НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 5 - Page
189
• Зачепи Босанцу уста, он ће проговорити и на гузицу. Којој је дао глас на изборима.
• У склопу борбе за права животиња, биће укинуте протестне шетње мршавих пензионера пошто пас више нема за шта да их уједе.
• Иако различити, Изетбеговић и Додик су темељ на коме почива БиХ. Дакле - фундамент ал исти!
• Понекад се задовољавам глупостима. То што је влада у к...у - иде ми наруку!
• У случају Потопа, за Тројно предсједништво нема спаса. На Арку пуштају само по двије животиње исте врсте.
• Демократија је рођена и треба је љуљати. У Скупштини се тражи кревет више!
Бојан Богдановић
- Кад сам био мали био сам у јаслицама. Сад осећам да сам за јаслама!
- Ја никад нисам сам. Прате ме танталове муке!
- Постао сам и ја вегетаријанац. Пихтије солим вегетом!
- Пишкио сам дуго низ ветар. На крају сам га пустио!
- Клупко сам почео одмотавати, али сам погубио конце!
- Постао сам глумац. Сваки дан имам позориште у кући!

- Мој истраживачки рад траје. Бунарим већ дуже време!
- Ја немам проблема са потенцијом. Потенцијални сам губитник!
Милоја ВЕЉОВИЋ
• Илегални мигранти претерују. Прешли су све границе.
• И када народни бунт експлодира, вођа ће веровати да је то ватромет у његову част.
• Војводина више није равна. На сваком кораку су брда проблема.
• Данас има смисла забранити књигу и после шест месеци. Највећи део тиража је и даље у магацину.
• Неписмени је скенирао палац. Треба му за електронски потпис.
• Мајмуни се снужде када виде људе. Од себе су више очекивали.
• Завод за трансфузију би могао да конкурише месној индустрији. Правили би најбоље крвавице.
• Добро ме је опаучио, али сам му још боље вратио. Добро се добрим враћа.
• Мени је Србија све. Зато сам оволико сиромашан.
• Добио је трипер због џогинга. Јурио је за женским сукњама.
• Вођа сигурно има гомилу столњака. По цео дан везе.
• Срећан сам већ четири месеца. Плата би ме усрећила, а срећа је лепа само док се чека.
Ђорђе Оташевић

ОН БИ

Он би да ја одговарам
што га јавно “оговарам”,
и што тврдим лопов да је,
то јест: живи од утаје.

Он би да ја одговарам
што “нездраву климу стварам”,
тврдећи да обмањујем,
да га, часног, не поштујем.

Д. Ђуришић

СТИД ЗБОГ ЊЕГА

Вјерујте ми:
тако ми свега,
што је такав –
стидим се због њега!


Душан Ђуришић

• Наша сиротиња се окупи у време ручка и доручкује вечеру, предвиђену за тај дан. Употпуњује три оброка.
• Гологузани не прате моду, већ се враћају на Евину и Адамову.
• Тајфуни носе све пред собом, а тајкуни оно што могу да понесу.

• Наша игра нерава: подигао сам кредит да вратим кредит или вратићу кредит да подигнем кредит.
• Да би Србија одустала од сагињања, пре тога мора да устане.
Миланче Митовски
BUDUAR - Magazine
• Вођа је уснио мокар сан. Београд се сутрадан пробудио на води.
• Између бивших република Југославије не постоји платни промет. Зато никако да сведемо рачуне.
• Јавна тајна је наше дискреционо право.
• Шта има везе што имамо ружну прошлост? Направићемо ми и лепшу и бољу.
• Нашу гласачку машину покреће фосилно гориво.

• Свакодневно општимо са јаловом политиком државног врха. Зато су нам материце неискоришћене.
Деана Саиловић

ГОЛУБ ПРЕВРТАЧ

У школи, давно,
док је био мали,
голуб превтач
сви су га звали.

Одрастао је,
али од прије,
нарав и име
мијењало се није.

Д. Ђуришић

ПРОЗИВАЊЕ И ПОЗИВАЊЕ

Они само
безазлено пријете
и лопове прозивају.

А када прозвани
покушавају да се одбране,
по њима.
прозвани на линч позивају.

Душан Ђуришић

ОГЛАСИ
- Пружам помоћ код полагања испита из математике.
Шифра; не знам материју, али знам професора
- Тражим фирму са клизним радним временом.
Шифра; колико касније дођем, толико желим раније да одем

- Умјесто вас дајем крв и урин на анализу.
Шифра; боловање гарантовано
- Имам рецепт за успављивање дјеце.
Шифра; обуку наплаћујем, а службене листове за успављивање дајем гратис.

- Олајавам по наруџби.
Шифра; новинар
- Ако немате коме одати тајну, одајте је мени.
Шифра; дементан

- Пружам помоћ онима који немају новца.
Шифра; када видите моје финансије биће вам лакше.
- Поштено судим фудбалске утакмице.
Шифра; 10%
Милан Куриџа

• Укинућемо народне кухиње. Тако ћемо уштедети паре за сиротињу.
• Кад би ми бар легла пензија. Од жене нема вајде.
• Хоћу да купим диплому, али се бојим да ми не увале неки фалсификат.
• Овоземаљски живот је све скупљи. Боравишна такса мора да се плаћа.
• Ништа нам не пада тешко. Све је већ на нама.
• Нисмо луди али цена брашна изазива.
• Покопали смо идеале. У овој ситуацији само би нам сметали.
• Подигли смо споменик култури. За остале манифестације није било пара.
• Кад ја теби, ти мени, има и за њих.
• Бадава нам роде доносе децу кад их доктори односе.
• О контраиндикацијама пре употребе лека посаветујте се са лекаром или гробаром.
• Много волимо паре, али то кријемо од државе.
Драган Матејић
• Више се не играмо. Све смо изиграли.
• Данас је лепо бити просветни радник, ако имате од чега да живите.
• И ја сам ти неки криво насађен човек: Пада ми тешко све што ми иде лако.
• Усталила се пракса: Они који не виде даље од носа, свуда га турају.
• Неки државни органи све више на естраду личе. Тамо је мозак главна споредна ствар.
• Закони су да се крше, а нама као кршном народу није друго ни чинити.
Пеко Лаличић

• Из угла Србије: када је о Србима на Косову ријеч, познато је и званично државно стајалиште. Нестајалиште.
• Некада је држава највише пажње посвећивала братству, а данас топлобратству!
• Држава која за организацију геј параде потроши десетак пута више него на борбу против бијеле куге – завијена је у црно.
• Амерички вампир некоме сиса крв, а некоме нафту.
• Послије Слобе - сеобе!
• Ми - Срби смо толико пута до сада рекли историјско НЕ да је право чудо како уопште имамо историју.
• Одлучили смо да направимо заокрет. Сад гледамо у будућност.
• Влада је одлучила да искоријени криминал. Легализовала га је.
• Кад уђемо у Европску унију тећи ће мед и млијеко. Мађарски мед и Аустријско млијеко.
• „Срби су наиван народ“ - рече француска собарица.
Миладин Берић

НЕЈАСНО

Пише пјесме за одрасле,
јасно.
Десет љета пише роман,
јасно.

Драме које глумци не изводе,
сценарија за филмове демоде,
критике тобоже, пасквиле разне,
без критерија, глупе и празне.

Пише све и свашта,
јасно.
Рекламира се јавно
и гласно.
А када не за што би више,
почне за дјецу приче да пише.

Главно је да се пише што више!

Ни за што никад није касно.

Све разумијем, све је то красно.
Али што дјеци бар не да мира,
што их заглупљује и малтретира -
то ми, заиста, још није јасно!

Д. Ђуришић

РЕФОРМАТОР

Није пјесник кога
не схвата нико,
ни апстрактни сликар
на самоћу свико,
није ни тенисер,
елегантан, фин,
ни фудбалски ас,
ни боксерски џин,
није ни глумац,
ни модни креатор -
он је рођени –
реформатор!

Новинама му је
пуна глава,
идеје истреса
из оба рукава,
планове не може набројати
помоћу прста,
тата-мата је
за промјене свих врста,

али као да су у питању инати:
малер га прати и све је узалуд,
јер нико неће озбиљно да схвати
његове приједлоге и велики труд!

Душан Ђуришић

ПОСЉЕДЊА ЕТАПА
Минско поље је прописно било обиљежено.
Савјет одбране је у сталном засиједању на тему демонтирања мина.
Трасери нове стазе за Међународни јесењи крос били су задовољни што такмичење неће каснити јер су прими- јетили да им је домаћин помогао око маркирања тог дијела трасе.
Све је било спремно и дат је знак за старт овог масовног спорта.
А у Савјету одбране умало да поднесу оставке што проблем не могу да ријеше.
Перица Јокић
КРАЂА
Прича се да су неком Србину, који се звао Младен, украли прво слово (М) и регистарску таблицу (СР). Још увек није откривен починилац крађе, али је захваљујући томе недвосмислено утврђено како је настао Бин Ладен! (ср)БИН (м)ЛАДЕН!
НИКола ЧД Пешић
Viktor Ivančić
03/04/2017

Bilježnica Robija K.: Deklamacija o zajedničkom jeziku

Bili jednom Ustaša, Četnik i Balija. Ustaša, Četnik i Balija našli su se na sastanku radi važnog dogovora. Oni su sili za stol i otkopčali su botune na modrim sakoima. Onda su pritegnili kravate na bilim košuljama i otpili su po guc mineralne. Onda je Ustaša rekao: „Gespede, jeste vedele šte peše ene leđece e Deklereceje e zejednečkem jezeke? Pe te je strešne!“ Četnik je rekao: „Služum su su kulugum Ustušum! Duklurucuju u zujudnučkum juzuku ju struvučnu u upusnu! Murumu su juku zubrunutu!“ Balija je rekao: „Pitpini si sližim! Ki gid kiži di mi imimi zijidnički jizik, tij ji jigislivinski đibri!“

Ustaša je rekao: „Tečne! Jegeslevenske gevne šere leže de me gevereme este jezek, mede se me međesebne nešte ne rezemejeme!“ Četnik je rekao: „Tučnu! Putpusujum uvu uzjuvu kulugu Ustušu!“ Balija je pitao Četnika: „Kiki ti mižiš pitpisit izjivi kiligi Istiši iki gi ni rizimijiš?“ Četnik je rekao: „Uuku gu nuštu nu ruzumum, ju vurujum u dubru numuru kulugu Ustušu!“ Balija je rekao: „Dibri, indi i ridi!“ Onda je Ustaša pitao Baliju: „E keke te zneš šte kelege Četnek gevere eke ge ne rezemeješ?“ Balija je rekao: „Vjirijim i dibri nimijiri kiligi Čitniki!“ Četnik je rekao: „Dubru, tu smu ruzjusnulu!“

Ustaša je rekao: „Gespede, ed klječne je vežneste de se me međesebne ne rezemejeme! Ne teme mereme enzesterete!“ Balija je rekao: „Isprivni rizimišljiti, kiligi Istiši! Ni smijimi imiti ništi zijidnički, i pinijminji zijidnički jizik!“ Četnik je rekao: „Numu Srbumu ju nuš juzuk putunju nucuunulnug uduntututu! Numu šunsu du mu guvurumu ustu juzuk kuu Ustušu u Buluju!“ Ustaša je rekao: „E neme este! Bele be strešne de me Hrvete gevereme kee Četnece e Beleje!“ Balija je rekao: „I mi isti! Bili bi grizni di mi Bišnjici pričimi isti kii Istiši i Čitnici!“ Ustaša je rekao: „Eke be emele zejednečke jezek, gespede, te be znečele de sme džebe retevele!“

Balija je rekao: „Mini ji biš simpitični kiki si vimi Istišimi svi simiglisnici i, i vimi Čitnicimi si svi simiglisnici i!“ Četnik je rekao: „Munu ju u rutu puguduu šrupnul u dunju usnu! Zutu su mu kud pručum svu sumuglusnucu u!“ Ustaša je rekao: „E mene je e rete pegedeje šrepnel! Seme e gernje esne! Zete se me sve semeglesnece e!“ Balija je rekao: „I mini ji mitik ilitiji izmiđi girnji i dinji isni! Ziti si mi svi simiglisnici i!“ Ustaša je rekao: „Te je jeke debre! Te zneče de se sed međesebne rezlekejeme mnege veše nege preje rete!“ Četnik je rekao: „Nušu juzucu su nušu rutnu tukuvunu!“ Ustaša je rekao: „Tečne! Zete sme me Hrvete ed neše geverne mene neprevele stenderdne knježevne jezek!“

Balija je rekao: „I mi isti!“ Četnik je rekao: „U mu ustu! Nušu guvurnu munu su nušu nucuunulnu bugutstvu!“ Ustaša je rekao: „Sve sreće de sme e rete sve bele kveletetne renjene!“ Balija je rekao: „Iki ji niciinilni jizik pisljidici rinjivinji, ti zniči di niš idintitit priizlizi iz nišig invilidititi!“ Ustaša je rekao: „Te je meder zeklječek, kelege Beleje! Edentetet e jeste enveledetet!“ Četnik je rekao: „Mu Srbu smu nuučilu du ćumu su nujvušu ruzlukuvut ud druguh uku pustunumu bugulju!“ Ustaša je rekao: „E me Hrvete! Nešem edentetetem be se trebele bevete defekteleze!“ Balija je rekao: „Simi šti mnigi giviri di izglidimi mili nikizni i diginirični!“ Četnik je pitao: „Kuku tu musluš?“ Balija je rekao: „Hi-hi-hi, pi ti, kiligi Čitnik, imiš isti kii mrivijid!“ Četnik je rekao: „Ku mu tu kužu! Pugluduj svuju ustu, Buluju! Uzgluduju ku šupuk ud vjuvurucu! Hu-hu-hu!“

Ustaša je rekao: „Prestenete se sveđete, kelege! Ezbeljne je seteeceje! Mereme se sve skepe sepretstevet jegeslevenskej đebrede keje heće de nem nemetne zejednečke jezek!“ Četnik je rekao: „Dubru, služum su!“ Balija je rekao: „I ji si sližim si kiligim mrivijidim!“ Ustaša je rekao: „Jer eke jegeslevenske đebred tvrde de sve gevereme este jezek, te ende zneče de neme rezleke ezmeđe Hrvete, Srbe i Bešnjeke, nege de sme sve este kerec!“ Četnik je rekao: „Nu mužumu svu but ustu kuruc! Pugutuvu jur su znu du Čutnucu umuju vuću kuruc ud Ustušu!“ Ustaša je rekao: „Se tem ecjenem se ne be sležee!“ Četnik je rekao: „Mu numuj? Ujdu gu uzvudu kud su junuk!“ Ustaša je rekao: „Melem kelege Četneke de ne bede bezebrezen!“ Balija je rekao: „Mini ji kiric ibrizin, nije bizibrizin!“

Ustaša je rekao: „Deste, kelege! Neje trenetek ze zejebenceje!“ Četnik je pitao: „Pu štu du rudumu?“ Ustaša je rekao: „Predležem de sesteveme zejednečke Deklereceje pretev Deklereceje e zejednečkeme jezeke!“ Balija i Četnik su zadivljeno gledali u Ustašu. Onda je Četnik rekao: „Tu ju udlučnu uduju!“ Ustaša je rekao: „Trebeme perečet nešem neredeme de se ekrene bedećneste, e ne de se preke neprejeteljske jezečne peleteke vrećeje e mrečne jegeslevenske prešlest!“ Balija je rekao: „Imim pitinji!“ Četnik je pitao: „Kuju putunju?“ Balija je rekao: „Ni kijim jiziki di sistivimi zijidnički Dikliriciji pritiv Dikliriciji i zijidničkim jiziki? Iki ni pistiji zijidnički jizik?“

Četnik je rekao: „Uh, tu bu muguu butu prublum!“ Balija je pitao: „Di zivnimi pirtizini zi prividiici?“ Ustaša je rekao: „Ne, ne, ne! Strečnjece keže de, ček e ked se neše jezece petpene rezlečete, eme nekeh reječe keje se este e Estešeme e Četneceme e Belejeme!“ Četnik je rekao: „Mu numuj? Pustuju ruču kuju su zujudnučku u Čutnucumu u Ustušumu u Bulujumu? Tu nusum znuu!“ Ustaša je rekao: „Teke keže strečnjece! Mereme pemeće teh reječe sestevete zejednečke Deklereceje pretev Deklereceje e zejednečkeme jezeke!“

Četnik je pitao: „Kuju su tu ruču?“ Balija je rekao: „Ti si rijiči biz simiglisniki! Imi ih jiki mili!“ Ustaša je rekao: „Mereme eh se sjetet, zbeg bedećnoste nešeh nerede!“ Četnik se češkao po čelu i rekao je: „Jubutu, ju su nu mugu sutut nu judnu ruču buz sumuglusnuku!“ Balija je rekao: „Ni mini ni jidni ni pidi ni pimit!“ Ustaša je rekao: „Mereme se sjetet ber jedne, kelege! Bedećnest nešeh nerede je e petenje!“ Balija je pitao: „Miži li zijidnički Dikliriciji pritiv Dikliriciji i zijidničkim jiziki imit simi jidni rijič?“ Četnik je rekao: „Štu fulu? Bulju du smu krutku u jusnu!“ Ustaša je rekao: „Teke je! Trebe nem kretke e jesne elterneteve jegeslevenskem mreke! Seme de se sjeteme…“ Onda su Balija, Ustaša i Četnik sidili za stolom i dumali su. Onda su odjednom zacaklile im se oči. Onda su svi troje dignili ruke u zrak i viknili su: „Smrt!“

Robi K. (IIIa)

Peščanik.net, 03.04.2017.

Deutsche Welle
07/04/2017

Problemi sa Deklaracijom

Christian Voß – Četiri jezika

Pitanje da li ćemo jezike naslednike srpskohrvatskog nakon 1991. opisivati kao jedan ili kao četiri jezika, izaziva podele u stručnim slavističkom krugovima. Pobornici formalne lingvistike koja se bavi proučavanjem gramatičkih struktura, zalažu se za to da se i dalje govori o jednom jeziku koji se govori u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji (odatle i oznaka BKMS na nemačkom, BCMS na engleskom i BHCS na bošnjačko-hrvatsko-crnogorsko-srpskom jeziku), dok pobornici sociolingvistike insistiraju na upotrebnim stavovima i simboličkoj vrednosti jezika i polaze od četiri jezika. Diskusiju oko BHCS jezika ne bi trebalo voditi koristeći se nepreciznim terminom „jezik“, već pre idiomom „standardni jezik“, za koji moraju biti ispunjeni konkretni uslovi. Presek sociopolitičkih i jezičkih kriterijuma pokazuje da obe strane u sporu raspolažu opravdanim argumentima.

Standardni jezik treba da ima normativni deo (rečnik, gramatiku) i polivalentni rečnički fond, dakle treba da bude u stanju da izrazi celovitost savremenosti jedne zajednice. Ovde je važno napomenuti da oba kriterijuma podrazumevaju sposobnost nadgradnje. Na Vikipediji imamo primere dinamičnog razvoja malih i manjinskih jezika kao što su lužičkosrpski i bretonski ili dijalekata bez pisma, kao što je niskonemački. Oni svoju polivalenciju grade korak po korak, a broj članaka na Vikipediji im raste za nekoliko stotina, ponekad i za nekoliko hiljada godišnje. Za bosanski i crnogorski tako možemo da konstatujemo da danas raspolažu normativnim delima koja nisu postojala pre 25 godina.

Tu je i veoma važan vanjezički kriterijum za utvrđivanje standardnog jezika – takozvana obligatnost, dakle obaveza sprovođenja norme. Pravila nekog standardnog jezika treba da budu kolektivno prihvaćena i tu konstelaciju vezujemo za modernu, teritorijalnu, nacionalnu državu – onu sa obrazovnim monopolom i monopolom vlasti. Taj kriterijum vodi do toga da o statusu jezika ne odlučuju lingvisti i eksperti jezičke politike, već političari i državnici.

Važno je napomenuti i da argument koji laici često potežu, a tiče se međusobne razumljivosti među jezicima, u stručnoj diskusiji oko standardnojezičnosti u suštini nema presudnu ulogu.

Germanistička lingvistika razvila je 80-ih godina prošlog veka model pluricentričnosti, kako bi opisala situaciju u zemljama nemačkog govornog područja (Savezna Republika Nemačka, Nemačka Demokratska Republika, Austrija i Švajcarska) koje – svaka za sebe – poseduju sopstvene nacionalne centre i instance koje definišu standardnojezičku normu. Svaki građanin Nemačke koji je u nekom bečkom restoranu otvorio jelovnik upoznat je sa takvim malim, uglavnom leksičkim razlikama.

Prenošenje tog modela na bivšu Jugoslaviju u nekoliko aspekata je problematično: s jedne strane tu su kulturne razlike u jugoslovenskoj pluricentrici, još od srednjeg veka izraženije (rimsko-latinsko nasuprot vizantijsko-crkvenoslovenskom pokrštavanju Hrvatske i Srbije, odnosno islamizaciji Bosne) od onih na nemačkom govornom području. Taj aspekt se, od strane nacionalista, tumači kao determinanta kulture (sve do dihotomije „Evropa nasuprot Balkanu”), ali za našu argumentaciju je to sporedno.

Implicitna, ali i nezaobilazna pretpostavka za pluricentričnost – dakle priznanje (ili barem prihvatanje) zajedničkog jezika u pojedinim nacionalnim centrima – u jugoslovenskom slučaju ne postoji. Zato je germanistički sociolingvista Ulrih Amon, kao jedan od vodećih istraživača pluricentričnosti u svetu, svoj model razvio dalje, pa u poslednje vreme govori o specijalnom slučaju koji naziva „podeljeni jezici” (divided languages).

O srpskohrvatskoj pluricentrici možemo da govorimo samo u periodu od 1850. do 1967. Godina 1850. je vremenski početak srpskohrvatske jezičke konvergencije, daleko pre nego što je jugoslovenstvo postalo relevantan politički projekat. Jezičko srpskohrvatstvo napušteno je Deklaracijom o položaju hrvatskog jezika 1967. koja se mora sagledati u kontekstu liberalizacijskih i renacionalizacijskih tendencija u Titovoj Jugoslaviji. Današnja jezička situacija dugotrajni je rezultat renacionalizacijske politike u Titovoj Jugoslaviji od druge polovine 60-ih godina, koja se svodila na logiku „jedna republika – jedna nacija – jedan jezik”.

Srpskohrvatski jezik je, kao i jugoslovenstvo, svoju legitimaciju izgubio 80-ih godina prošlog veka. Srpskohrvatski, odnosno jezičko pitanje, od 1960-ih do 1980-ih godina je bilo enormno ispolitizovano, ali u svakom slučaju nije bilo odlučujući faktor za raspad Jugoslavije. Ovde možemo da postavimo i drugo kontra-faktičko pitanje: da li bi aktivnija jezička i kulturna politika u monarhističkoj i socijalističkoj Jugoslaviji (od 1918. do 1941. i od 1944. do 1991) – na primer stvaranjem radikalnog planskog jezika („jugoslovenskog esperanta“) koji bi u sebi sadržavao sve kompromise i prevladao dualnost ćiriličnog i latiničnog pisma – spasla jugoslovensku ideju? Zar i u današnjoj egzistencijalnoj krizi Evropske unije ne vidimo istu pojavu: nedostatak zajedničkih kulturnih i jezičkih supranacionalnih simbola, čije bi rutinsko korišćenje izgradilo lojalnost prema Evropskoj uniji?

Svako ko je putovao kolima kroz države bivše Jugoslavije primetio je široko rasprostranjeni vandalizam kojim se na primer u Bosni i Hercegovini ili na Kosovu sprejevima uništavaju putne oznake na dva pisma ili dva jezika kako bi se ograničile na jednu, etnonacionalnu formu. Da li će se Deklaracijom o zajedničkom jeziku taj vandalizam odobriti? Da li će ta Deklaracija dovesti do rešavanja konflikta oko ćiriličnih tabli u Vukovaru i smirivanja problema s manjinama? Može li široko prisutna segregacija grupa stanovništva u Bosni i Hercegovini biti zaustavljena zanemarivanjem kulturnih različitosti, umesto njihovog poštovanja?

Problematičnost Deklaracije o zajedničkom jeziku koju podržavaju eksponirani protivnici postjugoslovenskog nacionalizma i intelektualci cenjeni u međunarodnim krugovima, jeste njena velika podudarnost s ultranacionalističkim srpskim pozicijama. Pamflet „Slovo o srpskom jeziku“ iz 1998. zastupa poziciju koja se mogla čuti i u 19. veku, naime da je pluricentričnost koju opisujemo kao jugoslovensku, odnosno kao BHCS, u suštini čisto srpska. Primena pluricentričnog modela na bivšu Jugoslaviju jača poziciju onih koji lingvističkim kriterijumima delegitimišu ili čak poriču postojanje susednih nacija.

Čak i ako inicijativa za ovu Deklaracije dolazi od najboljih intelektualaca civilnog društva u bivšoj Jugoslaviji, kao inostrani slavista smatram da ona ne može biti delotvorna, jer će izazvati nacionalističke kontrareakcije, a sve bez konkretnih predloga rešenja. Zapadna slavistika se u poslednjih 25 godina olako mirila s klišeom o nepopravljivim jezičkim nacionalistima na Balkanu, umesto da racionalno prihvati hitno potrebnu emancipacijsku snagu jezičke politike. Debate o kulturnoj i jezičkoj sličnosti u stabilnim i dobrostojećim zapadnoevropskim državama vode se na drugačijim osnovama nego u posttraumatskim društvima kakvo je ono u BiH.

Primer Makedonije pokazuje da je „stvaranje nacije” (nation building), koje je od 1944. nametnuto s vrha i bilo snažno jezički naglašeno, dovelo do toga da Makedonija – za razliku od vremena između dva svetska rata – nije više deo srpske mentalne mape. To dakle pokazuje kako konsekventna jezička politika u spoljnopolitičkom smislu može da deluje stabilizirajuće.

Za južnoslavističke katedre van regiona preporučuje se striktno deskriptivna pozicija. Tako mi na Humboltovom univerzitetu u Berlinu u novijim studijskim pravilima upotrebljavamo jezičku formulaciju „BHCS jezici“. Simultana nastava na BHCS jezicima didaktički nije preporučljiva. Dobra analogija bi bila striktna odvojenost jezičke prakse u anglistici i amerikanistici. Ipak, naš cilj je da studentima ponudimo široko obrazovanje i upoznamo ih sa specifičnostima sva četiri BHCS jezika, jer se od njih očekuje da u budućnosti deluju i kao kulturni posrednici.

Deutsche Welle, 05.04.2017.

Snježana Kordić – Čitaj pažljivo, kako god zvao jezik

Svaki konstruktivan doprinos raspravi o Deklaraciji o zajedničkom jeziku je dobrodošao. Ali da bi netko dao takav doprinos, mora prethodno ispuniti dva preduvjeta: biti upućen u temu i znati što u Deklaraciji piše. Nijedan od tih preduvjeta nije ispunjen u tekstu Christiana Voßa.

Kao prvo, autor nije upućen u teoriju policentričnosti. Navodi da je nastala 80-ih godina za potrebe opisivanja njemačkog govornog područja; međutim, nastala je 60-ih godina (William A. Stewart; Heinz Kloss) i odmah se koristila za opisivanje nacionalnih varijanata španjolskog jezika (npr. u radovima Georga Stepanova 1960, 1963, 1969) i nacionalnih varijanata engleskog jezika (npr. u radovima Aleksandra Schweitsera 1963). Kao drugo, policentričnost je sociolingvistička teorija pa stoga ne stoji Voßova tvrdnja da se sociolingvistički gledano u našem slučaju radi o četiri jezika. Karakteristično za policentričan standardni jezik je da nekoliko naroda u nekoliko država može tečno komunicirati, a pritom postoje kodificirane varijantske jezične razlike između njih po kojima se prepoznaje odakle dolazi govornik. Mi smo tipičan primjer policentričnog standardnog jezika, a takav je i njemački, engleski, francuski, arapski, portugalski, španjolski.

Osnovna definicija bilo kojeg jezika je da je on sredstvo za sporazumijevanje. A sporazumijevanje ovisi o međusobnoj razumljivosti. Međusobna razumljivost je, dakle, u samoj srži jezika, ona je presudna stvar, od ključne važnosti. A Voß je u potpunosti odbacuje, kaže da je ona nebitna za utvrđivanje je li riječ o jednom ili o nekoliko standardnih jezika. To, međutim, kako navodi njemački lingvist Bernhard Gröschel, nije točno: „od zadnje četvrtine 19. st. je u teorijskim diskusijama o statusu idioma kao varijanata jednog jezika ili zasebnih jezika širom svijeta prisutan kriterij međusobne razumljivosti, pa se njegovo djelomično zapostavljanje u postjugoslavenskoj jezičnoj raspravi (kod hrvatskih jezičnih partikularista već i prije raspada Jugoslavije) mora okarakterizirati kao izraz provincijalizma u struci“ (Gröschel 2009: 133). Budući da Voß kriterij međusobne razumljivost svrstava u laičke argumente i suprotstavlja joj stavove samoprocjena govornika, nije zgorega podsjetiti ga da tko „taj kriterij svrstava prvenstveno u laičke predodžbe o jeziku suprotstavljajući mu kao navodno znanstveno primjereniju – a nužno subjektivnu – ’samoprocjenu govornika’, taj time samo dokazuje vlastito nepoznavanje važnosti međusobne razumljivosti idioma u znanstvenoj povijesti lingvistike i u suvremenom jezičnoteorijskom diskursu“ (Gröschel 2009: 151).

Različite religijski uvjetovane kulture kod nas Voß navodi kao problem da se govori o jednom policentričnom standardnom jeziku umjesto o različitim standardnim jezicima, i ističe da su religijske razlike na njemačkom govornom području manje. Međutim, kad bi biti katolikom i biti pravoslavcem značilo govoriti različitim jezicima, to bi značilo da i Nijemci-katolici i Nijemci-protestanti govore različitim jezicima. Naime, „s gledišta teologije pa čak i crkvene organizacije razlike između katoličanstva i pravoslavlja su znatno manje od razlika između katoličanstva i protestantizma“ (Hatschikjan 1999: 16). Pa ipak lingvistima ne pada na pamet da protestante i katolike u Njemačkoj proglase govornicima različitih jezika. Svjesni su da „religijska pripadnost ne znači vlastiti dijalekt“, a kamoli jezik (Kilian 1995: 377). Ovo vrijedi i za troreligijsku Bosnu i Hercegovinu: „kulturne razlike u Bosni zaista nisu bile i ni danas nisu mnogo veće od razlika između katolika i protestanata u Njemačkoj ili u Nizozemskoj, i istog su tipa“ (Mappes-Niediek 2005: 37).

Na nekoliko mjesta u tekstu Christiana Voßa vidi se da autor nije najpažljivije pročitao Deklaraciju. Napominje da treba koristiti izraz standardni jezik, međutim, u Deklaraciji se koristi baš taj izraz, npr.: „riječ je o zajedničkom standardnom jeziku policentričnog tipa“; „sve četiri trenutno postojeće standardne varijante ravnopravne su“. Malo veća nepažnja u čitanju, bolje rečeno ignoriranje polovine sadržaja Deklaracije, bilo je potrebno da bi Voß došao do zaključka kako postoji „velika podudarnost s ultranacionalističkim srpskim pozicijama: pamflet Slovo o srpskom jeziku“, da je ta policentričnost „u suštini čisto srpska“ i da jača poziciju onih koji „delegitimišu ili čak poriču postojanje susednih nacija“. Te nimalo benigne tvrdnje mogu se s lakoćom osporiti ako se pročita Deklaracija, pa evo, idemo redom:

U Deklaraciji piše da „činjenica postojanja zajedničkog policentričnog jezika ne dovodi u pitanje individualno pravo na iskazivanje pripadnosti različitim narodima, regijama ili državama“ – prema tome, ne može poslužiti za poricanje susjednih nacija ili država.

U Deklaraciji, nadalje, piše da „sve četiri trenutno postojeće standardne varijante ravnopravne su i ne može se jedna od njih smatrati jezikom, a druge varijantama tog jezika“ – dakle, ta policentričnost nije čisto srpska kako Voß tvrdi.

U Deklaraciji piše da „svaka država, nacija, etno-nacionalna ili regionalna zajednica može slobodno i samostalno kodificirati svoju varijantu zajedničkog jezika“ – još jedna potvrda ravnopravnosti sve četiri strane koja osporava Voßove tvrdnje.

U Deklaraciji piše da „između standardnih varijanti policentričnog jezika postoje razlike u jezičnim i kulturnim tradicijama i praksama, upotrebi pisma, rječničkom blagu kao i na ostalim jezičnim razinama“ – ovo također osporava Voßovu tvrdnju o nekakvom ujednačavanju u čisto srpstvo.

Nadalje, u Deklaraciji piše da „činjenica da se radi o zajedničkom policentričnom standardnom jeziku ostavlja mogućnost svakom korisniku da ga imenuje kako želi“ – znači, ni na planu naziva ne vodi u srpstvo.

Na kraju krajeva, i jedan od autora Slova o srpskom jeziku, Miloš Kovačević, oštro kritizira Deklaraciju o zajedničkom jeziku u tekstu pod naslovom „Deklaracija napad na Srbe i srpski jezik“, gdje kaže da je „ova deklaracija mnogo povoljnija za Hrvate jer im sad omogućava sve što su uzeli od Srba, ali i Muslimanima i Crnogorcima… To je perfidno propagiranje hrvatske deklaracije iz 1967… opasno je to što se kaže da nijedna varijanta nije vrednija od druge. Prema njima, bosanska ili crnogorska varijanta srpskog nije manje vrijedna od naše čisto srpske“.

Zaključujemo ovaj osvrt na tekst Christiana Voßa u nadi da će budući doprinosi diskusiji oko Deklaracije o zajedničkom jeziku doći iz pera upućenijih osoba koje će se potruditi da prethodno pročitaju tekst Deklaracije.

Literatura:

Hatschikjan, M. (1999), „Was macht Südosteuropa aus?“, M. Hatschikjan/S. Troebst (ur.), Südosteuropa: Gesellschaft, Politik, Wirtschaft, Kultur; Ein Handbuch, München, 1-30.

Gröschel, B. (2009), Das Serbokroatische zwischen Linguistik und Politik. Mit einer Bibliographie zum postjugoslavischen Sprachenstreit, München.

Kilian, E. (1995), „Die Wiedergeburt Kroatiens aus dem Geist der Sprache“, N. Budak i dr. (ur.), Kroatien: Landeskunde – Geschichte – Kultur – Politik – Wirtschaft – Recht, Wien i dr., 373-390.

Kordić, S. (2009), „Plurizentrische Sprachen, Ausbausprachen, Abstandsprachen und die Serbokroatistik“ , Zeitschrift für Balkanologie 45/2, 210-215.

Mappes-Niediek, N. (2005), Die Ethno-Falle. Der Balkan-Konflikt und was Europa daraus lernen kann, Berlin.

Deutsche Welle, 05.04.2017.

Peščanik.net, 07.04.2017.

189
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA