НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 10 - Page
• У римско време је најбоља доколица била трка двоколица, а данас је доколица број један трка формула један!
• Тражили су део торте, а добили су целосну тортуру!
• У људском друштву је боље бити поткован, него оседлан коњ!
• Једни су на послу свилени јер не раде ништа, а други раде пуно као свилене бубе!
• Нити у левици сви узимају левом руком, нити у десници сви раде са десном!
• Зимским рачунањем времена нам само врате онај један сат који нам одузеше летос!

• Много буке око интернет обуке!
• Некада су људи били принудно затворени у интернату, а сада је свако добровољно затворен у својој соби на интернету!
• Прост човек се најлакше познаје по томе што му је све сложено!
• Лакше је да во лети, него њега волети!
• Нису знали да и он може да пропева као славуј, само га треба ставити иза решетака!

• Једино је био оригиналан у преписивању докторских дисертација!
• За разлику од деце, старији се узајамно пљувају и када не играју журке!
Иван Русјаков
• Срби су стрпљив народ. Никако да дочекају крај тешких времена.
• Дабогда врат сломио онај ко нам је оставио камен спотицања у аманет.
• Покојник је претурио смрт преко главе. Претуриће он и позив за гласање ако треба.
• Дивље депоније ничу тамо где се грађани тешко могу припитомити.
• Наногица је модни хит притвореничке куће.
• Путеви су нам прошли сито и решето. Нису постали злато.
• Опозиција нема снаге да руши власт. Треба јој нови багер.
• Окривљени се брани ћутањем. Има ретке зубе.

• Новинар је брљао између редова. Зато је и забрљао.
• Демократија је крупан залогај. Угуши те ако је не прогуташ.
Зоран Додеровић
• Ако нас никада нитко не увриједи како ћемо знати како је увријеђеним?
• Боже, да ми је барем знати на којем сам редном броју на твојој листи чекања.
• Дјечји вртић – када будем велик као мој тата и ја ћу се питати како од човјека настане политичар.
• Дошло ми је да полудим, па ме је лијечник ставио на листу чекања.

• Дражи су ми срчани непријатељи него кукавни пријатељи.
• И банкари се знају смијати. Као и све хијене.
Живко Продановић

ПОМОДАРСТВО

Време је да се захвалимо
крушки,јабуци и шљиви,
јер данас у моди је јести
авокадо,гоџи и киви.

Б. ПОПОВИЋ

ДАНГУБА

Наши политичари данас
улудо троше дане,
јер када не мрсе конце
мрсе неке органе.

Боран ПОПОВИЋ

АУТО – ЦЕНЗУРА
• Најпопуларније превозно средство је Ауто - цензура.
• Ауто – цензура крстари савременим путевима наше отаџбине.
• За Ауто – цензуру нема лоших путева - Наши су идеални.
• Ауто – цензура има full опрему.
• Гориво, за Ауто – цензуру, власти деле бесплатно.
• Ауто – цензуру, најчешће, возе интелектуалци.
• Мало који паметан човек не вози Ауто – цензуру.
• Сматра се; да само будала нема Ауто – цензуру.
• Ауто – цензуром се безбедно вози – Избегава сударања.

• Ауто – цензуром се зарађује.
• Ауто – цензуром се, најлакше, стиже до врхова власти.
• Ауто – цензура ( и половна ) се добро продаје.
• Власницима Ауто – цензуре власти обезбеђују КАСКО осигурање.
• Ауто –цензура не кошта пуно – Плаћа се савешћу.
• Када једном уђеш у Ауто – цензуру, возићеш је док си жив.
Рабош Ракијавели
• Плавуше које не желе да их неоправдано сматрају глупима лако могу да се офарбају. Али ко би се тога сетио!
• Покретачи точка историје обично бивају прегажени.
• Србија нема море, а и са копном сваки дан све лошије стоји.
• Ми нисмо као неки алави на паре. Зато смо се продали за ситниш.
• Власт је показала шта уме. Зато и кукамо.
• Неки сумњају да је власт неспособна. Остали то знају.
• Ускоро ћемо сви носити тамне наочаре. Будућност коју нам власт обећава много је светлија него у обећањима претходних политичара.
• Не верује у боље сутра. Боље него што му је сада, не може да буде.
• Наше дипломате су у одличној физичкој форми. По цео дан се клањају.
• Он је скроман и не воли популарност. Зато има чарапу на глави.
• Око Косова смо одлучни и непоколебљиви. Амбасада Косова је у неелитном делу Београда.
Ђорђе Оташевић
• По питању реформе полиције, позиција и опозиција рјешиле да остане нерјешено.
• Била су нам пуна уста патриотизма, па им нисмо могли рећи горку истину.
• Лично богаћење је суштина капитализма, а лично сиромашење наслијеђе социјалистичког морала.
• Губитак свих идеала из прошлог друштвеног система надокнадила је идеално смишљена лаж.

• Није се код нас све срушило и урушило. Сиромаштво је напредовало.
• Опрости Боже, што су новоконпоновани бизнисмени поруке и забране из Твојих заповијести обратно примијенили.
Миле Басало

ПРИВРЕДА

Политика нам је ушла
у све привредне сфере
зато нам привреда данас
производи само афере.

Б. ПОПОВИЋ

ЗАБАВА

Постало је очигледно
више се не може крити
да наша Скупштина све више
личи на некакав ријалити.

Боран ПОПОВИЋ

• Овај афоризам је био први на топ листи, све док га нисам испалио.
• Тај писац је доживио звјездане тренутке, тек кад су га спалили у крематорију.
• Сигуран сам да у књижевну крему једино могу ући преко крематорија.
• Кад га напишем, овај ће афоризам ући у све антологије.
Иво Мијо Андрић
Живот пише афоризме.
Милорад НЕАГИЋ

Написаћу и неки оштар афоризам, само ако власт нареди.
Милен МИЛИВОЈЕВИЋ

Афоризам – роман из кога су избачене сувишне речи.
Милован ИЛИЋ МИНИМАКС

Афоризам је прво слово клинастог писма.
Илија МАРКОВИЋ

Афоризам је интелектуални оргазам.
Драгослав БАЈАГИЋ

Афоризам нема комплекс величине.
Александар ПАВИЋ

Еколошки афоризам. Да ли је то зелени или црни хумор?
Катарина НОВАКОВИЋ

Живот пише драме, али су му бољи афоризми.
Дејан ТОФЧЕВИЋ

У средишту афоризма је и почетак и крај.
Љубиша МИХАЈЛОВИЋ

Афоризам је ненародна пословица.
Михаило ВЕЉКОВИЋ

Афоризам је велико у малом.
Радмило МИЋКОВИЋ

• Љуби се Исток и Запад. Посљедица су милиони сирочића.
• У Европу су ушли само они Срби који су јој допали шака.
• До остварења циља сви Срби у једној држави предсједници ће нас чекати у Хагу.
• Свијет нема времена за дуге разговоре. Суди нам по кратком поступку.
• Открили смо Америку! Ал` je чупаво.
Недиљко Блажић

ТОДЕ БЛАЖЕВСКИ - биографија
Тоде Блажевски, карикатурист, хуморист, јесеист и аниматор. Рођен је 06.05.1948 године у Скопљу. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета „Св. Кирила и Методија “ у Скопљу.
Уметничким радом почео се бавити од 1966 године, када је у новине Студентски збор, објавио своју прву карикатуру. Од тада црта карикатуре, цртеже и стрипове, пише хумористичне приче, афоризме и јесеје за карикатуре, израђује анимиране и цртане филмове и слика слике. Остварио је учешће на многим међународним фестивалима. Међу њима издвајају се наступи у Белгији (Кноке Хеист) Бугарској (Софија), Естонији (Талин), Словачкој (Братислава, Пиештани), Словенији (Љубљана), Србији (Београд, Јагодина, Зајечар, Златибор), Ирану (Техеран), Турској (Истанбул, Анкара, Акхшехир), Хрватској (Загреб, Блато, Бјеловар, Славонски Брод), Македонији (Битољ, Велес, Виница, Отешево, Скопље, Струмица) итн.
Његове карикатуре, стрипове, цртеже, хумористичне приче, афоризме, јесеје, су објављивани у великом броју новина: Студентски збор, Остен ,Македонски Остен, Млад борец, Нова Македонија, Вечер, Бирлик, Република, Комунист, Трудбеник, Просветен работник, Металург итд. , као и часописа: Мит, МК ревија, Корени, Разгледи, Тренд, Огледало, Современост, Свет, Стожер, Стремеж, Житие, Виц Џу бокс (Београд), Стршел (Софија), електронских магазина: Етна и Шипак, (Београд) итд.
До сада је одржао три самосталне и био је претстављен на стодесет групних изложби у земљи и у иностранству.
Објавио је следеће књиге: Нула Вавилонска (1995, карикатуре), Хомо балканикус ептен занесеникус (1999), карикатуре, Јас сум виновен за сё (2008 збирка хумореске и афоризме, Аспекти на карикатурата (2014), јесеи, Воинственото перце (2015) карикатуре.
Године 2014 година збирка Јас сум виновен за сё је објављена и на француском јазику, под називом Mea culpa.
1980 године, на супер 8 мм траци, је израдио свој први анимирани филм Дилема. Затим је израдио цртане филмове: Капка, Идеја, Пешак, Слизнување и Оратор.
У периоду измеѓу 2008 и 2013 године израдио је цртани филм Ризик, у дигиталној форми.
Сви ови филмови су приказани на домашним фестивалима алтер-нативног филма у Републици Македонији и у бившој Југославија, а филм Ризик је приказан и у Пиештани , Словачка.
Његова дела од македонском, су преведена на енглеском, бугарском, српском, турском и француском језику.
Добитник је шест специјалних награда за карикатуру и шест за цртани филм.
Скопље, 24.12.2016

ОПРАВДАЊЕ
‒ Учитељице, учитељице, моги ли сутра да изостанем из школе?
‒ Зависи, Перице! Који је разлог?
‒ Знате, сутра ће мама да ми обележи рођендан, па ће доћи у школу да ми види оцене.
‒ Боже, дете, какве везе имају твоје оцене са рођенданом?
‒ Имају, имају, учитељице!
‒ Добро, слободно објасни!
‒ Знате, она би хтела да ми за рођендан истовремено обележи и моју годишњицу.
‒ Какву сад то годишњицу, Перице?
‒ Па, овај, како да кажем... Сутра се управо навршава година дана откако сам последњи пут добио – примерно владање.
Ђ. ШЕФЕР СРЕМАЦ

ШКОЛСКИ БЕНЗИН
‒ Можете ли ми, децо, рећи шта је скупље: вода или бензин?
‒ Ја знам, ја знам, наставнице!
‒ Да те чујемо, Перице.
‒ Скупљи је бензин, али није нам битна цена.
‒ А зашто није битна, црно дете?
‒ Па, знате, немојте се љутити што ћу рећи...
‒ Реци већ једном!
‒ Кад гори школа, онда није важна цена бензина.
Ђура ШЕФЕР СРЕМАЦ

ШЕШИР
Мађионичар театрално скида цилиндар с главе и показује публици да је празан. Све што је унутра било, каже, покупили су претходни мађионичари.
Окреће га и удара штапићем по њему. Из шешира прво извлачи стране инвестиције. Потом нова радна места. За две године, поносно најављује, из њега ће извући и бољи живот.
Публика одушевљено аплаудира. Мађионичарева помоћница узима шешир и с њим иде од једног до другог посетиоца. Људи празне новчанике, убацују у шешир телефоне, сатове, огрлице, бурме... Задивљено гледају како гомила новца и ствари, која би једва стала у кофер, с лакоћом нестаје у шеширу.
Једино је мађионичар незадовољан и забринут. Иако је његова помоћница свима испразнила џепове и узела и последњи новчић, још увек није довољно. Страним инвеститиорима, који ће отворити нова радна места, морамо да платимо много више.
Ђорђе Оташевић
Iz: Novosti, Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

25. listopada 2017.
Piše Srećko Pulig

Jugoslaveni u Oktobarskoj revoluciji

Feljton u povodu stogodišnjice Oktobarske revolucije (2/4): Prijelomni događaji za naše ljude u ruskoj revoluciji bili su regrutiranje u austrougarsku vojsku, dezertiranje i zarobljeništvo, prelaženje na stranu nove ruske vlasti, organiziranje sunarodnjaka u Crvenoj gardi i kasnije armiji te odluka o povratku u Jugoslaviju. I to na organiziran način, da bi se u njoj nastavilo s revolucionarnim radom

Temi sudjelovanja Jugoslavena u Oktobarskoj revoluciji može se prići na više načina. Ostanemo li u granicama događajne historiografije, tu su uobičajene teme u i oko revolucije bile problemi vojnika iz naših krajeva u austrougarskoj vojsci koja je ratovala u Rusiji. Dogodovštine oko zarobljavanja ili predavanja novoj revolucionarnoj vlasti. Prelaženje dakle stotina pa i tisuća naših ljudi na stranu revolucije, zatim njihovo organiziranje, sudjelovanje u borbama protiv unutrašnje reakcije i međunarodnog imperijalizma. Te su teme vezane uz organizirani povratak i pokušaje organiziranja revolucije na Balkanu što, kao bitan odjek Oktobra, u nas tada nije uspjelo, dok je u zemljama poput Njemačke i Mađarske kratkotrajno postojanje sovjetskih republika završilo tragično. No to ne znači da su svi ti događaji bili bez posljedica, nepotrebni ili čak štetni. To nikako. Pa i samo raspadanje austrougarske imperije u našim krajevima, zatim nade koje su i ljevičari polagali u mogućnost jedne drugačije južnoslavenske zajednice naroda, fenomen zelenog kadra koji je nadahnjivao npr. jednog Miroslava Krležu, svega toga ne bi bilo da se 1917. u Rusiji nije dogodilo to što se dogodilo.
Još u zarobljeništvu carske ruske vojske, a treba znati da je u jesen 1917. u ruskom zarobljeništvu bilo 250 tisuća Jugoslavena, među njima i Josip Broz, započeo je Nikola Grulović, zajedno s ostalim drugovima, borbu za prava vojnika…
U ovom nastavku feljtona nećemo se dakle baviti svim odjecima Oktobra, koji su u nas postojali dok je postojalo i ‘kratko 20. stoljeće’, da ponovimo formulaciju britanskog povjesničara Erica Hobsbawma (jer socijalistička Jugoslavija, usprkos sukobu sa Staljinom, a dijelom i baš zbog njega, nikada se nije odrekla inspiracije svoje revolucije u onoj oktobarskoj). Nećemo se baviti impresijama intelektualaca, od kojih su najpoznatije one Krležine, dok su u sjeni, dijelom i nezasluženo, ostale mnoge druge. Iako primjerice tekstovi Augusta Cesarca o sovjetskoj Rusiji ne spadaju u njegove uspjelije radove, kako nam je rekla povjesničarka Zorica Stipetić. Nećemo se baviti ni tragičnim sudbinama mnogih sudionika komunističkog pokreta koji su kasnije pali kao žrtve staljinskog terora. Iako ni tu temu ne treba prepustiti iživljavanju desnice. Ograničit ćemo se samo na nekoliko godina uoči i nakon uspješno izvedene revolucije.
Nešto slično napravio je svojedobno ruski historiograf Vladimir Zelenjin, čija je knjiga o Jugoslavenima pod zastavom Oktobra prevedena i u nas (Mlado pokolenje, Beograd 1967.). Usprkos svom romansiranom stilu, prepunom literarne romantike više negoli neke službene frazeologije, svim svojim manama usprkos, ta je knjiga izvor mnogih priča o danas potisnutim ljudima i događajima koji su, jednom ‘prepušteni povjesničarima’, završili u revizionističkom šundu što danas prevladava u historiografiji zemalja nevoljnih nasljednica Jugoslavije.
Inače, ovom tematikom u nas se najviše bavio historičar Ivan Očak (Vrdnik, 2. I. 1920. – Zagreb, 24. III. 1994.), zanimljiv lik koji je 1941. pristupio partizanskom pokretu, da bi nakon ranjavanja 1943. bio upućen na liječenje u Moskvu, gdje je ostao živjeti. Kako se ponašao 1948. nismo istraživali, no biografske činjenice govore da je povijest diplomirao 1953. godine na Državnom univerzitetu Lomonosov u Moskvi, nakon čega je sve do 1972. bio zaposlen na katedri za povijest južnih i zapadnih Slavena u istom gradu. Sve to nije bilo smetnjom da se ne samo vrati u Hrvatsku 1973., nego i da tu razvije bogat historiografski i publicistički rad. Osim što je obnašao istaknute funkcije, poput znanstvenog savjetnika u Zavodu za hrvatsku povijest pri Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1980. – 1991.), uspio je doživjeti mirovinu, nakon što je ‘sklonjen’ za predavača arhivistike na Odsjeku za informatiku (1988. – 1994.). Proučavanje revolucionarnih veza između nas i sovjetske države pred kraj karijere ‘samo’ je zamijenio povratkom ‘klasičnijem’ načinu pisanja nacionalnih povijesti (npr. u knjizi ‘Hrvatsko-ruske veze: druga polovica XIX. i početak XX. stoljeća’, 1993.). No nas zanima kao autor knjiga ‘Jugoslaveni u Oktobru’ (1967.) i ‘U borbi za ideje Oktobra; jugoslavenski povratnici iz sovjetske Rusije 1918-1921’, 1976.). Uz to, autor je brojnih monografija o istaknutim revolucionarima kao što su bili Vladimir Ćopić, braća Cvijići, Gorkić, Pavle Gregorić, ali i Rade Končar. Pisao je i o tzv. sukobu na književnoj ljevici (u svojoj knjizi ‘Krleža – Partija’ iz 1982.).
Gustav Barabaš, pravnik iz Velike Gorice, bio je istaknuti komandant Crvene armije. Revolucionarni ratni savjet Sovjetske armije Ukrajine imenovao ga je načelnikom štaba Druge ukrajinske sovjetske divizije
U prošlom nastavku opisali smo dramatičnu sjednicu CK Ruske socijaldemokratske radničke partije (boljševika), održanu 10. oktobra 1917., na kojoj je odlučeno da se u najskorije vrijeme digne oružani ustanak. Vojno-revolucionarni komiteti obrazovani su u najvećim industrijskim rejonima, pa tako i pri Petrogradskom sovjetu. Rasli su redovi Crvene garde (pristupanje organiziranju Crvene armije počelo je tek 1918.), pripremana je vojska za revoluciju, a II. kongres sovjeta održan je pod parolom ‘Sva vlast sovjetima!’ Ovdje nećemo dalje prepričavati uglavnom poznatu opću povijest, napad na Zimski dvorac gdje je bila smještena privremena vlada i prve dekrete nove vlasti koje je pisao Lenjin. A oni su bili (redoslijed nije slučajan!) najprije o zemlji, onda o miru, pa tek na trećem mjestu o tvornicama i upravljanju njima od strane organiziranog radništva. Nas sada zanimaju Jugoslaveni. Slijedeći opise koje daje Zelenjin, čija knjiga završava biografijama pedesetak najvažnijih sudionika revolucije iz naših krajeva (popis bi, po sebi važan i zanimljiv, zauzeo suviše mjesta, a za polovicu njih autor ‘ne zna’ kako su završili), uzet ćemo primjer Nikole Grulovića (1888. – 1959.) jer zauzima istaknuto i pozitivno mjesto u svim prijelomnim događajima za naše ljude u ruskoj revoluciji.
A ti događaji su regrutiranje u austrougarsku vojsku, dezertiranje iz nje, snalaženje kako izabrati stranu u metežu koji vlada u ruskoj vojsci prije Februarske i Oktobarske revolucije, prelaženje na stranu nove ruske vlasti, organiziranje sunarodnjaka u Crvenoj gardi i kasnije armiji te odluka o povratku u zemlju. I to na organiziran način, da bi se ovdje nastavilo s revolucionarnim radom, što se i dogodilo nakon 1918. Inače, Nikola Grulović, piše u biografskoj skici, bio je po zanimanju obućarski radnik, čiji život stisnut u nekoliko rečenica glasi: ‘Jedan od organizatora istupanja iz 1. srpske dobrovoljačke divizije. Sa M. Čankom, N. Kovačevićem i drugima formirao je Jugoslovenski revolucionarni savez u Kijevu. Početkom 1918. organizovao je manji jugoslovenski odred Crve garde s kojim je ušao u sastav 1. komunističkog jugoslovenskog puka i u kome je postao politički komesar. U januaru 1919. došao je u Jugoslaviju sa Lazarom Vukičevićem i Lazarom Manojlovićem. Organizator je revolucionarne grupe ‘Pelagić’. Učesnik u narodnooslobodilačkom ratu od 1941. g. Bio je član Glavnog štaba za Srbiju. Posle rata zauzimao je važno mesto u političkom životu.’
Još u zarobljeništvu carske ruske vojske, a treba znati da je u jesen 1917. u ruskom zarobljeništvu bilo 250 tisuća Jugoslavena (među njima i Josip Broz), započeo je Grulović, zajedno s ostalim drugovima, borbu za prava vojnika, a protiv samovolje oficira. Na obali južnog Buga organizirali su u noći 12. marata 1917. (dakle nakon Februarske, a prije Oktobarske revolucije) ilegalnu skupštinu, na kojoj je učestvovalo 500 vojnika. Kao predsjedavajući, Grulović je održao vatren govor, a skupština je donijela odluku da se od komade isposluje organiziranje vojničkih komiteta u korpusu. Kada je komanda željela izmanipulirati te izbore, izabrani su ilegalni komiteti. Na tim izborima odlučeno je da se ide sa zahtjevom za legalnim komitetima u svim jedinicama, a da se sudu predaju oficiri krivi za mučenje i ubijanje vojnika. Također je odlučeno da dobrovoljci masovno učestvuju na proslavi Prvog maja. Zahtjev Jugoslavena-dobrovoljaca u Voznesensku su podržali predstavnici ruskih vojnih i građanskih vlasti. Organizirana je povorka pod crvenim zastavama, pjevala se ‘Marseljeza’. Došlo je do spontanog bratimljenja ruskog i južnoslavenskih naroda.
Jedna kasnija dogodovština odvila se u Jekaterinoslavu, u borbi oko Brjanskog zavoda, između radnika predvođenih boljševičkom partijom i kontrarevolucionarnih odreda centralne vlade. Ovi odredi su 26. decembra pokušali razoružati crvenogardejske radničke odrede, došlo je do oružane borbe, nakon koje je 29. decembra sva vlast u mjestu prešla u ruke sovjeta. U toj situaciji, jugoslavenska kolonija zaposlenih u Brjanskom zavodu, kojoj je od kuće i sa strane preporučano da se drži neutralno, ušla je u sastav Crvene garde. Za komandanta su izabrali Danila Srdića, a u odredu je bilo najmanje 200 Jugoslavena.
Nikola Grulović ukazivao je sunarodnjacima na mnogim sastancima kako se ponašanje cara, pa ni privremene vlade spram njih, ne može usporediti s onim boljševika. ‘Sovjetska vlast nije ravnodušna prema našoj sudbini’, govorio je, ilustrirajući to konkretnim primjerima: ‘Do oktobra svi ratni zarobljenici, osobito vojnici bili su bespravni robovi. A sada smo mi ravnopravni građani. Ja sam bio na nekoliko poljoprivrednih dobara koja su ranije pripadala spahijama, a sada su ih uzeli u svoje ruke komiteti seoske sirotinje. Svim našim sunarodnicima koji su ranije kao ratni zarobljenici radili na tim imanjima za nekoliko groša, naravno sa ruskim i ukrajinskim bezemljašima, oni su dodelili zemlju, dali im inventar, tegleću stoku, namirnice, stan i ostalo.’
Sovjetska Rusija proslavila je 7. novembra 1918. prvu godišnjicu velikog Oktobra. U to vrijeme jugoslavenska komunistička grupa u Moskvi bavila se već razvijenim organizacionim radom. Primani su novi članovi, upućivani agitatori u razna mjesta, štampane brošure, leci, novine. U septembru je moskovska jugoslavenska komunistička grupa dala u zadatak Nikoli Gruloviću, J. Šipošu, F. Korošecu, L. Manojloviću. L. Rajkoviću i M. Grbanovu, koji su se nalazili u Caricinu, da tamo stvore partijsku organizaciju. U prvom Jugoslavenskom komunističkom puku, koji je ubrzo stacioniran u Crnom Jaru, bilo je 293 komunista.
Na sastancima u Moskvi, posebno onome održanom u hotelu ‘Drezden’ 3. oktobra 1918., Vukašin Marković otvorio je pitanje povratka u zemlju. Konferencija kojoj je prisustvovalo 25 ljudi donijela je rezoluciju ‘o spremnosti svih nas da otputujemo na Balkan, u građanski rat, u socijalističku revoluciju’. Problem revolucije u domovini tako je postao centralnim pitanjem jugoslavenske kolonije u Sovjetskom Savezu. Na Drugoj konferenciji Južnoslavenske grupe, održanoj 20. oktobra, odlučeno je da se jedan dio komunista vrati u domovinu radi revolucionarnog rada. Drugi dio treba ostati u Rusiji, da bi se nastavilo s izdavačkom, agitacijsko-propagandnom i vojno-organizacijskom djelatnošću. Treći dio dobio je zadatak da služi kao veza između ove dvije grupe. Krajem 1918. i počekom 1919. u domovinu su se vratili mnogi jugoslavenski komunisti, među njima i Vladimir Ćopić, Ivan Matuzović, Nikola Kovačević, Franjo Drobni, Nikola Grulović, Lazar Vukičević, Sava Lazić, Jovan Šipoš i drugi. Tisuće Jugoslavena crvenoarmejaca ostalo se boriti na frontama građanskog rata u Rusiji, među njima Danilo Srdić, Ivan Aleksa Dundić, Borivoje Agatonović, Gustav Barabaš, Mihailo Grbanov, Emil Čop, Filip Kumbatović i mnogi drugi.
Tko danas zna i koga zanima da je Gustav Barabaš (1889. – 1937.), pravnik iz Velike Gorice, mjestašca kraj Zagreba, bio istaknuti komandant Crvene armije? Revolucionarni ratni savjet Sovjetske armije Ukrajine imenovao ga je načelnikom štaba Druge ukrajinske sovjetske divizije. Danas se hrvatski i ukrajinski narod u mnogo čemu opet smatraju bliskima. Ali to sigurno nije ova priča.
(Nastavak u sljedećem broju)

Iz: Novosti, Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

17. prosinca 2014.
Piše Dejan Kožul

Škeljzen Malići Kosovo je iskorišćeno za raspad Jugoslavije

Kosovo nije bilo ni uzrok ni centar jugoslovenske krize, već je to bio srpsko-hrvatski sukob. Ono je na neki način iskorišćeno i od Srbije i Hrvatske, a naročito Slovenije, za raspad Jugoslavije

O raspadu Jugoslavije ispisano je na stotine radova, doktorskih disertacija, knjiga, eseja. Većini je zajedničko to što smatraju da je raspad počeo na Kosovu gde se sve i završilo nakon rata i bombardovanja Srbije. Jedna knjiga, međutim, zavređuje posebnu pažnju jer je pisana iz ugla kosovskog intelektualca. ‘Kosovo i raspad Jugoslavije’ Škeljzena Malićija specifična je knjiga, u kojoj se kroz život beogradskog studenta u vreme 1968. ogledaju zbivanja koja su dovela do raspada zemlje; nastala u razgovorima s novinarom Batonom Hadžiuom, ona rasvetljuje emancipatorsku ulogu SFRJ na Kosovu, pojavu srpskog nacionalizma, albanske proteste i nastanak kosovske države. Malići je danas savetnik albanskog premijera Edija Rame.
Rekli ste da je ova knjiga na početku bila namenjena isključivo albanskoj i kosovskoj javnosti. Kako Jugoslavija korespondira sa tom javnošću, pogotovo onom mlađom?
Trebalo je objasniti šta je bila Jugoslavija. Postoji puno predrasuda, pogrešno se objašnjava ili se krivo interpretira. Knjiga je prvobitno objavljena u Albaniji 2011. godine. Već tri godine objavljujemo savremene srpske autore na albanskom, kao što se albanski objavljuju na srpskom, a onda je Jeton Neziraj, koji takođe učestvuje u tom projektu, predložio da se prevede i ova knjiga. Zašto ne bi bila na srpskom? I sad vidim da je dobro što je objavljena jer su reakcije u zemljama bivše Jugoslavije i bolje nego što su bile na Kosovu. Bilo je naravno i kritika.
U kom smislu? Nisu se slagali sa vašim viđenjem?
Jednu kritiku je napisao Novica Milić, koji je priznao da sam ja jedini od kosovskih intelektualaca bio prisutan na jugoslavenskoj sceni i kojeg se ceni, ali je on smatrao, u krajnjoj instanci, da sam ja albanski nacionalista, da sam zagovarao nešto što on smatra da nije u redu, a to je da Kosovo bude nezavisno.
On vam iz vizure srpskog nacionaliste prigovara da ste albanski nacionalista?
Jeste. On tvrdi da nisam toliko nezavisan kao što se smatra i po njemu ne bi trebalo da uživam toliku reputaciju. Miljenko Jergović je napisao odličnu kritiku rekavši da je moja literatura za njega bila jedna od najznačajnijih u fazi razvoja.
Na naslovnici knjige je rudar Alija Sirotanović, a kao jedan od ključnih momenata u pucanju Jugoslavije spominjete rudarski štrajk u Trepči. Da li je tada nacionalno pitanje pobedilo klasno?
Štrajk je razotkrio da radnička klasa nije vladajuća snaga, to je preuzela birokratija. U to sam vreme pisao da se sistem rapidno raspada, da je klasna legitimacija postala nacional-etatistička i da su republičke vlasti zagovornice etničkih interesa. Srbija je prva donela separatistički ustav, da reintegrira Kosovo i da se obezbedi. Druga joj je opcija bila proširenje ili preuređenje federacije po njenom.
Simpatično je što se Alija Sirotanović, kao simbol radničke klase, pojavio na novčanici tek nakon što je raspad već bio izvestan.
Baš tako. On je bio simbol Jugoslavije, radničkog samoupravljanja.
Kapilarni način saradnje

Može li baš na Kosovu to nacionalno pitanje konačno ostati u drugom planu? Studenti su ponovno aktivni, ne samo kad je reč o lažnim doktoratima na Prištinskom univerzitetu?
Ne verujem, Kosovo nema radničku klasu ili je ona u novom kontekstu, kao obespravljena klasa koja ne radi klasične poslove. Nema više fabrika, sindikati su smešni. Ta situacija može da se reši normativno, a ne obnovom klasne svesti. Pre će da se uvedu evropski zakoni i tako zaštiti radnik. Ovo šta se dešava na Univerzitetu nema istu težinu kao 1980-ih, kad je studentski bunt na neki način legitimisao zahteve Albanaca na Kosovu, čija je motivacija bila etnička i antisrpska, jer je Srbija htela da poništi autonomiju; bila je to svojevrsna tranzicija od klasne ka nacionalnoj svesti, studenti su bili avangarda nacije.
Mogu li i sada da to budu, u obrnutom smislu?
Ne mogu, ne postoji više monolitnost. Ovi koji su najglasniji još uvek više insistiraju na etničkoj legitimaciji a ne na socijalnoj ili to pomalo mešaju, pa to više liči na neki nacionalsocijalizam. Ima tu i drugih, liberala i socijal-liberala. Ideja socijalne države u praksi je bila uspešna u Skandinaviji, ali i onde je u krizi. Neko vreme u Evropi je bio najuspešniji model kombinacije moderne kapitalističke države koja uzima u obzir socijalne interese; sad je neoliberalni kapitalizam našao druge mehanizme da bogate obogaćuje, a siromašne osiromašuje.
Postoji li mogućnost artikulacije nezadovoljstva zbog te činjenice?
Nezadovoljstva ima, ali ne i kompaktne artikulisane snage. Najbolji primer je BiH i otpor građana institucijama, koji se raspao za nekoliko meseci. To više liči na studentske demonstracije 1960-ih koje su uticale na društvo, ali se nisu transformisale u nekakav ozbiljan pokret koji bi bio nosilac promena. Promena je bilo drugde, na kulturnom i obrazovnom nivou. Danas se više dramatizuje položaj nezaposlenih ili onih koji se nisu snašli u tranziciji. Na Kosovu i u Albaniji imamo veliki broj nezaposlenih, ali trećina stanovništva dobija pomoć rođaka iz inostranstva, koja se ponekad i registruje, ali ne ide uvek preko banaka: to je kapilarni i molekularni način saradnje, koji nema veze sa državom, naročito na Kosovu, gde je tradicionalni tip porodice i dalje prisutan. Davno bismo imali socijalnu eksploziju da nije tih mehanizama. Nezadovoljstvo među mladima raste, ali nalaze način da odu na Zapad i nema tog naboja kao u Grčkoj.
Kakav je odnos Albanije i Kosova? Ima li tu predrasuda, nerazumevanja?
Ima i razlika i predrasuda, a mnoge su istorijske. Tirana misli da se u Jugoslaviji bolje živelo i da se Kosovari bezveze žale, a mi smo se žalili na strahovladu. Kontrola je sad formalna, idemo sa ličnim kartama. Kosovo ima bolje ekonomske odnose sa Srbijom nego Albanija. Imamo interes da odnosi budu bolji i zato jer je to ista kultura, jezik… To se ne može zaustaviti, ali politički su to dve jedinice i tako će i ostati.
Za Kosovo je sve bilo prekasno

Ponovo dolazimo do klasne svesti, odnosno monopola kojem nacionalno, kao što vidimo, nije u prvom planu, već isključivo interes. Tako se i zatvorio krug, pomalo nesrećno?
Da, jer se sve svodi na interes kapitala, ali i političkih i ekonomskih struktura koje kontrolišu države. Ali to nije samo fenomen Kosova, već i čitave Istočne Evrope.
Da nije bilo nacionalističkih pritisaka iz Srbije, da li bi se produljio period emancipacije Kosova unutar SFRJ? Da li bi eventualni ulazak Jugoslavije u EU krajem 1980-ih uticao na opstanak države, a i Kosova unutar nje?
Na Kosovu je postojao sukob titoista, integrisanih u jugoslovenski sistem, i enverista, koji su bili za prisajedinjenje Albaniji, no postali su prošlost nakon raspada komunizma. Tajne službe su najviše hapsile iredentiste, ali polako se raspadao taj projugoslovenski sloj koji je mislio da Kosovo može da opstane unutar SFRJ, čak i kao republika. Da se tada ušlo u EU, kao šta je bilo nuđeno, već bi bilo prekasno. Sukob bi se možda malo zatupio, sprečili bi se ratovi ili bi kapital možda malo normalnije ušao, po nekakvim evropskim zakonima. Možda bi sve više ličilo na Sloveniju, koja se lakše integrisala, ali još ima problema sa adaptacijom. Evropa nije socijalistička, možda je socijaldemokratska, samo na drugi način štiti kapitalizam.
Neki krugovi u Beogradu smatrali su vas albanskim nacionalistom, na Kosovu su vas gledali kao lošeg Albanca. Koliko je pitanje nacionalnosti nešto na šta utiču drugi i kad ste se vi počeli osećati Albancem?
Pokušao sam u knjizi da pokažem taj fenomen. Rodio sam se u Jugoslaviji, odrastao sam u tom sistemu. Kad je počela konfederalizacija Jugoslavije, 1970-ih, ponovno se vraća nacionalno pitanje. Bio sam komunistički internacionalista i dolazio sam iz komunističke porodice, no polako sam se osvešćivao o represiji Rankovića na Kosovu, kroz dokumente, razgovore sa ocem koji je ispitivao zločine. A onda su počele hrvatsko-srpske rasprave. U Društvu književnika često sam bio u društvu hrvatskih i srpskih intelektualaca i uvek je bilo svađa; Hrvatima bih govorio da su jedna vrsta Srba i obratno. Kosovo nije bilo uzrok jugoslovenske krize ni njen centar. Objavio sam 1988. članak u kome sam tvrdio da je Kosovo samo katalizator jugoslovenske krize, a da je osovina srpsko-hrvatski sukob. To se videlo i u maspoku. Ova knjiga je jedan doprinos tome. Kosovo je na neki način iskorišćeno i od Srbije i Hrvatske, a naročito Slovenije, za raspad Jugoslavije. Mnogi misle da se raspala kad je počeo rat. Jugoslavija se raspala onda kad je Srbija odlučila da u saveznoj skupštini ukine kosovsku, koja je strukturalno morala da bude prisutna u saveznom parlamentu. Formalno je država postojala, ali nije mogla da spreči nijedan separatistički zahtev, koji je i sama Srbija počela da usvaja.
Često se insistira na međusobnim sličnostima. Je li podjednako važno, ako ne i važnije, insistirati na različitostima, njihovom razumevanju i poštovanju?
Jednako je značajno. Koliko god da smo podeljeni, ipak je ovo jedan prostor, čak i duhovno. Imamo tri velike religije, postoje jezičke sličnosti: 20 miliona ljudi ne nailazi na poteškoće tokom sporazumevanja, što nam je, na neki način, prednost. Iz svakodenvnog života znamo da sa susedima ne možeš stalno da budeš u ratu.
Kakvu poziciju zauzima Kosovo u tom zajedničkom duhovnom prostoru? Koliko je ono i dalje getoizirano zbog različitih blokada – počev od sporta, pa do nemogućnosti slobodnog kretanja zbog viza?
Blokade izazivaju kontra efekat. One dodatno podstiču bunt kod mnogih koji su nacionalno osvešteni, koji čak ustraju na stvaranju Velike Albanije. Ako Kosovo nije neposredno ugroženo, nema potrebe da se ide u takvu vrstu stapanja. Neosporno je da egzistira albanski kulturni prostor. Film ‘Čija je ovo pesma’ Adele Peeve najbolje objašnjava našu situaciju - sve kulture na Balkanu su pozajmice.

Iz: Novosti, Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

14. ožujka 2017.
Piše Davor Konjikušić

Jugosi nakon Jugoslavije

Zajedništvo među eksjugoslavenskim gastarbajterima danas ne postoji kroz formalne institucije, ali ima puno nezvaničnih multietničkih struktura. Kavane poput bečke ‘Lepe Brene’ neka su od mjesta na kojima se okupljaju migranti različitih nacionalnosti

Plačem, plačem i srce me boli
daleko je sve što tamo volim.
Imam para i sve je bogato
al’ je Juga moje pravo zlato.
Silvana Armenulić

Petak je i u podrumu kavane ‘Lepa Brena’ u petnaestom bečkom becirku opet nastupa Turbo Tanja sa svojim orkestrom. Dva konobara s leptir-mašnama i s crnim prslucima kakvi se mogu pronaći još jedino u rijetkim srpskim kavanama, poslužuju goste. Malo Jelen pivo košta paprenih pet eura, pije se umjesto vode i koristi za gašenje rakije. Kultna bečka kavana, simbol gastarbajterskog Beča, svoju najveću slavu imala je davnih osamdesetih a danas, kao i mnoge druge bečke i austrijske kavane, polako, u tami i duhanskom dimu, odlazi u zaborav, ostavljajući mjesta klubovima ili lijepo uređenim hipsterskim barovima u koje nove generacije, potomci gastarbajtera, danas dolaze.
S jedne strane može se reći da su ove migracije bile dokaz neuspeha socijalizma, jer su se radnici morali spakovati i otići, ali s druge strane to je dokaz fleksibilnosti jugoslovenskog socijalističkog sistema – smatra Tatomir Toroman
U ‘Lepu Brenu’ dolazile su generacije naših gastarbajtera, a njena ikona, bubnjarka Turbo Tanja, tamo radi dvadeset i tri godine. Tanja vodi dvostruki život: preko tjedna je zaposlena u jednoj austrijskoj tvrtki za čišćenje ureda, a petkom navečer sjeda za bubnjeve i svira gotovo do nedjelje ujutro. Ova samouka bubnjarka u Austriju je 1994. godine došla iz Smederevske Palanke, a umjetničko ‘turbo’ ime dobila je još u vrijeme kada je njen tadašnji dečko klavijaturist, danas suprug, vozio automobil turbo golf.
- Kad mi neko u kafanu dođe tužan, ja mu kažem: turbo ja, turbo ti, turbo mi, turbo svi mi, i odmah se razveseli. Danas među narodom više nema tog starog društva i neka zloba kao da se uvukla u ljude. Ne znam zbog čega je tako, da li zbog besparice ili trke za novcem. Nikada nisam imala problema što sam žena i sviram bubnjeve, jer je to atrakcije i za naše, ali i za Turke i za Austrijance. U ‘Lepu Brenu’ dolaze sve nacije i nema razlike. Sevdah i turbofolk su najpopularniji. Sviraju se i Thompson i Baja Mali Knindža i, neverovatno, u ‘Lepoj Breni’ nema problema. Gazda je iz Prijedora i poštuje tuđe mišljenje, tako da sviramo samo one pesme koje imaju neku normalnu temu. Možda ima par reči koje u tim pesmama mogu nekog da uvrede, ali na to niko ne reaguje. Problema ima jedino pred novogodišnje praznike, kad tvrtke organiziraju zabave za svoje radnike, pa se onda oni znaju zakačiti međusobno, ali i to smirim, jer im kažem da mi uzimaju kruh iz usta. A što se Austrijanaca tiče, moraš da ih poštuješ jer si ipak u njihovoj državi - kaže Tanja.
‘Lepa Brena’ je bečki simbol gastarbajterstva, zaboravljenog fenomena izvoza jugoslavenske radne snage kojim se posljednjih godina bave brojni istraživači, povjesničari i umjetnici. Prema popisu jugoslavenskog stanovništva iz 1971., u zapadnoeuropskim zemljama radilo je oko 647.000 ljudi iz Jugoslavije, najviše u Zapadnoj Njemačkoj i Austriji. Najviše radnika dolazilo je iz Hrvatske, potom iz Srbije i Bosne i Hercegovine, dok je najveći postotak odlaska radnika bilježio Imotski. Više od polovice radnika bilo je mlađe od 30 godina, a skoro polovica nije imala završenu osnovnu školu.
Fenomenom gastarbajtera bavi se i aktualna izložba u Muzeju Jugoslavije ‘Jugo, moja Jugo – gastarbajterske priče’, kojoj je prethodilo veliko višegodišnje istraživanje o jugoslavenskim radnicima na privremenom radu u Austriji i Njemačkoj. Povod za izložbu je pedesetogodišnjica potpisivanja Sporazuma o angažovanju radne snage, koji je tadašnja SFRJ 1966. godine potpisala s Austrijom, a 1968. s Njemačkom. Autor i kustos izložbe Tatomir Toroman kaže da su na njoj uspjeli predstaviti jedan izuzetno kompleksan fenomen.
Činjenica je da smo mi ovde i da funkcionišemo na jedan određeni način u jednom rasističkom sistemu. Kada se pogledaju statistički podaci, onda je jasno da radnička klasa ostaje radnička klasa – kaže Ljubomir Bratić
- Nismo dali konačne odgovore, što nam i nije ni bio cilj, već smo problematizovali različite tačke u okviru te tematike. S jedne strane može se reći da su ove migracije bile dokaz neuspeha socijalizma, jer su se radnici morali spakovati i otići, ali s druge strane to je dokaz fleksibilnosti jugoslovenskog socijalističkog sistema koji je omogućavao ljudima da odu i da se vrate ako žele. Šezdesete godine su veoma zanimljive za istoriju Jugoslavije, pokušava se radikalno reformisati privreda u smeru tržišne ekonomije i veće povezanosti sa svetskim ekonomskim tokovima, posebno reformom 1965. godine. Međutim, to dovodi i do društveno-ekonomske nestabilnosti, porasta nezaposlenosti, socijalnih razlika, velikog deficita. Mnogi jugoslovenski radnici i radnice stupaju na međunarodno tržište radne snage, masovno od 1968. do 1973. godine. Ali poenta je u tome da danas imamo samo jedan zacrtani društveno-ekonomski model, koji navodno nudi rešenja za sva pitanja, dok u socijalističkoj Jugoslaviji, nakon perioda stigmatizacije, otkrivamo sistem koji raznim reformama ipak stalno traži načine da se nešto uradi i da se neki problemi prevaziđu. Danas su mnogi jeftina radna snaga na privremenom radu u sopstvenoj zemlji - objašnjava Toroman dok nas vodi izložbom.
Tako se jedna socijalistička država odlučila za svjesno uvođenje kapitalističkih odnosa, otvorila granice i svojoj radnoj snazi omogućila odlazak u industrijske centre Zapadne Europe. Jugoslavija je tada bila u poziciji da pregovara o uvjetima izvoza svog radnog ljudstva, pa su dogovorene i brojne odredbe o socijalnim i drugim pravima koja je zahtijevala za svoje radnike, a koji su trebali predstavljati tek privremenu migraciju. Međutim, austrijskim poslodavcima je bilo izuzetno teško da administrativno i funkcionalno prate konstantne promjene, pa su radije pribjegavali dugogodišnjim ugovorima. Već 1974. godine broj stranih radnika u Austriji se popeo na 265.000, od čega su čak 78 posto činili radnici iz Jugoslavije. Iako je austrijska država pokušala tzv. zakonom o gastarbajterima spriječiti trajno naseljavanje, u tome nije do kraja uspjela, pa je gostujuća radna snaga s vremenom postajala društvena skupina. Nalazeći se u specifičnoj situaciji između socijalizma i kapitalizma, radnici su stjecali nova znanja koja su eventualno mogli iskoristiti i u domovini. Sami gastarbajteri trebali su imati velik utjecaj na jugoslavensko društvo.
- Do toga nije došlo iz raznih razloga. Odlazak radne snage u razvijene države doveo je do porasta razlika između razvijenih i nerazvijenih. Samo petina zarađenog novca stizala je u domovinu, ostatak se štedio i trošio u zemljama rada. Gastarbajteri su bili i produktivna, jeftina radna snaga i potrošači. No i ta suma je bila značajna i ublažavala je jugoslovenski devizni deficit. Gastarbajterske migracije nisu nešto karakteristično samo za jugoslovenski socijalizam, to je širi fenomen jer su i Italija, Španija, Grčka i Turska imale radnike na privremenom radu. Da bi se taj fenomen razumeo, mora se razumeti kapitalizam kao svetski sistem. Mnoge neuspehe socijalizma treba sagledati u tom okviru - govori Toroman.
Raspad zajedničke države doveo je i do velikih promjena među gastarbajterskom populacijom, jer je u trokutu između države odlaska, države boravka i njihovih klubova prestala da postoji ona prva, država odlaska, na čijim ruševinama nastaju nove države koje mijenjaju svoju ideološku poziciju. Mnogi radnici ostaju u inozemstvu, unutar društvenog položaja koji im je odavno zadan. Obilježavajući pedesetogodišnjicu potpisivanje sporazuma Jugoslavije i Austrije, austrijsko ministarstvo vanjskih poslova prošle je godine organiziralo izložbu ‘Ajnhajtclub’. Umjesto da radnici na privremenom radu dobiju svoje javno političko priznanje, oni su u muzeju izloženi, i to doslovno. Za mizernu dnevnicu živi migrantski radnici stajali su na postamentima dok je pored njih prolazila publika i ispijala koktele, a političari davali izjave o uspješnoj integraciji. Umjesto da se kritički sagleda pozicija i povijest gastarbajtera, njihov doprinos austrijskoj ekonomiji i kulturi, oni su nakon pedeset godina pretvoreni u eksponate, u kratkoročni kulturni spektakl koji je političarima poslužio da pričaju floskule o multikulturalizmu, toleranciji i integraciji.
- Nisam pristalica termina integracija. Možda je taj termin bio smislen osamdesetih godina, kada smo pričali o suprotnostima između integracije i asimilacije, ali se integracija u zadnje vreme koristi kao normativni pojam kojim se vrši pritisak na ljude da ostanu u jednoj određenoj socijalnoj poziciji, na zadnjem mestu društvene lestvice. Činjenica je da smo mi ovde i da funkcionišemo na jedan određeni način u jednom rasističkom sistemu. Kada se pogledaju statistički podaci, onda je jasno da radnička klasa ostaje radnička klasa. U tome ne pomaže ni državljanstvo, jer prvo imaš ime koje te obeležava, nemaš pedigre i nemaš socijalnu strukturu koja te uzdiže na određenu društvenu lestvicu. U austrijskim državnim, kulturnim, sveučilišnim strukturama tzv. levice nećete pronaći ljude koji imaju mogućnost da se artikulišu kao subjekt u celoj ovoj priči - kaže Ljubomir Bratić, filozof politike i aktivist iz Beča, također član stručnog tima koji je radio na pripremi izložbe ‘Jugo, moja Jugo’ i jedan od osnivača ‘Arhiva migracije’.
Statistika danas kaže da 78 posto djece radnika koji su nekada došli i zatim ostali u Austriji i Njemačkoj danas rade iste poslove kao i njihovi roditelji. Postoji mit o tome kako su radnici napredovali na društvenoj ljestvici u austrijskom društvu i kako su radnici s prostora nekadašnje Jugoslavije više nego dobrodošli, a on je zasnovan na tome da postoji drugi veliki neprijatelj Austrije – islam. Nakon perioda devedesetih, Srbi kao jedna od najbrojnijih manjina u Austriji najedanput su u javnim istupima ekstremne desnice postali ‘poželjnija’ manjina, nasuprot izbjeglicama koje dolaze iz pretežito islamskih država. To je i dovelo do čudnog fenomena da migrantski radnici i djeca nekadašnjih gastarbajtera glasaju za Slobodarsku stranku Austrije Heinz-Christiana Strachea, koja je izrazito neprijateljski nastrojena prema izbjeglicama i strancima.
- Za Strachea glasaju radnici, a zbog činjenice da su i ljudi iz Srbije u Austriji najvećim dijelom radnici ne treba nas čuditi da se ponašaju kao i ostali. Strache u svojim javnim nastupima kaže da su u ovom dualizmu oni poželjni migranti, kako bi postojala kontra islamu i pre svega Turskoj. Neprijatelji su islamski radnici, a poželjni su radnici drugih religija. Ali da se razumemo, nisu ni oni poželjni od strane austrijskih struktura, jer ne radi se tu o nekoj državnoj poželjnosti - dodaje Bratić.
Iako se gastarbajterski život odvijao uglavnom po principu kuća-posao-kuća, radnici na privremenom radu bili su izrazito samoorganizirani i progresivni u svojim različitim interesima. Krajem osamdesetih dolazi do stvaranja etničkih grupa, tako da recimo Klub Jedinstvo, jedan od najvažnijih jugoslavenskih klubova u Austriji i jedan od najvažnijih gastarbajterskih klubova uopće, polako prestaje s radom.
- Socijaldemokratska partija i sindikat prestaju se brinuti o našim radnicima, pa s ratom i sukobom u Jugoslaviji prestaje i ta veza. Više se ne finansiraju klubovi. U samim grupama bilo je onih koji su težili ka levici i onih koji su težili ka desnici. U suštini, verske organizacije ranije nisu igrale nikakvu ulogu, jer su klubovi bili jugoslavenski, titoistički i pre svega radnički. Polovinom osamdesetih pojavljuje se po različitim časopisima reč kriza i dolazi do intenziviranja konflikata na fudbalskim terenima i do privatizacije nekadašnjih klubova. Situacija u Jugoslavija oslikava se i na strukturu gastarbajterskih klubova, odnosno na mentalnu strukturu ljudi u tim klubovima. Država dolaska tih godina shvata da je zapravo reč o dugoročnoj migraciji i počinje da se priča o integraciji. Osnivaju se nevladine organizacije koje počinju da se bave integracijom izvan klubova, koji su već u fazi rasipanja. Devedesetih se zatim osnivaju biroi političkih partija, koji su aktivno delovali na tome da se stare strukture rasture i da se vrbuju novi kadrovi za njihove potrebe - kaže naš sugovornik.
Nakon toga rastura se Jugoslovenska liga, jedna uspješna i dobra priča koja je bila ustrojena prema pravilima tadašnjeg Fudbalskog saveza Jugoslavije i koja je brojala oko trideset klubova. Njenim raspadom osnivaju se hrvatska, bosanska i srpska liga i razbijaju se ostali formalni zajednički primjeri samoorganiziranja. Zajedništvo danas ne postoji kroz formalne strukture, ali ima puno nezvaničnih multietničkih struktura kao što je recimo Hor 29. novembar, a naši sugovornici dodaju da i danas sve kavane funkcioniraju na zajedničkom principu. Kavane koje su u Beču prvi otvorili ‘naši’, Somborac Georg Franz Kolschitzky i Đorđe Mihajlović, skromni su mali prostori koji će kasnije postati uzori kavanama diljem Europe. Treba u ovom kontekstu spomenuti i Beograđanina Dimitrija Domasyja koji je pod otvorenom boltom prvi Bečanima točio kavu.
Gastarbajterske kavane postaju tužna mjesta, čije vrijeme evidentno prolazi. Za nekadašnje radnike na privremenom radu Austrija i Njemačka bile su daleke zemlje pune neizvjesnosti i zato su se u narodnim pjesmama forsirale tuga i prolaznost mladosti. Uz težak i često prekovremeni rad, radnička klasa nije imala vremena za dokolicu i refleksije, koje su bile privilegija viših društvenih slojeva. Zato je iz ‘Lepe Brene’ danas nemoguće ne izaći s podijeljenim osjećajima: nostalgije za nekim vremenima koja su značila i određenu sreću i jednostavnost života, ali i žalosti zbog života koji će svoj europski san završiti u kavanskom podrumu na bečkom Ringu.

190
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA