НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 10 - Page
191
Luiz Carlos Fernandes, Brazil
• Од муке није могао ни да пева, а камо ли и да не мисли зло!
• Гума брише написано, а склероза измишљено!
• Теориско васпитање иде са колена на колено, а практично преко колена!
• Када је видео који састав има нова неискусна влада, није могао ни своје старе искусне нерве да савлада!
• У данашње време су скроз нестали они за које се некада говорило да у послу никада нису стали!

• У ТВ-лажима ноге су толико кратке, колико више имају гледалаца!
• Уколико најбољем билдеру пресаде главу од најбољег професора, онда од њега нема да буде нити добар билдер, нити добар професор!
Иван Русјаков

- Не смета ми померање казаљки на сату. Смета ми свакодневно померање памети.
- Коверте са митом се не адресирају, али то их не спречава да увек стигну на праву адресу.
- Он је невиђени лопов. Још га нио није видео у крађи.
- После сваког црног петка дође задушна субота.
- Купио сам нов телевизор. Да боље видим лошу слику о нама.
- Немам за гаће, aли имам за чарапе. Назеб долази од ногу.
- Патолог није могао да утврди од чега је умро покојник. Желудац му је био празан.
- Новац од социјалне помоћи донираћу владајућој странци. Она је најзаслужнија што сам корисник социјалне помоћи.
- Како би нам било лепо да нам није овако добро.
- Он никада није узимао мито. Увек су му давали.
- И велики људи мисле малим мозгом.
- Наш председник је увек спреман да одговори на свако питање које сам себи постави.
- Од нас траже немогуће. Да се опаметимо.
- Свако има свог Малог. Само Вучић има Синишу.
- Није он диктатор. Он је дркатор.
- Ми радимо, Ви радите, Они нас раде!

- Оно што не вреди највише нас кошта.
- За живота неки прођу много, а неки пређу многе.
- Водим рачуна о свом телесном изгледу. Један једем, други дан се једем.
- Ко је у земљи не може да оде из земље.
Горан ИВАНКОВИЋ

- О то дрво обесили су му се и отац, и стриц, и баба, и деда... То је његово породично стабло.
- Домаће чизме су боље од окупаторских. Дуже трају!
- Гласноговорници истине у Србији никад не штрајкују. Ћуте и раде!
- Дете је од мене за рођендан добило пластичну пушку да се игра рата. Од државе ће добити праву!
- За пражњење контејнера не треба да плаћамо градску чистоћу, него сиротињу. Она то ради и боље и чешће од њих!
Нинус НЕСТОРОВИЋ
• Нашу гласачку машину покреће фосилно гориво.
• Покажите своју уринокултуру. Шарајте мало док пишате по другима.
• Јавна тајна је наше дискреционо право.
• Школу плаћају они који нису на време испекли занат.
• Највиши платни разред у Србији резервисан је за академике са купљеним дипломама.
• Срби се највише узбуде око политике али никако мајмуна да баце у несвест.
Деана САИЛОВИЋ
• Имамо више лопова него политичара. Зато неки лопови морају да раде и као лопови.
• У целоме свету гробља су на највиша места. Само су код нас на највиша места - и Гробари!
• Нико у свету нема омладину као што је наша! Па морамо да наше наше младе шаљемо по целоме свету.
• Били би уједињени као песница. Али, они који народу дају средњи прст, праве нам проблеме.
• Наш је човек у свако доба године велики патриота. Само да није пролеће, лето, јесен или зима!
• Наша минута ћутања траје вековима.
• Поштен човек је идеалан за кловна. Њему се и онако сви смеју.
• У свету болесних, здрави имају мала права. Могу само да гласају.
Васил ТОЛЕВСКИ

Powered by: Maus & M. Monte >>>>>

***

МАЧАК И ЛАВ

„Рођаци смо“, каже мачак лаву
и скаче му на космату главу.

„Баш рођаци, браћа такорећи,
ја повелик, а ти нешто већи.

Појуримо у истоме смјеру,
да ловимо миша за вечеру.“

„Рођаци смо, то не треба крити,
ал' шта ћемо заједно ловити?

Ти ћеш миша или птицу малу,
а ја ловим зебру ил' импалу.“

То рече лав, мрдну десним брком,
мачор стругну у шипражје трком.

(Поука је овдје сасвим чиста:
нису браћа баш по свему иста.)

Ранко Павловић

ХЕЛИОЦЕНТРИЧНИ СКАНДАЛ
Дошло је до пометње у васиони.
Земља се још више закривила, Нептун је постао осјетно хладнији, Сатурну је испао прстен...
Сумња астролога да се појавила нова планета била је оправдана, али само донекле.
Чистачица једне ту Основне школе је и раније прала школски глобус, али га није скидала са постоља и сушила напољу.
Сунце га није виђало.
Перица Јокић
ЛАКО
Невероватно је како сам лако добио отказ. Док су ми искључивали струју због неплаћених рачуна, радници Електродистрибуције су уложили незнатан напор. Без икакве муке банка ми је одузела стан под хипотеком.
Тврдње да се овде тешко живи очигледно су злонамерна лаж.

Ђорђе Оташевић
БИЉЕШКА О ПИСЦУ
Ранко Павловић рођен је 1943. године у Шњеготини Горњој, код Теслића.
Живи и ствара у Бањалуци.

Поред десет збирки пјесама, три романа, дванаесет збирки приповиједака, једне збирке есеја и више драмских текстова за одрасле, за дјецу је написао и објавио четрнаест збирки прича, један роман, двије збирке пјесама, двије сликовнице, десетак текстова за дјечје позоришне сцене, петнаестак радио драма за најмлађе и мноштво игроказа.
У његовим Изабраним дјелима једна књига посвећена је причама за дјецу.
Заступљен је у многим антологијама, читанкама и лектири.
Превођен је и награђиван значајним књижевним признањима, међу којима су и награде за књижевност за дјецу „Гордана Брајовић“, „Станко Ракита“, „Алекса Микић“ и за књигу године за дјецу у Босни и Херцеговини.

Румен Белчев, писац и уредник "Стршела", Софија, Бугарска >>>>>

***

КО ЋЕ ЛИЈИ ВЈЕРОВАТИ

Лисица је предложила зецу
да заједно навале на вука.
Удружени доћи ће му главе
и тако се ријешити мука.

Тражили га по цијелој шуми,
кроз шибље се провлачили лако,
прескакали јаме и потоке,
залазили гдје не може свако.

„Да га нађем, зубе бих му под врат,
али, ево, скапавам од глади“,
рече лија, па скочи на зеку,
његовим се месом сада слади.

(Лији никад немој вјеровати
– поука је, зец то мора знати –
јер када јој цријева закрче,
пријатељ ће залогај постати.)

Ранко Павловић

Pankaj Mishra
16/11/2017

Šta nas čini velikim

Prikaz knjiga: 1. “The retreat of Western liberalism” (Uzmak zapadnog liberalizma), Edward Luce, Little, Brown; 2. “The fate of the West: Battle to save the world’s most successful political idea” (Sudbina zapada: bitka za spas najuspešnije političke ideje na svetu), Bill Emmott, Economist; 3. “The road to somewhere: The populist revolt and the future of politics” (Vraćanje korenima: populistički revolt i budućnost politike), David Goodhart, Hurst; 4. “The once and future liberal: After identity politics” (Nekadašnji i budući liberal: nakon politike identiteta), Mark Lilla, Harper; 5. “The strange death of Europe: Immigration, identity, Islam” (Neobična smrt Evrope: imigracija, identitet, islam), Douglas Murray, Bloomsbury

Da li je konačno došao fajront u rajskim vrtovima zapada? Žalopojke koje se čuju još od vremena brexita i Trumpove pobede dolaze iz onih redova angloameričkog sveta gde su se posle 1989. najglasnije slavili liberalizam, demokratija, slobodno tržište i globalizacija. Bill Emmott, bivši urednik magazina Economist, piše da „sada vlada strah da smo svedoci uništenja ’Zapada’, najuspešnije političke ideje na svetu“. Edward Luce, kolumnista Financial Timesa s prebivalištem u Vašingtonu, nije siguran da će „zapadni način života i naši liberalni demokratski poreci preživeti“. I Donald Trump im se pridružio pitanjem „da li Zapad ima volju da opstane“. Ti apokaliptični zapadoljupci žele da poprave pokvareno i da od svog sveta ponovo naprave jedinstvenu celinu. Osnivač i urednik magazina Prospect David Goodhart izjavio je za New York Times pred britanske parlamentarne izbore da veruje kako bi Theresa May mogla da dominira čitavom generacijom britanske politike. Mark Lilla, profesor na Univerzitetu Kolumbija i redovni saradnik časopisa New York Review of Books, hteo bi da Demokratska partija, koja je pod Billom Clintonom „zaokupila maštu Amerikanaca idejom o zajedničkoj sudbini“, sada napusti politike identiteta i pomogne liberalizmu da još jednom postane „ujedinjujuća snaga za opšte dobro“. Pomoćnik urednika magazina Spectator Douglas Murray smatra da će upravo Trump spasiti zapadnu civilizaciju.

Ideje i angažmani novih proroka sudnjeg dana ne dolaze iz njihovog ličnog iskustva, a još manje od onih nedaća koje osećaju mnogi koji su glasali za brexit i za Trumpa. Ne, ti muškarci su se ideološki oformili za vreme vladavine Ronalda Reagana i Margaret Thatcher, a njihov uticaj i prestiž rasli su u stopu s ekspanzijom angloameričkog intelektualnog i kulturnog kapitala. Lilla, koji sebe opisuje kao ‘liberalnog centristu’, prešao je put od radničke klase Detroita, jevanđeljskog hrišćanstva i ranog flertovanja s neokonzervativizmom da bi dospeo na svoju sadašnju poziciju. Britanski pisci među tom petoricom pripadaju tradicionalnoj eliti; njihove zajedničke privilegije jače su od ideoloških neslaganja između centrističkog liberalizma i nativizma, Financial Timesa i Spectatora. Murray i Goodhart su pohađali Iton; očevi Lucea i Goodharta bili su poslanici Konzervativne partije. Te stanovnike transatlantskog ekosistema korporativne filantropije, istraživačkih instituta i kula od slonovače možete videti kako tapšu jedni druge po leđima u recenzijama i na Tviteru: Murray za Goodhartovo pisanje kaže da je ’sjajno’, a za Luceovo da je ’divno’; Emmott zahvaljuje Murrayju za ’lepu’ kritiku u Timesu.

Goodhartov slučaj je posebno zanimljiv. Kao nekadašnji novinar Financial Timesa, on je 1995. godine osnovao Prospect zajedno sa Derekom Coombsom, bivšim poslanikom Konzervativne partije i bogatim biznismenom (Prospect je nakon toga delom prešao u vlasništvo jednog hedž fonda, a danas je njegov većinski vlasnik firma za finansijske investicije sa sedištem u londonskom Sitiju). Otvoreno ‘levo od centra’ onda kad je centar bio mesto gde su svi želeli da budu, Prospect je oličavao savez između sveta finansija, biznisa i novih laburista. Ni u jednom drugom mesečniku nije tako jasno bila izražena novolaburistička mešavina socijalnog i ekonomskog liberalizma. Tony Blair se u njemu zalagao za ’treći put’ i nužnost ’modernizacije’. U avgustu 2002, nekoliko meseci pošto je Blair postao glasnogovornik Bushovog globalnog rata protiv terorizma, Goodhart je za njega napisao da je „najozbiljniji igrač u Evropi i da je preoblikovao britansku politiku, ako ne i samu Britaniju; on zna šta hoće i poseduje intelektualnu smelost da to opiše“.

Međutim, godinu dana kasnije, Goodhart je smatrao da je „Tony Blair konačno izgubio sposobnost da sve što dotakne pretvori u zlato“. U oktobru 2004. je napisao prvi u seriji hvalospeva Gordonu Brownu, za koga se u tom trenutku „predviđalo da će postati premijer pre kraja 2008“. „Brownova tranzicija“, pisao je Goodhart, „mogla bi ostvariti san levog centra da Britanijom vlada čitavu narednu generaciju“. Šta se zatim dogodilo?

Ništa nije poljuljalo Goodhartovu veru u neoliberalizam: 2005, dve godine pre najgore finansijske krize u istoriji, on se čudio što je ekonomija prestala „da dominira političkim debatama“. S druge strane, tvrdio je da laburisti u svom trećem mandatu „nisu u stanju da prikladno reaguju na novu hitnost problema bezbednosti i identiteta“. On sam je dao prioritet etničkom i rasnom identitetu nad večno važnim problemima klase i roda u članku u Prospectu pod naslovom: „Suviše različiti?“ „Ne samo što živimo među ljudima toliko različitim od nas samih… što se guramo s njima u autobusima, vozovima i podzemnoj železnici“, primetio je on, „već moramo i sve da delimo sa njima“. Na drugom mestu tvrdio je da „većina nas preferira sopstveni soj ljudi“, kao i da imigracija podriva društvenu solidarnost i tradicionalne identitete, da razjeda „zajedničku kulturu“ Britanije i da dovodi do „ubrzanog uticaja misterioznih i nepoznatih svetova“. Elite koje podržavaju „separatistički“ multikulturalizam, pisao je on, „dale su prednost manjinskim identitetima nad zajedničkim građanstvom“. Shodno tome, izgubile su dodir s nazorima običnih ljudi.

Bilo je neobično zamisliti Goodharta među običnim ljudima. On je toga bio svestan, pa se stalno predstavljao kao hrabri kontraš koji odoleva žilavom prestoničkom konsenzusu o prednostima imigracije i multikulturalizma. „Ja sam sada postliberal i time se ponosim“, napisao je u martu. U njegovoj novoj knjizi stoji da glavna politička podela u britanskom društvu razdvaja moćnu manjinu univerzitetski obrazovanih ljudi bez korena (ljudi kao što je Goodhart) od obespravljenih ukorenjenih ljudi koji imaju ’usađene’ identitete zasnovane na „pripadnosti grupi i određenim mestima“. Ljudi bez korena poštuju „autonomiju, mobilnost i inovaciju“ više od „grupnog identiteta, tradicije i nacionalnog društvenog ugovora“. Ukorenjeni ljudi, „društveno konzervativni i instinktivno okrenuti komunitarizmu“, opiru se imigraciji i diverzitetu.

Time što se stavio na stranu ukorenjenih ljudi – koji, misli on, čine većinu britanske populacije – Goodhart ostavlja utisak komunitariste, a ne kontraša. Na prošlogodišnjoj konferenciji Konzervativne partije, Theresa May je prebacila ’ničijim građanima’ njihov kosmopolitizam bez korena. Zamena teza u argumentima protiv multikulturalizma postala je popularna u britanskoj desnoj štampi otkad je Homeini izrekao fatvu za Salmana Rušdija. Nema ničeg ’postliberalnog’ u zalaganju za manju raznovrsnost populacije. Liberalizam, koji Goodhart laskavo poistovećuje s kosmopolitskom tolerancijom, odavno ne vidi problem u nacionalizmu, imperijalizmu, pa čak ni u rasizmu. Stručnjaci od Udaya S. Mehte do Duncana Bella su pokazali da su liberalne norme iz 19. veka o slobodi i progresu, koje su se pojavile u doba imperijalističke ekspanzije i kapitalističke globalizacije, za pretpostavku imale nepremostivi jaz između civilizovanih belaca i necivilizovanih ne-belaca. Viktorijanski liberali od Milla do Hobhousea jednostavno su pretpostavili etničku homogenost u Britaniji, a rasnu hijerarhiju izvan nje.

Istorijski preokret u smeru migracija posle 1945. godine – od kolonija ka njihovim prestonicama – pobudio je novi ’rasizam bez rase’ i ’antisemitizam bez Jevreja’ (sintagma Gunthera Andersa za odnos prema turskim gastarbajterima u posleratnoj Nemačkoj). U britanskoj politici su, na obe strane, predrasude vladale temom ’rasnih odnosa’ dugo pošto su prvi karipski imigranti dospeli u Britaniju na prekookeanskom brodu Windrush. Mnogi bivši imperijalisti, poput Enocha Powella, nikad nisu prestali da razmišljaju u kategorijama koje im je dozvoljavala njihova ranije neosporena dominacija. Powell je 1968. upozoravao da će imigracija iz bivših britanskih kolonija dovesti do užasne situacije u kojoj će „crni čovek imati premoć u odnosu na belog“; deset godina kasnije, buduća premijerka Margaret Thatcher izjavila je u televizijskom intervjuu da su Britanci „uistinu uplašeni da bi ovu zemlju mogli preplaviti ljudi s drugačijom kulturom“.

Moralna panika koju izazivaju pripadnici drugačijih kultura u centru je Goodhartovog svetonazora. Ista ta panika dovela je do jačanja krajnje desničarskih pokreta širom zapadne Evrope ’80-ih godina prošlog veka. Francuski Nacionalni front je naročito doprineo promovisanju prava na kulturnu osobenost i isključivanje autsajdera koji bi da radikalno transformišu belu, hrišćansku Evropu. To stanovište je kulture – a ne biološki definisane rase – videlo kao isključive i nepromenljive u vremenu i prostoru, dok je kulturne razlike – ’usađene’ identitete, kako ih Goodhart zove – shvatalo kao nepobitne činjenice koje zanemarujemo na sopstvenu štetu. Time što preferiramo sopstveni soj ljudi, mi navodno pripadamo, suprotno onome što nam govori istorija čovečanstva, nepromenljivoj zajednici koja je svojim poreklom vezana za određeno mesto i koja bi trebalo da ima pravo da ostane posebna.

Iako su užurbano normalizovali kulturne razlike, neoantropolozi su se pobrinuli da u prvi plan ne istaknu svoje superiorno poreklo i nasleđe kao što su to suprematisti pre njih činili. Oni su čak mogli da tvrde da su poklonici rasnog diverziteta. „Ja volim ljude iz Magreba“, tvrdi Jean-Marie Le Pen, „ali njima je mesto u Magrebu“. I Goodhart ozbiljno vidi rasizam kao neizbežnu posledicu zanemarivanja prirodnih i nepremostivih razlika među ljudima. Iz te perspektive, liberalni multikulturalisti i levičari su oni koji omogućavaju rasizam, jer ignorišu psihološke i sociološke posledice guranja nužno različitih ljudi u autobusima, vozovima i podzemnoj železnici.

Goodhart se uopšte ne trudi da shvati zašto se moralna panika koju izazivaju pripadnici drugačijih kultura javila na fonu sramne nejednakosti, odmakle deregulacije tržišta rada i ogromnog porasta broja prekarnih radnika. On je podjednako nezainteresovan za život radničke klase i obrasce imigracije od 1945. naovamo. Posleratni imigranti iz bivših britanskih kolonija stizali su u zemlju u kojoj su ih čekali stalno zaposlenje, sve jača država blagostanja i moćna radnička klasa. Nedavni imigranti stižu u zemlju u kojoj je proizvodna baza smrvljena, država blagostanja oslabljena, a sindikati uškopljeni.

***

Kapitulacija novih laburista pred načelom Margaret Thatcher da „ne postoji alternativa [kapitalizmu]“ bila je u suprotnosti s odanošću laburista socijaldemokratskoj državi blagostanja i nacionalizaciji. Kako su laburisti planirali da pomire privatizaciju, uzdizanje preduzetništva i opšte prihvatanje ideje prljavog bogaćenja, s jedne strane, sa tradicionalnom laburističkom bazom sastavljenom od radničke klase i radnika u javnom sektoru koji pripadaju srednjoj klasi?

U knjizi Slobodni svet: zašto je kriza zapada naša šansa / Free World: Why a Crisis of the West Reveals the Opportunity of our Times (2004), jednoj od prvih tužbalica o slabljenju angloameričke moći, Timothy Garton Ash je s odobravanjem citirao jednog svog kanadskog prijatelja koji je rekao da Britanija „ne zna koju priču želi da ispriča“. To je sigurno bilo tačno za nove laburiste, koji su uložili ogroman napor u pričanje priča i spinovanje kao zamenu za suštinske promene. Njihov projekat Kul Britanija (Cool Britannia) izjalovio se. Popularna kultura na koju se oslanjao, kao što je primetio Stuart Hall, bila je „suviše multikulturalna, suviše crna britanska, mešovito azijska i hibridno britanska u odnosu na umereniji, novolaburistički, korporativno-menadžerski engleski stil“. Jedina alternativa Kul Britaniji bio je populistički nacionalizam. Bivši zamenik šefa osoblja Gordona Browna, Gavin Kelly ovako je 2010. definisao taj populizam u Prospectu: „nadgradnja ‘materijalizma’ popularnim nacionalnim projektom koji će biti ugrađen u kulturne težnje i odnose Britanaca“.

Činilo se da je Brown dorastao tom zadatku kada je u okviru predavanja u Britanskom savetu 2004. sa zahvalnošću citirao Goodharta, kao i Melanie Phillips i Rogera Scrutona, u raspravi o ’suštinskim vrednostima britanstva’: „Postoji zlatna nit koja prolazi kroz britansku istoriju povezujući pojedince koji se čvrsto zalažu za slobodu naspram tiranije“. S puta po istočnoj Africi naredne godine, Brown je najavio da je „vreme kad je Britanija morala da se izvinjava za svoju kolonijalnu prošlost ostalo iza nas“. Na stranu to što se Britanija nikad nije izvinila: kao i njegov škotski sunarodnik Niall Ferguson, Brown je želeo da se Britanci ponose svojom imperijom. Na konferenciji iz 2006. o ’budućnosti britanstva’, Brown je izneo nacrt patriotizma po ugledu na američki, izazvavši time čak i Davida Camerona, tada novoizabranog vođu konzervativaca, da kaže: „Mi nismo takvi. Ne mašemo zastavama“. U međuvremenu, u Prospectu, Goodhart je bio ushićen jer se „nacionalna agenda fokusira na dužnost, zajednicu i stabilnost… na zakone o ’poštovanju’, na disciplinu u školama, lične karte, identitet i britanstvo“. Kad se Brown konačno uselio u Dauning strit 2007, Prospect je to proslavio naslovnicom „Gordon Brown, intelektualac“.

Goodhartova opčinjenost Brownom, i intelektualizmom uopšte, najzad je usahla, do te mere da je počeo da brani ’staromodnu’ i ’nerazumljivu’ Theresu May: on sada piše da smo „dovoljno obožavali razumne elite i njihove izvanredne govorničke veštine“. Još 2008, osetivši „besciljnost i propadanje“ Brownovog režima, Goodhart je krenuo na kratak put od levog centra do reakcionarne desnice. On je 2009. slavio neokonzervativnog pisca Christophera Caldwella, koji je tvrdio da muslimani „osvajaju evropske gradove, ulicu po ulicu“, kao briljantnog proroka koji je razumeo posledice „potkopavanja nacionalne tradicije liberalnim univerzalizmom“.

Nepošteno je svaliti svu krivicu za propagiranje popularnog nacionalnog projekta isključivo na Goodharta. Britanska štampa neprekidno poziva glasače da svoje nedaće vide kroz prizmu imigracije i podmuklih stranaca uopšte. To je za ishod imalo ubrzanu normalizaciju netrpeljivosti. Cameronov opis izbeglica kao ’rulje’ i izjave njegovih školskih drugova iz Itona – Zaca Goldsmitha i Borisa Johnsona – o muslimanskom gradonačelniku Londona kao ’simpatizeru terorista’ ravne su poređenju koje je Katie Hopkins napravila između migranata i bubašvaba, kao i poviku umno poremećenog muškarca prilikom ubistva poslanice britanskog parlamenta Jo Cox – „na prvom mestu Britanija“.

Hronična nelagoda koju kod Goodharta izaziva diverzitet takođe odslikava duboke strahove i nesigurnosti koje osećaju prestonički intelektualci u drugoj fazi globalizacije. Događaji od 11. septembra 2001, kao i niz ponižavajućih poraza koji su usledili u ratu protiv terorizma, razbili su iluziju superiornosti i bezbednosti koju su zapadni pisci i novinari gajili tokom Hladnog rata i euforične decenije posle njegovog završetka. Neočekivani uspon Kine u prvoj deceniji 21. veka pogoršao je postkolonijalni strah da, poslužiću se Sartrovom frazom, zapad „prokišnjava na sve strane“. Revolt intelektualaca kojima je ponestalo samopouzdanja nagovestio je pobunu iskorenjenih masa. U jednom članku za Financial Times 2006, Lionel Shriver je priznala da su je istisnuli imigranti iz Gvatemale koji su ’kolonizovali’ prostor za rekreaciju u njujorškom Riversajd parku: „Prethodnih nekoliko puta, dok sam vežbala forhend, privlačila sam sumnjičave poglede i osećala sam se nepoželjno“. Tvrdnjom da je „započela potpuna invazija trećeg sveta na prvi svet“, Shriver je uporedila imigraciju s nacizmom pre nego što su to uradili zagovornici brexita. „Britanija“, napisala je ona, „slavi uspomenu na sve one rođene na njenom tlu koji su se hrabro borili protiv nacista u Drugom svetskom ratu. Dolazak stranog stanovništva u Britaniju može nam zaličiti na vojnu okupaciju – tvoja zemlja više nije tvoj dom“.

Kad Lionel Shriver piše o odvažnim ’autohtonim’ Britancima, ona namerno izostavlja milione indijskih i afričkih vojnika koji su se u britanskoj kolonijalnoj vojsci borili protiv britanskih neprijatelja širom tri kontinenta. Lažne suprotnosti između ’nas’ i ’njih’, autohtonih stanovnika i pridošlica, ne bi mogle biti uspostavljene kad ne bi bilo tog falsifikovanja istorije kolonijalizma. Kolonijalizam je gurnuo sva ta ljudska bića u jedan surovo podeljen svet gde su mahom postali gubitnici. Oni koji su na duge staze pobedili, i koji su sada izloženi zahtevu da preispitaju svoje privilegije, ne mogu se izdavati za žrtve ukoliko ne pomute istorijsku istinu da su im osvajanja i kolonizacija podarili neproporcionalno bogatstvo, moć i intelektualni autoritet. Pojedini članovi te uzvišene manjine, uplašeni da im opada značaj, počeli su da predstavljaju relativno izmicanje tla pod sopstvenim nogama kao znak opšteg rasula i da podstiču strah od arogantnih manjina koje su do toga dovele. Njihove paranoidne teorije zavere našle su se u mejnstrimu mnogo pre nego što je bilo ko čuo za Breitbart News ili Stevea Bannona. Martin Amis je pozdravio kanadskog novinara Marka Steyna – koji se u knjizi Usamljena Amerika: kraj nama poznatog sveta / America Alone: The End of the World as We Know It (2006) ponadao da će svi Evropljani najzad doći do istog zaključka do kog su došli Srbi: „Ako ne možeš brojčano da nadjačaš neprijatelja, saseci višak“ – kao ’glasnogovornika neizrecivog’. Nominacija knjige Brucea Bawera Dok je Evropa spavala: kako radikalni islam iznutra uništava zapad / While Europe Slept: How Radical Islam Is Destroying the West from Within (2006) za nagradu National Book Critics Circle, navela je jednog od sudija, Eliota Weinbergera, da Bawera optuži da se bavi „rasizmom umesto kritikom“.

Uplašen da Latinoamerikanci podrivaju ’angloprotestantsko društvo’, Samuel Huntington je u knjizi Ko smo mi? Izazovi američkom nacionalnom identitetu / Who Are We? The Challenges to America’s National Identity (2004) osudio multikulturalizam kao antizapadnjačku ideologiju. Sami zapadnjaci su najvatreniji protivnici Zapada, tvrdili su drugi. Tradicija kritičke samorefleksije, iznikla iz potrebe da se objasne zverstva kolonijalizma, robovlasništva, genocida i dva svetska rata, dovela je zapadnjake u stanje gnušanja nad samima sobom. Pascal Bruckner je to ovako postavio u knjizi Tiranija krivice: esej o zapadnom mazohizmu / The Tyranny of Guilt: An Essay on Western Masochism (2006) – „ništa nije više svojstveno zapadu od mržnje prema samom sebi“. Anders Behring Breivik je 2011. ponovio mnoge od ovih argumenata protiv ’kulturalnih marksista’ i liberalnih multikulturalista – na 1.500 strana manifesta koji je napisao pre nego što je ubio desetine dece u socijaldemokratskom omladinskom kampu u Norveškoj.

„U vreme uspona buržoazije inteligencija je stajala na njenom kormilu, a u vreme njenog raspada srozala se na nivo lumpenburžoazije“, pisao je Arthur Koestler. U angloameričkom svetu taj fenomen se najviše vidi u britanskim medijima koji su – čak i kad su bili na vrhuncu reakcionarnosti – uspevali da zadrže određenu dozu humora i stila. Spectator, koji je nekada imao pristojnu uređivačku politiku, sada više liči na bratstvo u kome se nalaze Douglas Murray, Toby Young, James Delingpole i Rod Liddle; muslimani im služe kao vreće za udaranje dok jedni drugima čestitaju na brexitu – ova desničarska bratija je sada za otmene nedeljnike ono što je Jeremy Clarkson bio za BBC.

Dugački članak Douglasa Murrayja, pod naslovom Neobična smrt Evrope, pun je izmišljotina nalik na Trumpove o muslimanima koji izmiču kontroli i ubistvima i silovanjima krče sebi put po nesrećnom kontinentu. U jednoj ranijoj knjizi, Zašto nam je potreban neokonzervativizam / Neoconservatism: Why We Need It (2006), Murray objašnjava kako američki neokonzervativci poseduju ’moralnu jasnoću’ koja im omogućava da nađu „odgovore na mnogobrojne probleme s kojima se Amerika i ostatak sveta danas suočavaju“. Murray je svojevremeno branio invaziju na Irak i predlagao neka američka lekovita sredstva za bolesnu britansku ’socijalističku’ privredu. („Treba skresati poreze… i javne usluge treba smanjiti – ne samo smanjiti, nego i njih skresati.“) Poslednje što nam stiže od Murrayja teško da je lamentiranje – s obzirom da dolazi od strane gej ateiste – nad smrću hrišćanstva i gubitkom drevnog evropskog kulturnog jedinstva. Pohvala iz pera Rogera Scrutona krasi zadnju koricu knjige, a učiteljeve lekcije očigledne su u Murrayjevom razmatranju popularne kulture. („Zar je sudbina svih evropskih napora i postignuća u kulturi da kulminiraju u nepodnošljivoj površnosti?“) Ipak, on ima reči hvale za određene figure, na primer za mađarskog premijera Viktora Orbána koji neumorno nastoji da sačuva hrišćansku Evropu tako što ne dozvoljava muslimanima da uđu u nju, ili za članove Pegide i English Defence League (Engleske lige odbrane) koje političari i novinari zlobno kleveću iako ovi izlažu savršeno razumne stavove. I nedavni događaji u Sjedinjenim Državama daju Murrayju nadu. U julu je hvalio ’vođu slobodnog sveta’ jer „podseća Zapad na to šta ga čini velikim i bezrezervno brani tu veličinu“.

Edward Luce, pisac govora za bivšeg američkog ministra finansija Larryja Summersa, danas nema iluzija o Vašingtonskom konsenzusu čijoj je promociji nekada pomogao: „Zemlje koje su progutale lek strašno su propatile“. Društvena pokretljivost je obmana: „Meritokratsko društvo ustuknulo je pred naslednom meritokratijom“. „Zapadna liberalna demokratija još nije mrtva“, piše on, „ali je mnogo bliža kolapsu nego što mislimo“. Takvim otpadništvom on rizikuje da naljuti mnoge iz svoje posthladnoratovske generacije angloameričkih komentatora koje je Trumpov uspon bacio u očaj i koji osećaju nostalgiju za dobrim starim vremenima u kojima je vladao ’liberalni red i mir’. Vidi se to u kritici knjige Uzmak zapadnog liberalizma koju je u New York Timesu objavio Fareed Zakaria: „Svi mi zaslužujemo kritiku zato što nismo primetili fenomen ’zapostavljenih ljudi’, ali i dalje postoje dobri razlozi da prigrlimo i podržimo liberalni red u svetu. U Francuskoj, na primer, Macron se zalaže za odbranu zapadne demokratije“.

Međutim, Luce je veći liberalni internacionalista od Zakariae jer veruje da bi Modijeva Indija odbranila zapadnu demokratiju bolje od bilo koje zemlje zapada. Naravno, Luce ne može sasvim da raskrsti s ideološkim stegama svog društvenog i profesionalnog okruženja. „Vašington je za vreme Hladnog rata podržavao demokratske snage širom sveta“, napisao je on nedavno u svojoj kolumni. Kakvo zgodno izvrtanje činjenica.

Luce se divi „besprekornom liberalnom kredibilitetu“ Marka Lille i citira njegovu opomenu iz New York Timesa da „liberali treba da imaju na umu da je prvi američki pokret zasnovan na identitetu, koji još i danas postoji, bio Kju kluks klan; oni koji se igraju igre identiteta, moraju biti spremni da izgube“. Ni Luce ni Lilla ne smatraju da je vredno pomena to što su moćni beli muškarci igrali igre identiteta više od jednog veka pre osnivanja Kju kluks klana, ili što je isključenje na osnovu rase dugo bilo u centru liberalnog univerzalizma. Lilla, koji hvali očeve osnivače Sjedinjenih Država zbog njihovog „uspeha da uspostave sistem vlasti na poštovanju prava“, u svojoj novoj knjizi nastavlja da nudi pogled sa planine Rašmor (ali i iz Pariza gde je kao intelektualni istoričar Francuske verovatno izgradio koncepciju građanske jednakosti koja je naročito slepa za boju kože). Francuska i američka republika, koje su obećale demokratska prava za sve, u isto vreme su uspostavile globalnu hijerarhiju u kojoj su ta prava bila rezervisana za jedne, a uskraćena svima drugima. Isti oni sinovi Amerike koji su se zalagali za očigledne istine, uskratili su pravo na jednakost ženama, nametnuli ropstvo Afroamerikancima i istrebili američke starosedeoce. Dugo odlagani završetak segregacije ’60-ih godina prošlog veka zapravo je postavio isključive politike identiteta u sam centar američke demokratije. Nixonova Južna strategija i Reaganov rat protiv narkotika uspešno su potpirili strahove bele većine od tamnoputih manjina. Opisujući latinoameričke i muslimanske imigrante kao egzistencijalnu pretnju Sjedinjenim Državama, Trump je igrao igru čija su pravila osmislili upravo očevi osnivači: kako na osnovu rasne degradacije uspostaviti solidarnost između bogatih belih zemljoposednika.

Lilla nema vremena za istorijske žrtve moćnih identitetskih politika većine. Prema njegovim rečima, pokret Black Lives Matter (Crni životi su bitni), sa svojim ’Mau Mau taktikama’, savršen je primer lošeg načina uspostavljanja solidarnosti. „Ne treba nam još demonstranata“, izjavljuje on, „niti boraca za socijalnu pravdu“. Naprotiv, potrebno nam je još gradonačelnika i političara koji su u stanju da zamisle ’opšte dobro’, kao što su to umeli Reagan i Clinton. Lilla takođe ponavlja svoju prethodnu tvrdnju da su za Trumpov dolazak na vlast glavni krivci naivčine s univerzitetskih kampusa koje su poverovale u kulturalne studije i multikulturalizam; on ne pominje katastrofalan gubitak zaposlenja, penzija, domova i samopoštovanja. Lilla kaže da je „užasnut ideologijom koja je institucionalizovana na koledžima i univerzitetima i koja fetišizuje naše individualne i grupne veze, odobrava zaokupljenost sobom i baca senku sumnje na bilo kakvu upotrebu univerzalnog demokratskog ’mi’“.

Za Lillu je širi ekonomski problem manje važan od napada na pokret Rhodes Must Fall (Rhodes mora pasti) koji zahteva ispravljanje istorijske nepravde: on ih naziva agitatorskom manjinom koja nepotrebno provocira i udaljava od sebe poštenu većinu koju čini bela radnička klasa, tačnije ukorenjeni ljudi. Njegov izraz ’borci za socijalnu pravdu’ ruga se borbi za priznanje i dostojanstvo koju vode oni koji su propatili ne samo zbog bestidnih identitetskih politka desnice već i zbog vrdanja ’belih umerenjaka’ koje je još Martin Luther King nazvao većom preprekom od članova Kju kluks klana. Lillina prezriva referenca na ’Mau Mau taktike’ potvrđuje sumnju da je angloamerička inteligencija, suočena s političkim i intelektualnim samopouzdanjem prethodno bezglasnih ili nevidljivih manjina i frustrirana svojim očiglednim neuspehom da povrati kontrolu, bila prethodnica brexitu i Trumpu. Kad pročitate knjigu Nekadašnji i budući liberal postane vam jasno zašto pozivi od strane potomaka nekadašnjih robova da se „preispitaju privilegije“ postaju sve glasniji.

Lillina kritika manjinskih izama javila se u isto vreme kad i Trumpova uspešna mobilizacija bele većine. Iako je kritika bila izrečena u nezgodnom trenutku, ipak su je oduševljeno prigrlili energični centristi koji nisu uspeli da odole da krivicu za angloameričke političke nesreće svale na ugađanje manjinama. „Trump i njegove pristalice“, napisao je Simon Jenkins u Guardianu nakon marša belih suprematista u Šarlotsvilu, „hrane se otrovom koji ispuštaju njihovi liberalni mučitelji“. Možda su takvi naopaki zaključci neizbežna posledica ćutanja centrističkog establišmenta o sopstvenim nepravdama i neuspesima. Okrivljavanje kulturalnih marksista i identitetskih liberala možda je čak i obavezna aktivnost za one koji veruju da su Reagan i Clinton – koji su grozničavo terali u zatvor Afroamerikance i uništavali socijalno osiguranje – bili promoteri opšteg dobra, i da figure poput Therese May i Gordona Browna treba da dominiraju čitavom generacijom britanske politike.

„Većina belaca koje poznajem“, napisao je jednom James Baldwin, „kao da se nalazi u raljama neke neobične nostalgije: gledam ih kako sanjaju o nestalom stanju reda i bezbednosti“. Danas žal za prošlošću karakteriše eksperte s obe strane Atlantika isto koliko i sve one fine ljude koji brane čast konfederalističkog generala Roberta E. Leeja. Ostaje da se vidi hoće li Amerika, Britanija, Evropa i liberalizam opet biti veliki. Ali jedno je sigurno – rasni suprematista u Beloj kući i mnogi njegovi protivnici imaju isti cilj: da odlože vreme fajronta u sopstvenim rajskim vrtovima zapada.

London Review of Books, 21.09.2017.

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net, 16.11.2017.

The Guardian
07/11/2017

Marks, Kapital i ludost ekonomskog uma

Svako treće dete u Americi, i dalje najbogatijoj zemlji sveta po velikom kritičaru kapitalizma Davidu Harveyu, živi u siromaštvu. Mnoga od te dece, piše Harvey, žive u „toksičnim sredinama, pate od gladi i trovanja olovom, uskraćuju im se elementarne socijalne usluge i prilike za obrazovanje“. To je proizvod „ludosti ekonomskog uma“.

Evo i dva rivalska primera. „Gnušamo se društvenih podela, nepravde, nepoštenja i nejednakosti“, objavljeno je u torijevskom manifestu u maju. Već narednog meseca, sve ono čega se vlada navodno gnuša ispisano je vatrom na nebu iznad kraljevske opštine Kensington i Čelsi. Osamdeset ljudi je nastradalo u požaru u soliteru Grenfel. Nedaleko od ruine ovog solitera nalaze se neke od najskupljih nekretnina na planeti.

Ali to nije važno. „Ekonomija slobodnog tržišta koje funkcioniše u skladu sa ispravno utvrđenim pravilima i propisima najviše je doprinela progresu ljudske vrste“, rekla je Theresa May obraćajući se rukovodstvu Engleske banke u septembru. Grenfel pokazuje da u uslovima kapitalizma slobodnog tržišta, bar one vrste koja je cvetala u Britaniji od početka novog milenijuma, pravila i propisi više ne važe: standarde protivpožarne zaštite deregulisali su novi laburisti. U mandatu konzervativne vlade smanjen je broj vatrogasaca, a budžetski rezovi su ograničili učinkovitost inspekcijskog nadzora i nametnuli štednju zbog koje su u solitere kao što je Grenfel ugrađeni jeftiniji, zapaljivi materijali.

Ipak, mnogi i dalje veruju u ono što je premijerka rekla u govoru u Engleskoj banci, da je ekonomija slobodnog tržišta „bez sumnje najbolji, zapravo jedini održivi način da se poboljša životni standard svih ljudi u zemlji“. Posle Grenfela, posle decenije sprovođenja mera štednje, uz istovremenu izgradnju luksuznih nekretnina u koje špekulanti ne smeštaju svoje porodice, već samo svoj novac, dok se Britanija bori sa hroničnim manjkom investicija u izgradnji stambenog prostora dostupnog građanima, šta može biti luđe od takve ideje?

Evo nečega što je bar jednako ludo. Komunistički lideri u Pekingu verovatno nisu planirali spasavanje globalnog kapitalizma od krize 2007-08, ali upravo su to učinili, tvrdi Harvey. Kina je 2008. zabeležila pad izvoza od 30 odsto i izgubila između 20 i 30 miliona radnih mesta zbog kolapsa američkog tržišta roba široke potrošnje izazvanog pucanjem špekulativnog mehura na tržištu nekretnina. „Ljudi bez posla i bez krova nad glavom ne idu često u kupovinu“, primećuje Harvey.

Peking je na krizu odgovorio velikim infrastrukturnim projektima koji su finansirani zaduživanjem. U Kini 2007. nije bilo brzih železnica, a do 2015. je izgrađena mreža brzih železnica od 12.000 milja. Ali ciklus izgradnje nije mogao da traje večno, pa se Kina uskoro ponovo suočila sa problemom velikih viškova proizvodnih kapaciteta za preradu čelika i cementa, kao i velikim javnim dugom. Tako je započet izvoz čelika po nižim cenama, što je čeličane gurnulo u krizu. Kina je oslabila pozicije industrijskih radnika na drugoj strani sveta, što nije gest proleterske solidarnosti. Proizvodnja čelika u Velsu već je bila ugrožena, a radnici suočeni sa mogućom propašću. Iz krize koju je sam proizveo, kapitalizam je izašao još jači.

Kakva pouka se može izvući iz kineskog ekonomskog čuda? „Relativni prostori globalne ekonomije se revolucionišu (ponovo!), ne zato što je to dobra ideja, nešto poželjno ili nužno samo po sebi, već zato što je to najbolji način da se odloži depresija i pad vrednosti“. Što je, kad malo bolje razmislite, sasvim ludo.

Harvey je već dugo poznat kao kritičar nečovečnosti kapitalizma. U svojoj knjizi iz 2014, Sedamnaest kontradikcija na kraju kapitalizma, čežnjivo je zamišljao da je sistem danas ugrožen kao nikada ranije, kao što često čine i Paul Mason, Slavoj Žižek i njima slični. Globalno otopljavanje, uništavanje staništa i prirodnih vrsta, nestašica vode i zagađivanje okoline govorili su mu da je sistem ugrožen. Kao i činjenica da je sve teže pronaći prilike za profitabilno investiranje.

Ipak, u njegovoj najavi propasti kapitalizma važnija je jedna druga kontradikcija koju on elaborira u svojoj knjizi: fenomen novog otuđenja. Marx je prvi prikazao otuđenje (radnik koji stvara vrednost odvaja se ili otuđuje i od onoga što proizvodi i od stvorenog viška vrednosti koji prisvaja kapitalista). Danas se ne bune samo oni koji nemaju, već i oni koji imaju, bar u zemljama kao što su Brazil i Turska, gde urbana, obrazovana srednja klasa napada režime koji su joj doneli materijalnu korist. Ono što oni žele, smatra Harvey, nije da budu potkupljeni sa još materijalnih dobara – konzumerizmom koji „ograničava i zatvara horizonte ličnog ostvarenja, umesto da ih otvara“ – već da im se vrati izgubljeno dostojanstvo.

Pomislimo na Sao Paulo, kaže Harvey, grad „čija je ekonomska baza industrija automobila, na ljude koji sate provode u saobraćajnim gužvama izolovani jedni od drugih, na ulice pune otrovnih gasova. Koliko je takva ekonomija nezdrava?“

Pre gotovo jednog veka György Lukács je tvrdio da kapitalizam opstaje zahvaljujući tome što su ljudi zaboravili na svoje prave potrebe: otuda razlika između onoga što on naziva stvarnom i pripisanom svešću. Čitanjem Harveya stiče se utisak da se jaz između te dve svesti sužava, makar kroz rastući osećaj odbojnosti ljudi prema načinu organizovanja naših ekonomija i društava.

Od 2008. godine Marxov Kapital se sve bolje prodaje, jer se neki nadaju da će tamo pronaći rešenja za probleme koji nas muče. Moguće je da su mnogi od prodatih primeraka ostali nepročitani, ali namera je bila dobra. Harveyeva knjiga, kao i pola veka staro Čitanje Kapitala Louisa Althussera i ostalih, izlaže glavne argumente i potvrđuje relevantnost Marxovog viktorijanskog klasika za današnji globalni kapitalizam, veoma različit od kapitalizma koji je Marx analizirao.

Ali Harveyeva knjiga je i kreativna izdaja Marxa. Na primer, Marx je zamišljao (bez ironije, reklo bi se) da je stvaranje novih potreba i želja deo civilizacijske misije kapitalizma. Harvey veruje da je ta beskrajna manipulacija izvor duhovne degradacije, a isto tvrde i jeretički neomarksisti Frankfurtske škole. On navodi primer Netflixa, a možemo samo da nagađamo zašto izostavlja Amazon, Apple i Facebook: „Brze promene stila života, tehnologija i društvenih očekivanja umnožavaju tenzije između generacija, kao i između sve raznolikijih društvenih grupa“.

Svima nam je poznata nelagoda koju izazivaju brze promene načina života, za koje nam se čini da nemaju nikakve veze sa nama, ali smo prisiljeni da im se prilagođavamo, i po cenu gubitka onog dobra za koje sa zakašnjenjem shvatamo da nije zamenjivo: našeg dostojanstva. Ili kao što Žižek piše u knjizi Manje od ničeg: „Logika razmene ide svojim putem, pleše sopstveni ludi ples, ne obazirući se na stvarne potrebe stvarnih ljudi“.

Kao nikada do sada, Harveyeva razorna kritika današnjeg načina života dovodi u pitanje uverenje naše premijerke da je kapitalizam slobodnog tržišta najbolje sredstvo za poboljšanje životnog standarda svih ljudi. Zapravo, o premijerkinom „kolektivnom progresu ljudske vrste“ imam mišljenje slično onom koje je Gandi imao o civilizaciji zapada: možda to nije loša ideja.

O knjizi Stuarta Jeffriesa „Grand Hotel Abyss: The Lives of the Frankfurt School / Grand hotel Ambis: Životi Frankfurtske škole” (Verso) letos smo objavili prevod teksta na Peščaniku.

Stuart Jeffries, The Guardian, 01.11.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 07.11.2017.

Објављујемо ово, јер није лоше да се Фестивал „Златни Рис“ и овде огласи:

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ О НЕДОДЕЉИВАЊУ НАГРАДА НА ЧЕТВРТОМ „ЗЛАТНОМ РИСУ – СРПСКЕ“ ДОНЕТОМ 6. новембра 2017, ОД СТРАНЕ ДИРЕКТОРА ФЕСТИВАЛА Горана Кљајића
Фестивал „Златни Рис – Српске“ (карактеристично, са цртицом, са графичком и симболичком намером, коју за ову прилику није потребно објашњавати, али само да се укаже да је то: намерно учињено) основан је са циљем да се афирмишу овдашњи (мисли се на Бања Луку, али и Сербску) текстописци, а у истом смислу, и чак више, овдашњи извођачи, односно глумци и сродни извођачи, и једино се извођачи и награђују, а не и текстописци. Такође, желила се постићи веза са светом, а в условима овдашњег сиромаштва, поготово овог Фестивала, као и доделе конкурсних средстава по критеријуму: ја теби, ти мени, уз додатну клаузулу: сви могу добити сем Бања Луке, - једино могуће је било прекорачити тај јаз сиромаштва и културног примитивизма, савременом технологијом, а то је видео и филмски запис драмских представа. Па је то тако и постављено да драмски ствараоци из нама далеких крајева шаљу своје ванредне изведбе на наш Фестивал. Импресивно је кад добијете на увид дело некога из Јужне Африке или Египта, из Русије, Грузије или Арменије, а такође из Аргентине или Сједињених Држава. И отприлике смо до сада имали видео и филмске прилоге из најмање двадесет земаља. Сасвим је сигурно да бисмо ми бар неке од њих довели код нас, када бисмо имали макар минималне финансијске могућности, али смо барем дали приказ њиховог рада, што је нас обогатило, проширило нам видике, а то је првенствено и жељено: да видимо ниво рада умјетнички јачих средина.
Зашто ће нам умјетнички јаче средине? – основно је питање овдашње културне сцене, ако је баш и културна (част изузецима).
Овде је в току посељачивање (не враћање селу, него прављење села од градова), не данас, и не од јуче, - него деценијско -, тако да је то славље кад в Бања Луци гостују позоришта (камерне представе) из Крушевца, Зенице, а кад наступи позориште из Травника, то се већ узима као спектакл. Онда те представе (и појединци из њих) в Бања Луци добију награде, а ето изванредног успјеха – и то све новине славе (односно двоје преосталих новина истог власника) – кад наредне године, „неочекивано“, негде у Крушевцу или Травнику, нека представа неког бањалучког театра, буде награђена. Које славље, какав тријумф уметности!!
Е, сад, ми који не сматрамо ни Травник, ни Крушевац, нити слична места некаквим културним метрополама, - а поготово не желимо да функционишемо по принципу: ја теби, ти мени; или: ја тебе сердаре, ти мене војводо; или: ни по бабу, ни по стричевима; или: ја теби „изванредна умјетниост“, ти мене „вансеријско театарско достигнуће“, - кренули смо другим, тежим, путем.
Поготово што је в питању и разлика сталешке припадности: сви процјењивани у горњим речима, спадају в „ДРЖАВНЕ СЛУЖБЕНИКЕ“, односно, они су државни уметници (или „умјетници“), јер су сви ЗАПОСЛЕНИ в државним позориштима, на државним јаслама, и играју по државним правилима. Ништа ново, кад би барем њихови естетски критеријуми могли бити мало, бар мало виши, али баш због шаблона („Прођох Босном, и обиђох све махале!“, „Село моје, лепше од Париза!“), они не могу, него где су: залепљени за дно Тамног вилајета!
Око „Златног Риса“ је друкчије: покретачку основу чине независни умйетници, који оно што су постигли, и колико су достигли, било то мало или велико, - учинили су то искључиво својим снагама, својом уметношћу.
Па су тим снагама устоличили и Фестивал „Златни Рис“. И одржали га четири пута, упркос свим прешућивањима, избегавањима, негирањима, анимозитетима, па и отвореној мржњи овдашње театарске заједнице.
Ако је, може им се!
Тако су они (један театар), - којима су тате и маме наместиле позицију да добију одличну салу, а тада значајни политичар средио да добију и великог генералног спонзора (који је, тај спонзор, зачуђујуће, добио салу в власништво; каква случајност!) -, е тај театар, са „традицијом“ од годину дана, због свог величанственог уметничког постигнућа, наступао је на Бродвеју! Ни мање, ни више – Бродвеју!
Што је та ситница, плаћена из државне касе, са најмање 40.000 КМ (плус трошкови пута и смештаја велике екипе студената Физичке културе; радило се о представи коју су им смислили Американци, а једино што им је таленат допуштао, то је било трчање, склекови и чучњеви, уз понеки врисак из акустике), и што говори о припростости и бахатости политичара; ниском, односно, никаквом моралу „умјетника“, који зарад лажне афирмације (после су гостовали једном в Бијељини, и то преко херцеговачких веза, са неком пљувачко-псовачком бљувотином, која им је и иначе окосница репертоара, којом дају мали предах од везаности за телевизор, гледаоцима „Фарме“: „Ево, дођите код нас, знамо и ми то!“ тј. примитивизам и просташтво) пристају на раскрчмљивање средстава за културу (а што да не, кад онај из самопрозване „Задужбине Петар Кочић“, само уђе код одређеног министра, начелника или рачуновође при министарству „културе“, узме 40.000 КМ, без икаквих папира, без икаквог конкурса, и без потребе за икаквим правдањем! „Реко Миле“, или в његовом случају, Домилић Латиновић); а наравно, највише говори о способности америчких менаџера в култури, конкретно позоришту, да в примитивним срединама, преко овдашњих доушника (један „позоришни критичар“ из Београда), нађу самонапухане овце за шишање.
Или са оним филмским фестивалом, кад је „потрошено“ не мање од милион и по КМ, да би се то одржало једном, на никаквом уметничком нивоу. Политичари су, ваљда, подели паре међу собом, а „организаторка филмског фестива“ је купила себи нови стан в Београду, јер је и иначе била одатле, и јер нам и иначе из Београда испумпавају људе, паре и идеје, а заузврат дају: хиљаду и пет стотина заједничких сједница владе величанствене Србије и усрећене Републике Српске, на којима ништа није одлучено, сем о новим мостовима на Дрини, ваљда да би се олакшало исељавање становништва, или ако се планира нова велика издаја и пресељење становништва, да то буде по мостовима, а не да се сви заглаве као код Моста Спаса, в Босанском Новом (сад Новом Граду, е да би се разликовао од „Босне“, а личио на Новиград в хрватској Далмацији, као што и иначе читав језик праве – БАШ ПРАВЕ –, а поготово топониме и имена градова, да би што више личило на њима природни, хрватски језик, овај сад, а и онај отпре, без обзира како се они изјашњавају.
Јер, ако има крипто-католика, има и псеудо-Срба, а о њима се овде управо ради. Телебачина и камарила.)
И тај Горан Кљајић, који о себи пише в трећем лицу, и доноси, као, неке одлуке.
Али, неко мора! Да ли је то глупост, или судбина, то се касније разјасни, а унапред не може.
Па, помало о њему, није напречац почео доносити одлуке.
Тако је он, као врло млад, написао: „да марксизам не може остати вечна филозофија, јер се в историји филозофије никад није десио такав, статичан, случај“, али они су имали моћ, нису веровали в такве речи, а истина, нису их ни читали (младиће да читају!!??), и ништа нису пробавали са променама и прилагођавањима; тад им се могло - али Горан Кљајић је још ту, а они: не баш! Чак ни они који су онда важили за мерило овдашње филозофије, марксистичке, нормално, нису више мерило.
Осамдесетих година је писао, понекад и оштре, антикомунистичке текстове, више новинарске, и покушавао их објавити в Београду. Новине, дневне или културне, тада су биле препуне самоуправљања и братства-јединства, а шта се иза брда ваља, то нити су видили, нити су в својој самоуверености хтели да прихвате. Сад в тим новинама, дневним, а ако постоје књижевно-културне, и в њима, - не може да се објави ништа похвално о комунистима, а Југославија не сме да се спомене, сем онако како усташе желе: „Тамница народа“!
Иначе за тај Београд важи оно што је Хераклит (Мрачни; о како је осветљавао!) рекао: „Много знања не учи памети!“
Јер да учи памети, - Београд који је препун одличних специјалиста разних струка -, не би ГЛАТКО, изгубио од Љубљане, Загреба, Скопја, Сарајева, Приштине, Титограда/Подгорице, Приштине, а сад већ губи од Новог Пазара и Прешева, док се Нови Сад некако покушава подићи, и једина преостала колонија му је Бања Лука, коју мота, како и кад 'оће, в ком правцу жели, а све зарад свог интереса. Још се са Бања Луком може поткусуривати, кад год му се појави неки проблем за Београд и Србију, што овдашњи (из Бања Луке, а поготово босанског Подриња) људи дочекују са изванредним усхићењем: „Србија! Србија!“ Сем оних, који се тихо, и в колонама, исељавају (в непријатељске земље). Јер нам је Србија пријатељ. Сачувај нас Боже, Христе и Маријо Мајко!
Онда је, том Горану Кљајићу, 1994. објављен текст в „Великој Србији“, в коме је он видио шта се дешава, и између осталог написао: „Ко је против Бања Луке, тај је против српства!“
Да би, дан-два након тога, в Бања Луку дојурио (са свим својим керовима) тада страшни Радован Караџић, „Рашо“, почео да по обичају лупета (што планински народ воли да слуша, уживљава се и одобрава сваку лепо испричану глупост) „да њега в Приједору питају шта има да Бања Луку назива Крајишком Лепотицом“ и да ће он, баш он, направити да по „Мањачи ничу тоне кромпира“. „Рашо“ је тада, већ имао гомилу на души, највише индиректно и командно, а ту говорим о Србима, и спомињем оног новинара, што је рекао „сад је дао аеродром, а сутра ће Сарајево“, па је јадан, неколико пута падао, низ литицу, в Дрину, брзу и мутну. А мање од године дана касније, сигурно индиректно, убиће и јединог бањалучанина, шекспиролога, „Краља Лира“, тамо, на Палама. Можда, будућем г. Дабићу, Горан Кљајић тада није изгледао проблематично. Ипак, „Рашо“ је отишао в иностранство, постигао светску каријеру, он психијатар („ђаци ђаволи, професори још гори“, само окрените на одговарајућу професију), који је полагао Хипократову/леркарску заклетву („У часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости.»...), суде му због нечовечности. А Кљајић је в Бања Луци, а ни в њој није остварио бог зна какву репутацију.
Нема ни „Велике Србије“, овакве или онакве, само је Шешељ, арапски огроман (спрам арапским прецима; ништа лоше, и Арапи су људи), а Поплашен је професор права, и подучава либералне вредности, сад се не башкари, о туђем трошку, по апартманима хотела „Босна“, и не гледа с висока (иако је више као низак). Нити више њему и Крајишнику не доводе проститутке.
Они се тога као да не сећају, то су наше моралне чистоте. „Свеци!“ рекао би Качавенда, заваљен у позлаћену фотељу, в манастиру који је сам себи направио, окружен гејићима, оштрим противницима „Параде поноса“. И патријарх са њим. И „јебо оца свога“, митрополит црногорски. Све заклети непријатељи „поноса“, који никад жене видили нису, али зато мушкараца...! Их, шта их има по богословијама и манастирима!
Да, а Горан Кљајић, покушавајући нешто, ван система, али не и памети, негде средином 1995. послао је писмо Радославу Брђанину, - бањалучанину и човеку ових крајева - тада високопозиционираном в хијерархији структуре тадашње власти (али, показаће се да је то било само про форме, „да се Власи не досете“, и да изгледа да Бања Лука и Краина имају своје политичке представнике) -, а да ли је то писмо стигло, и било прочитано, то Горан Кљајић не може да тврди, сем да је в том писму написао да „једину цјену плаћа Краина“ (осим осталог, које се односило на то ко и шта тим процесом, и зашто тако, управља). Оно што може да каже је да је неких 3-4 дана од слања писма (из БЛ в БЛ), Радослав Брђанин организовао конференцију за новинаре, на којој је рекао, између осталог, али све в том тону (по сећању): „да не може само Крајина да плаћа цијену прављења српске државе“!
Колико се Кљајић сећа, конференција за новинаре је одржана око подне, а ујутро су медији објавили да је Радослав Брђанин смењен са свих функција. Наставило се слободно черупање Краине! (Генерали, из Краине, су били послушни керићи, Талић и онај што је Бијаћ и Подгрмеч поклонио, као и граховско-гламочки - генерали. Они су, увек, стављали своју каријеру, а поготово гузицу, испред општег добра. А генерала Симића - па и све -, најбоље је окарактерисала и прозрела једна баба, негде в околини Босанког Грахова. Баба седи на прагу своје куће, а наилази тај генерал, са пар подређених, и пита бабу: „Баба, где има овде нешто да се једе?“ Баба му моментално - како су оштри брдски језици, да им глава ни не треба - одговори: „Какав си ти то војник?! Сва војска која дође, пита: Баба, ђе има шта за јебати“, а ти питаш за јело! Пих!“ А нео-недићевац Гуго Лазаревић и економиста Јакшић, већ су водили делегацију „интелектуалаца“ из Бања Луке, в мудри Београд, да се сложе са свим издајама и продајама Краине. Сви су они, - који су помрли -, са највишим почастима сахрањени.)
Па је било, градско урбанистичко правило, да се в Бања Луци не смију правити зграде више од седам спратова, јер „ово је трусно подручје“.
Кљајић је објавио књигу „Бања Лука – Будућност; футуристичко-артистичка визија“, в којој је и писао о могућностима развоја Бања Луке, објаснио будалаштину „трусности“ (Јапан је најтруснији, а препун је небодера), објаснио шта за Вашингтон значи Бела кућа (да је нема, Вашингтон не би био најутицајнији град на свету, само мањи или већи град међу другим градовима), и в том стилу (књига би требала да се може наћи в четири најзначајније библиотеке Бања Луке, Београда и Новог Сада; ако неког занима).
Књига је објављена три месеца пре него што је „Телеком Српске“ (тадашњи) започео копање за свој небодер, а књига је в та три месеца стигла до тада утицајних политичара.
Одједном је „Телеком Српске“, постао зграда Владе Републике Српске (в изградњи), а стамбени објекти који су били поклоњени дебелом „Станковићу-Инжењерингу“, наједном су постали дио комплекса зграда Владе Републике Српске. (Истина, украли су тада огромно пара, а ни хвла за идеје нису рекли. Мада, Кљајићу не требају крадене паре. А да су били мање похлепни, а више видовити, имали би још идеја, па би имали и легалних пара. Али, лопови узимају на прву.)
Па је пре годину дана Кљајић, још и Горан, писао Руској амбасади в Сарајево, око могуће изградње Руске цркве в Бања Луци. Задужена женска особа је цмиздрила (и скоро плакала): „Знате каква је економска ситуација у Русији!“ „Знам, и не тражим од државе, само питам да ли имате какве везе, или знање како да се везе успоставе, са неким руским богаташима.“ Ништа није знала, она је по казни била в Сарајеву, а и ту казну је, сигурно, доживљавала као награду, кад би се сетила свог станчића и платице, негде в Подмосковљу или Саратову. Мада, искрено, амбасадор јој је наредио да се лично телефонски јави том анонимном Кљајићу, јер је сасвим јасно, да им се идеја врло допала. (Једино су се изгледа надали да Кљајић има пара за изградњу.)
А, онда, пре можда месец дана, епископ бањалучки и председник Републике Српске, свечано и весело, изјавише и најавише: „Правиће се Руска црква у Бања Луци!“
Колико приче!  Коме се не допада, може одавде да почне. 
Имали смо Четврти фестивал говорног и не-говорног театра „Златни Рис – Српске“, 3, 4. и 5. новембра.
Фестивал је имао три вечери: три перформанса, једна монодрама и једна дуодрама – уживо, а потом, свако вече, драмско-филмски програм.
Селектор Фестивала, Сандра Љубојевић, је за такмичарски дио, изабрала четири представе: две уживо, и два филма не-говорног позоришта.
Предвиђено је било да се такмичарске представе играју и прикажу прве две вечери, што се и десило (само уз малу измену најављеног редоследа).
(Представе уживо изводили су глумци који, бар тренутно, живе в Бања Луци.)
Кад је такмичарски дио завршен, а настављен филмски, приказни, нетакмичарски дио, В (У) ТОКУ ТЕ ДРУГЕ ВЕЧЕРИ, жири (в саставу: Миљка Брђанин – председник, и чланови: Рок Радиша, Михајло Орловић и Горан Кљајић), се повукао в посебну одају, да донесе одлуку о награди Фестивала, и она је донесена, уз изванредну морално, етичко и професионално достојанство и потпуни дигнитет чланова жирија, са свом свешношћу и савесношћу спрам исказаног поверења за доношење такве одлуке, а то високо мишљење може да се искаже о све троје чланова жирија: Миљка Брђанин, као председница, водила је то одлучивање часно, естетски високо позиционирано и в интересу глуме, глумишта, театра, па наравно и овог Фестивала; Рок Радиша, велико име овдашње глуме, као и телевизијски новинар и дугогодишњи уредник Радио телевизије Републике Српске – Михајло Орловић, били су потпуно принципијелни и дорасли задатку и повереној улози. (О Кљајићу: па ваљда ни он није много заостајао.)
Дакле, одлука о награди, или наградама, је донесена в другој половини вечери фестивала, на јавном месту, в затвореној просторији Дома омладине (која се налази непосредно до фестивалске дворане), уз искључиво присуство једино представника жирија. Жири се релативно лако сложио око одлуке, а председница жирија, Миљка Брђанин (истакнута бањалучка глумица, чланица Народног позоришта Републике Српске, између осталог награђивана као најбоља глумица године в свом матичном театру), је све време водила разговор в правом смеру и савршеном складу.
Као одговорно лице за сам ток Фестивала, Горан Кљајић је одбацио могућност да се о награди говори већ то вече, јер је церемонија проглашења била предвиђена, самим Програмом Фестивала, за крај Треће вечери.
Тако је и било.
Треће вече је, планирано, требало да буде по програму краће. Ишао је један перформанс уживо, а потом филмски дио.
Било је до сат и по програма.
За то време, нико ко је требао да буде награђен (од оних који живе в Бања Луци), није се појавио, није послао никога в своје име, није се огласио мобилним, или било како.
Треће вече је нагло и срамно завршено!
Без икакве церемоније, без икакве доделе награда. (Да буде прецизно до краја: због буџета, филмске представе ове године нису биле предвиђене за награђивање.)
Понижавајуће, унижавајуће и увредљиво!
Најмање према Фестивалу, а највише према жирију!
Ти велики уметници (овдашње средине) и часни новинари, нису завредили да се чује шта и о коме су они одлучили – бар су се тако поставили они којима је награда могла доспети до руку!
Како су били арогантни, препотентни, самодопадљиви, нецивилизовани и ван културних стандарда – они који су тако поступили. (Мало већег вежбања ходања по асвалту, неће им бити на одмет, ва наредном периоду, ако не желе овако да наставе.)
Директор Фестивала „Златни Рис – Српске“, Горан Кљајић, је чекао готово 24 часа хоће ли се неко огласити и дати било какво објашњење.
Нико се није огласио.
Осећајући из оваквог понашања акт презира и незаинтересованости према самом Фестивалу, ниподаштавање људских, уметничких и моралних квалитета чланова жирија, наносећи Фестивалу моралну, а тиме и материјалну штету (макар в покушају), - користећи своје право директора Фестивала, самостално, без непотребних и необавезујућих консултација, и без импликација ове одлуке на било кога сем на његову личност,
Горан Кљајић је, да заштити Фестивал и људско-уметнички интегритет чланова жирија,
донео одлуку:
ОВОГОДИШЊИ ФЕСТИВАЛ, ЧЕТВРТИ „ЗЛАТНИ РИС – СРПСКЕ“
– НЕМА НАГРАЂЕНИХ !

Горан Кљајић, директор Фестивала, 7. новембра 2017. (писање завршено пред 16 ч)

191
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA