НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 7 - Page
Charles Bradley by Jiwenk
- Власт држи до континуиета у раду. Прво нас је извукла из блата, а потом гурнула у каљугу.
- Ко трчи пред руду не гине му јарам.
- Наши преци су храбро страдаи да би нама омогућили да се мучимо.
- Народу којем није ни до чега нуди се свашта.
- Где је много болесника ни здравима није добро.

- Кога често сврби дупе брзо поцепа гаће.
- Уврнути се не заврћу.
Горан ИВАНКОВИЋ
• Од атеиста и Бог је дигао руке.
• Политичар је необично створење, од којег се може много шта направити.
• Суд је место где се кривица утврђује, а истина не доказује.
• Само је једна истина непобитна. Све друге нису веродостојне.

• Највећа заблуда политичара је што резултате избора узимају као вољу грађана.
• Код лутања у правном беспућу стоји путоказ:"На правом сте путу".
• Здраво за готово је облик трговине у медицини.
Живојин Денчић

ПЧЕЛА И СВИТАЦ

„Вољела бих фењер упалити,
да свијетлим ноћу као и ти“,
зујну пчела ноћобдији свицу,
слијећући на цвјетну латицу.

„А мој сан је“, рече свитац пчели,
„да ливадом по дан васцијели,
из цвјетова мирисних одреда,
скупљам трунке злаћанога меда.“

Свуноћ пчела с небеске пучине
упијала зраке мјесечине.
Цијели дан, пратећ' своју сјену,
купао се свитац у полену.

Од свега тог никакве користи,
обоје су остали баш исти:
нити пчела лугом засвјетлуца,
нити меда ко доби од свица.

(Из овога наук се намеће:
туђа кожа не доноси среће.
Залуд жеље, труд и урнебеси,
можеш бити само то што јеси.)

РАК ЛИМАР

„Сад кад су ти маказе порасле“,
говори рак свом млађаном сину,
„бићеш кројач, у свему најбољи,
за наш поток и сву околину.“

„Зар маказе живот да ми кроје?“
одговара рак син раку тати.
„За кројача ја ти немам дара,
то коначно схвати и прихвати.“

„Шта?! Одбијаш ти кројач да будеш,
као што су били твоји преци?
Па, побогу, шта ћеш друго бити,
за утјеху макар ми то реци.“

„Маказама све се лако реже
кад за занат имаш златне руке.
Бићу лимар, да знаш, драги оче,
и правићу канте и олуке.“

(Родитељу ова прича каже:
немој дјеци памет ти да солиш.
Јер, највеће успјехе постижеш
када радиш што највише волиш.)

Ранко Павловић
- Неко наследи богатства,а неко само добре особине.Два добра су ређа појава.
- Изборна тишина је пала на Дан менталног здравља.Лепо се поклопило.
- На светској политичкој сцени је драматургија у порасту.Можда се некима додели и Оскар.
- Тв репетитори су у порасту.Све мање хватају приземне проблеме.
- Кратке ноге лажи надокнађују великом стопом раста.
- Већина пензионера је срећна.Ако је за срећу потребно тако мало.

- У рђавим системима гвоздени карактери први навуку рђу.
- Генетске модификацује су модерни облик сађења тикви са Ђаволом.
- Од прљаве добити по глави становника већини остаје чиста главобоља.
- Права има довољно,али распоређена су на мали број појединаца.
- За нове одлуке понекад се жртвује много старих.
- Да није превеликих жеља и разочарења би била мања.

- Разлика између профитера и пролетера је све капиталнија.
- Бити реалан у оваквој геополитичкој ситуацији како то нестварно звучи.
- Човеку је све теже између подељених интереса и умножених проблема.
Слободан ДУЧИЋ
ЕМИНА

Пишем ти ову песму Емина,
Са жељом да ти се допане
И да ти буде веома фина.
Намењујем је теби, дивној жени,
Којој сам дао име Емина
И које припада само мени.

Када сам с тобом недавно био
У твоме стану,
Деловала си ми весела и тако млада
Да сам се скоро у тебе заљубио.

А од када смо се растали
Стекао сам утисак да сам те изгубио,
И истински зажалио
Што те тада нисам довољно љубио.

Када о теби сањам,
Сањам те да ми гајиш цвеће
И да твоје цвеће има веома много боја,
Замишљам те у једном цвету
И да си у цвету само моја.

Пожелео сам да с тобом путујем
И да обиђемо цео свет,
И да ти из наше баште
Свакога дана берем по један цвет.

Размишљали смо о првом путовању
И тражили земљу,
Достону тебе и уз то веома фину,
Па смо заједнички одлучили да путујемо у Кину.

Кина је земља препуна многих сазнања,
Кина је земља, најстарије цивилизације,
Достојна дужног светског поштовања.

Када сам ти предложио овај пут,
На њега си пристала и ти,
И дала си ми своју реч
Да ћеш током путовања моја бити.

Изненада, уочи Нове године
Ненадано сам се узбудио,
Стекао сам утисак
Да сам се из неког другог живота
Поново пробудио.

А када сам се освестио
И схватио да ми ти ниси близу
То ме је разочарало
И упао сам у нову, још дужу, кризу.

За тобом уздишем
Моја Емина,
Недостаје ми мирис твога тела
И свака његова облина.

Ако ти имаш предлог, реци ми,
Како да те се домогнем,
И да те заглим обема рукама
Да тиме прекратим ово стање
Својим мукама.

Маштам да ти милујем лице
И испијам сузе из твојих очију
И да те пољубим у обе зенице.

Ако кад год пожелиш
Да ме назовеш када се будеш будила
Схвати да ћеш ме тиме
Повратити у живот из овог лудила.

Реци ми искрено да ли би нас двоје
Заиста смели,
Да се истински волимо
Када се будемо поново срели.

Да сам ја витез и да могу
У небеса да се винем,
Желео бих да за тебе
Малу, најсјајнију звезду са неба скинем.

Симо Јелача

ДАНИ

Понедјељак,аух,
каже за њег' тетак,
мада он је први,
баш прави почетак

Уторак је други,
да не кажем-втори
за то своје мјесто
борио се,бори

Сриједа је средина
и то она златна
умотана као
између два платна

Четвртак већ игра
друго полувријеме
корача кроз седмицу
без имало треме

Кад се каже викенд
помислим на петак
пролети ми брзо
као какав летак

Субота нам доноси
обавезе веће
тог дана у црквама
пале се и свијеће

Недјеља је одмор
или каква шетња
јер кад си одморан
страна ти је сметња

НЕ ВЈЕРУЈЕМ НИКОМ

Не вјерујем ником
и ту је крај приче,
а то што је тако
шта се кога тиче

Свак свакога лаже,
нико искрен није
зато нам је данас
теже него прије

Сумњам у све,сваког
јер нигдје тог реда
и због тога,ето
постајемо биједа

Шта,како је другом
никог није брига
кад се дубље мисли
све је глума,љига

Свако гледа себе
што ми и не смета
само не бих ја да
ту каква сам штета

Све двоструко јесте
права паралела
овако-онако
нека иде стријела

Правила ни нема,
морала ни међа
не вјерујем ником
иза мојих леђа

Хоће ли се икад
доћи на чистину
мисли ли се како
Богу на истину?

Гојко МАНДИЋ
• Имамо ораха у џепу, али и кеца у рукаву.
• Постали смо озбиљна држава. У озбиљним смо проблемима.
• У недјељу смо били на породичном ручку. Окупили смо се око највећег контејнера.
• Европским путем отићи ћемо у неку ствар.
• Обрао сам бостан. Ни пару нисам уложио.
• Презаузет сам да бих заузео став.

• Роботи мијењају људе без чекања на бироу рада.
• Сладак живот је пречица до шећерне болести.
• Игра ''глувих телефона'' настављена је и након успостављања ''вруће'' линије.
• Можемо хранити пола Европе, али и изгладњивати свој народ до бесвијести.
• Истрага је у току све док се не разводни.
Живко Ђуза
- Начитане преслишавају!
- Оно што другима могу да опростим, то и себи могу да дозволим!
- На тврдњу да људска душа тежи двадесетак грама, Махатма Ганди је уложио јавни протест!
- Шта ће осмислити живот, ако смрти нема?!

- Познајем Србију као свој џеп. Поцепана је!
- Краде се у целој земљи. Дакле, у границама закона!
Радмило МИЋКОВИЋ
• И Хуманитарни центар за вечите песимисте је – војна база.
• Поједини наши министри коначно су пропевали – у кафани.
• Влада је преживела првих 100 дана – нико није умро од глади.
• Наша премијерка је учествовала на геј-паради, достојно је предсатвљала целу владу.
• Новинарство је у тешкој кризи – новинари живе од минималца.
• Увозећи струју дочекасмо светлу будућност.
• Ову власт коначно ће огрејати сунце – кад прода електропривреду!

• Тек кад смо видели „слепог вођу“ – отворили смо четворе очи.
• Турчин Ердоган је чекао два века да се попне – на Калемегдан.
• Чим уђемо у ЕУ, излазимо на збрисан простор.
• Иако плоивамо у дуговима, градимо Београд на води.
• Код нас је и камен за скупштинском говорницом – чист патриотизам.
Брана Филиповић

Епиграми

У Скупштини
пљуште свађе
па како се
ту ко снађе
*

Ратар зависи
ето,од неба
опасност њему
од њега вреба

*

Објаве то
као вијест прву
пензије да су
веће за мрву
*

Гојко МАНДИЋ

ШАХОВСКА ТАБЛА
Нагнути над шаховском таблом дубоко размишљамо. Од следећег потеза зависи много тога...
Сигурно сте помислили да је ово алегорија. Можда се ради о целом свету, а није искључено и да је ово слика наше земље. Ма, јок! Ништа од тога. Само онако играмо, да убијемо време. Откако смо остали без посла, имамо га напретек. Помаже нам да заборавио на глад. Чак и ципеле овако мање хабамо. О новима можемо само да сањамо. Чекај мало! Ако нема алегорије, онда ово уопште није сатирична прича!
Еј, писац! Да, да, ти с оловком, што ово шкрабаш. Направи ти од ове наше шаховске партије неку алегорију иначе ти ни у једној сатиричној рубрици то неће објавити.
Боже, боже, ко све данас не пише сатиричне приче!
Ђорђе Оташевић
ПОЛУДИО ПЕРО
До јуче сам мислио да је Перо паметан човјек, да му је свака на мјесту, али од јуче мислим да је он један обичан лажов или да је помјерио памећу.
Перо и ја смо јуче пили кафу и започели причу. Ја сам се њему пожалио на свог газду и рекао му како је мој газда обичан магарац који не исплаћује плату на вријеме, који стално галами и пријети.
Када сам ја завршио, Перо је испричао како он вјерује мени, али да он таква искуства нема зато што је у пензији. Он се само сјећа како је некада било. Почео је онда некакву фантастичну причу која се наводно одвијала прије тридесетак година.
Причао ми је, како су он и остали радници на некаквом савјету радника бирали себи директора и да су на том савјету мијењали директора ако не би били задовољни са њим. Онда је причао да су на том савјету одлучивали да купе становe, па их на том истом савјету радника дијелили радницима. Једнима станове, другима кредите. Па је онда још причао пуно неких невјероватних ствари о том савјету радника и како је то било најважније тијело састављено од инжењера, чистачица и бравара. У савјет радника су раднике бирали остали радници. Па ми је даље причао како су се радници на зборовима радника питали за све и свашта.
Када је он почео причу, ја нисам могао повјеровати шта се десило са оним Пером, који је до јуче причао нормално и свака је његова била на мјесту. Замисли молим те будале. Откуд да данас почне причати такве глупости. Гледао сам да нема тикове, да не забацује чудно главу, обраћао пажњу на то да се није зацрвенио и да нема температуру, питао га шта је јео, мислећи да није јео нешто отровно. Све се надам да се Перина прича може објаснити нечим и да човјек није помјерио памећу. До данас нисам нашао никакав нормалан одговор за његово понашање.
Ако не нађем никакво нормално објашењење, онда мислим да би тог човјека требао прегледати стручњак за главу, јер је до јуче био сасвим нормалан.
Милан Куриџа
И ПОСЛЕ ТИТА-ТИТО!
У Србији и српском народу уопште мало тога доброг се укорени и постане традиција. Зато оно што не ваља, што је погубно, то већ пусти пипке, овлада, захвати све поре друштва.
Један од бољих примера је српска широкогрудост. Саосећање с туђом муком, жртвовање себе и својих најближих зарад других, нарочито за оне који те нису ничим задужили. То је онај интернационални дух, у име кога је гажено и затирано национално.
Сећамо се незаборавног Броза и његовог доба. Неки су га од милоште називали Друг Тито. Е, баш тај друг, за кога би све друго могло да се каже осим да је некоме био збиља друг, тај је ширио интернационалну свест. У име победе над фашизмом хиљаде српске деце од 17-18 година голоруки су јуришали на добро утврђене и наоружане немачке прекаљене војнике. На Сремском фронту. Резултат је био импозантан. Мало ко је преживео, а пробој Сремског фронта, који се иначе могао и заобићи, за историју је безначајан!
Зато се није улудо јуришало на злогласни усташки логор "Јасеновац", иначе слабо брањен од усташа, ваљда да се не гине беспотребно. Усташе су га саме напустиле када су у потпуности обавили постављени задатак. С часним изузетком неколико десетина преживелих Срба и Јевреја!
Титови пионири, на власти у Србији, вољно или мање јавно настављају Титов пут. Изгледа да је парола "И после Тита-Тито" коначно актуелизована. Као што је послератна комунистичка власт чистила амбаре српских сељака да би нахранила гладне Словенце, Хрвате, али и тада братски албански народ и великог пријатеља Енвера Хоџу, тако и ова данашња посттитовска клика хоће да гради ауто-пут Ниш-Приштина-Драч у Албанији. Што рече једна угледна српска министарка, као овог пута задужена за саобраћај, тим ауто-путем би Србија избила на море! У Албанији, разуме се!
Такво широко срце и свест наших демократски и слободном вољом изабраних народних представника може да задиви сваког српског гласача. Деценијама већ не можемо да изградимо деоницу ауто-пута од Баточине до Крагујевца. Тих двадесетак километара никако да споје некадашњу престоницу Србије и центар аутомобилске индустрије с постојећом ауто-страдом Београд-Ниш. Шта тек рећи што се не гради модерна саобраћајница према Крушевцу, Врњачкој Бањи, Чачку, даље све до Ужица? Некада је та траса била кичма Србије. Кад оно градити за Едија Раму, Тачија и Харадинаја! А управо Харадинај прети да отме Србију до Ниша. Па ако ће већ да отима, онда нека он гради. Што би Србија правила демократској терористичкој дружини модерне путеве? Они и тако прокријумчаре хероин и бело робље и без добрих саобраћајница. У таквом светлу, хоћу рећи српском алтруизму, неслућеном човекољубљу треба разумети и бригу о угроженим и јадним Пакистанцима, Сомалијцима, Мароканцима и осталој несврстаној браћи. Ти јадници потроше по десетак хиљада евра да се докопају европског Запада. Међутим, неки се зауставе силом прилика у Србији. И српска држава се сажали на ове невољнике. Много су пара спискали и сада немају за хлеб, стан, купатило. Треба омогућити убогој сиротињи живот достојан човека. Просечан српски грађанин, коме би из џепа испало једва десетак евра када би га изврнули наопачке, уме да сажали невољника из неке далеке Африке или Азије. Баш као што смо некад саосећали с патњама наше несврстане браће.
Да цитирамо једног великог државника: "Стидим се колико нам добро иде!" Ја као посматрач, порески обвезник и просечан српски грађанин и гласач могу само да додам: Не само да се стидим, већ сам и очајан што нам овако добро иде!
Миодраг Тасић
Iz: Novosti, Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

14. listopada 2017.
Piše Viktor Ivančić

Uzgoj sveca

Nije stvarna ambicija da se kroz postupak crkvenoga posvećenja proizvede nekakav imaginarni, moralno umiveni Stepinac – to je tek tehnički manevar nužan za postizanje cilja – već, obratno, da se etiketom sveca proslavi i u bronci izlije Stepinčeva historijska realnost. Ono što se uistinu kanonizira je klerikalna kolaboracija s fašizmom

Istoga dana kada je hrvatski premijer Andrej Plenković došao u Vatikan u službeni posjet papi Franji, pa nakon toga novinarima dao skandaloznu izjavu da ‘kanonizacija Stepinca ide dobro, u pravom smjeru’, svećenik i povjerenik za ekumenizam Sisačke biskupije Branimir Motočić – također u sklopu borbe za lik i djelo Alojzija Stepinca – nije došao na dječje groblje u Sisku.
Tamo je održana komemorativna svečanost za djecu srpske nacionalnosti stradalu u ustaškome logoru, gdje je od kolovoza 1942. do siječnja 1943. godine život izgubilo njih između 1160 i 2000, a ukupno ih je kroz logor prošlo oko 6000. Odbivši da kao predstavnik biskupije ‘pribiva tom događaju’, bez sumnje uz podršku svoga nadređenog, sisačkoga biskupa Vlade Košića, velečasni Motočić je rekao: ‘Iako taj događaj ima i svoj molitveni dio, on je ipak politički intoniran, u čemu ja nikako ne mogu sudjelovati. Posebno se to odnosi na prešućivanje uloge blaženog Alojzija Stepinca u spašavanju i zbrinjavanju djece iz zbjega s Kozare i okolice.’
Radi skrbi o imidžu pokojnoga nadbiskupa, dakle, premijer pribiva, a svećenik izbiva; prvi otvara, a drugi zatvara vrata; ovaj preferira in, a onaj out varijantu očuvanja slave mrtvog blaženika. Ili su varijante ipak iste?
Sadržaj iznimno kratkog razgovora između predsjednika hrvatske vlade i glavnokomandujućeg u Vatikanu nije poznat, no budući da ovaj potonji na svoj način predstavlja anomaliju na vlasti – do te mjere da je i dalje otvoreno pitanje kako je došlo do toga da se negator duha katoličkog klera zatekne na čelu Katoličke crkve – ništa nas ne sprječava da zamislimo njegovu logičnu reakciju na lobistički nastup Andreja Plenkovića:
‘A zašto se vi, mladiću, kod mene zauzimate za pokojnog nadbiskupa? Odakle vam drskost da se kao političar i premijer jedne male i slabo poznate zemlje tako vulgarno miješate u unutrašnje stvari Katoličke crkve? Nisu li vas poučili da bi vjera i politika, a posebice crkva i država, trebale biti razdvojene? Prelati u vašoj domovini možda misle drugačije, ali ja ne pripadam takvoj sorti. Ako izbor, regrutacija i štovanje katoličkih svetaca imaju ikakvih dodira sa svjetovnom sferom, onda to može biti samo u zoni ljudskoga morala, a nikako politike. Pogotovo ne nacionalne politike koja mi je posebno odurna. Što se mene tiče, sveci nemaju ni nacionalnost ni ideološku uniformu. A ja nemam vremena, mladi čovječe. Hajde privedite svoje mališane da ih očinski pomilujem po kosi i da se slikamo za uspomenu, pa lijepo pođite s bogom u dobru raspoloženju. Ima tu i nekih kolača. Jeste možda za jedan kolačić?’
Limitiran blagom naravi i finijim kućnim odgojem, Sveti Otac vjerojatno se nije izrazio baš tako, no nema sumnje da je u glavi formulirao nešto posve slično, unaprijed znajući da će arogantni posjetitelj iz Hrvatske, čim napusti papinske odaje, pljunuti najprije po njegovu gostoprimstvu, zatim po sekularnoj kulturi i boljim demokratskim običajima, te prodati maglu da ‘kanonizacija Stepinca ide dobro, u pravom smjeru’.
Postupak velečasnog Motočića instruktivan je na drugi način. Njegovo korištenje Stepinca kao izlike za nedolazak na komemoraciju za pobijenu kozaračku djecu – likvidiranu zbog dosljednog provođenja rasne politike NDH – najbolje je povezati s činjenicom da je njegov pretpostavljeni, biskup Vlado Košić, nešto ranije u istome tom Sisku blagoslovio spomenik podignut 114-orici pripadnika ustaške vojske koje su u svibnju 1945. pogubili partizani.
To da se katolički duhovnici rado i često javno mole za duše palih ustaša, a ne i za one koje su ustaše poslali u smrt, pa makar to bila i djeca, nije nikakva novost, niti dostatan povod da se još jednom uzaludno sablaznimo. No ono što vrijedi uočiti jest da sisački povjerenik za ekumenizam brani Alojzija Stepinca gestom koja je najizravnije suprotstavljena onoj vrsti morala što se Stepincu pripisuje prilikom svrstavanja u garnituru katoličkih blaženika.
I eto zgodnog paradoksa: upravo kroz grčevite pokušaje da mu se osigura antifašistička ambalaža, Stepinac postaje trade mark novoga hrvatskog fašizma. Zato jer želi naglasiti njegovu prešućenu ulogu ‘u spašavanju i zbrinjavanju djece iz zbjega s Kozare i okolice’, velečasni Motočić odbija iskazati pijetet djeci koja nisu bila ni spašena ni zbrinuta, već mučki likvidirana od strane ustaških zločinaca. Da bi štitio šuplji crkveni mit o kršćanskom humanistu, on uskače u ulogu njegova antipoda i lišava se minimuma kršćanske sućuti.
Sudbina slavom opjevana pokojnika utoliko se čini trajno zapečaćenom: čak i da nije bio prijateljski naklonjen ustaškom režimu Ante Pavelića, blaženik iz Krašića je kroz proces posthumne glorifikacije upregnut u snaženje ustaštva, samo što ovo više nije prohujali, nego aktualni fenomen.
Da ima nešto petlje i poštenih namjera, Andrej Plenković je mogao o tome iskreno popričati s papom Franjom i uputiti ga u tajnu prividnoga nesporazuma, jer i ovome bi to zacijelo bilo interesantnije od razmjene kurtoaznih osmijeha, šopanja gosta kolačićima i očinskog tapšanja djece po vlasištu. Mogao mu je, primjerice, objasniti kako stvarna ambicija nije da se kroz postupak crkvenoga posvećenja proizvede nekakav imaginarni, moralno umiveni Stepinac – to je tek tehnički manevar podesan za postizanje cilja – već, obratno, da se etiketom sveca proslavi i u bronci izlije Stepinčeva historijska realnost. Ono što se uistinu kanonizira je klerikalna kolaboracija s fašizmom.
Zbog toga je nužno prozreti cinizam zauzete poze: čak i ako je činio dobra djela u zlim vremenima, to je tek neizbježna izlika, a ne istinski razlog prelatova pumpanja na dimenziju humanističkog superheroja; realan razlog leži upravo u njegovoj pragmatičnoj srođenosti sa zlim vremenima i nosećim protagonistima. Puni smisao Stepinčeva uzdizanja na svetački pijedestal – avaj – na suprotnoj je strani od argumentacije koja taj proces prati.
Da li bi Katolička crkva u Hrvatskoj danas inzistirala na kanonizaciji Alojzija Stepinca da je on kojim slučajem – umjesto što je postao markantna žrtva komunizma – bio hapšen i suđen od strane ustaške strahovlade?
Ne samo da je odgovor niječan, nego je i pitanje neumjesno, jer sadrži hipotetski bezdan. NDH je od osnutka oglašena ‘katoličkom državom’, a nadbiskup ju je pozdravio kao ostvarenje hrvatskoga sna. Razdioba ovlasti bila je jasna: državni je poglavar definirao vjerski karakter države, dok je vjerski vođa zajamčio nacionalni karakter crkve.
Karte su na isti način podijeljene pola stoljeća kasnije, prilikom obnove državnosti, s dodatkom u vidu mučeništva pod komunizmom kao najpovoljnijim kreditom za socijalnu promociju na ovome i onome svijetu. Prelat kao žrtva fašizma (recimo kao jedan od onih 18 katoličkih svećenika hrvatskog podrijetla što su poginuli kao suradnici partizana) bio bi posve nezanimljiv ideološkim komesarima državne crkve i crkvene države, pa dakle i neupotrebljiv kao objekt kolektivnog obožavanja. Alojzije Stepinac je hrvatski svetac idealnih proporcija zato jer mu je između ‘dva totalitarizma’ onaj prvi – ustaški – bio neusporedivo draži. I u tom je smislu on suvremeniji nego ikad.
Zadržimo li se u kršćanskome registru, to ima veze s vjerom jedino u domeni raskalašena svetogrđa, jer je Katolička crkva u Hrvatskoj odavno obavila dekapitaciju boga i postavila naciju na njegovo mjesto. Taj primarni grijeh je fundament zbog kojeg sve litanije s hrvatskih oltara imaju aromu otrcanog licemjerja. Doseg hipokrizije, doduše, mnogo je širi znamo li da je crkva tek državna depandansa za spiritualna pitanja, pogon zadužen za plemenske vradžbine i masovnu simulaciju duhovnosti.
Radi toga nikome od visokih katoličkih dostojanstvenika nije palo na pamet osuditi postavljanje ploče s fašističkom parolom u Jasenovcu. Radi toga Glas Koncila tiska najodvratnije revizionističke publikacije o jasenovačkom logoru, u kojima se pokolji pripisuju isključivo partizanima. Radi toga sisački ljubitelj Alojzija Stepinca, čuvenog zaštitnika kozaračke mladeži, odbija doći na groblje ubijene djece pogrešne nacionalnosti…
Što je što u frazi ‘Stepinčeva crkva’ koja je sve češće u javnoj upotrebi? Radi li se o imenici onečišćenoj pridjevom ili o pridjevu ukaljanom imenicom? Svejedno. Točnije, nije na nama da tragamo za odgovorom, jer je to unutrašnje litanje vjerske institucije.

190
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA