НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 9 - Page
191
Oscar Wilde
• Вођа је уснио мокар сан. Београд се сутрадан пробудио на води.
• Министар је извадио без потребе. Врати га, части ти!
• Не смета мени сексуална орјентација наших политичара. Смета ми њихов предерлук.
• Братство од јединства дели линија разграничења.
• Упалили су нам свећу. Она је тренутно најсветлији показатељ наше будућности.
• Небески народ је у вечитом транзиту. Али то већ спада у мундану астрологију.
• Болест је добро напредовала, али је у самом финишу смрт ипак била бржа.
Деана САИЛОВИЋ

КОЊ И МИШ

Јануар је, цича зима,
мраз се простро по окнима.

Гладан коњ у штали рже:
„Зоби, зоби! Брже, брже!“

Скочи газда до самара,
па са коњем – пут амбара.

Понио је двије вреће,
и то оне понајвеће.

А кад тамо – зоби мало,
у једну би торбу стало.

Гојан миш, гле, отуд вирка,
према коњу жустро жмирка.

„Захвали ми, створе луди!
Мало зоби? То те чуди?

Ја је грицкам мјесецима.
Теби мање на леђима.“

Слуша миша коњ па фркће,
од бијеса к'о прут дрхће.

„Да си ближе“, мишу каже,
„згазио бих тебе, враже.

Када носим зоб сам себи
осјетио терет не бих

врећа пуних пет да има
на самару, на леђима.“

(Ова прича и не крије
да поуке носи двије:

Није тешко разумјети
да ти помоћ некад штети,

а кад себи течеш, носиш,
терет просто не осјетиш.)

Р. П.

ЖАБАЦ ОСТАЈЕ ЖАБАЦ

Млади жабац жалосно крекеће
и жабама многим се окреће:

„Ја јесам принц, али ме зла вила
у обичног жапца претворила.

Да принцеза нека овог часа
око мене воду заталаса

и пољупцем скине с мене чини,
постао бих принц на мјесечини.“

Тад крај баре, баш како и ваља,
наишла је кћер једнога краља.

И како је самилосна била,
жмирећи се жапцу приближила.

Пољуби га у врх жабљег носа,
али жабац опет жабац оста.

„Ја јесам принц, ал' у жабљем роду“,
рече жабац па бућну у воду.

„Пољупцем си скинула ми чини,
сад сам краљ у овој баруштини.

Не подсјећам ничим на човјека,
будућност ме сјајна жабља чека.

Баш нимало не личим на људе,
жабице ће за мном да полуде.“

Искрекета то жабац с локвања,
па нестаде иза трулог пања,

а принцеза настави да шета
уз музику жабљега крекета.

(Ова прича поуку нам нуди:
Жабе нису исто што и људи.

Жабац воли само жабље лице,
за њега су жабе љепотице.)

Ранко Павловић

• Раније смо на криминал показивали само кажипрстом. Данас нам није довољна ни цела рука.
• Народ не разликује бајке од басне. Иако им ликови из басни причају бајке.
• Пресуда је донешена у име народа. Зато народ нема право жалбе.
• Направили су од народа слепца, да не би гледао шта му раде!
• Они који су нам убили вољу за животом, уместо на потернице ставили су их на билборде.
• Они који се боре са сиромаштвом не могу дуго бити мирољубиви.
Васил ТОЛЕВСКИ
- Много је живих примера да се живот за отаџбину може дати и по неколико пута!
- Сто посто сам сигуран да то није лажни сведок. Чим га је оптужени тол'ко платио, тај мора да је прави!
- Рат без жртава је као фудбал без голова. Досадан је за гледање и нема спонзоре!
- Од када су нам земљу завили у црно, много нам је лакше да бранимо њене боје!
- Избори у Србији су као вечерњи излазак. Лепо се обучеш, изађеш и изабереш с ким ћеш провести ноћ!
- У политичким странкама, за разлику од медицинских установа, нема места за лажне болеснике. Само за праве!
- У сваком рату ми морамо да идемо на победу, јер то од нас захтева наш спонзорски тим!
Нинус НЕСТОРОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА
Гледам стару фотографију. Већ је пожутела. Познат ми је. Како да и не буде кад сам ја сликао. Пребирем по сећању. Па да! Како се нисам раније то сетио! Ђувеч! Са дочека Нове ’91. Откад се нисмо видели! Можда се поново сретнемо. Шансе су мале, али се никад не зна. Играм лото!
Ђорђе Оташевић

Powered by: Mauro Monte, Italy >>>>>

***

КУПУС, ВУК, ЛИЈА И ЗЕЦ

Неки човјек главице купуса
на колима возио кроз шуму,
па је једна случајно испала
и остала на прашњавом друму.

У три скока вук главици приђе,
залогај је меса – он се нада.
Кад оњуши, силно се ражести:
„Какво смеће из кола испада!“

Одскакута вук празног стомака,
за њим ето лије из густиша,
омириса главицу купуса,
па просикта: „То не ваља ништа!“

Чим лисица замаче у грмље,
искочи зец и зграби главицу.
„Само ми је Бог могао“, рече,
„даривати такву посластицу.“

(Мудра сова на ово би рекла:
О поуци не треба мислити.
Што је неком безвриједно смеће,
посластица другом може бити.)

Ранко Павловић

Viktor Ivančić
24/11/2017

Antigrađanski rat

Vodstvo Hrvatske radiotelevizije saopćenjem se ogradilo od svoga novinara Aleksandra Stankovića, jer je ovaj u emisiji „Nedjeljom u dva“, kako se navodi, „u više navrata Domovinski rat doveo u vezu s ‘građanskim ratom’“, te se na taj način ogriješio o „Deklaraciju o Domovinskom ratu Hrvatskoga sabora“, koju uprava HRT-a smatra svetim dokumentom, važnim barem onoliko koliko je važan Ustav RH.

Saopćenje je, kako to već ide, uslijedilo nakon što je Stankovića javno prozvala – tražeći da ga se ukloni iz programa – jedna od više stotina aktivnih organizacija ratnih veterana („Zbor udruga veterana hrvatskih gardijskih postrojbi“), s istom optužbom i pozivanjem na isti sveti akt. Uprava HRT-a u svom je javnom obraćanju citirala fragmente iz „Deklaracije o Domovinskom ratu Hrvatskoga sabora“ koji upućuju na to da se spomenuti rat nikako ne može smatrati „građanskim“, a zatim naglasila:

„Hrvatska radiotelevizija ističe i da su svi novinari i zaposlenici javnoga medijskog servisa obavezni objektivno i nepristrano raditi te poštivati pozitivne zakonske propise Republike Hrvatske, a tako i one koji se odnose na Domovinski rat i stvaranje današnje slobodne, suverene i demokratske Republike Hrvatske.“

Gdje je u to vrijeme bio Joseph Goebbels?

Formalno pod zemljom, u vidu praha, a faktički u mislima rukovoditelja Hrvatske radiotelevizije, mada ga nisu zazivali imenom. Zbog toga – zbog te nevidljive nazočnosti ministra propagande Trećeg Reicha – oni su i bili u stanju sročiti jednu od najvažnijih javnih objava o hrvatskoj demokratskoj stvarnosti uopće.

Zašto je ta objava važna?

Zato jer se njome prvi put formalizira pitanje nacionalžurnalizma. Dosad, nacionalžurnalizam je u Hrvatskoj bio prešutno općeprihvaćen, iliti neslužbeno obavezan, a sada je konačno s nadležnoga mjesta precizirana i striktno naglašena njegova neizbježnost. Nacionalžurnalizam je svečano autan, može se reći, javnim je putem dano do znanja da više ne postoje razlozi za prikrivanje njegovih osobina i namjera.

Što je to uopće nacionalžurnalizam?

Prema zapažanju jednoga njemačkog filozofa, to je ona vrsta novinarstva koja je posvećena zbijanju nacije kao „kolektiva zajedničkog slušanja“ (odnosno zajedničkog čitanja i gledanja), čiji je dakle cilj da u jedinstvu sraste „ono što se skupa informira i uzbuđuje“. Uloga je nacionalžurnalizma, prema tvrdnji tog filozofa, da neprestano „proizvodi ujedinjujuće histerije i integrirajuće panike“ i na taj način udahnjuje život naciji kao „vibrirajućem medijskom tijelu“.

Kako se to manifestira u hrvatskim prilikama?

Tako što, za razliku od stanja stvari u nekim drugim zemljama, pa i onoj u kojoj živi i radi spomenuti filozof, nacionalžurnalizam ne obuhvata tek jednu granu ili struju novinarstva, već gotovo sve što postoji i djeluje na medijskoj sceni. U Hrvatskoj je obavljena sveobuhvatna nacionalizacija profesije, pa se može govoriti i o „domovinskom novinarstvu“ kao jedinoj prihvatljivoj žurnalističkoj vokaciji.

Što bi točno bilo „domovinsko novinarstvo“?

Točno ono što je propisano u završnome poglavlju saopćenja uprave Hrvatske radiotelevizije, a što su, kako se naglašava, „svi novinari obavezni poštivati“. U praksi to znači kako više nije dovoljno da nacionalizam i gorljivo domoljublje pripadaju tek slobodnome novinarevom uvjerenju – ukoliko je ovaj domoljub i nacionalist – nego nastupaju kao dio zanatskoga normativa, bivaju usvojeni kao obvezujući profesionalni standardi.

Drugim riječima?

Novinar radi „po zanatu“ samo ako je informacija koju donosi ispravno domoljubno intonirana. Ukoliko on, u pokušaju da nas informira, preskoči odgovor na poneko od famoznih ključnih pitanja – tko? što? kada? gdje? zašto? kako? – to će mu još i biti oprošteno, no neće mu se gledati kroz prste izostavi li u svom radu jasan patriotski pečat.

Što onda čini Aleksandar Stanković kada u svojoj emisiji, razgovarajući s gostom, sugerira kako je tzv. Domovinski rat (kojeg ćemo odsad radi mentalne higijene stavljati u navodnike) sadržavao i elemente građanskoga rata?

Stanković iznosi stav koji nije dopušten, k tome i stav koji je prema svim raspoloživim činjenicama nesumnjivo točan, ali time – eto paradoksa – na svoj način potvrđuje da nije u pravu.

Zbog čega?

Zbog toga jer je očigledno da su se Hrvati u „Domovinskom ratu“, osim protiv agresora, borili i protiv prava na slobodno izražavanje mišljenja, osobito kad se ta mišljenja tiču samoga „Domovinskog rata“. U tom se smislu zaista ne može reći da je „Domovinski rat“ bio građanski, nego onakav kakav je u javnoj predaji i danas: antigrađanski.

S kakvim se namjerama može voditi antigrađanski rat?

S namjerama gaženja elementarnih građanskih prava i sloboda, kao što i sama riječ kaže, s tim da su ti ideali ukrašeni zvučnim liberalno-slobodarskim kovanicama. Ako je, prema oficijelnim tumačenjima, ishod „Domovinskog rata“ nešto što se naziva „slobodnom Hrvatskom“, znači da je „slobodna Hrvatska“ ona u kojoj se ne smije slobodno govoriti i misliti, to jest da je „slobodna Hrvatska“ neslobodna zemlja.

Što onda predstavlja obznana vodstva javne televizije da su novinari dužni „poštivati pozitivne zakonske propise“ koji se odnose (ne samo na „Domovinski rat“, nego i) na „stvaranje današnje slobodne, suverene i demokratske Republike Hrvatske“?

Republika Hrvatska je, ponovimo, „slobodna“ zato jer se u njoj ne smije slobodno govoriti, „suverena“ zato jer joj sudbinu kroje velike međunarodne sile, a „demokratska“ zbog tristo trideset tisuća opačina od kojih je najmanja ona da se komesarijat javnoga medijskog servisa ograđuje od novinara koji svjedoči istinu. Hrvatska je, ukratko, zemlja gdje su u službenoj upotrebi pridjevi koji obilježavaju negaciju svoga nominalnog značenja. U kombinaciji s imenicama oni tvore veličanstvene oksimorone. Jedan od onih s utrostručenom snagom je „slobodna, suverena i demokratska Republika Hrvatska“.

Što bi u toj zemlji značilo imati poštenoga premijera, sposobnu vladu ili pametnu predsjednicu?

Nemojmo takvim zlobnim opaskama skretati s teme. Uzmimo radije primjer „Deklaracije o Domovinskom ratu“ koja sadrži službenu i obvezujuću istinu o „Domovinskom ratu“, a ta istina je suprotna onome što se uistinu zbivalo. U tom aktu, recimo, stoji da je Hrvatska vodila isključivo oslobodilački rat, iako se zna da je ona izvršila vojnu agresiju na Bosnu i Hercegovinu.

Kako to možemo razumjeti?

Tako što je jedna od posebnosti antigrađanskog rata i da ljudi ginu za vladavinu kontradikcija.

Zašto onda uprava HRT-a u svome saopćenju naglašava da su novinari dužni raditi „objektivno“ i u isto vrijeme „poštivati pozitivne zakonske propise“, misleći na „Deklaraciju o Domovinskom ratu“?

„Deklaracija o Domovinskom ratu“, najprije, nije nikakav „pozitivni zakonski propis“. Taj dokument nema normativnu, već biblijsku snagu, što će reći da se u svjetovnome duhu ima uvažavati kao Sveto pismo. Ostalo je jasno: uz poštivanje „Deklaracije o Domovinskom ratu“, „objektivno informiranje“ je oksimoron nad oksimoronima.

Ne priziva li to sjećanje na novinarku Dunju Ujević koja je početkom devedesetih tvrdila da je dužnost novinara lagati ukoliko to koristi domovini?

Priziva, uz napomenu da to nije bio njezin subjektivni iskaz, nego programsko načelo. Kada novinar „objektivno informira“ tako što širi dezinformacije, onda je to savršeno usklađeno s oksimoronskom prirodom same Republike Hrvatske, koja je, rekli smo, „slobodna, suverena i demokratska“.

Što dakle ostaje činiti novinaru Aleksandru Stankoviću?

Želi li se držati tradicionalno shvaćenoga novinarstva, može biti miran. Uzimajući u obzir trendove koje smo ovdje šturo skicirali, jedva da postoji veća pohvala profesionalnosti od one kada se uprava medija za koji radiš ogradi od tvoga posla. Jedino što je iz iskustva vlastite kože mogao naučiti je da su sve službene hrvatske bajke sadržane u onoj koja nosi naslov „Carevo novo ruho“.

A ostalima?

Pred svakim od kolega s HRT-a stoji izbor, ovisno o njegovoj spremnosti da poštuje „pozitivne zakonske propise“, odnosno da poduzme takav zanatski napor kojim će pronaći idiota u sebi. Jer nacionalžurnalistički pamflet vodstva javne televizije ne ostavlja dvojbe: ima li namjeru „objektivno“ raditi i dolično opsluživati vladajući oksimoron, novinar je obavezan biti moron.

Peščanik.net, 24.11.2017.

Ljubodrag Stojadinović
23/11/2017

Presuda

Pred sudijama je sedeo starac, iscrpljen i bolestan. Negde je u svom svetu, koji je davno gradio strašnim materijalom. Čini se da je sve to, to što je bilo – beskrajno daleko, i za njega se možda nije ni dogodilo.

Ali, ta slika ne izaziva samilost, niti nostalgiju. Ratko Mladić je čuo presudu: doživotna robija, kazna koja će verovatno trajati prilično kratko. Glasno je rekao da je sve to laž, opsovao i grdio, pa su ga izbacili iz sudnice.

Da li je incident sa bogorađenjem bio nedostojan oficira? Svejedno je. Tu oficira više nije bilo.

Predsednik i premijerka su rekli kako nije njihovo da komentarišu presudu. Oboje su se okrenuli budućnosti, kao da predsednik nije bio deo svoje odvratne prošlosti koju bi želeo da zaboravi. Da li je to bio politički sud? Sasvim moguće, zar svi oni nisu politički! Taj sud jeste bez znanih razloga amnestirao neke ratne zločince, no to je samo pozivanje na analogiju, koja je u vrednovanju zlodela ništavan argument.

Zaista ne znam, mada bih želeo pouzdano da saznam, šta vreme, moć i rat čine od ljudi, i kako ih menjaju. Poznavao sam Mladića još negde od 75. godine prošloga veka. Bio je komandant bataljona u Kumanovu. Nismo bili prijatelji, nismo se družili. Ponekad smo razgovarali. Razlikovao se od drugih: bio je rečit i duhovit, dobar sa vojnicima, a arogantan prema starijima. Čudna osobina, retka ili pogubna u JNA.

Bio sam uveren da će u svim okolnostima Mladić biti na strani etike ratovanja i poštovanja protivnika, zarobljenika posebno. Da li je to bila zabluda u ambijentu neobuzdane i strastvene mržnje? Izgleda jeste. „Borba za svoj narod“, kao lozinka fizičke negacije nečega što je postalo drugačije, u stvari je kulisa koja bi morala da pokrije sva zla, i pretvori ih u smrtonosne i spasonosne pohode. Kod svih na krv sukobljenih vojskovođa, nastalih iz iste vojske.

Sećam se da je Mladić urlao pred Perišićem, preteći da će mobilisati sve od 16-66 godina, koji se bezbrižno kupaju na Adi, dok se „tamo“ gine, a u Beogradu se čuje gruvanje topova. Sećam se sastanka našeg Generalštaba sa generalom Filipom Morionom, na kome se on (Morion) žalio kako ga Mladić maltretira i ponižava kad god ga sretne.

Jednom prilikom je došao sa dvadeset autobusa, da iz Beograda povede sve oficire koji su rođeni „tamo“, a „lade muda“ u Beogradu. Održao je besni govor u Domu garde: „Tamo, u Han Pijesku, imam jednu žensku četu, sve junakinja do junakinje. Ne boje se nikoga da boga. Pa ko ne pođe danas, poslaću po njega ovde tu devojačku četu, te borce, da odavde pokupe vas uplašene pičketine i odvedu na položaj.“

Na kraju dana uspeo je da sakupi samo dvojicu.

Sećam se, skoro uličarske (telefonske) svađe Mladića sa Miloševićem, u noći posle vezivanja oficira Unprofora za bandere. Milošević je rekao: „Dolazim tamo da te streljam!“ Mladić je odgovorio: „Dođi, da ti jebem mater!“ Tamo je otišao Stanišić: My name is Jovica! I razvezao ponižene oficire.

Gledao sam televizijski prilog Skaj njuza, u vreme kad je potera za Mladićem bila opšta, koji najpre pokazuje generala kako skija negde na Jahorini, a onda i komentar autora: „Mladić više podseća na bezbrižnog turistu iz visokog društva, koji uživa u zimskim radostima, nego na zločinca sa svetske poternice. Taj čovek je ne samo neopisivo drzak, bezočan i hladnokrvan, on je bacio rukavicu u lice najjačima, a oni su skoro srećni jer ih nije udario pesnicom“. Tada je trajala (neuspešna) operacija zarobljavanja pod kodnim imenom Amber star (Ćilibarska zvezda).

Novinarka Fajnenšel Tajmsa, Lora Silber, stalno je na granici opčinjenosti i zgražanja: „U poslednja 32 meseca rata, Mladić je stekao reputaciju brutalnog genija, čoveka koji je mozak srpske operacije stvaranja etnički čiste države u Bosni i Hercegovini.“

Major kanadske vojske, Pet B. Storgen, doživeo je Mladića kao vojničkog idola. U svojoj studiji o njemu kaže da je on idealni intelektualni i duhovni foto-robot komandanta željenih osobina: „Mladić je takva dominantna snaga, da bi prosto bila lenjost ne proučiti kako je taj operativni komandant mogao da doživi takav uspeh.“

Ali, uspeh, ako je o tome reč, ne može biti krvava bajka bez kraja i konca. Na početku, Mladić je komandovao pravom vojskom protiv bašibozuka. Na kraju, njegova se armada pretvorila u gomilu osamostaljenih siledžijskih grupa, sa lokalnim kabadahijama, koji su pljačkali sve što su stigli. To više nije bila vojska, nego demoralisana rulja u hajdučkom raspadanju.

U takvom stanju stvari, Karadžić smenjuje Mladića, želeći da bude komandant vojske. Navedeni segment svađe Mladića sa Miloševićem nije bio jedini. Sa Karadžićem su žučne rasprave često bile na granici tuče. Sva trojica su imala istu stratešku platformu. Pogrešnu, u svakom pogledu. Ona je glasila: NATO je mlaki džin koji se raspada od hipertrofije i nemoćnog širenja. On nije u stanju da bude ofanzivan. Ali, čak i ako nas takva Alijansa napadne, Rusi će ratovati za nas.

Neslaganje među tom trojicom nesrećnika, sastojalo se samo u pokušaju da se obezbedi tron za mesiju. Svako od njih bio je uveren da je on taj.

Moguće je da Mladićev lični psihofizički slom dolazi posle smrti njegove ćerke Ane, u martu 1994. godine. Tada više nije bio u stanju da radi bilo šta u vojsci. A on je nastavio da bude ono što je kasnije postao.

Srebrenica je ključna tačka njegovog pada u ništavilo, gaženje svega što jeste srpska vojnička čast, na koju se mnogi olako pozivaju. Njegova rečenica, kako je stiglo vreme da se osvetimo Turcima za onih 500 godina, proizvod je užasne mentalne razorenosti i nedostatka bilo kojeg vrednosnog parametra. To odavno više nije bio čovek koga sam poznavao.

Moguće je da ga je u ponor pogurala i njegova neuporediva samoljubivost, građena kroz osećanja neomeđene moći, sadržana u omiljenoj rečenici obećanju-pretnji: „Kad ti ja nešto kažem, kao da ti je rekao svevišnji“. Ako se u tragičnom igranju sa sudbinom hiljada ljudi našao daleko od svake realnosti, to je već pitanje sistema koji je još i te kako živ u Srbiji. Sumanuta je tvrdnja da je sve to radio „zbog srpskog naroda“.

Oni koji to rade, nemaju svoj narod. Lično žalim što Mladić nije ostao onaj komandir koga su vojnici voleli, bez rata, lažne slave, zločinačkog rodoslova i istinskog gubitka časti, ma kakva bila drugostepena presuda.

Peščanik.net, 23.11.2017.

Nemanja Stjepanović
22/11/2017

Tako je govorio Ratko Mladić


U obilju dokaza koji su tokom procesa na suđenju Ratku Mladiću izvedeni protiv njega nalaze se i izjave koje je tokom rata davao u različitim situacijama. Nije tada, dabome, mislio da će njegove reči jednog dana završiti pred sudom, pa je umeo da se opusti, a u pojedinim situacijama, na kraju krajeva, nije ni znao da ga snimaju. U svakom slučaju, osim obilja dokaza o tome da je planirao etničko čišćenje zamišljenog srpskog dela BiH od 1992. godine, imao kontrolu nad korpusom koji je 44 meseca terorisao građane Sarajeva i planirao i u delo sproveo srebrenički genocid, korisno je sačuvati sećanje na njegove ratne nastupe. Navešćemo ovom prilikom samo neke od njih.

Već 12. maja 1992. godine na zasedanju skupštine bosanskih Srba na kojoj je tvorevina poznata kao Srpska republika BiH preimenovana u Republiku Srpsku, na kojoj je takođe osnovana i Vojska Republike Srpske a Mladić proglašen za njenog komandanta, istakao se izjavom o ratnim ciljevima rukovodstva bosanskih Srba. Ta sednica je, podsetimo, značajna i po tome što su na njoj prvi put javno predstavljeni strateški ciljevi bosanskih Srba kojima su iscrtane granice Republike Srpske do Une i Neretve, planirano brisanje granice na Drini, izlaz na more, zauzimanje pola Sarajeva, uspostavljanje koridora kod Brčkog i, što je najvažnije, teritorijalno razgraničenje sa druga dva naroda – mi Srbi na jednu, Bošnjaci i Hrvati na drugu stranu.

Mladić je, uključujući se u raspravu o strateškim ciljevima, jasno opisao jedini način na koji je bilo moguće ostvariti ih u praksi: „Prema tome, mi ne možemo očistiti, niti možemo imati rešeto pa da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Karadžić i gospodin Krajišnik to objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid.“

Bio je, dakle, sasvim svestan da su zločini, zastrašivanje, etničko čišćenje i konačno genocid jedina oruđa pomoću kojih je moguć cilj nacionalnog razdvajanja naroda u BiH. Svejedno se priklonio tom cilju i krenuo u vojno iscrtavanje zamišljenih granica srpskog dela Bosne i Hercegovine. Rezultat tog poduhvata su desetine hiljade mrtvih civila i stotine hiljada proteranih.

Hiljade su tokom rata ubijene i u Sarajevu, sa položaja pod kontrolom Sarajevsko-romanijskog korpusa, jedinice pod Mladićevom de jure i de facto kontrolom. U dokumentu njegovog Glavnog štaba iz maja 1993. godine korpusu se nalaže da „stalno negativno utiče na moral muslimanskih snaga i stanovništva, da imaju osjećaj straha i stalne nesigurnosti od dejstva naših snaga. Taktičkim postupcima i našim propagandnim djelovanjem potrebno je kod njih razvijati osjećaj da njihova sudbina zavisi od Vojske Republike Srpske.“

Ne samo iz dokumenata, nego i iz direktnih Mladićevih naređenja više je nego očigledno da su njegov cilj civili a ne vojska, ceo grad a ne izolovani vojni položaji. U presretnutom razgovoru od 28. maja 1992. on izdaje naređenje Mirku Vukašinoviću da nasumice gađa po ciljevima u gradu. Deo tog razgovora teče ovako:

„V: Da, razumem.
M: Velešiće tuci i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo.
V: Da.
M: A tuci ono oko Dobrovoljačke, oko one Humske gore.
V: Oko Hums…
M: I Đure Đakovića gore.
V: Razumem.
M: Je l’ ti jasno?
V: Razumem.
M: Ali idi na artiljerijsko osmatranje da ne mogu da spavaju, da razvučemo pamet njihovu.
V: Razumem.
M: Predsjedništvo mi još jedan plotun pali.
V: Razumem, druže generale.
M: Zdravo.“

Da razvučemo pamet njihovu. Čiju? Neprijateljske vojske? Ne. Svake građanke i građanina Sarajeva. Istog dana, Mladić Vukašinoviću izdaje naređenje da gađa Baščaršiju. Baš vojni cilj.

Hvalisanje ratnim podvizima kulminiralo je izjavom zabeleženom kamerom kanadskog Srbina Milana Lešića koji je u razgovoru sa gospodarom bosansko-hercegovačkog rata u avgustu 1993. godine zabeležio sledeće: „Kad god krenem pored Sarajeva, svratim, ubijem nekog uz put. Zato je prekinut ovaj saobraćaj bio za Sarajevo /nerazumljivo/ snajperski. Uzmem, sredim Turke, ko ih j*be.“

Ratko Mladić, prema tome, nije samo kontrolisao jedinice koje su činile zločine, nije samo izdavao naređenja da se puca po civilima, on ih je, po sopstvenom priznanju, i ubijao.

Onda je došla Srebrenica, čije je osvajanje predvodio, a po ulasku u grad 11. jula 1995. godine najavio osvetu: „Evo nas 11. jula u srpskoj Srebrenici, uoči još jednog verskoga praznika srpskoga poklanjamo srpskome narodu ovaj grad. I napokon, došao je trenutak da se posle bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru.“

Sutradan u presretnutom razgovoru sa neimenovanim oficirom VRS on kaže: „Evakuirat ćemo sve, i ko hoće i ko neće“. Toliko o njegovoj navodnoj velikodušnoj pomoći ženama i deci da se „po sopstvenoj želji“ isele iz Srebrenice. A istog dana na sastanku u hotelu Fontana predstavnicima bošnjačkog stanovništva jasno stavlja do znanja da on kontroliše situaciju i odlučuje o njihovoj sudbini. „Možete opstati ili nestati“, rekao je tada. Rezultat je nestanak oko 8.000 zarobljenih muškaraca, proterivanje („evakuacija onih koji neće“) žena i dece, što je srebreničku enklavu ostavilo bez ijedne osobe bošnjačke nacionalnosti. Dva međunarodna suda to su proglasila genocidom.

Ratko Mladić je danas osuđen, osudile su ga reči, ali pre svega nedela.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 22.11.2017.

<<<<< Walter Toscano, Peru

***

ГЛАВА ЗА КРУНУ

Пожељела једна глиста
да на њеној глави блиста
сва од злата царска круна.
„А гдје ти је глава, глисто?
Тијело ти свуда исто“,
звиждуће кос с врха жбуна.

С гране букве чворак гледа
глисту страга и сприједа,
тражи главу, ал' бадава.
Слети сврака, па ће рећи:
„Не надај се, глисто, срећи,
јер за круну треба глава.“

(„Ако немаш главу за њу,
залуд чезнеш ти за круном“,
рече жуна, склона знању,
па „царицу“ зграби кљуном.)

Ранко Павловић

Nenad Veličković 22/11/2017 |

Protojerejična priča

Iz novog broja časopisa REČ, koji uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga.

Pitanje standarda naučnog mišljenja u našoj akademskoj interpretativnoj zajednici potrebno je postaviti iz razloga unutrašnjih i vanjskih; unutrašnji bi se odnosili na metode i procedure, a vanjski na društvenu korist od akademskih čitanja književnih tekstova. Oba su neraskidivo povezana, na način da ispunjena svrha ovjerava smislenost posla, u jednom smjeru, a u drugom da stroge naučne metode i procedure garantuju kvalitet rezultata.

Iako se rasprava o svrhi akademskog čitanja književnosti rijetko pokreće, jer se uglavnom prije odbaci kao davno završena, u smislu da je koncept “korisnosti” prevaziđen i prizeman, ona bi sigurno u sebe uključila teme poput uloge književnosti u čuvanju i modifikovanju kolektivnog pamćenja, njenog mjesta i funkcije unutar nacionalne kulturne baštine, ciljeva (najčešće skrivenih) njene upotrebe u obrazovanju, ili njenog ideološko-propagandnog potencijala u polju političke borbe.

U vezi sa standardima naučnog mišljenja sve nabrojano može predstavljati znatnu teškoću, jer u praksi potkopava neophodnu objektivnost i dopušta iracionalno zaključivanje. Zbog toga se na izbjegavanje prizemne rasprave o društvenoj korisnosti akademskog čitanja književnosti može gledati i kao na prikrivanje lične koristi koju to (ne)čitanje donosi akademskim rabotnicima.

U redovima koji slijede analiziraću dva teksta iz gore opisane mase, objavljena u međunarodnom naučnom zborniku, ovjerena dakle ugledom univerziteta u Grazu i Banjaluci. Riječ je o dva rada profesorice Univerziteta u Novom Sadu Olivere Radulović, objavljena u zborniku Ćopićev projekat,1 koja oba tematizuju pripovijetke Branka Ćopića. Ovaj izbor nije slučajan: motivisan je činjenicom da je opus Branka Ćopića izuzetno zanimljiv upravo zbog konteksta u kojem je nastajao i potrebe da se prevrednuje u promijenjenom kulturno-ideološkim polju. Visoko tiražni i popularni pisac, učesnik NOB-a i unutrašnji disident zbog svojih satiričkih tekstova, dječiji i lektirni pisac i autor romana po kojima su snimani filmovi, Ćopić je figura čiji se opus čini i nudi kao nepresušno vrelo tema za akademska napredovanja i stručna usavršavanja. Budući da je prof. Radulović angažovana na oba plana, kao fakultetska profesorica i predavačica na stručnim usavršavanjima nastavnika, a osim toga još i kao autorica školskih čitanki i metodičkih priručnika, a da je u navedenom zborniku zastupljena čak sa tri rada, izbor njenih tekstova, s obzirom na uticaj koji ostvaruju, čini mi se opravdanim. U vezi s njenim radovima o pripovijetkama Branka Ćopića pokušaću odgovoriti na tri pitanja:

a. Šta se o Ćopićevim pripovijetkama novo i važno u tim tekstovima otkriva?

b. Kojim naučnim aparatom se dolazi do zaključaka?

c. Šta je svrha tog i takvog čitanja Ćopića?

Pretpostavljam da odgovori mogu biti koristan doprinos raspravi o standardima naučnog mišljenja u aktuelnim akademskim čitanjima književnih tekstova.

***

U prvom od dva odabrana teksta – Biblijski aspekti Božijih ljudi u pripovetkama Branka Ćopića (2012: 111) – u zaključku, profesorica Radulović konstatuje:

“Arhetipski pristup pripovetkama Branka Ćopića ide u prilog afirmaciji čitalaca koji ne pamte konkretno delo, već utiske koji prate čitanje, budući da ono podrazumeva identifikaciju koju podstiče plemenitost i jednostavnost njegovih likova, veliki emotivni naboj teksta i tradicijski kontekst sa kojim je povezan. Stoga je svaka komunikacija s njegovim pripovetkama praćena uplivom emocija jer čitajući pokušavamo da pored dela razumemo sebe. A Ćopićeve priče su prava poezija, muzika jednog detinjstva, sećanje čiste duše koja stvara davno izgubljen svet. Savremena teorija teksta ide u prilog recepijentu jer čitanje izjednačava sa pisanjem računajući na njegove kreativne potencijale i analitičke kompetencije. Tu se kriju razlozi sve bolje recepcije Ćopićevih pripovedaka kako na univerzitetu tako i u školi koja se bori za svoje čitaoce.” (2012: 119)

Stil ovog zaključka (u naučnom radu) impresionistički je, a sam zaključak netačan – jer nisu sve, čak nisu ni mnoge Ćopićeve priče muzika i sećanje čiste duše. Autorica najprije promoviše kreativnog i kompetentnog čitaoca, od kojeg očekuje da se ne bavi toliko tekstom koliko svojim emotivnim utiscima povodom teksta, utiscima koji opet zavise od sposobnosti da se prepozna tradicijski koncept.

Za takav postupak ona nalazi teorijsku podršku kod Hirša (Načela tumačenja), ali tako da ga citira nekorektno i izvrćući njegov koncept naopačke. Njeno citiranje

“Stoga, u meri u kojoj različita tumačenja iznose na videlo različite strane tekstualnog značenja, trebalo bi da je raznovrsnost tumačenja dobro došla; sva ona doprinose razumevanju. Što se više tumačenja zna, to će razumevanje biti potpunije (Hirš 1983: 149).” (2012: 111)

ostavlja utisak da Hirš tvrdi što je napisano, a uistinu on upravo to u poglavlju pod nazivom “Vavilonska kula tumačenja” pobija. Već u narednoj rečenici kaže da ovo što je gore naveo kao protivnički odgovor na njegovu teoriju tumačenja nije u svakom pogledu neprikladan odgovor, odnosno nije onda kada pravi razliku između kompatibilnih i nekompatibilnih tumačenja. Dalje on upozorava na štetnost brkanja veštine razumevanja i veštine tumačenja, pri čemu ova druga nužno slijedi prvu. Olivera Radulović uzima, dakle, odbačeni argument iz Hrišove knjige (ne reaktualizirajući ga) kao da je njegov, sakriva se iza njega i onda zagovara (i dalje demonstrira) tumačenje bez razumijevanja.

Na sličan način prečitava i Eka:

“Nema teksta koji bi se mogao tumačiti na osnovu utopije o nekakvom autorizovanom, definitivnom, originalnom i konačnom smislu. Jezik uvek kazuje nešto više od onoga što je njegov nedostupni, doslovni smisao, koji je izgubljen na samom početku odašiljanja teksta. Tekst lebdi u praznini potencijalno beskonačnog prostora mogućih tumačenja (Eko, 2001: 6).” (2012: 112, spac. O.R.)

Spacionirana rečenica prebačena je iza prethodne, iako joj u originalu prethodi, i nije navedena cijela. U originalu to izgleda ovako:

“Ove savremene teorije indirektno prigovaraju Vilkinsu da jedan tekst, kada se jednom odvoji od svog pošiljaoca (kao i od njegove intencije) i od konkretnih okolnosti u kojima je poslan (a time i od svog intendiranog referenta), lebdi (da tako kažemo) u praznini jednog potencijalno beskonačnog prostora mogućih tumačenja. Otuda nema teksta koji bi se mogao tumačiti na osnovu utopije o nekakvom autorizovanom, definitivnom, originalnom i konačnom smislu. Jezik uvek kazuje nešto više od onog što jeste njegov nedostupni doslovni smisao, koji je izgubljen još na samom početku odašiljanja teksta.” (Eko, 2001: 6)

Vilkins je filozof, jedan od osnivača Kraljevskog društva, biskup i inovator, čijom pričom Eko započinje svoju knjigu. Priča opisuje divljenje nepismenih koloniziranih ljudi upotrebi i mogućnostima pisma, i bilježi anegdotu o urođeniku koji je poslan s korpom voća i ceduljom da je u korpi 30 smokava, koje on usput pojede. Kad ga primatelji upitaju gdje su smokve, on se čudi papiru koji ga prokazuje. Kad drugi put ponovo obavlja isti zadatak, on prije nego će navaliti na smokve cedulju sakrije pod kamen, da ona ne vidi šta on radi. I opet se čudi kad papir otkrije njegov postupak.

Eko iz ove anegdote ulazi u pobijanje onih savremenih teorija koje radikalno osporavaju mogućnost da tekst posreduje smisao.

Profesorica Radulović i ovdje pokazuje da ili nije u stanju da razumije strategije teorijskih argumentacija ili da svjesno i manipulativno izvrće složene teorijske koncepte u njihove banalizovane suprotnosti. Da bi, nakon citiranja četiri i po rečenice iz dvije knjige od ukupno 650 stranica konstatovala:

“Imajući na umu navedene teorijske postavke u kojima se saglašavaju dva najznačajnija naučnika dvadesetog veka koja se bave tumačenjem teksta, valja konstatovati da je došlo vreme povratka onim delima iz književne tradicije koja imaju otvorenu strukturu jer strategija takvog teksta navodi čitaoca da ga neprekidno zapitkuje. Takva je Bašta sljezove boje Branka Ćopića.” (2012: 112)

Zašto valja konstatovati da je došlo vreme; zašto je Bašta sljezove boje otvorena struktura; kako tekst navodi čitaoca na zapitkivanje i na kakvo zapitkivanje – to ostaje misterija. Ovdje neka ostane zabilježeno, kao odlika metoda, infantilno pojačavanje argumenta: dva najznačajnija naučnika dvadesetog veka (sic!).

U nastavku autorica cijelo jedno poglavlje rada posvećuje objašnjavanju sintagme božji ljudi, upućujući čitaoca na knjigu Jurodive Hrista radi u svetu bez Boga, ne obrazlažući relevantnost tog izbora. Objašnjenje stoga ostaje u domenu nekritičke fascinacije temom, ponavljajući tezu jednog od autora iz navedene knjige, Georgija Fedotova, da ludilo i mentalni defekti nisu prepreka za svetiteljstvo, da mogu da postoje uporedo sa duhom milosrđa i čistotom srca (2012: 113), zaključivši:

“Rečju: Bog uzima obličje sluge da pokaže da je bogat onaj koji je telesno bogatstvo zamenio duševnim, koji je zemaljsko dobro zamenio nebeskim blagodetima.” (2012: 113)

Glavni dio rada, o božjacima u Bašti sljezove boje, počinje konstatacijom:

“Branko Ćopić u Bašti sljezove boje, delu pripovedačkog zrenja, gradi likove dovodeći ih u krug odabranih hrišćana: siromašnih duhom, pravednih, milosrdnih, krotkih, čistih srcem, paćenika, pravdoljubaca i mirotvoraca. Ove pripovetke su samo naizgled jednostavne i jednoznačne, njih podupire biblijska podloga koja ih poentira i tipologija biblijskih ličnosti u koju se, premda individualizovane do ekscentričnosti, uklapaju.” (2012: 114)

Umberto Eko, međutim, u nastavku njegovog citiranog dijela parodira upravo ovakav način učitavanja smisla u tekst.

Teza da Ćopić gradi likove dovodeći ih u krug odabranih hrišćana nije u postavci Olivere Radulović održiva, iz najmanje dva razloga. Prvo, ne znamo kojih i po čemu odabranih, ni kojih likova ni kojih hrišćana, a drugo, znamo da se za veliki broj likova iz zbirke to ne može reći. Olivera Radulović pominje ih svega po nekoliko (djed Rade, Petrak, brat Sava, iz Bašte i Isus, prorok Ilija, Avram, Kain, iz Biblije), a od priča referiše se samo na pet (“Rade s Brdara”, “Pohod na Mjesec”, “Mlin potočar”, “Sveti Rade Lopovski”, “Slijepi konj”). Zahvaljujući tome cijeli rad ostaje na nivou kompilacije različitih tema, povezanih samo mutnom idejom da bi se Ćopićeva zbirka mogla povezati sa Biblijom. Naravno, zbirka svedena samo na prvi ciklus.2

***

Slične standarde profesorica Radulović zadržava i u drugom radu iz trotomnog Ćopićevog projekta. U sažetku rada na početku teksta “Duša kao lirski simbol (meka, setna, detinjasta, dečačka, blagorodna i ranjiva)” izjavljuje:

“Naučno istraživanje s temom ’Duša kao lirski simbol (meka, setna, detinjasta, dečačka, blagorodna i ranjiva)’ bavi se genezom ovog simbola u Ćopićevim zbirkama pripovedaka: Pod Grmečom (1938), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955) i Bašta sljezove boje (1970). Naša polazna postavka jeste da naznačeni lirski simbol u funkciji lajtmotiva vodi hrišćanskoj ideji da je duša božanska iskra u čoveku, njen besmrtni deo koji ga odlikuje kao individualnost. Otuda se naročita pažnja poklanja duševnim likovima i udelu lirske simbolike u njihovoj karakterizaciji. Cilj rada je da analitički osmisli navedenu postavku i pokaže da se osobena duševnost i lirska senzibilnost Ćopićevih junaka javljaju kako u ranoj pripovedačkoj fazi tako i u zreloj fazi stvaralaštva. Rad ukazuje i na to da se duša u hrišćanskoj ikonografiji predstavlja obličjem golubice i uspostavlja veza sa simbolom golubijeg srca i njegovom metafizičkom poentom. Zaključak istraživanja svodi se na analitički ostvarenu tvrdnju da se preko lirskih simbola duše i srca postiže sugestivna impresivnost, otkriva modernost interpretiranih pripovedaka i naglašava neponovljivi humanizam koji je u Ćopićevoj prozi protivteža surovim okolnostima života.” (2013: 289)

Sažetak je na više mjesta nejasan. Naučno istraživanje podrazumijevalo bi poštovanje naučnih principa i primjenu određene metodologije, između ostalog teorijsko ili konceptualno utemeljenje, definisanje ključnih pojmova i termina, neselektivno i temeljito proučavanje građe, iscrpnu i preciznu analizu i logički tačno zaključivanje, čega uglavnom u njenom radu nema. Tako da ostaje otvoreno pitanje po čemu ona svoje čitanje Ćopića smatra naučnim, i po čemu istraživanjem.

Već prva sintagma – duša kao lirski simbol – nejasna je: šta je duša, pod kojim uslovima je ona simbol, za koga; kako se došlo do skupa njenih karakteristika (meka, setna, detinjasta, dečačka, blagorodna i ranjiva)? To bi, ukoliko prihvatimo da se odnosi na Ćopićevo djelo (tj. da se to u zborniku o Ćopiću podrazumijeva) značilo da autorica zaključak unaprijed uzima kao polazište. Na to ukazuje i sintaksa: istraživanje s temom duša kao simbol bavi se genezom (tog) simbola (sic!).

Htjelo se reći da se istraživanje bavi genezom simbola duše u Ćopićevim pričama iz tri perioda?

Tada bi bilo jasnije da se simbol duše, kao ključna sintagma, mora teorijski elaborirati. Što se u radu nigdje ne čini, pa se na toj nedefinisanoj sintagmi gradi hipoteza – da “naznačeni lirski simbol u funkciji lajtmotiva vodi hrišćanskoj ideji da je duša božanska iskra u čoveku, njen besmrtni deo koji ga odlikuje kao individualnost”.

(I opet, sintaksa: šta je čemu besmrtni deo; duša iskri, duša ideji, ideja duši, ideja iskri? Ili je trebalo tu da stoji njegov, u smislu da je duša, kao božanska iskra, njegov/čovekov besmrtni deo?)

Tvrdi se, dakle, da jedan simbol kao lajtmotiv vodi jednoj ideji. To je književno relevantna tvrdnja; moguće je da lajtmotiv u kompoziciji nedvosmisleno ukazuje, upućuje na ideju teksta, da sugeriše njenu jednoznačnost. To je također i legitiman umjetnički postupak. Autorica, međutim, ovu tvrdnju, koju također treba dokazati, povezuje sa još jednom: da je Ćopićeva ideja hrišćanska ideja, tj. da Ćopić koristeći se simbolom duše kao lajtmotivom cijelog svog života, od 1938. do 1970. propovijeda hrišćansku ideju besmrtne duše kao božanske iskre u čovjeku koja odlikuje njegovu individualnost.

To je hrabra teza, s obzirom na opštepoznat Ćopićev socijalni i idejni angažman, u komunističkoj partiji, narodnooslobodilačkom pokretu i socijalističkoj jugoslavenskoj državi. Kako će je autorica dokazati?

Prvi dio rada, pod međunaslovom “1. Uvod” autorica počinje rečenicom:

“Branko Ćopić je izrazit regionalista koji je tematski i problemski vezan za život ljudi na Grmeču i Podgrmečju. Naslednik je Petra Kočića, velikog pripovedača iz Bosanske Krajine, sa kojim ga veže ljubav prema svom narodu, njegovom jeziku i prostoru gde živi. Ćopić u književnost ulazi četrdesetih godina 20. veka, u vreme koje se u istoriji srpske književnosti naziva zlatnim vekom pripovetke. Zapravo, ova je prozna vrsta , kako smatra J. Skerlić, nacionalni rod srpske književnosti uopšte jer prihvata razne oblike narativne usmenosti koji postaju literarna osnova od koje polaze naši pripovedači.” (2013: 289)

Ovaj i ovakav uvod je uopšten, neodređen. Ne znamo, npr. ko je zaključio da se četrdesete godine dvadesetog veka smatraju zlatnim vekom pripovetke, niti gdje je Skerlić rekao da je pripovijetka nacionalni rod srpske književnosti. Pri tome, nije objašnjeno ni zašto bi se Skerlićeva ocjena izrečena početkom vijeka u Srbiji trebala bezuslovno prihvatiti kao tačna za jugoslavenski kontekst pola vijeka kasnije. Očita je tendencija, već u prvim rečenicama, da se Ćopić čita kao nacionalni pisac, u regionalnom i nacionalnom okviru. Poteže se, u to ime, porijeklo, sličnost po mjestu rođenja sa Kočićem.3 Iako se neke poetičke veze mogu pratiti (lirizam, humor, anegdotalnost, seoska tematika, variranje motiva usmene tradicije, pa i samo stavljanje književosti u službu političkog angažmana) razlike koje su proizvod različitih političkih okolnosti na koje se referiraju, i različitih ideoloških polazišta ova dva autora, ne dopuštaju ovako olako i površno regionaliziranje Ćopića. U nedostatku vremena ili volje da činjenično (analitički) utemelji svoju tvrdnju, autorica poseže za argumentom iz arsenala nacionalističke retorike: ljubav prema narodu, jeziku i tlu nalazi svoj izraz u vezivanju za prethodnike, Kočića, Stankovića i Ćipika, po osnovu lirizma u prozi, kojeg karakterišu “naizgled beznačajni događaji i stanja likova” koji “vode snažnoj lirskoj poenti i mudrosnom zaključku” (2013: 290)4.

U odjeljku pod međunaslovom “2. Analiza”, autorica se poduhvata napora da definiše jedan od ključnih pojmova iz naslova svog rada:

“Kada govorimo o duši,5 kao lirskom simbolu u Ćopićevoj prozi, posebno u prvim zbirkama pripovedaka, koje su bliske hrišćanskoj tradiciji, važno je uočiti značenje i genezu ovog pojma budući da je pisac u njima otkrivao kako paganskog tako i hrišćanskog čoveka u jednom telu i duši sa svim njegovim protivurečnostima, čime je čuvao osoben mentalitet svoga naroda. Duša (duh, disanje, duvanje) specifičan je činilac ljudskog bića i jedinstven formirajući princip čovekove ličnosti. Duša kao entelehija tela, suštinski i razumni deo, daje individualni i lični oblik ljudskom biću po kome se ono razlikuje od boga i drugih ljudi čineći čoveka slobodnim, osobenim i besmrtnim.” (2013: 291-292)

Komplikovana sintaksa prve rečenice sadrži nekoliko tvrdnji:

a. važno je uočiti genezu i značenje pojma duše u prvim zbirkama;

b. Ćopić je u prvim zbirkama otkrio paganskog i hrišćanskog čoveka u jednom telu i duši (sa svim njegovim protivrečnostima);

c. Ćopić je čuvao osoben mentalitet naroda (otkrivajući paganskog i hrišćanskog čoveka u prvim zbirkama).

Nijednu od ovih tvrdnji u nastavku rada autorica ne dokazuje; ne bavi se genezom pojma; ne bavi se prvim zbirkama, nego zbirkama iz tri različita perioda Ćopićevog stvaranja tokom 30 godina; ne objašnjava kako književnik (Ćopić, ili bilo koji drugi, ili književnost uopšte!) čuva mentalitet naroda.

Sljedeće dvije rečenice su parafraze odrednice duša u Rečniku pravoslavne teologije, protojereja Jovana Brije,6 na čije djelo upućuje, ali koje u bibliografiji ne navodi. Zamijenivši drugih stvorenja sa drugih ljudi, autorica završava u nonsensu: ljudsko biće se razlikuje od drugih ljudi (ljudskih bića) po tome što je ono slobodno, osobeno i besmrtno jer ima dušu koja mu daje individualni i lični oblik, koju prema tome drugi ljudi nemaju. Ili je svi imaju, ali onda su po tome svi slični, a ne različiti.

Ali sve skupa je ovo diskurs koji izvana ulazi u čitanje Ćopića a da se nigdje i nikako ne obrazlaže zašto je upravo protojerejski pristup Ćopiću opravdan.

U nastavku autorica analizira pripovijetku “Dve usamljene ruke” (originalni naslov je “Dvije usamljene ruke”!), za koju bez ikakvog obrazloženja tvrdi da je “jedna od najsugestivnijih i idejno nosećih pripovedaka Ćopićeve zbirke Pod Grmečom”. Ona u svom tumačenju priče potencira “unutrašnju, duševnu lepotu” junakinje, seoske učiteljice Antonije Garić koja je (pored svog posla još i liječeći seljane i previjajući ozlijeđene) “ozarila okolinu shodno hrišćanskoj predstavi da je ljudsko telo odeća duše. Prema učenju pravoslavnih teologa, duša je eterično, fino, lebdeće telo, uz dušu su sile uma, srca i sva čula (Brjančaninov, 2005: 122)” (2013: 292, podebljala O.R.).

Prepričavajući priču nespretno, u perfektu, autorica pogrešno citira ključnu rečenicu koju izgovara seljak, nakon što učiteljica bezuspješno pokuša da mu pomogne izvući zapregu iz blata: “E, gospojice, šta su ovdje te dvije tvoje ruke… Malo su ovdje dvije ruke, malo i premalo.”

Rečenicu seljak izgovara nakon što se “kape zabačene na potiljak” okrenuo učiteljici i sagledao “njezine ruke uduprete o direk na kolima (bijelile su se sablasano u mraku i čudno odudarale od svega unaokolo)” i “sa sažaljivim osmijehom zaklimao neveselo glavom” (1985: 43).

U konstrukciji kojom Ćopića gura u pravoslavlje, autorica malo su ovdje dvije ruke prevodi u malo su ove dvije ruke (2013: 293).

Nije dakle težište kod Ćopića na nemoćnim rukama, nego na surovom podneblju. Ono je takvo ne samo jer je priroda surova, nego i zato što su ljudi siromašni i neuki. Sve Ćopićeve rane zbirke imaju izraženu socijalnu tendenciju, a religija (pravoslavlje) tu igra sporednu ulogu, ako već nije izričito okrivljena i sama za ekonomsku i duhovnu zaostalost ljudi. Dvije učiteljicine ruke su malo jer ona nije školovana da realno stanje promijeni, a njen je dobrodušni altruizam sam po sebi nedovoljan.

Autorica olako preko svega toga prelazi i netačno tvrdi da:

“Ćopićeva novela Dve usamljene ruke poentirana je biblijskim arhetipom lađe na uzburkanom moru i egzistencijalnom situacijom iščekivanja čuda koje osmišljava patnju. Arhetipske asocijacije su izazvane opisom crkvice Svetog Nikole Čudotvorca i ikone na kojoj svetitelj spasava lađe koje potapa bura a selo i ljudi vraćeni u biblijsku prošlost smešteni na ikonu.” (2013: 293)

Priča nije poentirana opisom crkvice, nego opisom krvavih zavoja, koje je učiteljica donijela da opere, nakon što je ranije bila previla još jednog ozlijeđenog seljaka:

“‘Malo su ovdje dvije ruke, malo i premalo’ – drhtao je negdje zakopan u tmini taj turobni brodolomnički uzdah, i kao podsječena tom krvavom tvrdom životnom istinom ona s bolnim srcem spusti glavu u ruke: oh, da su sad tu s njom mnogo, mnogo, bezbroj snažnih neumornih ljudskih ruku koje lome nevolju i zidaju svjetliji ljudski život!

Ali tih dobrih ruku nije bilo. Pred njom na podu crnili su se samo krvavi zavoji jednog od hiljadu podgrmečkih seljaka.” (1985: 45)

Iako citira i neka junakinjina razmišljanja iz registra koji će u narednoj knjizi preuzeti Ćopićev Nasradin hodža, autorica propušta da ukaže na tu intertekstualnu vezu. Što je razumljivo, jer bi njeno nastojanje da upravoslavi Ćopića preko lika muslimanskog hodže dobilo karikaturalne crte. Ovdje je potrebno primijetiti da tumačenje putem intertekstualnih veza koje se otvaraju naoko asocijativno i proizvoljno, a u stvari sračunato selektivno, jeste metod učitavanja smisla koji odgovara ciljevima i ideologiji tumača. Taj metod može se prepoznati upravo po tome da frizira citate i falsifikuje činjenice (npr. kaže da je poenta ono što nije, ili motivaciju likova rekonstruiše iz svojih potreba a ne iz njihovog karaktera i djelovanja u datim situacijama).

Na isti način pristupiće autorica pričama “Veliki Roždanik Mališe Serdara”, “Otac siromašne dječice”, “Staro duboko korijenje” i “Razgovor s Bogom”.

Mališa Serdar, zaključuje ona, doživljava neku vrstu epifanije nakon što spozna da narodu treba Roždenik koji će proricati sveopštu propast i apokalipsu. Koju vrstu tačno ne kaže, jer dokaza u navedenom citatu nema. Ćopićevom junaku ne ukazuje se Bog. Njegova duša raste i ispunjava prostor božije zvjezdane noći dok izgovara da:

“… svako dijete, bilo muško, bilo žensko, rođeno u ovijem selima pod Grmečom, doživjeće patnju veliku; do groba prevrtaće crnu zemlju i svoju sreću u njoj tražiti, a često i suva ljeba željno biće. Velike će ga napasti snalaziti i od ljudi, i od zvijeri, od ale i vrane, od nepogoda nebeskije i boeština raznije koje će arati po domu njegovu. Snopove njegovog žita i naviljke njegova sijena, njegov trud i znoj, gutaće nečija nevidljiva nezasitljiva usta, a on će se dane i godine tako boriti, jer u njemu je snaga zemljina, i živjeće i braniće se jalovim i pustim nadanjima u bolje dane. Golemo će biti stradanje njegovo, a niko to neće ni čuti, ni znati, ni razumjeti.”

Ni Bog, dakle.

Citirajući završetak priče, autorica ispušta početak rečenice: “Tako je šaputao i slagao sljepčovođa Mališa Serdar…” Time otklanja potrebu da objasni zašto je Ćopić izabrao sljepčovođu za ulogu proroka propasti i apokalipse. Kad tako učini, onda se ne mora baviti očiglednom ironijom, koja se podsmjehuje, preuzimajući biblijski stil, socijalnoj neosviještenosti siromašnih Krajišnika. Epifanija naročite vrste, prema tome, naročita je jer nema veze s dolaskom Spasitelja, niti s ukazivanjem boga, nego sa revolucionarnom spoznajom uzroka socijalnih nepravdi i idejom kako da se one isprave. To se sve lako potvrdi širim uvidom u Ćopićev književni angažman tih godina, ali autorica taj aspekt iz svoje konstrukcije sasvim isključuje. Metod o kome je ovdje riječ, dakle, izbjegava i detaljnu analizu teksta i cjelovitu sintezu rezultata analize.

Tumačeći priču Otac siromašne djece, u kojoj bogati seoski trgovac Ostoja Smuk čuje kucanje na vrata svog doma, ali mu je teško da ustane iz kreveta, autorica nalazi da ona govori o motivu “dečje napaćene duše” (prethodna je poentirana “simbolom rastuće duše”), odnosno da je izgrađena na “biblijskom arhetipu pred zatvorenim vratima” (2013: 294), tj. da upućuje na povest o izgonu iz raja i čovekovu ogrehovljenu prirodu. Na kraju će “zaključiti da priča overava tezu da se čovekov karakter krije u imenu i prezimenu” (2013: 294). (Primjetimo samo, ne baveći se njenom banalnošću, da ta teza ranije nije izložena, da ne znamo njeno porijeklo i da se ona ne ispituje u ovom radu.)

U situaciji u kojoj bogati gazda ostaje u krevetu, zadovoljan sobom jer je tog dana dao dobrovljni prilog za siročad, dok se pred njegovim vratima smrzava dijete, autorica prepoznaje “dramu koja je dočarana sugestijom Andersenovih bajki sa hrišćanskim motivima” (2013: 294). Fusnota bi pomogla da razumijemo na koje se to Andersenove bajke misli, ali nje nema, kao što nema ni objašnjenja ko to tačno i kako sugeriše. Autorica prati intertekstualni trag koji vodi do danske bajke, ali ne i onaj koji upućuje na bosanskohercegovačku socijalnu pripovijetku, na Svetozara Ćorovića i njegovu priču Na Vaskrs,7 jer bi se tada cijela konstrukcija Ćopićevog pokrštavanja prilično naherila.

Za posljednju priču u knjizi, “Razgovor s Bogom”, autorica nalazi da “upućuje na starozavetnu dramu Knjiga o Jovu”. Ona citira dio monologa seljaka koji je ostao bez sina jedinca (2013: 296):

“Ej, pa ti mi baš uze jedinca, najmilije stvorenje koje sam na svijetu imao. Oprosti meni, samoranom starcu, što te u tome raspitujem. Ja sam se dosad uvijek bez pogovora pokoravao Tvojoj volji, ali, eto, večeras ne mogu, srce me boli. Vidiš, znam ja to, i Ti si imao sina, i on je mučen bio i umro, ali si ga Ti ponovo oživeo. Ali moj sin je smrtni čovjek i on se više nikad neće podići i povratiti kući da sjedne za ručak zajedno sa mnom – znam ja to dobro.”

Praktično je cijela priča monolog, a citat je uzet iz sredine. U nastavku priče se prigovori Bogu pojačavaju, da bi se završili gašenjem vjere u njega. Junak podršku i razumijevanje nalazi u drugom čovjeku, ne u Bogu. I opet, intertekstualno bi se mogla, i morala, povezati ova završna priča sa završnom iz naredne zbirke, Nasradin hodža u Bosni, koja se zove – “Razgovor sa čovjekom”. Ali autorica to ne čini, istrajavajući na svojoj nategnutoj tezi. Pa tako propušta i da obrazloži relaciju na koju je sama uputila – odnos ove priče prema Knjizi o Jovu.

Ostavlja li Ćopić igdje ikakav slabačak tračak mogućnosti da će Gospod povratiti “što bješe uzeto Jovu pošto se pomoli za prijatelje svoje, da će umnožiti Gospod Jovu dvojinom sve što bješe imao (…) te imaše četrnaest tisuća ovaca i šest tisuća kamila i tisuću jarmova volova i tisuću magarica” (Knjiga o Jovu, 42, 10-12)?

Ne ostavlja.

Ako je već odlučila da čita Ćopića u biblijskom ključu, pa iz cijelog sadržaja izdvaja nekoliko priča koje za takvo čitanje daju povoda, autorica je morala postaviti i ova pitanja: šta Ćopić radi sa svojim predloškom, kako to radi, šta time postiže? Takva bi je pitanja legitimisala kao profesoricu književnosti. Ne postavljajući ih, ona se legitimisala drugačije: kao hrišćanska propovjednica koja sakrivena iza doktorske titule i univerzitetskog zvanja afirmiše svoja uvjerenja parazitirajući na površnom i neznalačkom tumačenju književnog teksta, u pravilu na štetu suvislosti iskaza. Sažimajući, naprimjer, priču “Potopljeno djetinjstvo” u jednu rečenicu – “Duša kao lirski simbol, čista dečja i blagorodna duša starca prožimaju se i stapaju u priči Potopljeno djetinjstvo, u kojoj se susreću nekadašnji unuk koji je postao starac potvrđujući drevnu misao da su dete i starac nalik jedan drugome” (299) – autorica previđa suštinu: da duša starca koji stoji nad potopljenim zavičajem nije čista i blagorodna, nego gorka i razočarana, i da ona uprkos drevnoj misli (sic!) nije i ne može biti više ni djetinja ni naivna.

Pominjući, uz ovu, iz ciklusa “Dana crvenog sljeza”, još i tri priče iz “Jutara plavog sljeza” (“Rade s Brdara”, “Sveti Rade lopovski”, “Slijepi konj”), dakle sveukupno četiri, ona se neće baviti kompozicijom zbirke i izbjegavaće da je smjesti u odgovarajući kontekst – drugog svjetskog rata i NOB-a, za koje koristi eufemizam apokalipsa rata (2013: 299).

Zato je njen zaključak –

“Analitičkom elaboracijom odabranih pripovedaka zaključili smo da je duša lirski simbol koji je objedinjujući lajtmotiv kako u ranim tako i u poznim pripovetkama Branka Ćopića. Individualizacija likova, njihov duboki humanizam, proizlazi iz ideje da blagorodna duša može spasiti svet. U interpretiranim zbirkama pripovedaka: Pod Grmečom, Doživljaji Nikoletine Bursaća i Bašta sljezove boje konstatovan je odlučujući uticaj lirske simbolike na oblikovanje glavnih junaka, koji su mistifikovani zahvaljujući tome što su oblikovani prema mitskom, odnosno legendarnom uzoru. Dominacija lirskog simbola duše u tumačenim pripovetkama dovela nas je do zaključka da su one modernističke po načinu na koji osvajaju tradiciju i saobražavaju lirsko, epsko i dramsko načelo pripovedanja.” (300)

– neodrživ.

Ako duša i jeste lajtmotiv cijelog Ćopićevo pripovjedačkog opusa, ni po čemu važniji od desetina drugih, na malom analiziranom uzorku nije se moglo dokazati da je baš on objedinjujući. Humanizam likova može proizlaziti iz različitih ideja, ali u radu nije nigdje dokazana veza Ćopića sa idejom da blagorodna duša može spasiti svet. Tri navedene zbirke nisu interpretirane, nego samo neke priče iz njih, bez obrazloženja za odabir; i upravo zato što zbirke nisu interpretirane pogrešno su protumačene i pojedinačne priče. O modernizmu nije uopšte bilo riječi, nije dokazan odlučujući uticaj lirske simbolike na oblikovanje glavnih junaka, kao što nije rasvijetljen proces mistifikacije oblikovanjem prema mitskom. Cijeli zaključak je proizvoljan, neutemeljen u bilo kojem legitimnom interpretativnom metodu.

***

Nakon ove analize moguće je dati odgovor na tri postavljena pitanja:

a. Šta se o Ćopićevim pripovijetkama novo i važno u dva analizirana teksta Olivere Radulović otkrilo?

Ništa. Prije bi se moglo reći da se ovim tesktovima sakriva pravo značenje Ćopićevih pripovjedaka, da bi se u tako opustošen prostor učitala nova, proizvoljna, izvedena iz svjetonazora istraživačice.

b. Kojim naučnim aparatom se dolazi do zaključaka?

Nikakvim. Naučnog aparata, u smislu poštovanja naučnih principa i primjene određene metodologije, teorijskog ili konceptualnog utemeljenje, definisanja ključnih pojmova i termina, neselektivnog i temeljitog proučavanja građe, iscrpne i precizne analizu i logički tačnog zaključivanja – nema. Umjesto toga, radove karakterizira nejasan i na momente karikaturalan stil, loša sintaksa, nepoznavanje ili nerazumijevanje teorijskih koncepata na koje se poziva, prekrajanje ili nepažljivo navođenje citata, izricanje tvrdnji bez ikakvog uporišta, infantilnost argumentacije (preko superlativa), proizvoljnost u selekciji građe i uspostavljanju intertekstualnih veza, nestrukturiranost teksta, tj. izostanak logičke veze između njegovih dijelova, previđanje ključnih mjesta u književnom tekstu i isključivanje konteksta na koji se djelo odnosi.

c. Šta je svrha tog i takvog čitanja Ćopića?

Da se Ćopićem, i uopšte književnim djelom, ovjeri svjetonazor tumača, ali istovremeno da se legitimiše i sam opisani metod, kao naučni i istraživački. U konkretnom slučaju, budući da iza opisanog čitanja stoji univerzitetska profesorica, a da je ono objavljeno u međunarodnom zborniku čiji je urednik profesor Branko Tošović, samopotvrđuju se i procedure koje bi trebalo da garantuju visoke standarde naučnog mišljenja.

Najzad, kakve koristi društvo od svega toga ima?

Budući da su standardi naučnog mišljenja očito iznevjereni, nikakve, osim ako se književnost ne posmatra iz perspektive ove interpretativne zajednice: kao alat kulturnog inžinjeringa (na baušteli kolektivnog pamćenja), kao oruđe nacionalizma (sakrivenog iza kulturne baštine), kao sredstvo ideološko-političko-propagandnog djelovanja i kao mehanizam indoktrinacije u obrazovanju.

Tako se povezanost unutrašnjih i vanjskih razloga za postavljanje pitanja o standardima naučnog mišljenja u našoj akademskoj interpretativnoj zajednici pojavljuje na kraju ove analize i kao odgovor na to pitanje. Radi se naprosto o najamnom odnosu kvazinauke i gramzipolitike, unutar kojeg za visoke standarde naučnog mišljenja nema ni potrebe ni mjesta.

Bibliografija:

Ćopić, Branko (1985), Bojovnici i bjegunci, u Sabrana dela Branka Ćopića, Prosveta, Svjetlost, Veselin Masleša, Beograd, Sarajevo.

Ćopić, Branko (1985a), Bašta sljezove boje, u Sabrana dela Branka Ćopića, Prosveta, Svjetlost, Veselin Masleša, Beograd, Sarajevo.

Eko, Umberto (2001), Granice tumačenja, Paidea, Beograd, prev. Milana Piletić.

Hirš, Erik, Donald (1983), Načela tumačenja, Nolit, Beograd, prev. Tihomir Vučković.

Marjanović, Voja, ur. (1985), Branko Ćopić u svetlu knjževne kritike, Stručna knjiga, Beograd.

Radulović, Olivera (2012) “Biblijski aspekti Božijih ljudi u pripovetkama Branka Ćopića”, u Poetika, stilistika i lingvistika pripovijedanja Branka Ćopića, Banja Luka: Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske, Graz: Institut für Slawistik der Karl-Franzens-Universität, ur. Branko Tošović.

Radulović, Olivera (2013), “Duša kao lirski simbol (meka, setna, detinjasta, dečačka, blagorodna i ranjiva)”, u Lirski doživljaj svijeta u Ćopićevim djelima; Banja Luka: Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske, Graz: Institut für Slawistik der Karl-Franzens-Universität, ur. Branko Tošović.

Iz novog broja časopisa REČ, koji uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga.

Peščanik.net, 22.11.2017.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on RedditShare on TumblrShare on StumbleUponShare on LinkedInEmail this to someone
________________

1 Tošović, Branko, ur: Poetika, stilistika i lingvistika pripovijedanja Branka Ćopića (2012); Lirski doživljaj svijeta u Ćopićevim djelima (2013); Ćopićevsko modelovanje realnosti kroz humor i satiru, Banja Luka: Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske, Graz: Institut für Slawistik der Karl-Franzens-Universität (2014).
2 U tekstu “Zatočnik u Bašti sljezove boje. Previđanje satire u Ćopićevom opusu: dekontekstualizacija kao strategija revizionizma”, pisanom za zbornik s konferencije Satira i komika u bosanskoj, crnogorskoj, hrvatskoj i srpskoj književnosti (Graz 2016), ukazao sam na tendenciju tumača da iz pomenute Ćopićeve zbirke isključuju drugi dio – “Dane crvenog sljeza”, s ciljem da kidajući bitne kompozicione veze između motiva koji se ponavljaju, učitavaju idejne aspekte (nacionalizam i patrijarhalnost) koje Zbirka nema.
3 Izvore ovoj tezi, ali i naslovu teksta, moguće je prepoznati u predgovoru Dragoslava Mihajlovića prvom izdanju Bašte sljezove boje (Vidi Marjanović, 1985: 195).
4 Istina, u nastavku će reći i da je “nesumnjiva srodnost Ćopićevih pripovedaka sa Čehovljevim novelama” bazirajući tu srodnost na srodnosti “osmeha kroz suze njihovih hipersenzibilnih likova”.
5 U fusnoti, uz riječ duša, autorica daje objašnjenje, bez navođenja izvora: “Reč duša ima sledeća osnovna značenja: 1. označava duhovni život čoveka sa njegovim psihičkim manifestacijama: svest, emocije, osećanja; 2. skup karakternih urođenih osobina, crta neke ličnosti” (2013: 291).
6 Duša je entelehija tela, suštinski i razumni deo, koji daje individualni i lični oblik ljudskome biću, po kojem se ono razlikuje kako od Boga tako i od drugih stvorenja (http://verujem.org/pdf/jovan_brija_recnik_pravoslavne_teologije.pdf). I dalje, Olivera Radulović: “Duša prema hrišćanskom učenju nema preegzistenciju niti je sastavljena od materije kao telo. Stvorena je božanskim nadahnućem kroz životodavno udahnjivanje. Rečju, duša je formirajući princip koji individualizuje ljudsku prirodu i približava je uzoru prema kom je stvorena” (2013: 292). Upor: “Dušu daje Bog kroz životodavno udahnjivanje, zajedno sa telom, u času začeća, tako da se ljudsko biće pojavljuje na svetu kao psihosomatsko jedinstvo. (…) Duša je formirajući princip koji individuališe ljudsku prirodu u jednom subjektu; stoga se duše Adamovih potomaka ne sadrže u Adamovoj duši” (Brija, isto).
7 U priči dvoje siročadi stoje pred crkvom na Vaskrs i gledaju bogat svijet koji iz nje izlazi. Tek kad se on raziđe njih dvoje mogu doći do oltara i zamoliti Boga da im vrati oca. (Koji je umro u zatvoru, uhapšen jer se protivio rušenju njihove kuće.) Dječak, zaključivši, po onome što je vidio pred crkvom i što sada vidi u crkvi, da Bog voli raskoš, odnosno da pomaže više onima koji mu više daju, daje kao prilog sve što ima – uskršnje jaje koje je ranije bio dobio.

Iz: NOVOSTI, Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

12. studenoga 2017.
Piše Boris Rašeta

Izvan prosjeka

Još uvijek je to briljantan um: Igor Mandić kod Stankovića je izgledao kao automat za proizvodnju aforizama. Piše predsmrtni dnevnik; ispričava se što nije umro na vrijeme; vlastitu smrt tretira unutar okvira statističkog koncepta smrtnosti muškaraca u zapadnom svijetu…

Tko u Hrvatskoj jedini radi za opće dobro? Oni koji moraju. Po kazni! Rad za opće dobro spada u sferu krivičnog zakonodavstva, mada bi po prirodi stvari trebao pripadati sferi politike. No naši političari ‘nisu stupidi’. Oni to rade jedino kad zglajzaju.
Dario Juričan jedan je od ljudi koji za opće dobro rade bez prinude. Nakon Ivice Todorića – koji se na međunarodnoj tjeralici našao s pet-šest sitnijih kriminalaca, čime je posve obesmislio cijeli svoj život – Juričan se odlučio pozabaviti istočnim grijehom hrvatske privatizacije, famoznim kutlerajem. Miro Kutle, nekoć simbol domoljublja, danas je u bijegu, u inozemstvu. Svojedobno je vodio evidenciju o ljudima koje je podmitio. Ti si ljudi bili, neki su i ostali, stupovi društva. Kutlina lista nikad nije istražena. Kutle je, kao i Todorić, pušten da pobjegne. U njegovoj Globus grupi bilo je preko 170 poduzeća. Sva je zavio u crno. Gdje su pare, bog zna, ali to će možda reći Juričan, koji je za potrebe filma istražio i Đuru Sessu, predsjednika Vrhovnog suda. Nije jasno zašto jedan tako simpatičan, pošten i dobar čovjek u filmu s Kutlom, no vidjet ćemo. ‘Protiv Kutle se vodilo 11 kaznenih procesa, a osuđen je samo u jednom procesu za Gradski podrum’, rekao je Juričan u razgovoru s Mašenkom Vukadinović, koju pohvaljujemo zbog dobrog izbora sugovornika, a Juričanu i njegovom timu želimo uspjeh crowdfunding kampanje za dovršetak filma.
News, N1, 3. studenoga, 17:00

Stjepan Mesić na svjedočenju pred Povjerenstvom za Agrokor – trećem po redu za obitelj Todorić: prvo je još 1967. vodio pokojni Dušan Bilandžić za Antu Todorića, drugo je vodio HDZ sredinom devedesetih – izrekao je važno svjedočenje o genezi ortačkog kapitalizma u Hrvatskoj. Na pitanje Ivana Lovrinovića Mesić je kazao da se on ‘zalagao za podjelu dionica radnicima, ali je u tadašnjim strukturama prevladao stav da poduzeća treba privatizirati. Tuđman je rekao da Francuskom vlada 200 bogatih obitelji, na što sam mu ja rekao da su oni svoje bogatstvo stvarali 300 godina i moja ideja nije prošla’. Šteta, tu je sve krenulo ukrivo.
Čas anatomije, RTS, 3. studenoga, 22:00

Srpska javna televizija priredila je ozbiljnu, zanimljivu i učenu sine ira et studio raspravu o stogodišnjici Oktobarske revolucije, događaju koji je presudno izmijenio lice svijeta u XX. stoljeću, a njegove posljedice živimo i danas. Gosti emisije, povjesničari Aleksej Timofejev, Srđan Milošević i Goran Miloradović, pokušali su odgovoriti na pitanja što je pozitivno donijela revolucija i koje su bile njezine negativne posljedice; je li ideja revolucionarnih promjena u društvu nestala ili će se utopijsko mišljenje vratiti. Revolucija je – doznali smo iz rasprave – bila podržana odozdo, iako je Lenjina poslao njemački generalštab kako bi Rusima zabio nož u leđa. Oko 70 posto oficira carske vojske borilo se na strani crvenih. Nijemci su boljševike u prvoj godini vlasti financirali velikim novcem, s nekih 70 milijuna eura današnje protuvrijednosti, ovi su im pak u Brest-Litovsku dali teritorij veličine Argentine. Iako se stvar činila kao savršena njemačka podvala, Lenjin je tvrdio da mu trebaju obje ruke slobodne kako bi buržoaziju zadavio posvuda, uključujući i Njemačku. Nešto kasnije Nijemci gube rat, da bi im četvrt stoljeća poslije sovjetski titan – koji je već proizvodio 40.000 aviona godišnje – državu rastavio na sastavne dijelove…
HRT je dokumentarac o Oktobru, rad odličnog poznavatelja Rusije Marka Stričevića, objavio na Četvrtom programu koji gleda nekoliko tisuća ljudi, sigurno je sigurno.
Dnevnik, HRT, 4. studenoga, 19:00

Središnji Dnevnik u uvodnom dijelu objavljuje kako je Ante Ramljak tužio Davora Bernardića jer ga ovaj opako kleveće, no Bernardić je reagirao junački – tvrdnjom da će tražiti skidanje imuniteta i pozivom da Ramljak objavi kolika mu je plaća. Taman čovjek pomisli da je Bero postao junak, kad eto demantija. Odmah čujemo odvjetnika koji kaže da Ramljakova tužba ima civilni karakter pa imunitet ne treba skidati jer za civilne sporove nije ni predviđen. A onda se na Facebooku oglašava urednik Nacionala Bero Jelinić s cijelom naslovnicom tjednika od prije koji mjesec i plaćom Ante Ramljaka od 89.227,81 kunu bruto. Nije toliko problem kolika je Ramljakova plaća, upitnije je kako je moguće da se čovjeku koji je radio u tvrtki s jednim zaposlenim da prilika da sanira sustav od 60.000 zaposlenih. No Hrvatska je zemlja mogućnosti: dovoljno je da nešto snažno želiš pa da se cijela Vlada uroti da ti se to i dogodi.
U Dnevniku je inače prikazan i sjajan prilog o pokoljima ovaca po Lici koje čine stari sumnjivci, vukovi. U jednom toru zaklali su 200 ovaca. Ne može im nitko ništa, jači su od sudbine; počine štetu pa pobjegnu, kao tajkuni. Tako je to kod nas, homo homini lupus.
Nedjeljom u dva, HRT, 5. studenoga, 14:00

Još uvijek je to briljantan um, bez starca nema udarca. Igor Mandić cijelu je emisiju izgledao kao automat za proizvodnju aforizama. Piše predsmrtni dnevnik; otići će na onaj svijet kao čovjek koji je propio vlastitu posmrtnu pripomoć, ispričava se što nije umro na vrijeme, ali nastojat će, nada se ništavilu; vlastitu smrt tretira unutar okvira statističkog koncepta pokazatelja smrtnosti muškaraca u zapadnom svijetu, to je forma muževne zrelosti, kako bi rekao Lukacs.
Oko sredine emisije Mandić je potegao razoran argument za svoju staru tezu o Hrvatskoj kao neuspjelom, propalom projektu. ‘Branitelji kažu, mi se nismo za ovo borili, to je dakle očit dokaz, kud ćete jači’, rekao je u svom stilu, apodiktično i ironično. ‘Projekt Hrvatske je propao. Svi desničari su to konstatirali. Mlaki ili oštriji desničari se užasavaju nad time da im je državica rasprodana, potrošena, na čelu s braniteljima koji kažu da se za ovo nisu borili. Kad nisu, znači da je to promašeno i nema nikakve razlike u tome’, rekao je Mandić, kojega je Stanković pozvao u emisiju još jednom, a prilike će biti jer će Mandić, kao Tadijanović, sigurno pregurati stotu. Uostalom, već je besmrtan, svejedno mu je.

The Guardian
03/11/2017

O socijalnoj državi

Odlomak iz knjige Chrisa Renwicka „Bread for all / Hleb za sve“, Allen Lane 2017.

Skrivena iza crkve Svetog Petra u Jorku (York Minster) – ogromne katedrale sa slavnim srednjovekovnim vitražima, koja dominira pejzažem ovog severnojorkširskog grada – vijuga kaldrmisana ulica u kojoj je smeštena neformalna berza radne snage na otvorenom. Svakoga dana pred pauzu za ručak tu se okupljaju kuriri u prepoznatljivim zeleno-crnim uniformama internet kompanije za dostavu hrane Deliveroo. Oni tu parkiraju svoje bicikle i skutere, sede na klupama, ćaskaju jedni sa drugima, gledaju svoje mobilne i čekaju da neko negde poruči hranu iz susednih restorana i kafića. Kada porudžbina stigne, jedan od njih odlazi da izvrši isporuku u zamenu za malu naknadu. Posle toga se vraća na klupu i čeka dalje.

Danas se mnogi u Britaniji prepoznaju u ljudima koji rade za kompanije kao što je Deliveroo. Vozači taksi službe Uber na primer sasvim dobro znaju kako izgleda neizvesnost povremenih vožnji putem internet aplikacije. Još više ljudi radi po ugovoru bez radnih sati1 na najrazličitijim poslovima, od slaganja polica, preko kelnerisanja, do brige o starijima. Prema podacima Kancelarije za nacionalnu statistiku, oko 900.000 radnika je angažovano po osnovu ugovora bez radnih sati. Ti ljudi svaku radnu nedelju započinju ne znajući koliko posla će imati, niti koliko novca će zaraditi.

Ovakva vrsta neformalnog zaposlenja je razlog zašto stopa nezaposlenosti u Britaniji nije nekontrolisano rasla posle finansijske krize 2008. godine. Za razliku od toga, pre skoro 100 godina, u vreme neizvesnih 1920-ih i Velike depresije 1930-ih, nezaposlenost se redovno pela preko 10%. U najtežim trenucima rasla je preko 20%, dok su stvarne stope, one koje uključuju ljude koji su izvan procesa rada ali nisu zvanično registrovani kao nezaposleni, bile još veće. Nezaposlenost se pojavila kao ozbiljan problem – i takođe ju je bilo teško meriti – i tokom 1980-ih, kada se popela na 12% tokom prvih godina vlasti Margaret Tačer, da bi na kraju decenije iznosila 7%. Uprkos jednom od najsporijih ekonomskih oporavaka u istoriji, u prošloj deceniji nezaposlenost nije previše rasla. Posle dostizanja vrhunca od 8,5% u 2011, sada je ispod 4,5%.

Konzervativna vlada koja je na vlasti 7 godina tvrdi da su opadajuće stope nezaposlenosti dokaz o uspešnosti njenih mera štednje. Uoči finansijskog kraha, kolapsa banaka i pretnje praznih bankomata, David Kameron, Džordž Ozborn i njihove kolege tvrdili su da u Britaniji previše zabušanata uživa socijalnu pomoć dok ostali teško rade da bi ih izdržavali. Kresanje beneficija bi rešilo puno problema: zabušante bi vratilo na posao, javni izdaci bi se smanjili, a ekonomija bi se oporavila.

Ove tvrdnje su varljive, baš kao i statistike o nezaposlenosti u Britaniji. Milioni ljudi jedva „sastavljaju kraj s krajem“, kako to kaže premijerka Tereza Mej, a mnogi žive i gore od toga: od marta 2016. do marta 2017. Trasel Trust, najveća britanska narodna kuhinja, podelila je više od milion trodnevnih sledovanja hrane ljudima u nevolji. U isto vreme, kako ove nedelje izveštava Gardijan, britanski dug se vratio na nivo pre finansijskog kraha, sa dugom domaćinstava od 150% u odnosu na prihode iz 2015. Ovaj dug je podstaknut malim ili nikakvim rastom zarada, inflacijom cena nekretnina i, zahvaljujući istorijski niskim kamatnim stopama, dostupnošću kredita za kupovinu dobara kao što su kola. Ali najveći problem za 8,3 miliona ljudi koji žive sa nekontrolisanim dugom je kako da dođu do novca za puko preživljavanje.

Prema nekim autorima, najveći deo ekonomske nesigurnosti potiče iz promena kroz koje prolaze ekonomije zapadnih zemalja. Ta nesigurnost je glavni uzrok popularnosti slogana „Povrati kontrolu“ pokreta za brexit na referendumu o izlasku Britanije iz EU prošle godine. Tradicionalni načini poslovanja i investiranja potisnuti su od strane novih i moćnih sila. Favorizuje se ekonomija privremene radne snage, oličena u firmama kao što su Deliveroo i Uber, koja uz pomoć digitalnih tehnologija transformiše biznis i zadobija nove korisnike. Oslobođeni su ogromni preduzetnički individualizam i fleksibilnost, a mi samo treba da uhvatimo korak sa promenama.

Problem sa ovim argumentima je to što smo već bili u istoj situaciji. Stanovnici britanskih gradova poput Jorka su i pre više od sto godina prisustvovali prizorima radnika koji u redu čekaju na posao. I današnji radnici su bolno svesni nesigurnosti nestalno i loše plaćenih poslova. Iako ga mogu naći svakog dana, uvek postoji mogućnost da ih povreda ili bolest spreče da steknu zaradu. Uprkos volji da rade, privremeni i povremeni radnici teško sastavljaju kraj sa krajem. Iako zvanične brojke o nezaposlenosti to ne pokazuju, ti ljudi su u stalnom riziku od dugovanja i oskudice. Na ove probleme ranije generacije su odgovorile državom blagostanja. Međutim, potonje vlade su upravo državu blagostanja označile kao glavnog krivca za sadašnje stanje u društvu.

***

Ovi problemi su ukorenjeni u kasni 19. i rani 20. vek, u period nastanka države blagostanja. Pravno gledano, ona je u početku bila fokusirana na konkretan problem: od 1800. mnogi radnici nisu imali redovne i pouzdane plate tokom cele godine. Smatralo se da ovi problemi tržišta rada izazivaju bedu, neznanje, nestašice, besposlicu i bolesti – „pet velikih zala“, kako ih je ekonomista i socijalni reformator Vilijam Beveridž označio u svom poznatom izveštaju Socijalno osiguranje i srodne službe iz 1942. godine. Škole, bolnice, socijalni stanovi i beneficije za nezaposlene samo su neke od karakteristika moderne države blagostanja. Ukidanjem ovog instituta došlo je do ponovnog izbijanja problema koje su vlade pokušale da reše pre više od jednog veka.

Država se obogatila za vreme industrijske revolucije zahvaljujući finansijskoj moći Sitija, proizvodnoj moći severne Engleske i entuzijastičnom prihvatanju slobodne trgovine. Ali siromaštvo nije nestalo. Zakon za siromašne iz 1601. godine, donet pri kraju vladavine Elizabete I, garantovao je pomoć siromašnima kakva nije postojala kod drugih evropskih nacija. Ali 1830, uticajna grupa reformista, kasnije nazvanih modernizatori, promenila je uslove za ostvarivanje pomoći. Iznos pomoći nije smeo biti veći od zarade najniže plaćenih radnika, a pomoć je bila dostupna samo onima koji žive u kućama za (prinudni) rad: mračnim i vlažnim mestima gde su dobijali bednu uniformu i bivali prisiljavani na teške fizičke poslove u zamenu za sklonište i nešto hrane.

Cilj modernizatora je bilo odvraćanje: načiniti zakon za siromašne tako zastrašujućim da samo najočajniji među njima traže pomoć države. Ali u realnosti, u poslednjim decenijama 19. veka na stotine hiljada ljudi godišnje – populacija veličine Liverpula – i dalje se oslanjalo na zakon o siromašnima. Njihov broj je nadilazio smeštaj u radnim kućama, pa su im lokalne vlasti delile pomoć u novcu i hrani, kao pre 1830-ih. Ko su bili ti ljudi i zašto su i dalje tražili pomoć?

Brodarski magnat Čarls But je 1886. sproveo anketu i prikupio informacije o londonskim sirotinjskim četvrtima. On je stanovnike Londona podelio u kategorije na osnovu njihovih primanja i, što je danas kontroverzno, navika i ponašanja. Rezultat je šokirao njegove čitaoce iz srednje klase: 30% populacije Londona nije bilo u stanju, ili je jedva bilo u stanju da podmiri osnovne troškove života.

Butovo istraživanje je osvetlilo mračne delove Britanije i pokazalo da su siromašni mnogo veća grupa nego što su to sugerisali zvanični podaci vladinih statističara o broju tražilaca pomoći po osnovu zakona za siromašne. Mnogi su se pitali da li je But u pravu. Jedan od njih je bio Sibom Roventri – poreklom iz kvekerske porodice proizvođača slatkiša koja je sebe smatrala odgovornim poslodavcem. Znali su imena svojih radnika i imali programe socijalne zaštite uključujući osmočasovno radno vreme. Ali uslovi rada u njihovim postrojenjima su se pogoršavali sa proširenjem posla krajem 19. veka, pa ih je zanimalo do koje mere se Butov izveštaj odnosi i na njih.

Roventri i njegovi asistenti su izašli na ulice Jorka 1879. godine. Sa beležnicama u rukama špartali su gradom prolazeći i pored mesta na kome će se vek kasnije okupljati kuriri Deliverooa. Tokom dve godine posetili su više od 45.000 ljudi. Pitali su ih koliko zarađuju, koliko plaćaju stan, kakvu hranu kupuju i tako dalje. Roventri je tome dodao informacije o zaradama koje je prikupio od lokalnih poslodavaca, a konsultovao je i najnovija medicinska istraživanja o broju kalorija koje bi muškarci, žene i deca trebalo da konzumiraju svakoga dana. Onda je povukao „liniju siromaštva“ – odnos dobara i usluga koji su pojedincu potrebni da preživi i količine novca potrebnog za to – i izračunao koliko ljudi je ispod nje.

Na Roventrijevo iznenađenje, Butovi nalazi za London su se potvrdili i u Jorku. On je odbacio Butovo statičko opisivanje siromašnih. Butova klasifikacija je uključivala brojne pod-podele i razlike: ljude koje je smatrao kriminalcima, nemoralnima i poludivljacima on je odvajao od siromašnih koji nisu pokazivali jasne i neprihvatljive mane, kao što je slabost prema alkoholu. Za razliku od Buta, Roventri je primetio da ljudi često prelaze iz jedne kategorije u drugu. Siromašni su izgleda uvek sa nama, objasnio je, ali to nisu uvek isti ljudi.

***

Roventri je identifikovao pojavu koju je nazvao „ciklus siromaštva“. Mnogi ljudi zarađuju dovoljno novca da prežive, ali ponekad se njihove životne okolnosti menjaju: venčaju se, dobiju dete ili im neko umre. Ovi događaji opterete resurse, nekada na samo par nedelja, ali obično na duže. Kada se okončaju, pritisak na finansije domaćinstva oslabi i oni se opet dižu iznad linije siromaštva. Ali uvek postoji opasnost od ponovnog propadanja. Najočigledniji primer je starost, kada sve prethodne godine napregnutosti do pucanja i nemogućnosti da se uštedi dolaze na naplatu.

Društveni reformatori i radnici u dobrotvornim ustanovama širom zemlje su uočavali slične obrasce u pritiscima na zarade tokom kasnog 19. i ranog 20. veka. Jedan od najpoznatijih istraživačkih centara bio je Tojnbi Hol, univerzitetsko naselje smešteno između Vajtčepela i Spitalfildsa u istočnom Londonu, gde je mala grupa studenata sa Oksforda živela među siromašnima, volonterski se baveći socijalnim istraživanjima pre nego što bi potražili unosniji posao negde drugde.

Među stanarima Tojnbi Hola između 1903. i 1905. bio je Vilijam Beveridž. On je u istočnom Londonu radio sa nezaposlenima posmatrajući njihove dnevne rutine, razvijajući programe povratka na tržište rada i prateći rad dobrotvornih organizacija. U tom procesu je došao do niza važnih zaključaka. Jedan glasi da je nezaposlenost „koren većine socijalnih problema“ zbog toga što društvo „svojim članovima postavlja zahteve na koje u većini slučajeva oni mogu da odgovore samo pomoću nagrade za rad“. Drugi kaže da ustaljeno znanje o uzrocima nezaposlenosti nije tačno. Za neke autore, nezaposlenost je pitanje karaktera i motivacije. Rastući broj ljudi uzima zdravo za gotovo tezu da moderni industrijski kapitalizam podrazumeva da posla nema dovoljno za sve – zbog sezonske prirode nekih poslova i tržišnih fluktuacija. Međutim, Beveridž je smatrao da je to površno razumevanje problema.

Po njemu, najveći doprinos nezaposlenosti, pored uticaja trgovinskih ciklusa, stvara neefikasnost mera zapošljavanja u industriji. U svojoj knjizi Nezaposlenost: problem industrije (1909) on je zamolio svoje čitaoce da zamisle scenu kojoj je on često prisustvovao: 10 pristaništa od kojih svako upošljava između 50 i 100 ljudi dnevno, od kojih je polovina redovno osoblje, a polovina rezerva. Pored uspona i padova u opsegu trgovine tokom godine, svako od ovih pristaništa takođe prolazi kroz pojedinačne fluktuacije u okviru navedenih obrazaca. Neko ko bi posmatrao 10 pristaništa kao celinu ne bi primetio ta manja odstupanja. Problem je u tome što su baš ona presudna za rezervne radnike koji svakog jutra idu od pristaništa do pristaništa tražeći posao, jer od toga zavisi da li će oni i njihove porodice toga dana biti siti ili će gladovati.

Beveridž je smatrao da bi uz bolju komunikaciju i planiranje skoro svi ovi ljudi svakoga dana imali posao. Problem je u tome što su biznis i industrije zadovoljni trenutnim stanjem: često imaju više radnika nego slobodnih mesta i ne moraju da plaćaju podršku radnicima bez posla. Beveridž je verovao da jedino država ima moć i interes da reši ovaj problem. Politička volja da se deluje u ovom smeru bi imala dugoročne posledice po milione ljudi koji su se zatekli van procesa rada. I danas smo opet u situaciji u kojoj se prekarno zaposlenje smatra znakom progresa.

***

Administracija Liberalne partije, koja je vladala u godinama pred Prvi svetski rat, zauvek je promenila Britaniju. Ona je modernizovala poreski sistem, napravila razliku između zarađenog i nezarađenog prihoda i uvela progresivne stope za približno 3% populacije koja se kvalifikovala da plaća porez na dohodak. David Lojd Džons, ministar finansija iz Liberalne stranke, 1909. je proglasio „Narodni budžet“ – s namerom da „sakupi novac za finansiranje neumoljivog rata protiv siromaštva i bede“.

Osnovni cilj ovog budžeta bio je da reši problem prekida zarada ljudi u radnom dobu života. Po uzoru na slična rešenja u Nemačkoj, nacionalno osiguranje je pokrivalo doprinose za tri grupe: radnike, njihove poslodavce i državu. Svi radnici između 16 i 70 godina života koji su zarađivali manje od 160 funti sterlinga mesečno i koji su plaćali doprinose u iznosu od četiri penija nedeljno (žene su plaćale tri) mogli su da ostvare pravo na bolovanje u trajanju do 26 nedelja godišnje, kao i tretman kod lekara kome je vlada izdala dozvolu za rad. Britanski liberali su ovome dodali jednu novinu: mogućnost da 2,25 miliona ljudi u brojnim zanatima i industrijama, kao što su izgradnja i brodogradnja, gde je posao mogao da se prekine iz nepredviđenih razloga kao što je vreme, bude uključeno u program obaveznog osiguranja od nezaposlenosti. Osiguranje je nudilo naknade u iznosu od sedam šilinga nedeljno za period do 15 nedelja godišnje, u zamenu za dva i po penija nedeljno.

Ovaj program je imao očigledne nedostatke. Penzije su bile skromne, osiguranje od nezaposlenosti se odnosilo uglavnom na ljude obučene za rad, zdravstveno osiguranje nije uključivalo bolničku negu, kao ni supružnike i decu. Skoro svi učesnici programa su bili nezadovoljni. Britansko medicinsko udruženje se žalilo na realne izglede da lekari budu primorani da rade u državnom sektoru, dok su udruženja građana, sindikati i privatne osiguravajuće kompanije smatrale da država želi da im oduzme posao. Domaćinstva iz srednje klase nisu želela da plaćaju osiguranje za kućnu poslugu. I mnogi liberalni poslanici su imali primedbe. Šta ako neko ostane bez posla duže od 15 nedelja? Zašto se penzije ne bi isplaćivale svima iz sredstava prikupljenih opštim oporezivanjem?

Liberalna vlada je shvatila da nacionalno osiguranje ne može da reši problem prekida u zaradama. Bile su potrebne intervencije države u ekonomiju. Vinston Čerčil, predsednik odbora za trgovinu, pozvao je Beveridža da pomogne u osmišljavanju programa berze rada – još jedne ideje preuzete iz Nemačke. Preteča današnjeg centra za zapošljavanje, berza rada je bila važan deo vladinih planova za upravljanje nacionalnim osiguranjem. Poslodavcima su nuđeni podsticaji da oglašavaju slobodna radna mesta u tim centrima za razmenu rada, a od nezaposlenih je traženo da posećuju te centre kao dokaz da su pokušali da nađu posao. Po Beveridžu, ovaj sistem je imao potencijal da stvori „organizovane tokove rada“ koji eliminišu probleme poput onih na koje je nailazio u istočnom Londonu.

Berze rada su nekim ljudima sigurno pomogle da nađu posao, ali one nikada nisu postale dinamična mesta slobodne razmene informacija i zapošljavanja kakvim ih je Beveridž zamislio. Penzije i nacionalno osiguranje su se pokazali znatno uspešnijim i trajnijim. Posle Prvog svetskog rata, vlade koje su se smenjivale su značajno proširile i reformisale ove programe podrške. Rezultat je bio sistem utemeljen na vekovima starim garancijama podrške siromašnima; iako nesavršen i daleko od sveobuhvatnog, bio je to impresivan sistem podrške mnogim ljudima u nevolji.

Tokom velike depresije 1930-ih laburistički premijer je isključen iz partije zbog odluke o smanjenju naknada za nezaposlene za 10%, ali polako je prevladalo uverenje da je ovaj sistem neodrživ. Prekidi u zaradama su izgledali kao minoran problem u sveopštem strahu od totalnog kolapsa globalnog ekonomskog sistema. Beveridž je kasnije sugerisao da je Britanija imala serije „zakrpa“, mera za krpljenje pocepanog društvenog tkiva pre nego rešenje za osnovne probleme. Možda je problem bio u kapitalizmu, sistemu koji je nekvalifikovane radnike bez osiguranja tretirao kao potrošnu robu. Mora da postoji način da se ekonomija vodi na način koji bi transformisao živote stanovnika Britanije i obezbedio nacionalno osiguranje i sigurnost za sve.

***

Ekonomista Džon Majnard Kejnz je uvek jasno pokazivao na čijoj je strani: „Dotiču me pitanja pravde, ali u klasnom ratu ću uvek biti na strani napredne buržoazije“. Iako su mnogi njegovi savremenici okušali sreću sa laburistima u međuratnom periodu, smatrajući da su oni jedina stvarna nada za progresivne reforme u eri univerzalnog prava glasa, Kejnz je ostao nepokolebljiv. On je bio liberal i činio je sve da pomogne svojoj partiji – na primer pri formulisanju ekonomske politike partije pod vođstvom Lojda Džordža tokom 1920-ih i ranih 30-ih. Kejnz u tome nije bio usamljen. Beveridž se dugo predstavljao kao neutralan, ali je krajem Drugog svetskog rata otvoreno vodio izborne kampanje za liberale.

Kejnz je sredinom 1930-ih sebi osigurao status najznačajnijeg ekonomiste 20. veka objavivši Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca – knjigu koja će poslužiti kao osnovni tekst jedne strane u raspravi o tome kako bi vlade trebalo da odgovore na ekonomske padove i recesije. I posle finansijskog sloma 2008. godine nobelovac i ekonomista Pol Krugman pozvao je zapadne vlade da se sete Kejnzovih lekcija.

Opšta teorija, nastala kao rezultat debate i diskusije između Kejnza i njegovih studenata-istraživača i kolega sa Kembridža, danas je poznata po relativno malom broju ideja i prostoj poruci. Kejnz je tvrdio da bi vlade trebalo da se odupru iskušenju štednje tokom recesije, jer je njen uzrok kontrakcija agregatne tražnje, tj. ukupne sume roba i usluga koje su kupljene, a koja doživljava slom kada ljudi i organizacije, nesigurni u budućnost, istovremeno odluče da štede novac. Kejnz je objasnio kako potrošnja novca stvara efekat koncentričnih krugova u ekonomiji, uključujući stvaranje novih radnih mesta, jer potražnja za dobrima i uslugama raste. Vlade ne treba da brinu o deficitu i zdravim finansijama u periodima krize. Neka se za to postaraju kada se ekonomija opet pokrene.

Za razliku od Kejnza, Beveridž nije bio pozvan da pomogne u upravljanju ekonomijom tokom Drugog svetskog rata i bio je razočaran zbog toga. Do leta 1941. godine vlada se umorila od njegovih peckanja sa margina i dala mu zametni posao pregleda nacionalnog osiguranja. U novembru sledeće godine on je dostavio svoje rezultate: revolucionarni izveštaj Socijalno osiguranje i srodne službe.

Tu on kaže da Britanci ne žele „državu Deda mraza“ koja svima deli poklone. Oni žele ekonomsku i socijalnu sigurnost koja odražava istoriju doprinosa građana sistemu. Beveridž je objasnio da bi beneficije trebalo da pokriju širi spektar rizika, ali i da bi trebalo da budu jednostavne za razumevanje. Svi (radnici, poslodavci i država) bi trebalo da plaćaju fiksne doprinose i zauzvrat dobijaju fiksne beneficije.

Na prvi pogled nije bilo razloga za zabrinutost vlade. Beveridžov sistem doprinosa je podrazumevao značajno proširenje odgovornosti države, ali i izdašne doprinose građana. On je izložio mnoštvo preporuka, koje je skromno nazvao „pretpostavkama“. Prve dve su se ticale dodatka za svako dete posle prvog i osnivanja nacionalnog zdravstvenog servisa, besplatnog za sve. Obe stavke bi bile plaćene iz opštih poreza. Ostale su se odnosile na novi način vođenja ekonomije u smislu osiguranja da nezaposlenost neće prelaziti 8,5%.

Beveridž je svoje preporuke nazvao pretpostavkama, jer je verovao da reformisani sistem nacionalnog osiguranja ne bi mogao da funkcioniše bez njih. Nezaposlenost bi morala da se održava ispod 8,5%, tako da bi ljudi mogli da stvore zalihu doprinosa i sistem koji se ne bi urušio pod težinom zahteva za pomoć. I zaista, najlakši sistem za upravljanje je onaj u kome vlasti sa razlogom mogu da pretpostave da posla ima za najveći broj ljudi.

U početku vlada nije bila oduševljena ovim preporukama, za razliku od građana koji su kupili zapanjujućih 100.000 kopija Socijalnog osiguranja i srodnih službi u toku prvih mesec dana od objavljivanja izveštaja. Vinston Čerčil je prva tri meseca odbijao da komentariše izveštaj, da bi mu onda dao neodređenu podršku. Međutim, do kraja 1944. godine, kada je pobeda nad Nemačkom postala sigurna, serijom zvaničnih izveštaja britanska država se obavezala ne samo na Beveridžov plan, već i na niz drugih javnih politika, kao što su novi sistem srednjoškolskog obrazovanja, obaveznog do navršene 15 godine. Put društvenog preporoda je bio zacrtan.

***

Država blagostanja začeta krajem 1940-ih omogućila je sasvim nov način života, sve dok političari nisu počeli da je demontiraju od 1980-ih naovamo. Tokom trećeg kvartala 20. veka postojala je namera da se kapitalizam stavi pod kontrolu, posebno njegove tendencije ka prekidima i smanjenju zarada, pre nego da se napravi potpun raskid sa sistemom. Laburisti su nakon istorijske pobede na izborima u julu 1945. izvršili nacionalizaciju velikih delova industrije. Naravno, posle pola veka debata i odlučivanja, ispravno je reći da je svaka partija ostavila svoj trag na konačnom proizvodu.

Ove je važno iz više razloga. Jedan je taj što često pretpostavljamo da je država blagostanja kolektivistički poduhvat. Međutim, čak i zadrti individualisti imaju razlog da je podrže. Era socijalne demokratije je doprinela kreiranju nekoliko generacija individualista, uključujući ljude iz radničke klase koji su se iznenada zatekli u vremenu olakšane socijalne mobilnosti 1950-ih, 60-ih i 70-ih godina. Gledajući unazad, sasvim je razumljivo da ove generacije ponekad podlegnu iskušenju da uzrok progresa vide samo u sopstvenom velikom trudu. Pa ipak, kao što je pokazao sociolog Džon Goldtrop, ove generacije su uhvatile ekonomski i socijalni talas nastao usvajanjem javnih politika posle 1945. godine. Ekonomski rast je proširio srednju klasu kreirajući nova menadžerska radna mesta u javnom i privatnom sektoru, koja su popunili pripadnici radničke klase. Ovo je stvorilo „više mesta na vrhu“. Štaviše, u eri pune zaposlenosti, vlasništvo nad nekretninama je počelo da raste, ne samo zbog toga što su građene nove kuće, već i zato što su banke zdravorazumski pretpostavljale da će ljudi imati stalan poslao u narednih 25 godina i stoga biti u stanju da vrate pozajmljeni novac.

Može li ova strategija da se ponovi danas? Odgovor koji stalno dobijamo već deset ili više godina je da ne može. Došli smo do tačke kada državu blagostanja smatramo samo troškom koji bi trebalo smanjiti, a ne delom ekonomske i socijalne strategije sa ciljem da se obezbedi sigurnost za sve i mogućnosti za one koje žele više. Ideja da ovi ciljevi više nisu ostvarivi je očigledno pogrešna. Dobar početak bi podrazumevao povezivanje sa liberalnom idejom, starom preko jednog veka, da svi imaju pravo na povraćaj u slučaju da zajedno preduzimaju rizike, bilo da su to pojedinci koji mogu da prestanu da brinu o tome šta ih čeka sutra, vlade koje bi u drugačijim situacijama mogle da uštede na najvećim izdacima, ali uspevaju jedino da ih preusmere drugde, ili kompanije koje imaju koristi od zdravih i školovanih radnika koji rade u sigurnom radnom okruženju. Uspešna ekonomija podrazumeva da svi njeni učesnici razumeju da je potrebno da daju, a ne samo da uzimaju, da bi izgradili okruženje u kome i oni i oni koji dolaze posle njih mogu da uspeju.

Da li su potrebne radikalnije mere? Dugoročno gledano – da. Svet je drugačiji nego što je bio početkom 20. veka: biznisi i pojedinci se ponašaju drugačije, a „pretpostavke“ o nacionalnom osiguranju, kako ih je Beveridž nazivao, su evoluirale. Dosadašnji trend je da se troškovi prebacuju na pojedince, kao što je urađeno sa univerzitetskim školarinama. Ali ovaj pristup je ograničen, pogotovo kada dug dostigne opasan nivo, zarade stagniraju i, kao što je ekonomista Tomas Piketi pokazao, prihodi na bogatstvo rastu brzo za one koje imaju sreće da ga poseduju.

Jedini prikladan odgovor bi bio da se udahne novi život u radikalnu struju liberalizma koja je pravila razliku između zarađenog i nezarađenog prihoda početkom 20. veka. Piketi se zalaže za globalni porez na bogatstvo. Ali i neke javne politike mogu da ostvare slične ciljeve. Mogli bismo da razmotrimo primenu poreza na kapitalnu dobit na imovinu i tako kompenzujemo značajne profite od generacija koje su se okoristile o državu blagostanja. Na primer, tu spadaju prihodi ostvareni po osnovu posedovanja kuće koju su mogli da kupe delimično i zbog toga što su živeli u državi blagostanja.

Neki autori predlažu još radikalnije ideje, kao što je univerzalni osnovni dohodak (UBI): zagarantovanu redovnu isplatu za svakog građanina, koja bi ih održavala iznad granice siromaštva, čak iako izaberu da ne rade. UBI bi obezbedio sigurnost, ali se suočava sa nizom tehničkih izazova, kao što su razlike u troškovima života u različitim delovima države, zbog čega je teško dogovoriti „univerzalni“ iznos isplate. Na ovo treba dodati i pritužbe da bi UBI od svih nas napravio tražioce beneficija. Pa ipak, verzije ove ideje našle su podršku na različitim delovima političkog spektra, od neoliberala kao što je Milton Fridman, do bivšeg grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa. Za levicu, osnovni dohodak bi ljudima obezbedio sigurnost i dostojanstvo. Za desnicu, sigurnost bi učinila da ljudi radije prihvate povremeni rad kakav nude ekonomija privremene radne snage ili ugovori bez radnih sati. Naravoučenije ovih razlika i sličnosti u mišljenjima je da rešavanje problema ekonomske nesigurnosti ne mora nužno da se odvija na račun efikasnosti, konkurentnosti ili inovacija.

Odlomak iz autorove knjige „Bread for all / Hleb za sve“, Allen Lane 2017.

Chris Renwick, The Guardian, 21.09.2017.

Preveo Marko Sinđić

Peščanik.net, 03.11.2017.


________________

U originalu zero-hour contract. To je vrsta ugovora koji ne definiše radno vreme: poslodavac nije u obavezi da obezbedi minimum radnih sati, a radnik nije u obavezi da prihvati ponuđeni posao i plaćen je po učinku (prim. prev).

191
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA