НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 9 - Page
• Више пута смо спомињани у Библији него у ОУН. То значи да више требамо Богу него Европи!
• У земљи хијене прве умиру оне без зубе.
• Плашљив народ има бољу прошлост него будућност.
• Наши славни преци одавно су изумрли, инаће би имали и славну будућност.
• Кукуруз поред пута даје највеће приносе. Захваљујучи путницима намерницима.
• Нова власт обећала нам је нови живот. Али, тек кад нам заврши овај.
• Од оних који су пуни као брод може нас спасити само Нојева барка.
• Анђели и демони је дело Ден Брауна. А њих је направила и наша политика.
• Ту само мртви знају где им је глава. Испод крста.
• Ако не стрпамо лопове по затворима, живечемо са њима у затвору.

• Болесници по болницама наједени су као стока. Хране их мекињама.
• Последње речи губитника: Дајте нам изборе!
• Ко је данас умро од глади, већ сутра има шта да једе! Сви му приносе.
Васил ТОЛЕВСКИ
• Сјео сатиричар, узео хемијску оловку, убацио мину и буууум.
• Општа је несаница. Једни не спавају због нечисте савјести, а остали због празног стомака.
• Пољопривреди би годиле падавине. Добро би дошло падање кише, а још боље падање Владе.

• И Срби су имали знамените вође у двадесетом вијеку. Фрању Јосипа и Јосипа Броза, нпр.
Милан Куриџа
• И он је драговољац. Подземља.
• Има одличан алиби. Ако затреба и два и три и четири алибија.
• Из прометне гужве – увијек је био љевичар, али је страдао због десног скретања.
• Када је мачка сита, онда и мишевима добро иде.
• Када се јави интуиција чињеницама позли.
• Комедија живота – иако су приговори били све учесталији он је и даље био на самрти.
Живко Продановић

ЗАСЛУГЕ

Заслужни грађани траже
под хитно да се нешто мења
и да их новцем заките
уместо некаквог ордења.

Боран ПОПОВИЋ

ГЕЈОВАЊЕ

Гејко испод деке зебе
па кренуо сам на себе
гдје је пошо стиго није
али би му бар топлије.

Миладин Берић

• У Скупштину свако може да уђе. То је јавна кућа.
• Свака класа има неки порок. Радничка, рецимо, воли да једе.
• Чистке су биле неопходне. Није ред да улице носе имена живих људи.
• Прво их је улица васпитала, а онда добила по њима име.

• Имали су добру обавештајну службу. Тачно су знали кад ће ко да умре.
• Прећуткивали су имена жртава. Нису хтели да им секирају родбину.
Слободан СИМИЋ

• Деца док су мала играју се жмурке, а кад само мало одрасту одмах прелазе на журке!
• Није сваки пасји живот такав, као што је код човека!
• Од посла се могу добити жуљеви на рукама, а од љубави на позадинама!
• Мењам поштен живот за лакши!
• Ако вас декларирају да сте будала, онда бар будите дворска!
• Џабе учите карате, када са њим не можете да избегнете да платите ни рате за њега!
• Најсигурнији темељ за изградњу Феникса је пепео!

• Ништа нас не може изненадити, осим све оно што нас је до сада изненадило!
• Не скидајте маске како би вам познали дволичност!
• За ништа није имао праву меру, јер је био прави мераклија!
• Реуматизам је једини прави доказ да старијима још увек нешто ради!
• Једино код нудиста се не може према гардероби јасно сазнати дали се спремају за спавање или за свечану вечеру!

• Онима доле се сви проблеми могу лакше решити, али само ако могу да контактирају оне горе који за никога нису достижни!
• Оно што су некада били сиромашни номади, то су у данашње време богати туристи!
Иван Русјаков
• Влада ће довести што је могуће више страних инвеститора у земљу. Па ком опанци, ком обојци.
• Гледано кроз призму, врата Европске уније су нам далеко.
• Вода је наше највеће благо. То кажем кад немам пара за пиво.
• Србија до Токија! А ни до Приштине не може да се стигне.
• Да није редова пред шалтерима, народ би се лако довео у ред.
• Стекли су све што имају захваљујући нама, а ми све што немамо захваљујући њима.

• Знам да ништа не знам. Зато сам се учланио у владајућу странку.
• Држава није могла да изађе радницима у сусрет, па им је изашла улица.
• Преживео бих ја без двадесет неисплаћених плата, али нећу у инат!
• Видео сам шта се ради, али због катаракте не могу да причам.
• У нашој фирми радници не робују послу. Отишли су у стечај.

• Поверили смо колективно сећање Алцхајмеру, и ту му се губи сваки траг.
• Да бирачко тело има мозак, на власт никад не би дошли они без мозга.
• Кад професионални убица ради за минималац, живот у земљи је стварно јефтин.
Зоран Додеровић

ДИЛЕМА

Нисам га честито ни ставио
а већ је омлитавио...

Боже да л' је до мене
ил до те успутне жене...

Она се кисело насмијешила
ко ђоја да би ме тјешила
ал' колико знам о жени
било јој кривље но мени...

Схватајући моје јаде
упита:
има ли наде?

Мезимче моје мало
шта ли га је само препало?

Малочас је херојски стојио
а сад се упокојио.

Пре минут је био оран
а онда постао споран

Каквом га силом да тјерам
кад просто не см'је у ђерам.

А она помоћи рада
још увијек се залудно нада.

Ако се убрзо не ритне
позваће број од хитне.

Не зови...
...већ из ових стопа
иди потражи попа...

М. Берић

АФРИЧКА ШЉИВА

Посланици у одијелу сивом
излудили за афричком шљивом
јер уз шљиву хвала драгом Богу
сада могу и када не могу...

Прије шљиве муко моја рана
признали би да их није брука
једино се од силних органа
у скупштини подизала рука...

А и та се усправљала тешко
у сагласју са дебљином своте
дизали је и мачо и пешко
јер еврићи инсана укроте...

Жалиће се један с три мандата
оном главном што чекићем млати
без алата нема ни заната
а алату дошли смртни сати.

Стога шефе дајте шљиву смјеста
јер смо стигли у акутно стање
„понос“ мекши од надошлог тијеста
инвалидан за ноћно копање...

У скупштини опет битка права
под шљивом се и смије и плаче
свак′ би сваког бар да подјебава
ако нема још намјере јаче.

Мед, ораси изгубили битку
бар код наших славних скупштинара
од јадоње да направи притку
може само шљива Африкара

Стога нико чачанку не сади
широм Босне афричка се ниже
п′јанцу битно кол′ко баца гради
а млакоњи кол′ко добро диже...

Миладин Берић

• Данас нам опанци дуже трају. Не иду пјешке.
• Ми се брзо преоријентишемо. Сада у фабрикама чувамо овце.
• Једни имају привилегију да су познати, други да су - анонимни ?
• Људи смо, далеко од тога.
• Некима није довољно да се уједају само за језик.
• И код очитих супротности постоје супротна мишљења .
• Нема повратка ни оним који нису нигдје отишли .
• Вјешт коцкар добија и на гласачким листићима .
Слободан Живановић

• Била је на годишњем одмору на мору, и није се сунчала, а дошла опаљена.
• Након тужних свађа наших политичара човјек се насмије њиховим образложењима.
• Зеница има малу спортску арену и велики инвенстициони промашај.
• Стенбај аранжманом Влада Федерације Босне и Херцеговине ће олакшати Буџет за средства добивена од Међународног монетарног фонда.
• Након што су другови прешли у господу даровали су нам сиромаштво за спас вјере и народа.
• Представницима власти партијска књижица је обезбиједила банкарску.
Суно Ковачевић

• Не знам у чему се разликујем од нашег најбољег афористичара. Ништа он није већи Србин од мене!
• Вођа није у првим редовима. Не воли да се експонира.
• Касно Марко на Косово стиже. Задржали су га на граничном прелазу
Милан Р.Симић
ТАКТИКА
Жену сам позвао да дође до реке. Као да прошетамо заједно. Одавно нисмо. Сина сам замолио да ми из подрума донесе чекић. Чим је сишао, закључао сам подрумска врата. Ништа му неће фалити да доле буде пола сата. Ћерку сам слагао да је у центру бесплатан концерт.
Савршено!
Узео сам чист столњак и свечано га ставио на сто. Сада је цела векна хлеба само моја.
Ђорђе Оташевић

ЦИРКУСКИ МАГАРАЦ

Мазга вуче, кад повуче,а,
не мож' гу натераш ни макац...
А ја сам оточке, пре неку недељу
испао, такав, циркуски, магарац!!!

Па кој се јавља без позив!?:
Магарац!
Е, све сам старо, могаре,
Кад ме Јајински Јајински
Са с' директора, Циркус М-а, завади бре!!
Ма врана на врану, очи не вади,
ни ич,
а он ме све обрука, избламира
јавно
ама' дал му тој приличи!?

Тобож, толко се насекираја,
за болесно дете,
хуманитарац!!?
А мени ми наређује, куде ћу да идем!?
Е, све сам циркуски магарац!!!
Суфлер: „Ма не бре, магаренце
„Њи-ха! Њи-ха!

Дуленце
Душан Дојчиновић

*
Инспирисан по мотивима
приче:
М.А.Булгаков
Кобна јаја

ПАРАДСКО

КИЋЕЊЕ

Одгођена педерска парада
видно разочаран Јелко Кацин
док Србији пријети у по Београда
неће ни да чује за изговор Ацин.

А хтио у првом реду да буде
да добије орден и од топле браће
али га издадоше главносрпске Јуде
неће их спасит′ ни челичне гаће.

Док Србима хоће да салије страву
смал′ му из очију не клизнуше сузе
не да више нико неће дати главу
за Србију нико не да чак ни гузе...

Наће са стога неко из колоне
да уз стручну помоћ главатог веселка
припомогне Србији која тоне
па с леђа окити Кацин Јелка...

Миладин Берић

ОСАМ МИНУТА
8.01. Излетио је из зграде, по обичају, касни на посао.
8.02. На паркингу се срео са комшијом, спрат испод. Јован му се поново жалио да му цури вода са плафона, из његовог купатила.
8.03. Љут, као рис, замало није прегазио неку бабу, на излазу са паркинга.
8.04. Вади ајфон и позива љубавницу, договара сусрет.
8.05. Позив из стана, Марија му говори да је заборавио неке списе у дневном боравку.
8.06. Удес на раскрсници, плавуша се колима закуцала у такси. На челу јој чворуга и траг крви, очигледно је пољубила шајбу.
8.07. Провлачи аутомобил тротоаром, свира чичи који се на њега бечи и млатара рукама.
8.08. Прије осам минута сунце је експлодирало у супер нову. Пакленим ватрама потребно је тек нешто више од осам минута да стигну и прогутају Земљу. Бљесак!
Динко Османчевић
КАРИКАТУРА И ХУМОР
Пошавши од овако конципираног назива Карикатура и хумор, може се помислити да карикатура - као уметничко ликовно дело, и хумор - као атрактивна форма за проузроковање одређено духовито стање, (стање веселог расположења код човека), су такве кари-катурне категорије које постоје самостално у реално – материјалном и духовно – идејном свету, категорије које су крајно независне једне од друге, и које само понекад и случајно, из одређених разлога, долазе до међусобног додира или до некакве међусобне корела-ције.
Разуме се да то није тако.
Хумор – као једна врло озбиљна човекова духовна активност, налази се у карика-тури, као нераздвојни њен саставни део – њен саставни елемент, и претставља једну веома значајну карактеристику карикатуре јер претставља садржину и суштину карикатуре.
Али, хумор се налази и у друга уметничка дела. А има га и у неуметничким средина-ма и на друга места. Но то је тема која је ван теме овог текста.
С друге стране, карикатуре без хумора нема, дело, творевина, цртеж, без хумора ни- је карикатура. Тачније речено: не претстављају карикатуре цртежи који имају некакву садржину, идеју, поруку, али који немају хумор – духовитост , а то значи критику (самим тим и пору-ку), иако су израђени у карикатурном маниру, и, визуелно, личе на карикатуре. Овде је реч - пре свега, о рекламним и транспарентним цртежима који имају комерцијални и информативни карактер. Они имају друге вредности али немају никакве уметничке вредности. Њихов циљ постојања, је да информирају, рекламирају, пропагирају нечег или некога и тако даље.
Када смо веч јасно нагласили улогу хумора у карикатури и његов битни значај за о-вог вида ликовних дела, потребно је објаснити у чему се састои та његова улога.
Улога хумора у карикатури је засмејавање реципијента – гледаоца. Али то засмејава-ње није безначајно и без циља. Оно има два значаја (два циља): примарни секундарни. На-зивањем- примарним и секундарним значаја (циљева), хумора овде, није због њихове раз-личите вредности између једног или другог, него због редоследности њиховог појављива-ња.
Примарни значај (примарни циљ), хумора и његово засмејавања – као што само име показује, први долази до изражај, а манифестује се преко атрактивности, привлачности реципе-ента –гледаоца према карикатури.
У процесу реципијенције (перцепције) карикатуре - почетно ликовно - визуелно гледано, примарни значај (примарни циљ), хумора се најпре огледа у најистуренији ликовно визуелни део – ликовно визуелне и идејно духовне структуре карикатуре. Ликовни елементи – ликовни знаци и симболи примењени у хумористичном – духовитом маниру су они фактори који претстављају ху- мор у ову његову примарну функцију. Ликовно визуелно гледано, хумор је спољашност карикатуре у једној великој мери.То је оно, лако уочљиво-видљиво , атрактивно одмах схват-љиво код карикатуре …разуме се ако је она (карикатура),добра уметнички вредна, квалитетна.
Временски, овај значај (циљ), хумора се лоцира у моменту када реципиент – гледаоц запажа карикатуру, када само што ју је видео, када ју је примио визуелно, као слику. То је
виђење самог физичког изгледа карикатуре – у њен материјални смисао. Овде се ради о специфично својство карикатуре - рекло би се, да буде привлачна (и да привлачи), да буде лако и ве-ома брзо запажена од свог реципејента – гледаоца, карактеристика карикатуре које је тесно везана са хумором, са духовитог - физичког изгледа овог ликовног дела.
Дали (па и колико), че бити остварени примарни значај (примарни циљ), хумора, у овом
стадиуму реципијенције (перцепције) карикатуре, зависи од тога колико је и каквих је хумо- ристичних ликовних елемената – ликовних знакова и симбола, применио аутор- карикатуриста и какву идеју - критику и поруку је срочио у своје дело. Временски овај стадијум траје веома кратко.
Када говоримо о секундарном значају (секундарном циљу), хумора у карикатури, треба речи, да само добра и духовита карикатура , задржава довољно времена пажњу ре-ципиента –гледаоца, да би се могло говорити о секундарном значају (секундарном циљу), хумора као наредни (следечи) стадиум у процесу реципијенције (перцепције), карикатуре. То је стадиум засмејавање реципијента – гледаоца, тојест његово упознавање са садржином карикатуре, примањем идеје - преко критике и поруке аутора – карикатуристе, која произлази из ње (од идеје).Колико че трајати задржавање пажње реципиента – гледаоца на односну ка- рикатуру, када процес перцепције кариктуре само што је започео, зависи че од обима привлач-ности изражен преко примењених адекватних ликовних елемената – ликовних знакова и сим-бола у визуелно-ликовном елементу (компоненти), карикатуре.
Заслуга за то припада хумору – као доминантни уметнички израз, у графичко – ви-зуелном смислу али – као последица мисловног процеса реципијенције (перцепције), карика-туре код реципента – гледаоца, и у идејно - духовном смислу, који даје својство карикатури да задржи пажњу реципијента – гледаоца на односну карикатуру, а затим (најчешче), и да је прихвати.
Сама идеја, а самим тим и порука аутора - карикатуристе, у карикатури, је пласирана у облику критике. То значи да идеја произлази од критике, а од критике произлази и порука. А критика је увек обликована у хумористичном – духовитом облику, и реализује се применом основног изразног карикатурног принципа: претеривањем (и то у ликовно-графичком и у идејно-духов-ном смислу). Уопште узевши, критика је основни стуб-носиоц (основни-носач), духовних вред-ности карикатуре.
Главна улога хумора у карикатури је да насмеје реципиента –гледаоца, и преко сме- ха да искритикује некога, ли нешто код људи или у друштву, а самим тим да пренесе идеју – поруку, аутора – карикатуристе. Дакле хумор ради хумор односно смејање ради смејање ни у свакодневном животу – нема, а нема га ни у карикатури. Он (хумор) односно смејање – као спољашна манифестација духовитог расположења код реципијента – гледаоца увек је проузроковано од нечега, од нешто које је постало предмет хумора, односно критике.
Ово смејање - као критика, је општа законитост у зивоту човека, а у карикатуре је
суштинска законитост. Оно је од суштинског значаја за карикатуру јер без хумора, нема ни карикатуре.
Треба бити истакнуто да хумора има и у оба два битна елемената (компоненти),
каикатуре: и у визуелно-ликовном елементу (компоненти), и у идејно-духовном елементу
(компоненти), карикатуре. За то који од њих је од вечег значаја овде нема потребе од елаборирања зато што су нераздвојни. Они се односе као главне и споредне ствари у паву (у правној теорији). Иако хумор у визуелно-ликовном елементу (компоненти), карикатуре - са свим изведеним ликовним знацима и симболима, изгледа главни и важнији – пошто је, лако уочљив-видљив, атрактиван, и слично, хумор у духовном елементу (компоненти), карикатуре није уопште мање важан иако је теже уочљив-видљив, иако није толико атрактиван, (јер после смеха наводи реципијента – гледаоца на размишљање).
Сам хумор у карикатури, доприноси да овој вид ликовних дела (карикатуре), жанровски спадају у хумористична - духовита уметничка ликовна дела.
Тоде Ристо Блажевски
ВРУЋИ ЧВАРЦИ
Одем ти ја у касапницу, лепу, малу, приватну радњицу (примамиле ме кроз излог сочне полутке, црвенкасте розбратне од меса и висећа прасад!), кад тамо, тик уз врата од авлије, пуши се гвоздена оранија. Шири се мирисна пара на све стране, привлачећи носеве муштерија гурмана на свињетину, а одбијајући разне голаће са пет-шест ситних новчаница на дну џепа.
Са високо заврнутим рукавима и великом дрвеном варјачом у рукама, размахао ми се комшија Панта, стари вук на пословима клања и транџирања јадне прасади, крмача и нерастова (и да не набрајам, може ме тужити неки паметњаковић из Друштва за заштиту животиња).
Поздравих се са мајстор-месаром, као што је то ред у провинцији (која нас је одржала – њојзи хвала!) и почех припремати подубоку пијачну ташну не бих ли био спреман за вруће чварке. Има мајстор Панта, од прве рунде, већ исцеђених чварака, увршених у три-четири повеће шерпе, оне тамноплаве тучане, вечите – остале му још од деде месара.
– А ти дош’о, комшо – ослови ме касапин, као добро знану стару муштерију, одмеравајући ми ташну. – А то ти је она за три киле – рече, препознајући њену величину.
– Као и обично, мајстор-Панто – велим ја, а све ми слинци цуре низ браду, колико ми прија мирис златножутих чварака, понеких прошараних са месом. Ах, права посластица! Нисам гладан, али жељан сам миомириса свињских!
А ’олестерол, комшо? – упитно ће шерет Пантелија знајући да болуцкам. ал’ се не дам, од те бољке данашњице, како се то стручно изражавају доктори.
– Пусти то, мајсторе, кол’ко века, тол’ко и лека – опет ћу ја и све погледом и руком пожурујем мајстора.Већ ми и желудац почео варити на празно, постадох нервозан, просто не знам како да упакујем кесу са браонкастим дукатима.
– Куд си навро, пријатељу, та неће ти побећи свиња? − подбоде ме добри деда Пантелија. – Ево, није ни мени утекла с рêма, види је само како се опружила целом дужином, све њушком љуби земљу.
– А јеси ли јој добро исцедио маст, мајсторе? Знаш, онако кроз емајлирану цедиљку да баш не посрчем сву из ове твоје ораније.
– Та, какав ти је чварак ако није мас’ан, комшо! Шта то диваниш? А брез фришка ’леба и киселог купуса, домаћег сремачког, немој ни седати за астал.
– И то што кажеш. Не живи се хиљаду година. Данас јеси...
‒ ...сутра ко зна ди си – допуни ме касапин у свом сремачком локалном говору, па ми грубо зазвуча у ушима његова покварена рима. Ал’ шта ћеш, воле човек да прича са муштеријом, па то ти је. Покл’о све свиње по свињцу, по комшилуку, да не велим и даљим комшијама у пола села, па сад нема с ким ни да дивани цео боговетни дан... Шта ћеш, так’а му радничка крв још од мали’ ногу! (Ето, попримих и ја тај здрави народни говор).
− Чуј, комшо, шта би те још пит’о – наставља причу започету још од пре неке недеље кад сам по суве крвавице и прошарани шваргл долазио. Њему као да је стало време, или му се онај зидни векераш, испод иконе св. Јована, давно покварио па стоји у месту, ни да мрдне.
− Само кажи, шта си ми ̓ тео рећи, мајсторе – ословим га по обичају, из поштовање његовог деценијског заната, свињокоља.
− Та, мислим се нешто, ’оћеду још дуго они горе да нам цедиду маст?
− Који горе – правим се невешт, а знам на кога стара сремачка бећарина мисли. Стари је то лисац, унцут један, што би Сремац рекао.
− Ама, знаш већ који, да их не иментујем. Не знам докле ћу још баратати овим касапским ножем. Пензију ми нису редовно уплаћивали у фирми, а ја после у приватлуку ни толико. Није се могло. Кад даш сваком своје, теби ништа и не остаје.
− Не кукај, мајстор-Панто. Ниси ти једини коме цеде маст. Само, бојим се да неће још дуго. Није човек сува дреновина па да из ње после девет лета исцедиш још коју кап сока живота као оно што учини наш чувени Марко Краљевић.
− Е, јеси, дете, мој комшо! Која сува дреновина! Рекох ли ја теби одавно да ће те књиге слудити начисто. Не веруј ни људима, а камоли књигама. Не љути се што ћу ти касти, знаш да се волем шалити, ал’ спуц’о си у гузицу тол’ко година велики’ школа, а видим да се баш не разбацујеш с динарима. Једино што си лепо зарадио ‘олестерол, а-ха-ха!
− Добро, добро, мајсторе, старији си па ми можеш све казати. Само, како то мислиш? Одувек си веровао у људе. А шта ти је данас!?
− Изопачило се време, мој списатељу. Ти си бар у тим водама, па боље пливаш, ал’ бојим се да ти ни роњење више неће помоћи. Дођоше нам тешка времена. Од идеја и жеља се тешко живи, ако си празна стомака. Баш нам лепо, добра бити неће.
− Е, таквог те познајем, мајсторе, кад се шалиш и на свој и на туђ рачун. Већ сам помислио како си постао песисимста. Нисам те таквог знао.
− Ех, ниси, ђавола! Године чине своје, људи се мењају, пара нема...
− Чекај чекај, немам толико времена за разговор. Чека ме још интервју код председника твоје месне заједнице Добра срећа.
− Е јес’ нам добар кум што нам је нашу Месну крстио! А то шта сам ти ’тео рећи, управо си сāм каз’о. Ти немаш времена од твог писања ни да живиш, ни да ланеш коју, бар мало души да пружиш одушке. И оџак кад дуже не дими, ’оће да се загуши, па само кашљуца, никад да повуче то мало црне прљавштине што му се накупила у утроби, к’о у моје свиње. Човек може да оде у лудару ако мало не прочисти душу својом говоранцијом и зафрканцијом. Је л’ тако, мој новинару?
− Таква нам је ваљда судбина, мајсторе. Што смо старији све смо мудрији, али нас снага издаје.
− А шта ја да кажем кад сам пост’о успорен к’о она мечка на вашару кад уз тас игра. Шта ће, јадна, боји се газдиних батина, па мора да цупка и трупка.
− Ех, баш си сликовито то срочио, мајсторе. ’Ајд’, уздравље, морам кренути, исцуриће ми маст из ових чварака.
− И треба, комшија, какав је чварак ако није мас’ан. Не’ш ваљда опанак глодати. Нек буде бар код старог Панте касапина масти у изобиљу кад су нас већ добро исцедили они одозгоре. А-ха-ха-ха!
− Е, та ти је добра, мајсторе. Велике си ти школе завршио, али животне.
− Поздрави ми укућане, комшија, и напиши коју паметну и о нашој бранши занатлијској. Сви нас занемарише, а не могу да мрдну без моји чварака, кобасица и остали’ свињарија. Опет се тешим да сам бољи ја са дна него они на брду. Моје су свињарије на цени, сви их виде и пробаду, а они мораду све да скриваду... И држе оне велике џукеле пред окованом капијом са пет брâва. Мени је савест чиста. Баш мирно спавам, к’о беба на сики материној. Једино ме брине што ’оће неке завидне комшије да ме пријаве што кољем по кућама. Кажеду како сам се обогатио јер не плаћам порез на приватни рад. А ди су оне моје паре што ми нису уплатили стаж у фирми? Да јесу, не би’ ја сад носио у торбици масац, нож и сатару. Ваља преживети...
− Добро, добро, све ми је то познато, мајстор-Панто, нашкрабаћу нешто и на ту тему ускоро. Видимо се кад ми понестане свињарија.
− Е, ова ти је добра, пискарало моје драго. Ипак си ти испек’о неки занат, само се правиш тоша. Кад ти понестане свињарија. Ха-ха-ха! У овој земљи да нема тих свињских ствари! Ама, тај бунар неће никад пресушити!
− Опет ме мучиш своји загонеткама, мајсторе.
− Боље да си рек’о кад добијеш на платици они пар новчаница које немо’ш растећи од првог до првог у месецу, па да ти је звезда на челу. Срећан сам што још имам снаге за сатарицу и нож, па на такве ствари не морам мислити. ’Ајд’ да попијемо по једну шљивку, а друга ће сама себе понудити. Свршио сам пос’о, доста је за данас. Уздравље!
Нисам ни помислио на мој и Пантин ’олестерол кад ми склизну низ грло стара добра шљивка, из мајсторовог подрума, са природним ’лађењем, и лети и зими.
Баш нам беше наздравље... Сутрадан, зором око подне, моја стара ме приупита, онако лукаво наивно, да се не увредим:
− ’Ајде матори, је л’ ниси гладан!? О’ш скокнути до Панте? Донеси оне вруће чварке од јуче, о’ладиће се на овој зимо’ебици. Ваљда ти шљивка испарила!
Обично не псује, видим озбиљна ствар. Опасна ми, ал’ добродушна моја подбадачица Сремица. Могла би и новинар бити, добро преноси аброве по селу. Зна ти та ди сȃм црни ђаво лежи. Ал’ никад не спава. Наравно, мислим на ђаволка.
Ђура ШЕФЕР СРЕМАЦ
Iz: Novosti, Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

24. listopada 2017.
Piše Sinan Gudžević

Lotte u Weimaru

U pet do tri popodne bili smo utroje na vratima kuće u Rilkeovoj ulici broj 17. Krepka, nasmijana Lotte iz Weimara otvara nam vrata i kaže na češkom: Moji milí jugoslávci! Takvu dobrodošlicu, ni na češkom ni na kojem drugom jeziku, više čuti neću, nema otkud da se čuje

Hoću da ispričam kako je protekao prvi dan među danima moga prvog boravka u Weimaru. Početkom novembra 1983. ondje sam stigao sa Radoslavom Bratićem, bili smo dvije sedmice gosti Društva pisaca DDR. U Weimar smo stigli iz Berlina, vozom. U Erfurtu nam je Dagmar Franke, naša pratiteljica, kazala da ćemo u Weimaru biti smješteni u hotelu Elephant! A je li to onaj hotel u kojem je odsjela gospođa Charlotte Kestner, zvana Lotte kod Thomasa Manna, upitali smo Dagmar. To je taj hotel, samo što se u romanu zove Zum Elephanten, a danas se zove samo Elephant. E, možda tamo još radi onaj konobar iz romana Mager, da ga sutra potražimo. Onaj Mager što kaže da je knjigodostojno to što on Wertherovoj Lotte pomogne da iziđe iz Goetheove kočije. Mager, koji svoje prezime izgovara maher. Još smo toga nabrajali i nadodavali, malo naklapali pa i bulaznili, čas Bratić čas ja, bili smo dva razularena derana u vozu za Weimar, a Dagmar nas je gledala i mi smo čuli ono što nije rekla: samo vas gledam! To je trajalo sve dok nismo ušli u hotel Elephant. Ondje smo preuzeli ključeve svojih soba, svako svakome rekli laku noć i otišli da spavamo.
Ujutro, za doručkom, Bratić i ja, vidimo rade dva konobara, jedan posve mlad, drugi stariji od nas. Toga drugog smo prozvali Mager. Svejedno što nije bio ni rječiv ni rječit, već šutljiv i skoro stidljiv, on je za nas toga jutra postao Mager i ostao Mager, tj. Macher. Usred doručka, Mager priđe našem stolu i pita koji je od nas dvojice Gudžević! Ja sam, kažem mu, a on kaže da imam telefonski poziv i zamoli da s njime odem do recepcije. Tih dvadesetak metara hoda spopao me je strah kakav ne znam da sam kad osjetio. Noge mi se prekratile, hodim a ne idem. Strepnja da mi je neko umro, pa su moji zvali Savez književnika u Beograd, pa im je ondje sekretarica ili možda dobri Ivan Ivanji kazao da sam u Istočnoj Njemačkoj. Dovučem se do recepcije, konobar se povuče, recepcioner mi pruži slušalicu, jedva je prihvatim rukom. Bez pola duše, izustim halo, kad mi se javi ženski stariji glas i, na njemačkom, pita ono što me prije pola minute pitao konobar, jesam li Gudžević.
- Jesam, gospođo Danemann.
- Nisam ja gospođa Danemann, ja sam s gospođom Danemann iz Društva pisaca upravo razgovarala i saznala da ste prenoćili u hotelu Elephant. Ja sam Lotte Fürnberg, zovem iz Weimara.
Zanebesa mi se svijet: konobar Mager me vodi na recepciju, a ondje me zove Lotte iz Weimara! Aman, amaaan, ječi mi i odjekuje lubina. Drago mi je gospođo Fürnberg, kažem, a najradije bih je odmah upitao kako mi može pomoći.
- Drago mi je što vas dvojicu jugoslavenskih pisaca mogu pozvati u svoju kuću, danas u 15 sati, ja stanujem u ulici Rainer Maria Rilke, na broju 17. Dođite na kafu, naći ćemo i malo vina, a dotad će biti ispečen i kolač koji možda dosad niste jeli.
- Hvala Vam, gospođo Fürnberg, rado ćemo doći. Vidimo se u 15 sati.
Vratim se u salu za doručak, još treperim od one strepnje koju sam ponio na recepciju. Bratić sjedi, čeka me otvorenih usta. Dok mu pričam s kime sam razgovarao, stigne na doručak naša voditeljica Dagmar. Kažem i njoj šta se upravo zbilo, a ona, sva mirna, kaže, znam, to je unaprijed planirano. Pitam je, ko je ta Lotte Fürnberg. Odgovori mi da je to udovica Louisa Fürnberga. A ko je taj, pitamo i ja i Bratić.
- Šta, niste čuli za Louisa Fürnberga, velikog našeg pjesnika, prozaistu, kompozitora?
- Ne mi, nikad!
- Pa to je čovjek koji je uza sve što je bio, još i obožavao Jugoslaviju, vaše partizane i njihovu herojsku borbu za oslobođenje. On je o njima spjevao i dosta pjesama. Jugoslaveni su spasili život i njemu i njegovoj supruzi Lotte, ovoj koja vas je pozvala na kolač i na kafu. Njima se prvo dijete, sin Miša, rodio u Beogradu! Kad god preko našega društva pisaca dođe neki jugoslavenski pisac u Weimar, gospođa Fürnberg biva o tome obaviještena i ona gosta obavezno pozove u svoju kuću.
Predložimo voditeljici Franke da je, do posjete gospođi Fürnberg, oslobodimo brige o nama, te da se vidimo u pet do tri pred kućom Lotte u Weimaru. Ona prihvati, ostavimo je da doručkuje i iziđemo na slavni trg na koji su Thomas Mann, a poslije i režiser Egon Günther doveli onu kočiju sa Charlotte Kestner i Goetheom uz nju. Majko moja, koje mjesto, koja zgrada je taj Elephant: tu su svraćali Goethe i Schiller, tu je bio Wagner i Einstein. Ovim trgom je hodila i Lilli Palmer, druže Bratiću. No ti drug Gudžević predlaže da, kao najprvu stvar u Weimaru jutros, poslije ovakvog telefonskog uvoda, a od uroka, vidimo Staro groblje. Druže Gudževiću, drug Bratić jednoglasno je saglasan s Vašim predlogom. I tako mi odemo gdje smo rekli, a ondje najprije u Kosturnicu kneževa i prinčeva, u kojoj su i dva tamno crvena hrastova sarkofaga Goethea i Schillera. Onda niko nije znao da Schillerove kosti nisu u sarkofagu s njegovim imenom. Stajali smo pred njima nepomično i jedva pomično, svaka se brbljivost ondje u nama ugasila, i brbljivost i razgovorljivost, višak su nam i usta i uši. Poslije više od pola sata iziđemo i među grobovima naiđemo na grob Charlotte von Stein. I vidimo kako na lučnom svodu njenog spomenika stoji ogroman gavran. Stoji, živ, crn i sjajan u peru kao što samo gavran crn može biti. I vidimo onaj nagrobni bijeli medaljon lika Charlottina ispod kandži gavranovih.
Krenemo dalje, pa dođemo do ruske kapele i u njoj do grobnice Marije Pavlovne Romanove, vojvotkinje Saksonije, Weimara i Eisenacha, a kćeri ruskog cara. Bratić je posve opčinjen, jedva sam ga pokrenuo dalje. A dalje smo krenuli tako što smo se vratili prema velikoj kosturnici prinčeva i kneževa, i blizu nje našli grob Johanna Petera Eckermanna, pjesnika i Goetheova biografa.
I tako idemo tim grobljem, čitamo ona imena, i vidimo da smo podobro nepripremljeni za ovo groblje, te osjećamo kako se čuvena riječ vidi se samo ono što se zna, ostvaruje jutros e bogme s mukom po nama! Usred te spoznaje, najednom, kao da nam na put izlazi, evo jednog velikog pravougaonog hrapavog kamena, a na njemu piše: LOUIS FÜRNBERG! Pa desno od imena njegov lik, kao posmrtna maska, a ispod u dva reda piše 24. 5. 1909 i 23.6. 1957. To je taj Fürnberg, to je njegov grob među počasnim grobovima grada Weimara! Eto, do prije tri sata nismo znali o njemu ništa, a sad znamo gdje počiva i znamo da mu nedaleko od groba živi udovica, Lotte u Weimaru!
Ne znam jesmo li gospođi Lotte Fürnberg ponijeli u kuću cvijeće, ne znam, nadam se da jesmo, no se ne sjećam dobro. Bratića više ne mogu pitati, nije više na ovom svijetu. U pet do tri popodne bili smo utroje na vratima kuće u Rilkeovoj ulici broj 17. Krepka, nasmijana Lotte iz Weimara otvara nam vrata, iza nje dolazi njena kći Alena. Lotte iz Weimara nam kaže na češkom: Moji milí jugoslávci! Takvu dobrodošlicu, ni na češkom ni na kojem drugom jeziku, više čuti neću, nema otkud da se čuje.
Sjednemo, kći Alena donese tepsiju tek ispečenog kolača, koji je najavila mati Lotte. Tek tad vidimo koja je ljepotica Alena Fürnberg, ona u sjećanje priziva Goetheovu riječ o ljepoti kao najpostojanijoj vladarici ovoga svijeta. Tepsija koju je Alena donijela i način na koji ju je donijela žive u meni evo trideset i četiri godine. A kolač, Kuchen, to je prije neka pita s lukom, jako ukusna je bila ta pita ili taj kolač. I danas kad god je se sjetim, pođe mi voda na usta, kao onome pokusnom psu kod Pavlova. Popili smo kafe, dosta, i vina smo bogme popili pokoju čašu. Nakon pola sata, Alena nam kaže da mora krenuti na posao. Nama to bude žao, Bratić kaže, a što smo dolazili kad je radni dan. Lotte iz Weimara kaže, a vi, mili moji dođite kad nije!… Nastavlja se.

190
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA