НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 7 - Page
191
• И банкари се знају смијати. Као и све хијене.
• И он је драговољац. Подземља.
• Има одличан алиби. Ако затреба и два и три и четири алибија.
• Када је мачка сита, онда и мишевима добро иде.
• Када се политичар почне свом снагом ударати у своја родољубна прса сигурно је опет нешто скривио.
• Комедија живота – иако су приговори били све учесталији он је и даље био на самрти.
• Мислим, дакле није све изгубљено.
Живко Продановић
• Нису је примили на рад у дрогерији, јер су је погрешно схфатили када је рекла да и у слободно време мисли само на дрогерије!
• Најбоље време сваке боље службе спасавања обично долази у невреме!
• Напунио је виза картицу са испраним новцем, па зато није добио визу да тај новац уложи у рајско имање у иностранству!
• Попишаше ми се и на живот који пише романе!
• Свако чудо за три дана, само њихово до трајања мандата!
• Да би избегао још горе зло, пропевао је!

• Како да напуним потребни стаж, када сам целог живота тражио посао?!
• Наш народ стално кука код пријатеља због мировних мука, док у рату храбро истрпи и када га непријатељ крвнички мучи!
• Муж је темељ породице, али жена је стуб који све остало држи!
• Онај ко се стално провлачи кроз законске рупе у суштини је пропао човек!

• Није отпевао ни неколико тонова, када су сви почели да трубе како нема слуха!
• Учио се само на грешкама, па је тако највише научио како и када да их прави!
• Најбоља комбинација у љубави је када је он прави мачо, а када се она прави да је мачка!
Иван Русјаков

ЛАКШЕ ЈЕ ПОКРЕТАЧУ ЛАЖИ

Лакше је покретачу лажи:
не мора повод да тражи,
не мора да се напреже
да неистину докаже,
гоним му пород кевин!
Мени је много теже
доказати да сам невин!

Лакше је покретачу лажи:
ради у ресору своме,
“доказе” има свјеже,
који се од њега траже,
љубим му крсну славу!
Мени је много теже
доказати да сам у праву!

Д. Ђуришић

КО СУ

Ко су неки појединсци?
Абисинци? Грци? Финци?
Непознати Аргентинци?
Или наше горе синци?

Збиља, ко су појединци?

Ко су неки што гријеше?
Без имена умријеше?
Ил их куге сатријеше?
Ко су неки што гријеше?

Душан Ђуришић

- Јадан је онај који у афоризму види шалу!
- Африка је исто што и Америка, само сасвим другачија!
- Сви кључни сведоци, сада су иза браве!
- Заборав је коначни отклон од тешких мисли!
- Ако хоћемо да се вређамо, и ти си Србин!
- Људи су ужасно поткупљиви. Радује чињеница, да неке можете имати за мале паре!
- Човек олако потоне у своје димензије. Да ли је то проклетство, или благослов?!
- Воли себе, као ближњег свог!
- Земља била, земља и нестала!
- Продали смо фабрику за динар, а није вредела ни пет пара!
- Политичар је човек- срање. Непотребно прецртати!
- Мрачна страна кулинарства: Она која целог живота кува у кревету, на крају ти запржи чорбицу!
- Трагање за срећом је императив одбачених!
- Прича се да неке птице никад не полете, за разлику од људских глава!
- И губитак свести је стање свести!
- Овде се туцање наставља и после Васкрса. Ми смо побожан народ!
- Ако сте изјурили Бога из себе, обезбедите му бар принудни смештај!
- Веверици би орах из руку отела. Таква је то жена!
- Моја маленкост узраста у властиту осредњост!
- Тај угљеник је чудо. Понеки графит временом прерасте у дијамант!
- Отимачина је крађа уз присуство покраденог!
Раде МИЋКОВИЋ
• Дигла се афера око једног папира и шофера.
• Одлазе "мозгови", остају "празне главе".
• Немојте бити "смор", будите узор.
• Тешко мени без тебе, благо теби са мном.
• Ако лажеш друге, немој лагати себе.
• Критикују доколичари, као да неко за њихово мари.
• Улица сањари, дан је радни, контејнер нахерен, керови гладни.
• Сљегла "села" из планина, у граду је" 'ладовина".

• За "барабе" су ниске европске "тарабе".
• Давно је била жетва, али неки још "млате" празну сламу.
• Боли га "пета", што неко на фејсу лупета.
• Није фора, треба се клонити "људи штакора".
• Неки ти пријатељи прођу кроз живот, као ријека без повратка.
Петроније Перо Шимшић
• Сунце излази на истоку а залази на западу, а ми не знамо ни где ћемо изаћи ни где ћемо заћи.
• Пензионери су незајажљиви - добиће повећање пензија а они стално траже да им се врате износи из ранијег смањења пензија.
• Ако су криминалци дошли на власт демократским путем народ има привилегију да живи у демократској криминалној држави.
• Неки богати опозициони кандидати би опет на власт и нуде народу да се и он обогати - њиховим новим обећањима.
• Политичари своја обећања великим силама морају редовно да испуњавају . Испуњавају и народу своја обећања - али новим обећањима.
• Деца и унуци би се отцепили и осамосталили али не могу да се отцепе од бакине и декине пензије.
• Наше друштво се поделило на оне који пуне контејнере и на оне који их претражују и празне.
• Код нас право власти одређује владавину права.

• Код нас академска крађа производи колегијалну тишину на академском нивоу.
• Наша реалност је празан новчаник и медији пуни хвале.
• Њихова кадровска листа пуна је смећа и намирисаног отпада.
• Код нас се народу деле тешкоће јер то је једино што производимо.
Милорад Ћосић Ћоса

ТИТО У ЧАШИ

Кад мој ћале
на чашу налети
после празне пете
и Тита се сети.

Низ лице му
и суза полети,
кад се ћале
друга Старог сети.

Ма ј... се
мом чалку за Тита,
он то плаче /због ових бандита.

Драган Матејић

***

ОДЛУКА

Одлучио је да проговори,
да раскринка мућку сву.
И почео је да говори –
у сну.

Душан Ђуришић

ДОБАР И ЛОШ
- Зашто ми се не захвалиш за све што сам учинио за тебе свих ових година? – питао је Лош Доброга.
- Ја да ти се захвалим? – са великим чуђењем је питао Добри.
–Ти, ти, него ко? - љутито је питао Лош. Толико година смо заједно, и на крају смо живота, па сада је време да ми се захвалиш за све што сам учинио за тебе! – продужио да се љути Лош.
- Па ти си ми само лоше чинио целог живота, па за то ли тражиш да ти се зах-валим? - резигнирано је питао Добри.
- Добро , нека је и тако било. Увек сам ти лоше чинио, и за то не треба да ми се захваљујеш. Али, ти ипак треба да ми се захвалиш! – био је упоран Лош.
- Ако не треба да ти се захвалим за све што си ми лоше учинио, онда за шта треба да ти се захвалим? – нестрпљиво је питао Добри.
- За то што сам ти могао још лошије учинити, а нисам ти учинио. Ето, за то треба да ми се захвалиш незахваљнику! – исцерекао му се у лице Лош Доброме.
Тоде Ристо Блажевски
ПЛИВАЧИ
Нешто је светлуцало далеко од обале. Најхрабрији није оклевао – скочио је у море и запливао према пучини. Ако је то претња селу, зауставиће је макар и живот изгубио. Уколико је неизмерно благо, донеће га на обалу и поклонити своме народу.
Убрзо су и други мушкарци ускакали у воду и пливали ка извору тајанствене светлости. У селу је остало само неколико кукавица. Девојке су их презриво гледале.
Далеко према хоризонту нешто је чудно бљештало. Да се сви пливачи нису удавили, знали бисмо шта је то. Онда би ово можда била сатирична прича.
Ђорђе Оташевић
БУЏЕТ
Владари државице, дружина акционара, слуге и полтрони неолибералног капитализма, код куће се понашају силеџијски. Вичу. Прете. Инате се. Смању зараде, повећавају порезе. Узимају што им дође под руку. У свету су као мачићи. Преду. Послушни као кучићи. Све налоге, ма колико били неумерени и луди, беспоговорно извршавају, без обзира колико ће то народ коштати. Главни им је циљ непрестана штедња на народној грбачи. И по цену смрти. Од немаштине и глади. Никад нису задовољни, па измишљају нове подвала. Не презају ни од безочне пљачке грађана. Зато су властодршци и капиталисти све богатији.
- Наши пријатељи из света - истиче врховни владар - подсећају нас да морамо више да штедимо. У свим областима. Хајде, да рекапитулирамо досадашње подухвате.
За реч се први јавља звезда полтрона, акционар задужен за социјална питања:
- Најновијом уредбом укинули смо издвајање за дечје додатке и трудничко боловање!
- Одлично! - хвали га шеф и љутито упозорава: - Не љуби ми руке, сад сам био у клозету!
- Нема везе! - одговара политичко-партијска протува и наставља где је стао.
Главни ногама безуспешно гура досадног типа и наставља:
- Ко је следећи?
- Ја! - јавља се просветни акционар. - Учитељима и професорима смањили смо плате за 33 одсто! И још ћемо, ако бог да - побожно се крсти три пута.
- Свака част, тако се ради. Идемо даље.
- Војницима уместо три служимо два оброка дневно - рапортира војни акционар. - Ужину смо већ укинули, а распродали смо и све тенкове. Превише горива троше.
- Паметно!
- Ове године нећемо дати ни цент за културу - прси се акционар задужен за културу. - Сав расположив новац искористићемо за обнову министарског возног парка и опрему кабинета.
- Свака част!
Пуних сат времена су набрајали своје успехе. На крају су подвукли црту и остали запрепашћени. Опет нема довољно новца.
- Шта је ово, људи? - љути се главни акционар. - Урадили смо и више него што су странци од нас тражили. Не разумем.
- Имамо рупе у буџету - упозорава млади саветник зе финансије.
- Објасни! - виче главни.
- Све што уштедимо, директори државициних фирми и локални шерифи зачас потроше на пиће, храну, промашене инвестиције, лажне набавке, певаљке, водитељке и ватромете.
- Незгодно, мајку му. - вајка се шеф шефова. - Шта ћемо сад?
- Предлажем - поново се јавља дупелизац из социјале - да укинемо оброке деци у вртићима и да натерамо породиље да за свако рођено дете плате две просечне плате. Неће им више пасти на памет да рађају и да нам праве трошкове. - Е, ово је већ нешто. Добро је, бежи, не лижи ме! - брани се владар.
- Војницима ћемо укинути и она два оброка! - храбар је војни. - Можемо продати и ловачко-бомбардерску авијацију. Ионако се возимо само хеликоптерима.
Низали су се планови. По народ све гори. Све док, бар на папиру, нису попунили буџет о чему су хитно известили газде неолибералног капитализма.
Мића М. Тумарић

Konstantin Ulanoff >>>>>

***

• У причи рекла, казала - истина се сазнала.
• Немамо чиме покрити кредите - јест да смо земљу распродали, али и паре смо потрошили.
• Што год је за народ горког окуса- представници власти му слатко сервирају.
• Политичка ђубрад док гноје, погодују проблемима који тад све више расту.
• У Босни и Херцеговини и дан данас све бехара и све цвјета - једино што свима једнако не мири.
• Истина је угледала свјетло дана... заслијепљена.
• Приватници су стекли богато искуство - на који начин осиромашити раднике.

• Нама је у интересу да се ви за нас не интересујете.
• Проширује се улаз у кризу - због великог броја кандидата, који наваљују.
• Сва политичка обећања, нама се укиселе.
• Наоружани до зуба, морао је код стоматолога.
Абдурахман Халиловић - Ахил

***

„ХАРМОНИЈА“

Неко у клин, у плочу неко,
па одлијеже надалеко.
„Хармонија“ таква влада
код нас овдје одвајкада.

Душан Ђуришић

 

Zadie Smith
28/11/2017

Pod zastavom Njujorka

Gradovi imaju svoju rutinu. Ljudi dolaze i prolaze kroz naš kraj. Često ćete ih čuti kako raspravljaju o Mikelanđelu, ali i o predsedniku – proklet bio!, Jenkijima – prokleti bili!, o tome da li je u pitanju virus ili alergija, postoje li uopšte dobri ugljeni hidrati… Nije uvek moguće predvideti šta će Njujorčani reći, ali oni su pouzdani u jednom drugom smislu: imaju običaj da hodaju određenom maršrutom u isto doba dana, iz nedelje u nedelju. Nakon nekog vremena, mogu vam poslužiti kao ljudski časovnici: oni vam kažu gde se nalazite u odnosu na sve drugo. Znala sam da li deca i ja kasnimo u školu po vremenu prolaska jedne filmske zvezde ispod slavoluka na Vašington skveru. Ona se onda odselila – ili je promenila svoju rutinu – i ja sam počela da merim vreme po nasmešenom, sedom muškarcu s ogromnom smeđom labrador pudlom: da li je još na svojoj klupi ili je otišao? Danas sam otkrila da i ja drugima služim kao časovnik: „Uvek vas vidim, u deset minuta posle devet, kako čitate knjigu u izlogu kafića i pomislim: to je dobra rutina. Takođe pomislim: trebalo bi više da čitam“. To mi je jutros rekla devojka u svlačionici teretane, pre nego što je bez reči otišla pod tuš – to je bilo sve što je htela da mi kaže. Takve su naše rutinske rutine. Ovog meseca se moja sopstvena rutina, dve nedelje zaredom, preklopila s dubljim gradskim ciklusom, s njegovim ponavljanjem pojava i događaja, tvoreći odu gradskom životu – gradu kao organizacionom društvenom principu; pre ili kasnije, od svih stanovnika se zahteva da, kad dođe njihov čas, toj pesmi dodaju nešto svoje.

Moj čas je kucnuo prošlog utorka u 10.19 ujutru na uglu ulica Merser i Treće. Na tom raskršću je jedna mlada beloputa žena s bebom u kolicima pokušavala da siđe s ivičnjaka i pređe ulicu kad se nešto u trapu raspalo; točak se otkotrljao, kolica su se zanela i zamalo prevrnula. Beba nije ispala, ali velika i teška kolica su se održala u vodoravnom položaju samo zahvaljujući naporima detetove majke. Pošto se i meni jednom davno dogodila slična stvar, sa simpatijom sam zakoračila prema mladoj ženi. Ako sam pomislila da time činim nešto posebno, ubrzo mi je tu iluziju razbilo saznanje da sam privremeni član čitave male grupe – oko pola tuceta ljudi – koji su svi zakoračili napred u istom trenutku: bili smo beli, crni, Azijati, visoki, niski, muškarci, žene, mladi, vrlo mladi i stari. Jedan je nosio uniformu čuvara. Ja sam nosila farmerke s tregerima. Dvoje je bilo obučeno za kancelariju. Jedan je imao skejtbord. Predstavljali smo ’presek stanovništva’. Troje nas je uspravilo kolica; jedan je potrčao za točkom; dvoje ih se sagnulo da ispita mehanizam; onaj se vratio s točkom. Tokom svih tih radnji malo šta je bilo izrečeno, toliko malo da bi posetilac s druge planete možda pomislio da je komunikacija u našem gradu mahom telepatska. „Jel’ na mestu?“ „Stavi ga tamo.“ „Samo još ovo…“ „Okej?“ „Okej.“ „Da, sve je na mestu“. Sve se dogodilo velikom brzinom i jedno „hvala“ nas je raspršilo brzo kao metak – kao da je sama ta reč posedovala centrifugalnu silu kojom je svakog od nas poslala nazad u njegovu rutinu, bilo da smo išli kući ili u centar grada, na časove, u kancelariju ili u teretanu, nevezani za tu majku i dete kao ni jedni za druge.

A onda se slična stvar dogodila ponovo: tačno sedam dana kasnije, u isto vreme, na istom mestu. Stara Kineskinja, koja je na ramenima nosila dugačku motku sa čija su oba kraja visile dve ogromne plastične kese pune starih konzervi, saplela se na isti deo ivičnjaka i pala na leđa. Njen glasan jauk je bio mamac koji je privukao još veći broj ljudi nego prethodni događaj, iako je ono što je usledilo bilo strukturno identično. Jedan je otišao da pokupi cipelu koja je spala sa staričine noge; nekoliko drugih je skupilo rasturene konzerve i ubacilo ih nazad u njene kese za smeće; jedan je dohvatio njen šešir. Rezervni igrači sa obe strane uhvatili su staricu pod ruku i spremali se da je podignu. Ja sam joj vezala pertle. „Hitna pomoć?“ „Mislim da ne“. „Je’n…dva…tri…“ „Eto ga.“ „Okej?“ „Okej“. Čim su se čule reči zahvalnosti, ponovo smo svi hitro iščezli: jedino zajedničko tom tucetu Njujorčana bila je neodložna potreba da se bude negde drugde. Dok sam užurbano hodala ka narednom sastanku, razmišljala sam o izrazu koji bi opisao iskustvo ta dva utorka. Kako nazvati takvu grupu ljudi? Spremna koalicija? Labava raznorodna mešavina građana? Zajednica stranaca? Improvizovana specijalna jedinica? Razmišljala sam o seoskoj sredini, iz koje potiče moj muž Nick, gde bi takvi slučajevi podrazumevali dugačke, uzajamne, tople ljudske razgovore. („Nisi li ti sin naše Carol – onaj koji je otišao u Englesku?“ „Gde živiš, dušo? Blizu?“) Bilo bi zajedničkih šala, sveprožimajućeg saosećanja, možda čak i „Sedi dušo, da ti skuvam čaj“. Jasno mi je zašto bi ta verzija mnogima bila poželjnija. Teško je stati u odbranu grada kada ga poredimo sa selom.

Tog utorka kada se dogodio incident sa starom Kineskinjom, bila je Noć veštica u toku koje je izveden teroristički napad na biciklističkoj stazi u donjem Menhetnu, u blizini srednje škole Stuyvesant. Za napad sam čula dok sam, obučena u kostim Grdane iz Uspavane lepotice (verzije iz crtanog filma), bila pratnja mojoj deci koja su na Dečjoj Noći veštica u Trećoj ulici nosila kostime čudovišta iz Isterivača duhova i mini-vampira. Roditelji su proveravali svoje mobilne telefone i jedni drugima došaptavali vesti, da ih ne čuju deca. Stajali smo na istom mestu na kome je stara Kineskinja pala samo nekoliko časova ranije. Pomislila sam na ta dva slučaja i pitala se šta se događa kada nas zadesi prava tragedija. Da li jedan zaustavlja krv dok drugi traži otkinuti deo tela? I jednom kada su tela odneta – neka u mrtvačnicu, a neka u bolnicu, da li svi ostali odlaze svojim poslom? Kasnije te noći, dok sam gledala noćne vesti, taj sada već dobro poznati trop o Njujorčanima koji nastavljaju sa svojom rutinom dobio je pun zamah. Svi su prokomentarisali kako nismo otkazali proslave Noći veštica – bilo one za decu, bilo za odrasle; da smo se u utorak uveče napili, narednog jutra ustali i odmah se vratili svojoj rutini jer „to je ono što Njujorčani rade“. Bilo je lepo čuti sve to, čak i ako zanemarimo da su neke od pohvala došle od onih koje ovde u Njujorku zovemo prijateljima u zlu (ne i u dobru); to je ona vrsta prijatelja koji nas slave u tragičnim trenucima, a skloni su da nas preziru svim ostalim danima. To su isti oni koji veruju da su jedine smislene društvene veze one fiksne, čvrste i neupitne – poput krvnog srodstva, nacije i vere – i zato nikada neće moći da zaista razumeju grad poput Njujorka. U svakodnevnom, običnom Njujorku veze se uspostavljaju i prekidaju vrtoglavom brzinom; pa ipak, za kratko vreme dok traju, one imaju neverovatnu snagu.

Često slušamo kritike medija sa obala Amerike koji neskriveno preziru „bednike“1 iz unutrašnjosti zemlje koji su glasali za Trumpa. Taj prezir ima svoj pandan u nemalom broju Amerikanaca koji ne kriju svoje gađenje prema Njujorku i gradovima uopšte. Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam prvi put čula jednog Amerikanca kako kaže da su degenerici u Njujorku zaslužili to što ih je snašlo (bilo je to 2001. na Jamajci). Za mene je to bio šok, ali ovih dana nije teško naići na sličan sentiment, upakovan da odgovara bilo kojoj vrsti nesreće. Na internetu možete pročitati kako jedni Amerikanci govore drugima da je zapadna obala zaslužila šumske požare, a istočna uragane. Suočeni s takvom mržnjom, oni među nama koji žive u tim navodno bezbožnim, dekadentnim, moralno degenerisanim urbanim jazbinama možda bi trebalo da malo jače odbrane principe društvenog aranžmana u kome živimo – ne samo u vreme tragičnih događaja nego svakog dana. Da, mi nastavljamo nakon prirodnih nepogoda i napada, ali to nije sve što radimo. Mi takođe prilično dobro funkcionišemo svim ostalim danima, uz mnoštvo bogova ili bez boga, uz naše idole i naš jezički Vavilon. Možda ne znamo ime svakom susedu, ali zato znamo ime svakog psa u parku za pse – i to je sasvim u redu. Iako retko kuvamo i često pijemo, iako nikada ne kosimo travnjak (ali uglavnom recikliramo), naše duše nisu bez izuzetka na putu ka večnom prokletstvu. Često nas možete videti kako se deremo na neznance na ulici, ali podjednako često i kako im pomažemo da stanu na noge. Tu su još i hrana, umetnost, muzika, pozorište, film, književnost. Ali sve to naši kritičari znaju.

Kao i mnogi Njujorčani i ja zvučim kao da znam o čemu govorim, ali misli su mi rasejane i u neredu. I sâm grad mi deluje rasejano, pomalo bolesno; on svakako nastavlja, kao London ili Pariz, ali takođe, kao i ti gradovi, s novonastalim strahom, on se pita da li želi da nastavi, razmatra da li da se povuče na selo dok ga istovremeno ta misao užasava. Tu je još i pregršt drugih nasumičnih misli i anegdota koje će se susresti u narednom pasusu poput pola tuceta neznanaca ujedinjenih na trenutak na raskršću dve ulice. Na mom radnom stolu, između tastature i ekrana, stoji rukopis nove knjige poezije Nicka Lairda – jutros mi ga je dao na čitanje. Da bih mu se potpuno posvetila isključujem internet, tako da u vreme pisanja ovog teksta ne znam ništa više o jutrošnjem ubistvu i pokušaju samoubistva na Kuper skveru od onoga što sam načula dok sam vodila decu u školu. Poezija nam saopštava drugačije vesti:

Elastičnost Njujorka

Na crvenom,
neki pešaci stanu
a drugi nastave,
neka vozila stanu
a druga nastave,

a ja više nisam tek
činovnik u službi tamo nekog Kreza,

i nešto od divlje moći
ovog grada da se ujedini
sija i u mojoj glavi.

Kroz doline stakla prošaranog
kamenom, mekane i male
sile se guraju,
s kesama za kupovinu kao naramcima
polena zakačenim za tela.
Sreća nije ništa drugo do
stanje potpune samoudubljenosti,
pa zašto ne bismo pronašli jedno ostrvo,
ne veliko, i neka svi ljudi
na svetu zajedno žive na njemu?

Prvo vidim smeđe
ljude u smeđim košuljama
naterane da stoje iza
pulta u Starbaksu, a onda,
u ulozi mušterija, vidim belce
i devojke iz istočne Azije. Svaka za sebe,
te svesti izvode sopstvenu
dramu u tišini
uma koji diše dok Ahmed,
naš barista, ne prozove naredno ime.

Iz ulice Merser odazivaju se pneumatske bušilice
i javljaju se sve glasnije sirene,
ali ja bih da čujem kišu.
Jednostavnost njenih misli,
debela tuča prvih zrelih kapljica
na usijanom pločniku, njeno šištanje,
njena doslednost, stepovanje mekim potpeticama –
splet ulica se prazni i tamni
dok nas Atlantik preplavljuje.

Divlja moć ovog grada da se ujedini! Da, to je ono što sija u mojoj glavi, u glavama svih Njujorčana. Time se, s pravom, ponosimo. Njujorčani biraju da se ujedine pod zastavom na kojoj piše „Njujork“ – toliko elastičnom da zapravo ne znači ništa – i upravo to je ono što volim kod ovog grada. Mogućnost ujedinjenja bez precizne definicije shvatam kao izraz slobode, ovde gde ne moramo biti činovnici u službi tamo nekog Kreza, gde možemo biti nevezani za naš stari evropski pedigre, ili njegovo odsustvo, oslobođeni veza sa dalekim selima, njihovom strogošću i zahtevima, njihovim idejama o našoj seksualnosti ili rodu, njihovim planovima za našu budućnost. Ali, ako prve dve strofe govore o utopijskom gradu, ushićenom, multikulturalnom, koji pije zdrave zelene napitke, u kome je svako kovač svoje sreće, poslednje dve su njihov pravi korektiv. Rasno podeljeni grad. Društveno nejednak grad (iz koga je odlazak moguć samo za privilegovanu manjinu). Usamljeni grad, u kome je svaka duša zarobljena u samu sebe; ona odgovara kad joj prozovu ime, ali nikada ne uspostavlja vezu sa osobom koja ga izgovara. I te sve glasnije sirene. Svako razuman zna da se one mnogo ređe čuju u ruralnoj Irskoj, ruralnoj Francuskoj, na ruralnoj Jamajci. Snovi o ’bekstvu’ su luksuz onih stanovnika koji još uvek imaju grad kojem mogu da okrenu leđa. Jedino čemu mnogi stanovnici Alepa i Mosula mogu okrenuti leđa su ruševine. Neki od bivših stanovnika tih gradova će neizbežno naći put do našeg grada. Šta će ovde ugledati? Moguće je živeti među nama i uopšte nas ne videti, a moguće je videti ono što želite da vidite. Moguće je živeti među nama i biti mentalno bolestan ili posedovati um iskrivljen ideologijom. Moguće je gledati kišu – kao što je naš autohtoni njujorški jurodivi Travis Bickle nekada gledao – i videti sveto pročišćenje od svih prljavština:

„Hvala bogu za kišu koja pomože da se očisti smeće i ološ sa pločnika… Sve životinje noću izlaze na ulice: kurve, kamenjarke, sodomiti, homići, pederi, narkosi, džankiji, bolesnici, podmitljivci. Jednoga dana pašće istinska kiša koja će sprati sav taj šljam sa ulica.“

A može se videti samo kiša i ništa drugo. Obična, prozaična kiša koja pada na sve nas. Gradovi su puni raznih vrsta ljudi. Neki od njih po vasceli dan gledaju snimke Isisa. Drugi čitaju blogove o teorijama zavere i mržnjom ispunjene paskvile. Takav materijal je poput paravana između građanina i stvarnosti; on funkcioniše poput naočara za virtuelnu realnost. Stavite ih na glavu i one će vam omogućiti da uđete u crkvu u Čarlstonu i vidite samo ’šljam’, ili da skrenete vozilom na biciklističku stazu u centru grada i vidite samo ’šljam’. Možemo pooštriti vizne režime i izgraditi zidove, ali oni nas neće zaštititi od takvih ideologija, koje se kreću slobodno i bez granica i čiju dioptriju može da ponese bilo ko. Većinu terorističkih napada u Americi izvršili su Amerikanci. (Neke od najstrašnijih napada počinili su naoružani Amerikanci bez očiglednih ideoloških motiva; između njih i stvarnosti stajala je drugačija vrsta paravana: narcizam.) Ubedljivo ispričana priča ima ogromnu moć: može navesti ljude da urade neverovatne stvari. Ne smemo odustati od toga da iznalazimo alternativne priče. Evo jedne o ljudima u Njujorku: mi nismo šljam. Ovde nas ima svakakvih. Neki od nas glasali su za vlast koja je kriva za uništenje dalekih gradova. Neki od nas nisu. Neki od nas su narkosi i džankiji. Neki od nas su vaspitačice u obdaništu i časne sestre. Niko od nas ne zaslužuje da ga ubiju na ulici. Mi smo mnoštvo ljudskih bića u elastičnom društvenom aranžmanu koji se može rastegnuti u više pravaca. Taj aranžman još nije slomljen. Nemam pojma da li će se uskoro slomiti – ali još uvek nije slomljen. Evo kiše: isprazniće ulice, možda na sat vremena, a možda i na celo popodne. Sutra ćemo ponovo biti napolju.

The New York Review of Books, 04.11.2017.

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net, 28.11.2017.

________________

1 U toku predsedničke kampanje 2016. godine, Hillary Clinton je u jednom od svojih govora upotrebila izraz „basket of deplorables / košara puna bednika“ da opiše grupu pristalica Donalda Trumpa. Neki analitičari, kao i sama Hillary Clinton, tvrde da je taj govor značajno doprineo njenom porazu na izborima (prim. prev).

Iz: NOVOSTI, Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

04. studenoga 2017.
Piše Boris Dežulović

Kraj Republike Hrvatske

Sedam mjeseci premijer i njegovi voštani ministri na izravno su pitanje – hoće li porezni obveznici na koncu platiti restrukturiranje Agrokora, da ili ne? – odlučno i odrješito, pomalo čak i uvrijeđeno, ponavljali kako to ‘ne dolazi u obzir’. Sedam mjeseci, sve do ovog ponedjeljka navečer

Ne znam jesam li zaista jedini u Republici Hrvatskoj primijetio tu stvar, ali vidim da nitko nije nešto osobito popizdio, pa mi preostaje zaključiti samo: a) da su svi Hrvati imbecili, ili b) da sam imbecil samo ja. Odnosno, da a) porezni obveznici nemaju ništa protiv iz svoga džepa platiti ono, kako se zove, restrukturiranje Agrokora, ili b) kako ću to na kraju platiti samo ja.
‘Teško je išta garantirati, ali Vlada je od početka vrlo jasno komunicirala da cijeli ovaj proces vodi u smjeru da ne bude nikakav teret za porezne obveznike’, odgovorila je ovog ponedjeljka voštana figura ministra financija Zdravka Marića na izravno pitanje novinarke Nove TV može li sada, ovog časa – kako to već mjesecima ponavljaju voštane figure iz muzeja Andreja Plenkovića – gledateljima zajamčiti da hrvatski porezni obveznici neće platiti ni lipe za restrukturiranje Agrokora. ‘Vlada očekuje’, nastavila je Marićeva figura, ‘da ni trošak restrukturiranja, ni otplate kredita, niti bilo koji drugi trošak vezan za Agrokor neće pasti na teret poreznih obveznika.’
‘Teško je išta garantirati, ali Vlada proces vodi u smjeru’?! ‘Vlada očekuje da nijedan trošak vezan za Agrokor neće pasti na teret poreznih obveznika’?! ‘Teško je išta garantirati’?!? ‘Vlada vodi u smjeru’?!? ‘Vlada očekuje’?!? Osvrnuo sam se po sobi i skočio do prozora osluškivati kad će večer zarezati prvi rafal iz kalašnjikova i prva sirena za uzbunu, pa da užarena, vrela masa razjarenih poreznih obveznika krene prema Zimskom dvorcu na Markovu trgu, prevrćući putem policijske automobile i paleći sve pred sobom.
Prošlo je, međutim, deset minuta, prošlo i pola sata i puni sat, prošla bogami cijela ta večer i cijela za njom noć, a revolucije ni za smjenu žarulje u saborskom zahodu, kamoli za smjenu vlasti i rušenje sistema koji korporativne dugove vraća parama poreznih obveznika. Od cijele ognjene revolucije negdje u dva ujutro s magistrale odjeknulo samo jedno pijano ‘Živim bolje nego ministar’.
Sedam mjeseci prošlo je, eto, otkako je onoga četvrtka 6. travnja HDZ-ova saborska većina usvojila famozni Zakon o postupku izvanredne uprave trgovačkih društava od sistemskog značaja za RH, čuveni Lex Agrokor, i sve otada – od tog četvrtka pa do ovog ponedjeljka navečer – javnost i novinari ponavljali su i tupili jedno te isto, jednostavno pitanje, ‘da ili ne?’: znači li Lex Agrokor da će porezni obveznici vraćati Todorićeve dugove? I sve otada, od tog četvrtka pa do Dnevnika ovog ponedjeljka navečer, premijer Plenković i njegovi ministri ponavljali su i tupili jedan te isti, vrlo jednostavan odgovor: ‘Ne.’
‘Porezni obveznici neće plaćati Todorićeve dugove!’ toga je travanjskog dana u Saboru na izravno pitanje Vesne Pusić odlučno i odrješito, pomalo čak i uvrijeđeno, odgovorio premijer Plenković. ‘Cijeli proces izvanredne uprave neće pasti na trošak poreznih obveznika. To ni formalno nije moguće!’ odlučno je i odrješito, čak pomalo i uvrijeđeno, mjesec dana kasnije na izravno pitanje novinara RTL-a ponovila i ministrica gospodarstva Martina Dalić. ‘Više sam puta isticala, pa ću ponoviti još jedan put’, ponovila je ministrica Dalić nekoliko dana kasnije u Slobodnoj Dalmaciji: ‘Cjelokupni proces izvanredne uprave po zakonu je strukturiran tako da saniranje Agrokora ne ide ne teret poreznih obveznika. I pri tome i dalje stojim.’ ‘Dugovi kompanije su i dalje dugovi kompanije, a ne države i poreznih obveznika, i tu nema nikakvih dilema’, iz Ogulina je tih dana odlučno i odrješito, pomalo čak i uvrijeđeno, dobacio premijer Plenković.
‘Dužni su Agrokor i Ivica Todorić osobno. Porezni obveznici neće platiti ni kune duga Agrokora!’ odlučno i odrješito, pa čak pomalo i uvrijeđeno ponovio je onda i Ante Ramljak, Vladin posebni povjerenik za Agrokor. ‘Zakon je vrlo jasan: izvanredna uprava može završiti na tri načina – nagodbom, stečajem ili prekidom postupka od strane suda’, odlučno i odrješito, pomalo čak i uvrijeđeno pojasnila je opet ministrica gospodarstva Martina Dalić na HTV-u, ‘a nijedan od ta tri načina ne uključuje angažiranje sredstava poreznih obveznika!’ ‘Prebacivanje dugova jedne privatne kompanije na teret poreznih obveznika ne dolazi u obzir!’ još prije samo tjedan-dva jednom je za svagda, odlučno i odrješito – pomalo čak i uvrijeđeno – zaključio premijer Plenković.
Sedam mjeseci premijer i njegovi voštani ministri na izravno su pitanje – hoće li porezni obveznici na koncu platiti restrukturiranje Agrokora, da ili ne? – odlučno i odrješito, pomalo čak i uvrijeđeno, ponavljali kako to ‘ne dolazi u obzir’: još prošlog četvrtka, uoči sjednice Vlade, ministar državne uprave Lovro Kuščević odlučno je tako i odrješito, pomalo čak i uvrijeđeno, ponovio kako je ‘stav predsjednika Vlade vrlo jasan: porezni obveznici neće niti jednu kunu ispaštati radi Agrokora!’, a istog dana još je jednom odlučan i odrješit – pomalo čak i uvrijeđen tim pitanjem – bio Vladin povjerenik za Agrokor Ante Ramljak: ‘Garantiram vam nema nikakvog državnog jamstva! Porezni obveznici nisu dali novac za ovaj kredit i neće platiti ovaj kredit!’
I tako, kažem, sedam mjeseci. Sve od onog četvrtka u jedan i pol, pa do ovog ponedjeljka navečer, kad je novinarka Nove TV glasom automatske sekretarice, s vidljivom dosadom, ministru Mariću rutinski ponovila pitanje – ‘možete li vi kao ministar financija garantirati poreznim obveznicima da neće platiti ni lipe duga Agrokora?’ – a ovaj iznenada, nimalo više odlučno ili odrješito, a kamoli uvrijeđeno, odgovorio: ‘Teško je išta garantirati.’ Odjednom, eto, Vlada proces vodi u tom smjeru, ali ne može ništa garantirati, iznebuha ministar financija to niti garantira niti obećava, već – ‘očekuje’.
Pa pička vam materina – ja se ispričavam na pomalo hermetičnoj stručnoj terminologiji – ‘očekivati da nijedan trošak vezan za Agrokor neće pasti na teret poreznih obveznika’ može svaki građanin i svaki među njima imbecil, ništa drugo – osim što s labavom, nesigurnom vjerom to ‘očekuju’ – hrvatski građani i imbecili i ne rade ovih sedam mjeseci, za takvo ‘očekivanje’ ne treba čovjek biti premijer ili ministar financija: premijeri i ministri nisu tu da takve stvari ‘očekuju’ nego da ih garantiraju i to jamstvo ovjere svojim imenom, prezimenom i mandatom.
Oni ‘očekuju’?! ‘Očekujem’ i ja da ustaše, fašisti i ratni profiteri završe pred narodnim sudom, pa nisam ministar pravosuđa.
Mrtav hladan, nimalo odlučan, odrješit i uvrijeđen, ministar financija obznanio je, ukratko, kako očekuje da porezni obveznici neće platiti Todorićeve dugove – izjavio je to onako neobavezno kako se inače ‘očekuje’ plasman na Svjetsko nogometno prvenstvo: ‘teško je’, jasno, ‘garantirati, ali dat ćemo sve od sebe’ – a lobotomizirani hrvatski porezni obveznici i imbecili, koji će sad već izvjesno na kraju poplaćati zadnju lipu Todorićeva minusa, s dosadom su na svojim daljinskim upravljačima prebacili na Talent Show. Cijela se ognjena revolucija svela na jedno pijano ‘Živim bolje nego ministar’ u dva ujutro s magistrale.
Život se, najzad, ne svodi na Agrokor: što je, recimo, s ravnomjernim razvojem hrvatskih županija?
‘Koliko god bilo bitno osigurati da porezni obveznici ni na koji način ne plaćaju dugove Agrokora, isto je tako bitno nastaviti posao da se hrvatski krajevi ravnomjerno razvijaju. Život se ne svodi na Agrokor’, mrtva je hladna, baš tim riječima, iz svog mobilnog ureda u Dubrovniku raspravu zaključila predsjednica Kolinda Grabar-Kitarović.
I tko bi joj neimbecilan – kad čuje kako trepćući umjetnim trepavicama ‘očekuje’ da se ‘hrvatski krajevi ravnomjerno razvijaju’ – proturječio? Ja se, recimo, u potpunosti slažem: što se mene tiče, svaki kraj takve Republike Hrvatske dobar je kraj.

Iz: NOVOSTI, Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

04. studenoga 2017.
Piše Viktor Ivančić

Jednopartijsko višestranačje

U vrijeme kada Hrvatska čeka ekonomski slom zbog propasti Todorićeva poslovnog carstva, premijerov savjetnik Vladimir Šeks, razrađujući operaciju pomoću koje će HDZ na dugi rok steći monopol na vlast i sistemskim putem zbrisati konkurenciju, proizvodi repliku ‘modela Agrokor’ za političko tržište

Razina demokratičnosti u hrvatskome društvu obrnuto je proporcionalna političkoj dugovječnosti Vladimira Šeksa. Uzimajući u obzir iskustvo, nema nikakvih logičkih zapreka da se utvrdi personalno intonirana zakonitost: što je Šeksa više, demokracije je manje; što je Šeks bliže, sloboda je dalje.
Noseća mumija vladajuće scene, ustavotvorac i ideolog HDZ-a, odavno je mjerna jedinica hrvatskoga političkog licemjerja. Kada jednom, protivno svim političkim predviđanjima, napusti ovaj svijet i dospije u ambijent komunističke jednakosti kakva vlada u Kraljevstvu nebeskom, ova će zemlja izgubiti presudnu referencu. Dogodi li se da nakon toga Hrvatska skonča u ništavilu, sasvim je moguće da će u crnoj kutiji na mjestu katastrofe biti pronađena projektna dokumentacija što ju je sačinio upravo Vladimir Šeks.
Savjetnik premijera Andreja Plenkovića svojom je zadnjom inicijativom naumio redefinirati izborna pravila. ‘Razmišljam o tome da se u Hrvatsku praktično uvede dvostranački sustav’, kazao je u opsežnome intervjuu Globusu – napominjući da na tome ‘sa skupinom pravnih stručnjaka’ radi ‘u tišini’ (!) – a potom nanizao ključne elemente novoga modela: zabranjuje se predizborno koaliranje, izborni prag podiže se na sedam posto, na snagu stupa većinski izborni sistem, što praktički znači da će pristup parlamentu biti omogućen samo HDZ-u i SDP-u, te eventualno još jednoj dekorativnoj političkoj formaciji, dok će sve ostale biti efikasno i trajno eliminirane. Šeks to naziva ‘preventivnim onemogućavanjem protestnih skupina i stranaka’, što je nužno ‘radi buduće stabilnosti hrvatske države, vlade i parlamenta’.
Imajući u vidu odnos snaga između HDZ-a i SDP-a, jasno je da mentor Andreja Plenkovića smišlja sistemske i zakonske pretpostavke za dugoročnu vladavinu vlastite stranke i da se svrha njegova projekta svodi na konstituciju nečega što bi se moglo nazvati jednopartijskim dvostranačjem.
Neki su politolozi već uspješno pobrojali sumanute elemente rečene inicijative, no malo je pažnje posvećeno programskoj hipokriziji koja je u nju ugrađena. Vladimir Šeks, naime, daje sve od sebe da ukine zadnju smislenu razliku između predstavničke demokracije i direktne manipulacije. Njegov je idejni i zakonodavni napor usmjeren ka razrješavanju precizno postavljene dileme: na koji način jednopartijskoj strahovladi okačiti demokratsku etiketu i osigurati joj legitimnost, odnosno – kako parlamentarnu demokraciju lišiti demokratskih neizvjesnosti i osloboditi njene totalitarne potencijale?
Drugim riječima: kojom vrstom procedure građanima osigurati pravo na izbore na kojima će im biti uskraćena mogućnost da uistinu biraju? Vladimir Šeks bi izborna pravila štimao otprilike onako kako Ministarstvo obrazovanja, preko Hrvatske akademske i istraživačke mreže, aranžira natječaj za kupovinu mikroračunala za osnovne škole, pa posao može dobiti isključivo firma koja je poslovni partner Nenada Bakića. Propozicije izbora bile bi dakle definirane tako da samo jedna – i uvijek ista – politička stranka ima šansu za pobjedu.
Čak je i tajming iznimno zanimljiv, jer – u vrijeme kada Hrvatska, u jeku nove pravosudne farse, drhti i čeka ekonomski slom zbog propasti Todorićeva poslovnog carstva – premijerov savjetnik, razrađujući operaciju pomoću koje će HDZ na dugi rok steći monopol na vlast i ‘sistemskim mjerama’ zbrisati konkurenciju, zapravo proizvodi repliku ‘modela Agrokor’ za političko tržište.
Istini za volju, ne računamo li dnevne runde ideoloških i (među)stranačkih spletkarenja, HDZ-ov metuzalem se time bavi cijeli svoj radni vijek, i sada je tek na stvari pokušaj reanimacije poretka koji je – barem u svojim vitalnim punktovima – izdahnuo skupa s Franjom Tuđmanom, tj. s ‘polupredsjedničkim sustavom’ kojim je ovaj držao naciju u šaci i u korijenu sasijecao već i same nagovještaje ‘oporbenih situacija’. ‘Nadam se da će HDZ u skoroj budućnosti stvoriti sve državne mehanizme i političko-ustavni sustav koji će biti imun na bilo kakve potrese koji se mogu dogoditi u bližoj ili daljoj budućnosti promjenama u izbornoj geometriji’, govorio je, primjerice, Vladimir Šeks na sjednici Glavnog odbora HDZ-a u prosincu 1996.
Poglavarko je u ta doba, u skladu sa svojim ovlastima, odbijao priznati zagrebačke gradonačelnike, smatrajući kako je neodgovorno od građana što na tu važnu dužnost biraju predstavnike opozicije (pa je istu obavljao oktroirani vladin povjerenik), dok je njegov poltron zadužen za zakonodavne konstrukcije bez srama, ne libeći se otvorenih uvreda zdravome razumu, širio famu o punoj podudarnosti bahatih političkih uzurpacija i najviših nacionalnih interesa. Na primjer: ‘Smatram pogubnim i štetnim da stranke iz Hrvatske osnivaju svoje filijale na prostoru BiH. Nužno je, budući da je HDZ BiH stožerna politička stranka hrvatskog naroda, da ona bude politički predstavnik Hrvata u BiH.’ (Hrvatska riječ, svibanj 1996.)
Utoliko nitko bolje od Šeksa ne utjelovljuje kontinuitet ovdašnje političke dvoličnosti, s iskustvom što ga taloži valjda još od gvozdenoga doba, kada je u probranim krugovima čuvara režima bio poznat pod nadimkom Sova. S takvim je kreditom u stanju drskije od mnogih drugih izložiti ideju prema kojoj je, radi demokratske kamuflaže, nužno postojanje više političkih stranaka zbog toga da bi za samo jednu od njih bila trajno rezervirana vladajuća pozicija. U normalnim sredinama takvo što može zvučati idiotski, ali u Hrvatskoj djeluje sudbinski.
Zamisao je da HDZ iznova, kao u devedesetima, umjesto tradicionalne stranke postane ‘svenarodni’ pokret koji će u sebe uključiti ‘sve što diše desno’ u hrvatskome društvu, od pasioniranih državotvoraca posvećenih povijesnom revizionizmu, preko organizacija fanatiziranih katolika, pa do jurišnih skupina branitelja zaduženih za reprodukciju ratnog stanja, a sve bi to, zahvaljujući pretplaćenosti na poluge izvršne vlasti i zagarantiranoj ideološkoj dominaciji, ubrzalo put ka zacrtanim raspletima: zabrani pobačaja, pjevanoj misi u školi, patrijarhalnoj obnovi plemenskoga duha, neometanoj konzumaciji ustaštva, militarizaciji društva na šovenskoj osnovi, legaliziranoj korupciji te, dakako, cvjetanju kapitalističkog poduzetništva preko kojeg će skorojevići iz vila pod Sljemenom, u nacionalnom interesu, dovršiti devastaciju nacionalnog dobra.
Pretpostavka za to su mjere sistemskoga nasilja što se imaju prodati pod firmom ‘izborne reforme’. Već sama retorika glavnog projektanta – koji govori, ponovimo, o ‘preventivnom onemogućavanju protestnih skupina i stranaka’ – upućuje na karakteristično hrvatsku bizarnost, na figuru s mentalitetom dželata koja drži propovijed o političkoj demokraciji. Neka sjaji liberalno sunce, neka svatko misli svojom glavom, uz uvjet da je ista otfikarena zakonitim udarcem sjekirom.
Upravo ta vrsta opscenosti, reklo bi se, ima konstitutivnu težinu, pa u tom smislu Vladimir Šeks – koliko god jezovito djelovala činjenica da netko njegova intelektualnog kapaciteta uopće postaje eminentni graditelj političkoga sustava – jeste mumija reprezentativnog tipa, jer kada god zine artikulira prijesnu laž vladajućeg nacionalizma.
Poučno je što ta laž nema tek ‘idejni’ ili propagandni domet, već je daleko upečatljivija u svojoj praktičnoj političkoj realizaciji. Kao što je trebala postati samostalna država da bi se ostvarila kao ponizna kolonija, tako je izgleda Hrvatskoj potrebno višestranačje da bi osjetila čari diktature.

191
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA