijih tema političkih sporova – Duda je svog protivkandidata i tada aktuelnog predsednika Komorovskog (Bronisław Komorowski) oštro kritikovao zbog toga što je 2011. godine, povodom obeležavanja godišnjice zločina u gradiću Jedvabne (o kome će kasnije biti više reči), uputio poruku izvinjenja. Posle izborne pobede “Prava i pravde”, pored izmena u zakonodavstvu i „čistke“ u medijima, sudstvu i državnoj administraciji, formulisana je nova „politike istorije“ (polityka historyczna) kako bi se, „iznova interpretirajući teme iz davne i novije poljske istorije, obnovio ponos nacionalnom prošlošću“ (Stobiecki, 2008: 186).

Istina, namera nove vlasti da preuzme aktivniju ulogu u formiranju istorijske samosvesti nacije nije bila sasvim nova – koncept „istorijske politike“ uveden je u poljski javni diskurs početkom dvehiljaditih, a preciznije je formulisan upravo tokom prethodne vladavine ove partije (2005–2007) kada je Marek Čihocki (Cichocki), jedan od savetnika tadašnjeg predsednika Leha Kačinskog (Lech Kaczyński, 2005–2010), obrazložio zvanično uverenje da „postoje brojni važni razlozi zašto istoriju ne možemo ostaviti istoričarima“, te da „pamćenje mora postati živa supstanca svake politike“ (prema: Stobiecki, 2008: 182). Jedan od glavnih podsticaja za formulisanje poljske „istorijske politike“ bile su upravo knjige Jana Grosa koje su, takođe, poslužile i kao neposredan povod za formulisanje u Krivičnom zakoniku odredbe prema kojoj „Svako ko javno pripisuje poljskom narodu učešće, organizovanje ili odgovornost za komunističke ili nacističke zločine, podleže kažnjavanju zatvorom do tri godine“ (član 132a).9 Stoga, bez uzimanja u obzir Grosovih knjiga teško možemo razumeti burne reakcije poljske javnosti na njegov polemički „zaoštren“ i emotivno napisan kratki članak o izbegličkoj krizi. Mere poput inicijative predsednika Dude da se Grosu oduzme Orden zasluga koji je 1996. godine dobio „za izvanredna naučna dostignuća“,10 kao i pokretanje sudske istrage protiv Grosa, čine se nesrazmernom reakcijom na jedan novinski članak, te ukazuju na dužu „predistoriju“ netrpeljivosti koje prema ovom sociologu i istoričaru gaje značajni segmenti poljskog društva i političke elite.

Iako je u velikoj meri personalizovana – što je sasvim očito iz scena paljenja lutke sa njegovim likom uz pesme popularnog „barda poljske desnice“ Lešeka Čajkovskog (Leszek Czajkowski)11 – ova netrpeljivost svojom „semantikom“ svakako nadilazi iskazivanje mržnje prema samom Grosu. Takođe, njeno ispoljavanje nije ograničeno samo na marginalne grupe ekstremne desnice, već se očituje i u okviru političkog establišmenta i ideološkog main-stream-a savremene Poljske. Dakle, nezavisno od članka kao neposrednog povoda, tekući sporovi o stavovima Jana Grosa ukazuju na kompleks tema poput – odnosa istorije i kolektivnog pamćenja, kritičke istoriografije i patriotizma, procesa suočavanja sa prošlošću i „rada na njoj“, itd – o kojima je on pisao u svoje tri knjige o poljsko-jevrejskim odnosima i koje su, posle 2000. godine, bile predmet žestokih polemika u Poljskoj. Ipak, pre nego se pozabavim prikazom i interpretacijom ovih Grosovih knjiga, osvrnuću se ukratko na njegove ranije radove, kao i biografiju koja nam može biti od pomoći u razumevanju šireg istorijskog i političkog konteksta koji utiče na kontroverze o njegovom delu.

PDF celog teksta

Autor je viši naučni saradnik na Institutu za evropske studije u Beogradu

Iz novog broja časopisa REČ, koji uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga

Peščanik.net, 16.09.2017.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on RedditShare on TumblrShare on StumbleUponShare on LinkedInEmail this to someone
________________

1 „Neočekivano, EU je na dugoj listi zadataka dobila još jedan: pripremu post-komunističkih evropskih država za preuzimanje odgovornosti u obezbeđenju sigurnog utočišta za političke izbeglice koje su u očajnom stanju. To znači da su tolerancija i građanske vrednosti u tim zemljama manje napredovale nego što smo to mislili. Čini se da su neliberalne vrednosti prenete s jedne na drugu generaciju i biće potrebno nešto više od dolaska desetine hiljada onih kojima je potrebno saosećanje i uteha da bi se ovo žalosno stanje stvari promenilo“ (Hockenos, 2015).
2 Kritički koncept „iliberalne demokratije“ koji je definisao Farid Zakarija naglašavajući proces razdvajanja „izborne demokratije“ od vrednosti „konstitucionalnog liberalizma“ (vid. Zakaria, 1997), proširio je i afirmativno prihvatio Viktor Orban u dva programska govora koja je održao 2014. godine: „Mađarska nacija nije prost zbir pojedinaca već zajednica koja treba da se ojača, osnaži i razvije. U tom smislu, nova država koju gradimo je iliberalna, ne-liberalna država“ u kojoj se liberalne vrednosti ostvaruju samo ako su u skladu sa „posebnim, nacionalnim pristupom“. Tragajući za putevima „rastanka od zapadno-evropskih dogmi“ i nalazeći uzor u državama (Rusiji, Turskoj, Kini, Singapuru i Indiji) koje su uspešne, iako nisu liberalne demokratije (pa, „možda ni demokratije“), Orban je naglasio svoje uverenje o mogućnosti „izgradnje iliberalne nacije-države unutar EU“ (vid. Orbán, 2014; 2014a).
3 „Sada Poljska i Mađarska nude toksičnu ideološku mešavinu koja podseća na međuratnu Evropu: anti-komunizam i anti-kapitalizam mogu biti kombinovani i pravdani u ime jednog veoma netolerantnog nacionalizma zasnovanog na hrišćanskim vrednostima koje definitivno određuju ko je pravi Mađar i pravi Poljak“ (Müller, 2016).
4 Da takva politika ima masovnu podršku, tj. da je široko prihvaćena od strane „društva“, Gros ilustruje činjenicom da je svaki članak u elektronskom izdanju najuticajnijeg poljskog lista Gazeta Wyborcza praćen obaveštenjem: „Zbog izuzetno agresivnog sadržaja komentara koji, suprotno zakonu, zagovaraju nasilje i pozivaju na rasnu, etničku i religijsku mržnju, ne možemo dozvoliti da čitaoci objavljuju svoje komentare“ (Gross, 2015).
5 „Malo je primećen prividni paradoks po kome što se više državni socijalizam udaljava u prošlosti, to je sve jači antikomunistički krstaški pohod političkih vođa poput Orbana i Kačinskog“ (Müller, 2016)
6 „Čini se da na putu brze integracije Evropa sve više i više pronalazi zajedničko ujedinjavajuće pamćenje u događajima Drugog svetskog rata, tj. u Holokaustu koji se a posteriori sve jasnije izdvaja kao glavno, suštinsko zbivanje“ (Diner, 2003:36).
7 Stoga je Toni Džad priznanje i komemoraciju Holokausta smatrao „ulaznicom“ u savremenu Evropu: „Danas je Holokaust mnogo više od jedne nepobitne činjenice prošlosti koju Evropljani više ne mogu ignorisati. Dok se Evropa priprema da za sobom ostavi Drugi svetski rat – dok se osvećuju poslednji spomenici i odaje počast poslednjim preživelim borcima i žrtvama – obnavljanje sećanja na mrtve evropske Jevreje postalo je definicija i garancija ponovno uspostavljene ljudskosti Evrope“ (Judt, 2005: 803).
8 Jan T. Gross, „Die Osteuropäer haben kein Schamgefühl“, Die Welt, 13. 09. 2015. Tokom decenija poljskog socijalizma – primećuje Ana Bikont – u Poljskoj su na najoštriju osudu nailazile one kritike režima koje su objavljivane u štampi Savezna Republike Nemačke: „Sada bilo gde i bilo ko da pomene Grosov članak… to uvek uključuje zloslutnu reč Die Welt i, nažalost, to funkcioniše. Na neki način, fascinantno je kako naša desničarska Vlada sada ponavlja stare komunističke običaje“ (Bikont, 2016).
9 Kao deo Zakona o lustraciji, ovaj član je inkorporiran u Krivični zakonik oktobra 2006. godine i bio je na snazi do septembra 2008. godine kada je, posle žalbe poljskog ombudsmana, na Ustavnom sudu proglašen neustavnim. Pošto je tokom parlamentarne debate o njegovom uvođenju često raspravljano o Grosovoj knjizi Susedi, u javnosti je ovaj član nazivan ‘lex Gross’. (vid. Szeligowska, 2014: 14).
10 „Order Zasługi Rzeczypospolitej Polskiej“ (najniže, V klase – Krzyż Kawalerski), Gros je, na predlog Ministarstva spoljnih poslova, dobio odlukom tadašnjeg predsednika A. Kvašnjevskog za knjige o nemačkoj okupacionoj administraciji u Poljskoj(Gross, 1979) i o sovjetskoj vlasti u poljskim anektiranim područjima (Gross, 1988), kao i zborniku sećanja dece koja su deportovana u Sibir i Kazahstan početkom Drugog svetskog rata. Predstavnik za štampu predsednika Dude (Magierowski) inicijativu za oduzimanje ordena pravdao je prispećem hiljadama zahtevima građana u Kabinet predsednika, a Grosa je nazvao „Poljakom najgore vrste“ (vid. http://wyborcza.pl/1,75398,19631856,pis-odbierze-order-prof-grossowi-magierowski-do-kancelarii.html).
11 U Vroclavu su još 2011. godine pripadnici „Svepoljske omladine“ (Młodzież Wszechpolska), ekstremno desne organizacije koja se u zalaganju za „porodične vrednosti“ posebno ističe nasilnom homofobijom i pozivanjem na „katolički i patriotski duh“, zapalili su lutku sa Grosovim likom (vid. snimak: https://www.youtube.com/watch?v=6ZT-_vxd4yE). Pomenuti kantautor peva o Grosu kao „američkom Jevreju“ koji zarađuje pričom o pogromima u Poljskoj (vid. „Jedwabny Interes“), a ritual spaljivanja lutke obučene u tradicionalnu jevrejsku odeću ponovljen je u Vroclavu novembra 2015. godine na mitingu protiv (muslimanskih) izbeglica! (vid. https://www.youtube.com/watch?v=tmckPTqyr84).

189
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA