НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 8 - Page
191
Историју смо фалсификовали. Географију не можемо.
Милан Р.Симић
Од клице људске глупости настају афоризми.
Зоран ДОДЕРОВИЋ

Ја вам говорим афоризме, а ви ми се смејете у лице!
Саво МАРТИНОВИЋ

Моје афоризме нико није плагирао. Зар сам толико неквалитетан?
Божо МАРИЋ

Афоризам је књижевно дело у наставцима. Наставља се тамо где памет стане.
Илија МАРКОВИЋ

Афоризам је осица духа са жаокама које буде.
Вишња КОСОВИЋ

Од његове глупости пишу се паметни афоризми.
Владимир КУСОВАЦ

У легенди о Сизифу нема података да је писао афоризме.
Павле АЂАНСКИ

Посао стварања афоризама је посао фризирања и поткресивања мисли.
Радмило МИЋКОВИЋ

Афоризам је цензурисани роман.
Александар МИЈАЛКОВИЋ

НА ТРПЕЗУ, А НЕ ЗА ТРПЕЗУ

Приредио вук пријем у шуми,
крај буквика, у потоку петом.
Позвао је све пробране госте:
овцу, јагње, срну са ланетом.

Гости стигли у вријеме ручка –
накит, шминка, најљепше фризуре,
а вук под врат свезао салвету,
сви у њега опчињени зуре.

„Ено поток“, гледа вук у воду,
„за окрепу кад се наједемо.“
„То је јасно“, узвраћају гости,
„него реци, за ручак шта ћемо?“

„Овца, срна, сасвим је свеједно“,
говори вук преко зазубица,
„а послије, лане или јагње
најслађа ће бити посластица.“

У бијег се нададоше гости,
да умакну вуковим зубима,
а баш тада, на њихову срећу,
наиђоше ловци с керовима.

(Ако вуку одлазиш у госте,
сигурно ћеш осјетити језу,
јер он никад никога не зове
за трпезу, него – на трпезу.)

БУВА И ПАС

„Твоја бунда, матора џукело,
некада је била топла, мека,
кад лавежом будио си село,
доносио улов издалека.

Она ми је“, бува керу каже,
„била права краљевска палача,
а откад се лињаш, стари враже,
вриједна је само мога плача.“

Скочи бува из пасијег крзна
да пронађе неко млађе псето,
а стари пас самом себи призна
да већ дуго чекао је све то.

Сад около млади пас скакуће,
крв његову бува жудно сише.
Бјежао би из властите куће,
само да га не напада више.

„Цијелог сам пасијег живота“,
стари пас се младом псету жали,
„из свог крзна тјерао тог скота,
тек под старост с леђа ми се свали.“

(Гледа мачка то па се кикоће
и мудро се мачору обраћа:
Све док си млад и буве те хоће:
кад остариш, више нисте браћа.“)

Ранко Павловић
• Када се обрсз изгуби гузица ради шта јој је воља.
• Немамо ништа против власти. Све нам је узела.
• Извукли смо дебљи крај. Био је на нашој страни.
• Ни коњу није лако ако га јаше магарац.
• Пошто не могу да нађем подао одлучио сам да не радим док се не запослим.
• У Србији будућност не постоји ни као спортски клуб.
• За власт је увек најважније да се не покрену најважнија питања.
• Где си мисле као један ту само један мисли.
• Тешки људи се не мере на ваги.
• Идемо утабаним путем. Враћамо се назад.
• У лошем друштву најуспешнији су лоши ђаци.
• Брине ме што немам ништа. Шта ће лопови да мисле о мени ?
Горан Иванковић
- Од прљаве добити по глави становника већини остаје чиста главобоља.
- Права има довољно,али распоређена су на мали број појединаца.
- За нове одлуке понекад се жртвује много старих.
- Да није превеликих жеља и разочарења би била мања.
- Разлика између профитера и пролетера је све капиталнија.
- Бити реалан у оваквој геополитичкој ситуацији како то нестварно звучи.
- Човеку је све теже између подељених интереса и умножених проблема.
Слободан ДУЧИЋ

МАЈМУНЛУЦИ ИЛИ ЖИРАФЛУЦИ?

„Ваша дјеца мајмунлуке праве“,
жалила се жирафа мајмуну.
„Мотају се свуда по дрвећу,
сусрећем их у свакоме жбуну.“

„Нормално је“, мајмун рече на то,
„да мајмуни чине мајмунлуке.
Неће ваљда моји мајмунчићи
просипати глупе жирафлуке?“

(Слушала то радознала зебра,
па зебрића мунула у ребра:
„За жирафу што су мајмунлуци,
за мајмуна то су жирафлуци.“)

Ранко Павловић

***

НАЈМАЊЕ ИСТИНЕ

Одавно је знано
да најмање истине има
у мемоарима
и дневницима.

Душан Ђуришић

- За нераднике и ленштине у Србији никад неће бити посла! Једва смо им и власт поверили!
- Телевизори у Србији све више цркавају. Не због квара, него од срамоте шта се све на њима приказује!
- Па, шта ако наши пензионери једу голубове?! Њему за љубав, јешће и глинене ако треба!
- Држава на различите начине уништава дрогу коју одузме од криминалаца. Нешто од тога претвори у пепео, а нешто у прах...
- Нашој власти све је равно до Косова... Ту почиње низбрдица!
- Само у Србији незапослени чланови породице морају да издржавају запослене, јер више зарађују!

- У сваком селу се тачно зна ко је највећа луда, али у држави је то тешко одредити. Зато и постоје избори!
- Држава моли све оне, које је већ опљачкала, да не праве гужву и да се мало помере у страну. Треба и остали грађани да дођу на ред!
Нинус НЕСТОРОВИЋ
• Будеш ли много лењ, жена ће наћи вредну алтернативу!
• Вођа ће помиловати оне осуђенике, којима је тако суђено!
• Глупо је тући се са слабијим од себе, а тек са јачим, највећа глупост. Ал' нема ми равна!
• Да ли су толико паметни ови што мере глупост?!
• Да није сиротињске забаве, богати би тражили да им и децу правимо!
• Зато што је он победник, ја сам бедник сто посто!

• Знало се да ће састанак бити миниран, али не и ко је подметнуо мину!
• Македонци ће бити уздржани, ако их Албанци не држе!
• Нашалио бих се и ја на свој рачун, али је угашен!
НИКола ЧД Пешић
МАШИНЕ
Стивен Хокинг, астрофизичар, онај што је везан за инвалидска колица, и има механизам за говор, - тврди да су људи: машине!
„Да, то нико не воли да чује, али да – људи су машине!“
Истина, вештачка додаци су Хокингу помогли да се држи у каквом таквом животу, али га, ипак, нису претворили у машину.
Па, у чему је проблем?
У Стивену Хокингу, где би друго и био.
Ако он није потпуно биолошки функционалан човек, не треба друге људе да генералише као машине, јер Хокинг тиме, свесно или несвесно, свој положај пројектује у све људе. Односно, још више, своди све друге људе на свој положај.
Мада то није најбитније у овом случају.
Најважније је:
Машинама се не каже: Хвала!
Горан Кљајић
РАТНА СРЕЋА
Чим је подигао бијелу заставу, непријатељи су попадали у несвијест.
Ко би рекао да ће толико да их погоди то што не прати моду. А те чарапе су биле једина бијела тканина коју је имао код себе.
Ипак, добро је прошао јер су биле толико прљаве да се једва и видјело да су бијеле.
Перица Јокић

<<<<< Luuk Poorthuis

***

ИЗВРНУЈА ГЛАВУ КО' ПИЛЕ

Изврнуја, главу ко', пиле
и, спије
Гиле...
За фотељу ко' да се
приковаја
р'ка, ли р'ка,
б'ш добро заспаја...

Које ће мој татко,
килав,
усладија му се сан
ко', мајкин, пилав.
Шће, работи
мој татко луди
ма нек си тестерише
мирна ми глава, нећу да га будим.

Дуленце

***

ДНЕВНИК ИЛИ БАЈКА

Читам дневник једног писца,
својеврсну хајку.
На моменте, чини ми се:
читам ружну бајку.

Душан Ђуришић

ИСПАРАВАЊЕ
Сунце упекло, али ме мрзи да се померим у хлад. Морао бих да устанем и пређем тих неколико метара. Лежим. Примећујем како тело почиње да ми испарава. Прво су нестала колена. Сад не могу да ходам. Није ни важно. На рукама могу да се одвучем у хладовину. У ствари, могао сам. Испарила ми је лева рука до лакта. Не мари. Змија нема ни руке ни ноге па се креће. Тако ћу и ја да отпузим у хладовину. Само не сада. Можда касније.
Ђорђе Оташевић
Iz: NOVOSTI, Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

07. studenoga 2017.
Piše Sinan Gudžević

Cesarec, a ne Krleža

Napismeno stoji da je Cesarec, a ne Krleža, bio onaj koji je u Beogradu Fürnbergove preporučio Konstantinu Koči Popoviću. Ja se ne sjećam da je gospođa Fürnberg u ona dva sata posjete ikako spomenula bilo Cesarca bilo Popovića. Da jeste, to mi sigurno ne bi bilo promaklo

Riječi Lotte Fürnberg koje sam, u prošlom broju ovoga lista objavio, ja sam ispisao po sjećanju, nisam ih prepisao s magnetofonske trake, kad su govorene nisam uza se ni imao spravu za snimanje. Nisam nesvjestan opasnosti da se ispisivanje riječi uz pomoć bilježaka od prije mnogo godina može vrgnuti u primjer za to koliko su pamćenje i sjećanje ranjivi i lelujavi. Da bih izbjegao opasnost da vodu rijeke Lete proglasim potokom Mneme, došao sam do Miše i do Alene Fürnberg, koji su djeca Lottina i Louisova, te sam s njima i telefonirao i s njima se dopisivao. Oni mi nisu mogli ništa presudno novoga kazati o boravku svojih roditelja u Jugoslaviji. Rekli su mi da je, u vrijeme okrutnog procesa generalnom sekretaru KP Čehoslovačke Rudolfu Slanskom i ljudima oko njega, Louis Fürnberg uništio mnogo svojih pisanih ‘jugoslavenskih tragova’. A tragovi su se bogme uništavali i usmeno. Miša Fürnberg mi je rekao kako se predobro sjeća vremena kad se u njihovoj kući riječ Jugoslavija izgovarala kliktajući, ali se i vremena sjeća kad se morala kazivati šapatom. Mora se, dakako, misliti i na rezoluciju Kominforma i sva partijska tumbanja oko nje. U pismima koje je priredila njegova udovica, Louis Fürnberg Jugoslaviju i Jugoslavene uvijek spominje s ljubavlju, ali iz vremena samog boravka u Kranju, Beogradu i Vrnjačkoj Banji sačuvana pisma su oskudna i još škrta. Pa ipak, ima jedno koje je Fürnberg 31. avgusta 1956. iz Weimara poslao u Beograd novinaru Fritzu Rohanu, tadašnjem čehoslovačkom dopisniku, koje svakako ispravlja moje sjećanje, a možda i ono gospođe Fürnberg. Na to pismo sam naišao ovih dana, između prošlog i ovoga broja ovih novina. Objavljeno je u Fürnbergovoj prepisci 1986. Prevodim ga bez skraćivanja:

Dragi Fritz!
Tvome pismu iz Ulcinja beskonačno sam se obradovao. Mi imamo strašnu grižnju savjesti prema vama, jer smo onda otputovali, a da se nismo s vama pozdravili. A vi još spadate u najprijatnije ljude i prijatelje, koje smo imali u Čehoslovačkoj.
Naravno, mnogo me raduje da ste došli u Beograd, među Srbe, u grad i među ljude koje mi neizrecivo volimo. Dani i mjeseci u Beogradu i godina dana provedena u Jugoslaviji ostaju najljepša i najbolja uspomena naše emigracije: znate već da nam se Miša ondje rodio. Mi smo osjetili, i to nam je nezaboravno, svu solidarnost jugoslavenskih drugova. Nadamo se da ćemo imati prilike da ljubav koju smo od njih imali, i sami uzvratimo. Prije dva mjeseca na radiju Deutschlandsender izvedena je jedna pjesma koju sam posvetio jugoslavenskim partizanima, nadam se da će uskoro biti i objavljena.
Bili bismo ti neizmjerno zahvalni ako bi ikako mogao pomoći da se opet uspostave stare veze između nas i jugoslavenskih prijatelja, čije adrese više nemamo. I sam ćeš u njima upoznati dragocjene ljude. Svakako nije nezanimljivo da je naša prva veza sa srpskim drugovima bio sadašnji jugoslavenski ministar vanjskih poslova Koča Popović, kome nas je preporučio naš hrvatski drug i poznati pjesnik August Cesarec, koga su fašisti strijeljali 1941. Cesarca sam poznavao još od ranije. Preko Popovića smo upoznali pisca Vuča i njegovu suprugu, kao i Veselina Maslešu koji je tada boravio u Vrnjačkoj Banji radi liječenja. Ondje smo se preselili i stanovali u jednom malom pansionu. U Vrnjačkoj Banji smo, a isto na preporuku Popovića upoznali – iako su tada obojica bila u književno-političkom sporu – i pisca Marka Ristića, koji je poslije rata bio jugoslavenski ambasador u Parizu, gdje sam ga ponovo bio sreo.
Nažalost su moji dnevnici iz toga vremena izgubljeni, pa se tako danas jedva mogu sjetiti svih ljudi čije smo prijateljstvo onda uživali i kojima možemo zahvaliti što smo ostali živi. Tu je bio, na primjer, jedan poznati slikar, pa jedan psihoanalitičar (dr. Freund, ako se ne varam), Marko Ristić bi to mogao znati, potom jedan bračni par, u kojem je žena bila prevodila B. Brechta, onda hrvatski pjesnik Gustav Krklec. I Miroslava Krležu sam, sjećam se, jednom posjetio. Ali smo vodili jednu stvarno neprijatnu raspravu, te on predstavlja jedinu moju nelagodnu uspomenu na Jugoslaviju. No imali smo i drugih prijatelja. Preko švajcarskih drugova i kolega književnika došao sam u Beogradu do Petera Merina, koji se danas opet smije zvati imenom Oto Bihali. Čuo sam da je on nedavno bio u zvaničnoj posjeti u DDR, s delegacijom jugoslavenskih pisaca. Nismo se našli, jer on teško da je mogao imati pojma o mom življenju u Weimaru. Često smo se nalazili u Nolitu kod njegova brata izdavača Pavla Bihalija, koga su isto tako 1941. fašisti strijeljali. Potom, našao sam jednog školskog druga, ime mu je Karl Neumann, sin jednog ljekara iz Chodova, član partije, čija je supruga, i ona dobra drugarica, imala u Zagrebu radnju za korzete, a ova je bila ispostava praške firme Federer & Piesen. I preko njega smo uspostavljali kontakte s drugovima iz jugoslavenske Partije. Neumann i njegova supruga bili su partizani, a čuli smo samo da je poslije rata jedno vrijeme on bio jugoslavenski konzul u Londonu.
To su, dragi Fritz, neka imena, na brzinu istresena iz rukava, e da da bih ti ih kazao i zamolio te da se o njima raspitaš i vidiš šta je s njima bilo, te da te naše može biti zagubljene kontakte opet obnoviš. Možeš im svima, ako ih vidiš, reći da ih svim srcem pozdravljam, da ih se mi s ljubavlju sjećamo i da bismo bili jako sretni kad bismo jednom i mi njima mogli pružiti istu onu bratsku ljubav i gostoljubivost koje su oni pružali nama. Imam jednu posebno konkretnu molbu po pitanju Ristića. Kad sam se s njime sreo u Parizu, dao sam mu rukopis svoje pjesme ‘El Shatt’. To je jedna poema o logoru jugoslavenskih partizana, koji su bili izmješteni u Sinajskoj pustinji i ondje priređivali čudesne stvari. Odlomak te poeme imam kod sebe, ali je, na žalost, nemam cijelu. Ako Ristić kojim slučajem još ima taj moj rukopis, bio bih mu bezmjerno zahvalan ako bi mi načinio prepis ili fotokopiju, koje bih, naravno, sa zadovoljstvom platio. Knjiga bi trebalo da uskoro iziđe, a meni nedostaju presudni dijelovi, oni koji se nalaze u Ristićevim rukama.
Eto, ovo ispade nekako zbrkano i dugačko pismo. Mi smo tvoj izvještaj o stanju stvari s radošću pročitali i saznali kako ste ti i tvoji. Mi ti jako zavidimo i nadamo se samo da ćemo sljedeće godine posjetiti Jugoslaviju i tom se prilikom i s vama sresti. Pozdravi svoju dragu ženu i djecu od svih nas, a sam budi najsrdačnije pozdravljen od tvoga Louisa.

Dakle, napismeno stoji da je Cesarec, a ne Krleža, bio onaj koji je u Beogradu Fürnbergove preporučio Konstantinu Koči Popoviću. Ja se ne sjećam da je gospođa Fürnberg u ona dva sata posjete ikako spomenula bilo Cesarca bilo Popovića. Da jeste, to mi sigurno ne bi bilo promaklo, ne bi ni Radoslavu Bratiću, koji je bio sa mnom. A spominjala je Marka Ristića, više puta, i ja sam, sve do čitanja ovoga gore pisma, preko trideset godina smatrao, pa i ponekom pričao, kako je Krleža bio onaj koji je to dvoje praških Jevreja poslao Ristiću. Riječi Lotte Fürnberg sam više puta evocirao i s Bratićem, koji je poznavao Marka Ristića, a ovaj je još bio živ kad smo mi one godine bili u Weimaru. No ipak izgleda da Krleža nije Ristiću uputio Louisa i Lotte Fürnberg. Izgleda. Ako se i toga dobro sjećam, Lotte nije išla s mužem u Zagreb, u posjetu Krleži Louis Fürnberg je išao sam. Kakva je to nelagodna rasprava bila, ta koja je učinila da Krleža ostane jedina loša uspomena na jugoslavenski period njihova izbjeglištva, to se čini da ne možemo odgonetnuti. Raspitivao sam se kod ponekog krležaša i krležijanca, ali nikakav trag toga razgovora nisam našao. Ako neko šta zna, neka mi javi, zahvalnost će dobiti i preko novina.

Iz: NOVOSTI, Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

11. studenoga 2017.
Piše Boris Dežulović

Živeo hrvatski jezik!

Hrvatski jezik – kao isti onaj ‘službeni jezik u hrvatskim državnim institucijama’ kakav prizivaju branitelji, kakav je ‘u Republici Hrvatskoj u službenoj uporabi’ i po Ustavu i po Branki Kamenski – taj je, eto, i takav hrvatski narodni jezik u ‘službenu uporabu’ prije točno 170 godina uveden – na tečnoj ekavici

Na današnji dan – već sutra govorit će ravan glas HRT-ova TV kalendara, uz arhivsku snimku neke žene kako govori za saborskom govornicom, praćena zbunjenim pogledavanjima potpredsjednika Sabora viteza Željka Reinera i tajnika Ivana Bukarice – 22. listopada 2017. svoj povijesni govor u Hrvatskom saboru održala je zastupnica Dragana Jeckov iz Negoslavaca kraj Vukovara.
Zbunit će, istina, gledatelje TV kalendara što je to tako golemo i veličanstveno bilo u njenom kratkom izlaganju o položaju hrvatskih umirovljenika, sve dok ih ravan glas TV kalendara ne podsjeti kako je to – stotinu i sedamdeset godina nakon što je Ivan Kukuljević Sakcinski u časnom domu održao povijesni prvi govor na hrvatskom narodnom jezikuDragana Jeckov 22. oktobra 2017. održala prvi govor na srpskom jeziku u celoj istoriji Hrvatskog sabora.
Nema u to nikakve sumnje – učit će djeca u školama napamet povijesne Draganine riječi kako je ‘izveštaj o radu HZMO-a za dve hiljade šesnaestu u dobroj meri kvalitetan’ – jer bit će taj govor po svemu istorijska prekretnica, koju će svake godine 22. oktobra obilježavati TV pravoslavni kalendar Radiotelevizije Velike Srbije i učenici Osnovne škole Dragana Jeckov u Pravoslavcima, nekadašnjim Negoslavcima, a bogami i poslanici na svečanim akademijama u Skupštini Srbokomunističke Republike Hrvatske.
Ili nas barem u to uvjeravaju državotvorni mediji što – konsternirani ekavicom usred slavnog Hrvatskog sabora – već danima lamentiraju nad oskvrnutim svetim hramom hrvatske državnosti, pa samo što još ne traže da ga dvanaest biskupa raskuži pjevanom misom i kazanom svete vodice.
‘Ćirilica i kokarda u Hrvatskom saboru!’ vrišti tako vazda na straži budan Zvonimir Hodak, ‘svaka nacija ima jezik, vojsku i policiju!’ prijeti časni zastupnik Željko Glasnović, koordinacija vukovarskih braniteljskih udruga traži od zastupnice SDSS-a javnu ispriku zbog ‘ignoriranja službenog jezika u hrvatskim državnim institucijama’, ‘nasilnog korištenja jezika koji podsjeća na ubijanje i silovanje naših najmilijih’ i ‘grube provokacije u najvišemu državnom zakonodavnom tijelu’, a predsjednik Sabora Gordan Jandroković panično po hodnicima traži pravno tumačenje od nadležnih saborskih službi i odgovor na pitanje nekoga Marijana Majstorovića u nekom Hrvatskom fokusu: ‘Je li dozvoljeno u Hrvatskom saboru govoriti nehrvatskim jezikom?’
Očito, kako vidimo, jest: nehrvatski je, pače srpski ‘dozvoljeno’, dočim nije hrvatski ‘dopušteno’. Kao što je, uostalom, ‘dozvoljeno’ Majstoroviću pitati se ‘zašto se je davne 1843. godine pogibelji izlagao Hrvat Ivan Kukuljević Sakcinski, ako nam tamo neka Srpkinja iz Negoslavaca govori na srpskom jeziku’.
Nesretnog Sakcinskog sjetila se na koncu i kaplarica HTV-a Branka Kukuljević Kamenski, što je – upozorivši u svojoj emisiji Pola ure kulture potpredsjednika Sabora Željka Reinera da je ‘u Republici Hrvatskoj u službenoj uporabi hrvatski jezik i latinično pismo’ – na kraju citirala i taj slavni Kukuljevićev govor iz 1843: ‘Mi smo malo Latini, malo Nijemci, malo Talijani, malo Madžari, a malo Slaveni, a ukupno, iskreno govoreći, mi smo baš ništa.’
Sve je, međutim, bilo džabe, jer nakon svega, već sutradan nakon četničke diverzije Dragane Jeckov, 23. listopada – izvinjavam se, oktobra – na saborskoj je sjednici jedan zastupnik cijelu tu furtutmu s nehrvatskim jezikom usred svetišta hrvatske demokracije prokomentirao čistom – ekavicom.
‘Bez cvetanja narodnog jezika nijedan narod ne može duševno i materijalno napredovati, niti u duhu naroda i veka živeti ne može. S jezikom materinskim skopčane su sve želje i misli jednog naroda, jezik vodi milione ljudi k jednoj svrsi, ta i mi svi, koji smo ovde sakupljeni, bez da imamo jedan materinski jezik, bez da smo jedne krvi, ne bi nikad imali onih posve jednakih narodnih interesa, koje sada imamo. Jednom rečju, od stanja našeg jezika i narodnosti zavisi naša budućnost. Tko to ne veruje, neka pomisli samo na dela našeg naroda, i onda posledice tih dela, te će se uveriti u istinu mojih reči!’
Pa ipak, mada u Hrvatskom saboru održan 23. listopada, samo dan nakon blasfemične ekavske orgije Dragane Jeckov – i mada nimalo o položaju penzionera, već ovaj put vrlo o jeziku i naciji! – ovaj je skandalozni ekavski govor u hrvatskim medijima prošao posve nezapaženo. Pažljivo sam pročitao transkript i mislim da znam zašto: jedan je mogući razlog taj što govor jest održan 23. listopada, ali ne 2017. već 1847., a drugi taj što o hrvatskom narodnom jeziku na perfektnoj ekavici 23. listopada 1847. u Saboru govori ni manje ni više nego sam – Ivan Kukuljević Sakcinski, glavom, bradom i hrvatskim narodnim jezikom!
Štoviše – tek slijedi zabavni dio – o narodnom jeziku bez čijega tako ekavskog ‘cvetanja nijedan narod ne može živeti u duhu veka’ Sakcinski 1847. za saborskom govornicom besjedi upravo na onoj povijesnoj sjednici na kojoj je usvojen njegov prijedlog o uvođenju hrvatskog jezika kao službenog jezika u javnoj upotrebi.
Nije li to divno? Hrvatski jezik – kao isti onaj ‘službeni jezik u hrvatskim državnim institucijama’ kakav prizivaju branitelji, kakav je ‘u Republici Hrvatskoj u službenoj uporabi’ i po Ustavu i po Branki Kamenski, i kakav je divljački pljunut ekavicom zastupnice SDSS-a, ‘grubom provokacijom u najvišemu državnom zakonodavnom tijelu’ – taj je, eto, i takav hrvatski narodni jezik u ‘službenu uporabu’ i ‘hrvatske državne institucije’, isto ono ‘najviše državno zakonodavno tijelo’, prije točno stotinu sedamdeset godina uveden – na tečnoj ekavici.
Kažem vam ja, nitko se na svijetu ne zajebava tako dobro kao povijest Hrvata.

I da je HTV-ova kaplarica Branka Sakcinski u Pola ure kulture imala samo još minutu-dvije, pa da je stigla izvući još koji citat iz onoga historijskog Kukuljevićevog prvog saborskog govora na narodnom jeziku, ne bi već tradicionalno kretenski ispalo kako rezignaciju zbog srpske ekavice u Saboru stavlja u usta čovjeku koji je, u istom tom slavnom ekavskom govoru, ustvrdio kako je narodni jezik ‘prikladan da ga uvedemo u javne poslove’ zato što je još ‘prije osamsto godina bio jezik hrvatskih i srpskih kraljeva’.
Jedva bi se, eto, do kraja svoga izlaganja poštovani zastupnik Kukuljević Sakcinski uopće čuo od žamora, zvižduka i psovki, vitez Reiner vikao bi ‘mir!, mir!’ i tražio pravnu službu, nizale bi se gnjevne replike – ‘je li dozvoljeno u Hrvatskom saboru govoriti nehrvatskim jezikom?’ – a starina Sakcinski mirno bi odgovorio svojim historijskim govorom iz 1843: ‘Tko može celom jednom narodu zabraniti da svojim prirođenim jezikom govori, da ga na prvo mesto stavi, i po tom narodnost svoju digne, tko može i sme slobodnom narodu to zaprečiti? Ima li sile na svetu, koja ono, što Bog komu poda, uzeti sme?’
Pa bi onda Branka Kockica u Pola ure kulture stigla valjda objasniti i kako je hrvatski jezik u Saboru na dosljednoj nojncen-jarhundertskoj ekavici uveo osnivač Društva za povjesnicu jugoslavensku i fanatični borac za južnoslavensko ujedinjenje i jedinstvo Hrvata i Srba. Koji je, nota bene, i svoj povijesni govor u Saboru, kao uostalom i sve ostale svoje govore na hrvatskom jeziku, tih gadnih godina objavljivao – točnije, mogao i smio objavljivati – jedino u Beogradu.
Znači li to onda da je Dragana Jeckov – što je 22. oktobra svečano obilježila stotinu sedamdeset godina ekavice u Saboru – govorila jezikom Ivana Kukuljevića Sakcinskog, i da je ovaj 1843. zapravo govorio srpski? Naravno. Ili barem naravno logikom hrvatskih jezičnih žandara i izbacivača, koji od paranoične potrage za ekavicom i genitivima ne čuju ni da Hrvat Sakcinski ekavicom na hrvatskom jeziku govori o srpskoj braći, ni da Srpkinja Dragana Jeckov ekavicom na srpskom govori o položaju hrvatskih umirovljenika.
Kako reče onaj mudrac: zmije jezikom palacaju, a ljudi govore. Da nije tako, i zmije bi imale uši.

191
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA