НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 5 - Page
192
• Ђаво оргија свемиром. Често свраћа у Србију.
• Мислим, дакле – не постојим. Као политичка зверка.
• Страдија – земља зомбија. Излазе напуштени мртваци због високе цене гробница.
• Долетела на крилима анђела. У браку јој никли рогови ђаволице.
• Поскупила говедина, значи, политичари на цени.
• Некад квота мита беше превисока, данас – прениска. Инфлација памети!
• Међу политичке псе треба убацити економску коску да се међусобно прождиру.

• Нада је хлеб сиромаха. Благо њима, препуни им стомаци – наде!
• Не повећавајте плате и пензије, за име бога! Добиће ми деца отказ.
• Србија свима попушта као граничан случај. За психијатрију.
• Умро од среће због повећања пензије. Не беше му ни за мали венац.
• Кад осване Београд на води, ала ће бити ̓ рања – испод грађевина!
Ђура Шефер Сремац
• Постао је ратни злочинац да би се у потпуности остварио као личност!
• Сад сам у негативној фази. Не пијем алкохол!
• Ни на најтежим мукама није проговорио. Искористио је своје право да се брани ћутањем!
• Владини промашаји увек погоде грађане, јер су они њена циљна група!
• Феминисткиње погрешно мисле да су равноправне с мушкарцима. Свакој од њих ипак фали пенис!
• Некад је било боље. Јуче!
• Свака част покојнику. На даћи је било и од птице млека!
• Трн је ружи одбрамбени механизам!

• Кад решимо горуће проблеме, дићићемо се из пепела!
• Пропустио сам га кроз шаке. Руковали смо се!
• Они који су ловили у мутном, испливали су на површину!
• Суморан сам од живота!
• Сваки онај који каже да нам политику воде страни амбасадори, грубо омаловажава допринос домаћих тајкуна!
• Време је за њега стало оног тренутка, кад му је отказао биолошки сат!
• Све у своје време. На то нас често опомиње биолошки сат!
• Имамо голмана каквог нико нема. Стално имамо осећај да нам је гол празан!
• Падежи су граматичке заврзламе!
• Породици није оставио много. Леш је покојникова целокупна заоставштина!

• Наши политичари краду поштено. Не брукају се за ситне паре!
• У грађанском рату нема победника. Све сукобљене стране славе своје Пирове победе!
• Покојник својим најмилијима није оставио много. Свега неколико хипотека!
• Добио је и пету ћерку заредом. Уопште није креативан!
Зоран Т. Поповић

ЛУКСУЗ

Кад се има нешто јести
и у топлу собу сести,
кад новине читаш нове
то се код нас луксуз зове.

Кад дугове своје средиш
и бар неку пару штедиш
да чарапе купиш нове
то се код нас луксуз зове.

Код нас тако ствари стоје
да у луксуз свашта броје
и ваздух ће што се дише
у луксуз нам да се пише.

Боран ПОПОВИЋ

КОЖЕ

Претворит се у све може,
јер он има разне коже,
па их свлачи и навлачи
како коју кад закачи.

Како кад му која треба:
сад је којот, сад амеба,
сад је змија, а сад тица,
сада срна, сад тигрица ...
Како кад и како које
он навлачи коже своје!

Душан Ђуришић

О КРАТКОМ
• Афористичарке не воле афористичаре јер им је кратак!
• Жене не воле кратку форму!
• Најбољи афористичари најбрже заврше!
• Толстој је омиљен код жена! Никад краја!
• Жене воле да читају женску литературу јер је дуга и широка!
• Жене воле шпанске и турске серије, јер ту кад се почне, никад престати!
• Што краћи афоризам, то теже код жена!
• Афористичарке воле кратко, али не и код афористичара!
• Лирски песници певају од очаја, што жене додатно одбија!
• Лирски песници пишу из очајања! Љубав нису упознали!
• Лирски песници су за узвишене љубавне осјећаје, па жене одлазе заинтересованима за њихово тело!

• Лирски песници траже душу код жена, али на погрешном месту! Изван тела!
• Лирски песници нуде женама своје узвишене душе, али од тога се не живи!
• Лирски песници су стручњаци за нетелесну љубав и вантелесну оплодњу!
• Жене које се определе за афоризам, избегавају оргазам!
• Жене које воле афоризам, не воле љубав! Само брзо пролазне авантуре!
• Мушкарци в афоризму показују дужину свог породичног поноса!
• „Ал ти је понос!“ заједљиво каже жена афористичару!
• Афористичари показују женама афоризме да им не би показивали праву ствар!
• Толико афористичара! То је већ мушка немоћ!
• Афористичари више воле мажење јер им је кратак!
• Афористичари највише воле са афористичарима, јер разумију муку!
• Афористичари са афористичарима, показују коме је краћи!
• Афористика је Парада поноса кратких!

• Афористичари праве удружења, јер жене не воле кратко!
• Афористичари се удружују, јер кратко иде на кратко!
• В афористичким удружењима, углавном су мушкарци! Јер они воле тако!
• Афористичари воле да кажу афоризам! На уста!
• Не пуши! Афоризам који афористичари не признају!
• Пушење шкоди! „Јел ти то мени“, брецну се афористичар!
• Један дим не шкоди, мудрује афористичар!
• Афористичари највише воле кад свој афоризам виде у туђим устима!
• Афоризам лако клизи низ уста!
• Афоризам је орална техника! Мада афористичари не избегавају ни анално!
• Афоризам је јаук кастрираног!
• Евнуси су били афористичари харема!
• Бела куга и афоризам иду руку под руку!

• Не брине жене је ли афоризам тупост духа, него знају да је слабост тела!
• Биолошки афоризам се зове евнух!
• Афоризам се задовољава незадовољавањем!
• Жену коју задовољи афоризам, може и мали прст!
• Фригидне жене пристају на афоризам!
• Афоризам је само кратак поглед на жену!
• Афоризам је краћи и од оргазма!
• Декамерон није омиљен код афористичара!
• Рат и мир, - зар то није афоризам, пита афористичар!
• Идиот, - то је заокружен афоризам, мудрује афористичар!
• Браћа Карамазови, - и шта ту још додавати, паметан је афористичар!
• Афористичар је човјек који је остао код наслова!
• Прочитам наслов, и знам дјело, каже афористичар!
• Афористичари се задовољавају гледањем жена!
• Што краћи поглед, то задовољнији афористичар!
• Афористичар не воли дуго!
• Афористика је заједница кратких!
• Афористика цвјета, а Србија изумире!
• Ако је афористичан, кажу жене, не долази в обзир!
• Жене афористичара су истинске монахиње!
• Жене афористичара су били дрогиране кад су се удавале!
• Жене на афоризму, као слон на глисти!
• Која нација има афоризме, нема децу!
• Од афоризама се не праве деца!
• Афоризам је краће од ејакулација!
• Код афоризма нема говора о свршавању!
• Афоризам је недовршени посао!
• Казанова сигурно није био афористичар!

• Да се ослањао на афоризам, Казанова никад не би постигао светску познатост!
• „120 дана Содоме“ нису од афоризама!
• Де Сад је то волио дуго и са свих страна, афоризам само брзо и овлаш!
• Распућин је био неумерен в свему, то сигурно није био афоризам!
• Заједљиви људи воле афоризам! Не воле шаку в нос!
• Афоризам воли кратко!
• Кратки људи пишу кратко!
• Афоризам је ускраћивање!
• За шта да те ухватим, пита жена афористичара!
• Афоризам је избацио предигру, игру и свршетак!
• Афоризам је тужан поглед!
• Док жене бујају, афоризам се смежурава!
• Што мањи, то је афоризам!
Горан Кљајић

• Код нас се ништа не мијења, осим међународних представника.
• Запад нам је - у глави, а Блиски исток - у крви.
• Наш однос са свијетом карактерише чист рачун и никаква рачуница.
• Окупили смо цијели свијет. Пред нашом кућом опет је заиграла мечка.
Недиљко Блажић

Greetings: Zhu Zheng, China
• Не ваља седети на две столице. Муда упадну у процеп!
• Европски пут Србије инспирисан је библијским геслом да "и пут у пакао поплочан је добрим намерама!"
• Неки не умакну јер их смакну!
• Диктатор је круна наше политике!
• Погрешно је уверење да ће избором најгорег после природним законом само бољи моћи да завлада. Најгори ништа не оставља за собом!
• Празне речи само празну главу могу да напуне!
• Тражили су га са свећом, а сада му само пале свећу!
• Србија иде у добром правцу. Оних двадесетак богаташа у последњих годину-две удвостручили су своје богатство!
• Народ је био заведен обећањима. После је лако било да га сјебу!
Миодраг Тасић

И ПРИЈЕ

Нови кредити.
Ништа то није
У дуговима смо
грцали и прије.

ШТО ЈЕ БОЉЕ

Боље се од фукаре уклонити,
него се с њом прегонити.
Овај савјет је дати ласно,
али је некад
за уклањање касно.

Душан Ђуришић

• Доћи ће време када ће бити републике: и К, и О, и С, и О, и В, и О.
• Људска права? - Уставна лакрдија!
• Већина псује, али - мањина јебе.
• Где се уливају скупа: Сава, Дрина, Дунав и Морава? - У Црно море.- Зато је то море црно.
• Док двојица из опозиције раде, осморо из коалиције на власти - надгледава.
• Знање зналаца је у функцији капитала капиталаца.
• Луд збуњеног држи испод себе. Онда се замене.
• На једној страни, расте број новоотворених фирми; на другој страни расте производња катанаца.
• Чини добро животињама, па ће и теби бити добро.
• Кад политичари серу, пусти воду - чим оду.
• Ко згази пензионера, не одговара; јер, то и држави одговара.
Перица Пешић
• Подигли бисмо ми вођи споменик само да хоће да умре.
• Прави патриоти се једу изнутра зато што храна долази извана.
• Демонстранти су имали добре намјере, али су се намјерили на оне који су имали лоше!
• Дрина не дијели Србе. Једнако плави и оне са лијеве и оне са десне стране.
• Кад год смо ударили главом у препреку звану Европа, дуго је одзвањало. Може бити зато што нам је глава празна!
Миладин Берић
• Паметно је што градимо Београд на води, човек више може да издржи гладан но жедан!
• Питајући се: које ли будале гласају за тзв. ријалити звезде, сетих се да сам и ја гласао за неке посланике у скупштини!
• Појединци много серу против вође, а њему не пада на памет да им забрани такву храну!
• Сад ми је тек јасно зашто новац зовемо парама, јер брзо испаре!
• Сатиричари много тупе, како би имали посао да оштре пера!
• Скупштину треба држати у време поста, мање би се ср*ло!
• Судбина се поиграла с нама, јер смо је прихватили!
• Све док се не открије неки други, свет у коме живимо је најлепши!
• У приватном сектору се најпре запослиш са купљеним знањем, у државном са дипломом!
• Хаг је престао са радом, о мртвима све најлепше!
• Хрвати су се одупрли великосрпској агресији и кад су ратовали против Бошњака!
НИКола ЧД Пешић
КИЧМА
Кичма је парни орган, јер да је непарни никада не бисмо били сигурни да ли ће се обје кичме савијати пред шефо. Док нису постојали полтрони мислило се да сваки кичмењак има кичму. Онда су се појавили политичари који су измислили полицију и почело је ломљење кичме.
Кичма је била јединствена док се није угледала на бившу Југославију када се издијелила на вратну, леђну, слабинску и карличну. Свака од њиј хе аутономна и има право да боли сама за себе, а може и да се удружи с најближом до себе. Кичма је састављена од пршљенова по амандману полтрона. Кроз њу пролази кичмена мождина да јачи можде слабије. На питање да ли боље лијече обољење кичме ортопеди или неуролози, неко рече да је најбоље да се обратите неком трећем. Осим што кичма човјеку обезбјеђује стабилан, усправни ход, она му омогућава да дуго буде на боловању.
Из кичме излазе живци да би се болови ширили и на друге стране како би више збуњивали љекаре.
Слободан Јанковић

СЈАЈАН

О, он је сјајан,
заиста!
Лице му од помаде
блиста!

САМО ТО

Изгубио сам пријатеља
из чиста мира:
тражио сам само
да ми жирира.

<<<<< Душан Ђуришић

СВЕ ПОДЕЛИШЕ –
И НИКОМ НИШТА

Свако има владу какву заслужује владар. У Србији мед и млеко: влада купује време, трутови купе кајмак. Све наше странке деле исте вредности. Незарађено.
Људи из сенке су, по написаном правилу, мрак. Деле се на разне начине, а множе на један.
Прва постава је најбоља залеђина политичкој позадини. Ко је кадар стићи и утећи од одговорности - на условној је слободи. Ко сме да вас погледа у очи - смеје вам се безочно. Противно кодексу понашања, министри не смеју да нам се смеју, али смеју да се подсмевају. Министарка је јасна: крај кризе је за нама, почетак и средина – напред! Напред наши и ваши!
Приче првог министра су за малу децу, а ми никако да одрастемо. Ако бизнис форум нема кворум у Београду, има на чаробном Копаонику. Мане, извини! Чаробни брег није Венерин. И Милоска је демантовала себе. Што је
изгубила је на удовима, зарадила је на брегу. Без обзира на Хамурабијево око за око, уд за уд.
Око се не види; ухо не чује глас разума; језик се погани: двор – твор – затвор. Да је како није, не би дворске луде гледале парове свадбе 48 сати. Кад би државна телевизија приказивала голу истину, био би то ријалити и по. Било је густо док нису збили редове прва врста и пета колона.
Господине Брамерц, тај филм нећете гледати у Хагу. Дођите у Србију! Да видите шта је условна слобода. „Условна слобода“ је акциони филм из Акционог програма: „Сарадња с трибуналом не може бити боља.“ Кад са „условне слободе“ отпадну наводници, отпадници ће нам сто посто гарантовати условну слободу. Док су пси рата на условној слободи, ми ћемо бити осуђени на доживотну робију. Само зато што псима рата нисмо ни до паса.
Калигули је свеједно у каквој се каљузи земља ваља, каља, кали.
Илија Марковић
Bojan Bogdanovic
O Branku Miljkoviću
„Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
da isto je pevati i umirati..."

Misao jednog teoretičara, da se ne može početi misliti a da se ne prestane živjeti, ima suštinsku korelaciju sa egzistencijom tijela. Ono je svuda, jer materija i vrijeme su jedno. Ono što je danas, već jednom se desilo; vatra jeste ništa iz koga je nastala i čemu ide već i u trenutku najveće vreline! Samo tako, kroz neprekinutu vezu Vatre i Ništa, pjesnik Miljković dozvoljava svome unutrašnjem da se samorealizuje kroz postizanje nemoguće, vanvremene, a ipak autonomne egzistencije, istovremeno pokušavajući da zadobije prozorljivost/težnju čiste duhovnosti, ili umjetnosti, npr. Poezije, kao estetskoj mogućnosti kreacionizma. Kreacionizma u pomenutom smislu ili onom koji vam već odgovara. Malarmeova misao o prenebregavanju emocije, a na račun jake riječi, već na samom početku Miljkovićevog pjevanja doslovno je inicirala njegov samoegzil iz poezije metafore, nad čime lamentira spoznajom „.. da njegove riječi sada traže njegovu glavu..“. Malo je i onih koji pišu, a koji su uistinu shvatili značenje pjesničkog prokletstva koje je Branko hirurški precizno, ali nemilosrdno tačno definisao: „ Isto je pevati i umirati...!“ I. G. Kovačić je vizuelizovao i opisao svoju smrt, ovaplotio njeno nicanje iz vlastitih praznih očnih duplji u koje je stihom zasadio neljudski nož: „blaženu noć su meni iskopali/ sa sretnim vidom iz očinjih rana...“ U slučajevima Miljkovića i Kovačića može se govoriti kao o aporiji, ali i kao vanliterarnom fenomenu, kada se riječ/uzrok osamostali i prelazi u djelovanje, te se obojici komotno može pripisati onaj „sumnjivi elemenat“ teorije nesvjesnog stvaranja koji iz dubina podsvijesti i nehotice izvlači Sibilu sa mogućim/tragičnim nagovještajima. Hamanova predispozicija upozorava da ono što dolazi određuje sadašnjost - i vice verza, zbog čega istinska poezija, oduvijek i neizbježno, ima oblik proricanja. Tako je ovaj učitelj prosvjetiteljstva prvi doveo u vezu poeziju i nauku, tezom da je granica između umjetnika i teoretičara nestalna, i fluidna, nejasna i – suvišna, što onda neizbježno navodi na iracionalnu misao da prirodne i duhovne nauke i nisu tako udaljene.
Uostalom, u početku bijaše riječ...! Ergo - poezija, slutnja, hermeneutika i Stiven Hoking – svi na istom zadatku! Staviti u istu ravan Hokinga i Miljkovića, jeres je samo na prvi pogled, jer obojica su samo čistom mišlju/poezijom beznađa - natpjevali beznađe! Obojica su pogledom svrdlali daleku budućnost i oba ostali zamrznuti u nemilosrdnoj formi svoje materije. Za razliku od Stivenovog trona, tamne materije vremena i svemirskog haosa s kojim je srastao, Miljkoviću je glave došla forma strogo određenog oblika, eleaćanski apsurdno zamrznuta, kako je govorio, i zbog čijeg zagovaranja je do kraja ostao na ratnoj nozi sa srpskim nadrealistima i njihovom nihilističkom estetikom, koja ga je istovremeno privlačila i odbijala neizbježno dolazećim srazom podsvijesti/nadrealnog/novog i nasljeđa konvencionalnih temelja srpske poezije koju je nosio u duši. Uzevši rečeno u obzir, po Nikoli Koljeviću, Branko je bio martir jezika čija žar-ptica je uzletela sa mitskih žarišta nacionalne simbolike, koja su je hranila sudbinskim, iskonskim i krajnjim... Bilo je i mišljenja kojima su njegova, do tada neviđena posvećenost i senzibilitet na hodočašćenju putevima čistote izraza, nazivani i antiseptičkom ambicijom u oblasti jezika i poezije. Između nadrealizma i simbolike, barokno snažnom ali mudrom rječju zalazio je u dubine vlastitih laguma, krčeći mjesto za cvijet vlastite besmrtnosti. Igrao je opasne protejske igre sa uvijek prisutnim ništavilom, smrt je zavaravao vlastitim odrazom u ogledalu, riječima...
... ja nisam u samom sebi već u svemu što me okružuje/a pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen/ jer ima jedna riječ koju ne možeš ukrotiti/ a sve što se dogodi, mora da se dogodi prije pjesme!“
Pa ako je drevna gnostika govorila o ljudskoj utamničenosti u opni tijela, vlasništvu onog zlog demijurga od kojeg izbavlja samo tračak iskonske svijetlosti, onda je Miljković bio pali Prometej koji je prihvatao okove materijalnog, između Boga i kamena, znajući da su Vatra i Ništa – jedno! Već prva zbirka pjesama bivšeg niškog gimnazijalca, Uzalud je budim, zatim saradnja sa brojnim časopisima, te osnivanje neosimbolističke grupe sa nekoliko istomišljenika, bili su znak pojave nesumnjivo autentične poetske ličnosti. Čvrstu odlučnost da promijeni pravac unisono aktuelne poetske prakse svoga vremena, Branko nastavlja zbirkama Smrću protiv smrti, zatim, već pomenutom Vatrom i ništa, pa Poreklom nade... Pjesme iz takozvane, zrele faze, nastale nakon poslednje zbirke, objavljene su u kompilacijama Orfičko zaveštanje, i Nečitak svet. Danas, u našem vremenu i prostoru, nakon toliko napisanih i proživljenih Vatri, Ništa se o ovoj poeziji ne može govoriti osim kao o nekoj vrsti romantičarsko – neosimbolističke sinteze, kojom mladi ali već formirani pjesnik mijenja učmalu modu vremena, nasmrt uspavanu otužnim i monotonim, beskrajno ponavljanim motivima. Koristeći simbolističku aluziju kao najvažniju alatku, pjesnik protejskim naporima rudari u promiskuitetnim dubinama jezika koji se beskrajno prostituiše. Skoro šizofrenom razbarušenošću stiha, kao svježim životodajnim, poetskim sočinenijem, on iscrtava vizionarske strukture, do tada nepoznate čak i u relativnom novumu srpskog nadrealizma. Iz, ondašnjem vremenu opozitno specifičnog tonaliteta i samo njemu svojstvene atmosfere (iako bi se, kao o važnom predšasniku ovoga o čemu govorimo, mogao pomenuti i, od nerva sličan, otpadnik Dis), iz svakog retka izbija gromadni talenat inventivnosti, praćen izuzetnom posvećenošću. Dramatičan i simboličan izraz osjećanja života, kao i malo previše prisutnosti metafizičke spekulacije o životu i smrti, osim sa Disom, Miljkovića nesporno stavljaju i na liniju poetike možda najvećeg grčkog pjesnika, Jania Ricoa. Samo rijetki su raspolagali tako nepogrešivom pjesničkom rječju, pri tome hrabro izbjegavajući metaforu kao korektiv bogatih mogućnosti i „nužnu opremu“ mase pseudopjesnika. Najčešće insignije koje su, kao lični Daimonion lebdjele nad Brankovom glavom, bile su orfičke, a istovremeno dijabolične riječi: voda, vatra, bilje, pepeo i smrt... Prije njega, samo Dis je mogao reći: „One reči koje nije izabrao život, veoma pažljivo i precizno izabrala je smrt!“. Ali, uzevši u obzir da je prilikom stvaranja novih sazvučja Miljković slijedio Malarmeovo uputstvo o odnosu riječi i emocije, pitanje je koliko toga ima u stilističkoj organizaciji i praktikovanoj sintaksi, i uopšte, predstavljenom nam, kontekstualnom sadržaju pjesme. U pitanju su virtuozne sintaktičke kaskade, empatijski mutni slapovi emocije, ekstremne leksičke širine, renesansna a ipak matematski organizovana kićenost stiha, i još toliko nadrealnih, simboličkih novotarija, da ovovremena estetika recepcije takve poezije zahtjeva i ovovjeku sofisticiraniju terminologiju sa svim onim mehanizmima kojima današnja kritika raspolaže. O pravolinijskom „toku svijesti“, manifestovanom na način kome prisustvujemo, svjedočeći pjesnikovim nadama, sumnjama i smrti, ovdje ne može biti ni govora! Ko bi sa sigurnošću mogao reći je li nastajanje stiha pratila kritička svijest, ili su se riječi same međusobno tražile idući u susret neminovnom... Kao i u svakom drugom ljudskom slučaju, to je neminovno putovanje iz Vatre u Ništa, praćeno i sumnjom i slutnjom. Samo Tvorac riječi uvijek zna gdje ide i koliko to želi; Smrt ili Ništa! Miljković je izabrao samo prvo, da bi zadobio ono drugo, isto tako vječno - vječno mjesto u pamćenju svoga roda.
Iz: "Novosti", Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

18. studenoga 2017.
Piše Viktor Ivančić

Škola niskosti

Zar nije prihvatljivo bezočno lagati ako je to cijena istinskoga blagostanja? – pita Ivan Vrdoljak. – Zar nije bolje da sam ja bez obraza nego da su djeca bez obrazovanja?

‘Duh reforme nadomješta sve druge političke programe, koncepte i ideje, pa tako nadomješta i moral.’

Tu tezu Konrada Paula Liessmanna iz njegove ‘Teorije neobrazovanosti’ teško da je osobnim primjerom itko bolje ilustrirao od Ivana Vrdoljaka, bivšega i budućeg predsjednika HNS-a. Taj neumorni politički trudbenik i borac za opće dobro prije neki dan je javno obznanio kako je spreman odreći se savjesti, boljih manira i zadnjih ostataka integriteta u ime vrhunaravne vrednote kao što je reforma obrazovanja. On je, veli, u stanju spustiti se niže od bilo koga ako je to u interesu najvišega cilja, a znatiželjnicima je, ukoliko su raspoloženi za širu elaboraciju, voljan i pojasniti tajnu visokih dometa političke niskosti.

Vrdoljak je novinarima prezentirao odluku da ponovno zasjedne na čelo stranke, nakon što je prije par mjeseci na istu funkciju dao ostavku ‘iz emotivnih razloga’, a još prije toga uporno i energično uvjeravao javnost kako ‘suradnja između HNS-a i HDZ-a nije moguća’ – čak opominjao drske izvjestioce da ga ‘prestanu silovati s takvim insinuacijama’ – da bi onda proveo u djelo upravo takvu operaciju i priključio svoju partiju vladajućoj desnoj koaliciji. Danas mu je, dakako, pomalo krivo što je obmanjivao pučanstvo, od toga ga, kaže, ‘boli glava’, no nije u to vrijeme bio svjestan da će o šestorici zastupnika HNS-a ‘ovisiti budućnost obrazovanja’. ‘Pa tko je sretan da sto dana govori ‘ne, ne, ne’ i onda ti dođe stranka i kaže – vidi, nemamo izbora.’

A zašto stranka, nastupajući kao skupno živo biće, veli da ‘nemamo izbora’? Zato jer su stranački prvotimci dokučili kako im nije prioritet ‘graditi lik i djelo lidera’, reći će Vrdoljak, ‘nego nam je fokus da uvedemo informatiku u škole, program e-škola i provedemo kurikularnu reformu’. Još izričitije: ‘Deseci tisuća hrvatske djece će se školovati na bolji način i cijena toga je jedan posto rejtinga HNS-a i to prihvaćamo. Za sljedećih sto tisuća djece uzmite još jedan posto rejtinga, jer naš posao nije rejting stranke, nego bolja Hrvatska.’ Još patetičnije: ‘Želim imati informatiku obaveznu u školama, i zato ćemo platiti rejtingom, zbog naše djece, makar to bilo zadnje što ću učiniti u politici.’

Ukratko, Ivan Vrdoljak je ‘zbog naše djece’ – a poglavito svete zadaće da u njihovu izobrazbu bude uključena informatička tehnologija – prevario birače, izigrao koalicijske partnere, odao se najogavnijoj političkoj prostituciji, sklopio trgovački aranžman radi ulaska u vlast i mjesecima lagao građanima Hrvatske da mu ne pada na pamet činiti ono što će malo zatim uraditi. Stravične su žrtve što ih uzorni pojedinci podnose zbog boljeg sutra mliječne generacije. Silna je to odgovornost kada budućnost mladih naraštaja ovisi o dubini tvoga moralnog sunovrata, pa se u odsudnom trenutku, rejtingu usprkos, moraš iskazati kao nikogović od formata.

Izgleda da se bivši i budući predsjednik HNS-a s tim bremenom nosi sasvim dobro. Demonstrira one tanane vještine kradljivca koji suzbija lopovluk, lihvara koji sprečava kamatarenje ili sitnog poduzetnika koji dila kokain da bi iskorijenio masovnu ovisnost o opijatima. Već i sasvim mala vjerojatnost da je ‘zbog naše djece’ takav i izvan političkoga i javnog života može nas potaknuti da do mile volje fikcionaliziramo obiteljske prizore u kojima se političareva supruga obraća malodobnom potomstvu: ‘Tata se sinoć vratio mrtav pijan i demolirao inventar da bi vas poučio kako je alkoholizam pogubna pojava. Kasnije će vas možda namlatiti u sklopu borbe protiv nasilja u obitelji…’

Ali što je to uopće reforma obrazovanja u hrvatskim prilikama? Zasad, sigurno je jedino da ta svečana fraza – ‘reforma obrazovanja’ – predstavlja odgovor na pitanja što ih Ivan Vrdoljak sebi postavlja u punoj osami: Kojim se ideološkim pomagalima mogu poslužiti da opravdam ponašanje lažljive bitange? Kako političku prevrtljivost, neprincipijelnost i golu žudnju za vlašću upakirati u težnju ka uzvišenim ciljevima? Ima li boljeg izbora od reformne ideologije?

Ako si u dovoljnoj mjeri lišen obzira – a takav valja biti ‘zbog naše djece’ – nema te opačine koja neće bljesnuti snagom ideala, niti ima privilegija koje neće odisati patosom mučeništva, drži Vrdoljak. Svaki vid brige za vlastito dupe postaje žrtva za opću stvar. Hrvatska je, uostalom, puna talentiranih kadrova čije su privatne karijere preduvjeti kolektivnog opstanka, pa su plaće od dvadeset i nešto tisuća kuna, službeni vozači i kancelarije s namještajem od mahagonija rezultat čiste nužde i domoljubne obaveze.

No ono što je prosta stvar za Vrdoljaka, nije i za mnoge druge. Što je to doista kurikularna reforma, za većinu je stanovnika ove zemlje potpuni misterij, osim što se združeno vjeruje da je ona nekakva kontinuirana nužnost (trebala je biti provedena još jučer, a svakako nas čeka i danas i sutra), da je stekla status kolektivnog fetiša, a sve češće figurira i kao graničnik za idealnu (ni političku ni klasnu) društvenu podjelu – oni koji reformu zagovaraju su pozitivni i progresivni, dok su oni što joj se opiru negativni i nazadni.

Ambicija je vlasti da se u pogledu nepoznavanja gradiva postupno formira konsenzus: reforma je utoliko sudbonosnija što imamo manje jasnu predodžbu o njenom sadržaju. Ipak, čak su i najpovršniji promatrači shvatili kako je ‘reforma obrazovanja’ u aranžmanu aktualne hrvatske vlade ponajprije priručna krinka za sabotažu istinski emancipatorskih prijedloga nasilno smijenjenoga Borisa Jokića i njegova razvlaštena tima. Nositelj te prosvjetne politike u dekadentnome finalu upravo je Vrdoljakov HNS, preko ministrice Blaženke Divjak, koja ne izbjegava pokazati da resor vodi odlučnošću smokvinoga lista. Tako je smisao ‘reforme’ da radikalno reformira dosadašnje reformske napore i unese što više zbunjenosti oko javne percepcije ‘progresivnih’ i ‘nazadnih’.

Stalna neodložnost preobrazbe obrazovnog sustava čini se savršenom za takve poduhvate. Reformna ideologija, veli spomenuti Liessmann, ‘prikazuje fantazmu permanentne revolucije Lava Trockog kao liberalnu karikaturu’. U konkretnoj hrvatskoj verziji ta se ‘liberalna karikatura’ ukazuje kao realistični portret bivšega i budućeg predsjednika HNS-a, kojemu hinjena reformatorska strast – lažna predanost reformi ili predanost lažnoj reformi – omogućuje da uspostavi najužu vezu između osobne političke ljigavosti i opće dobrobiti.

Tome u svakom slučaju pridonosi komično-infantilna retorika iz registra tehnoutopije, papagajsko prizivanje ‘obavezne informatike’ u školama kao formule za siguran prosvjetni spas, jedna po svemu malograđanska fascinacija rekvizitima digitalnog doba, kao da bi te čudne nove naprave, informatička pomagala i modeli pedagoške robotike, samim svojim postojanjem trebale mladim Hrvatima ulijevati znanje u glave, naučiti ih da kritički misle, i kao da sama suvremena tehnologija jamči stasanje suverenog razuma.

Istinska beskrupuloznost, elem, ne očituje se u paktu s HDZ-om, već u argumentaciji kojom je to savezništvo opravdano, u potresnoj partijskoj skrbi ‘za našu djecu’. Zar nije prihvatljivo bezočno lagati ako je to cijena istinskoga blagostanja? – pita Vrdoljak. – Zar nije bolje da sam ja bez obraza nego da su djeca bez obrazovanja?

Sve je pitanje optike: toliko je širok uvid u ‘širi društveni interes’ da vođa narodnjaka bolno registrira svoju nezaobilaznost. Znajući da je što se uvjerenja tiče ispunjen prazninom, on će požrtvovno politički konvertirati kako bi ostao dosljedan ideji napretka. Priklonit će se samaritanskome pristupu onih koji su voljni stisnuti zube i pristati na bezbroj privilegija zato da bi zajednici osigurali kakvu-takvu perspektivu. U stanju je podmetnuti pleća, preuzeti odgovornost i izdići se iznad osobnih interesa zato da bi druge ostavio ispod sebe. Spreman je činiti ono čega se svatko normalan treba stidjeti kako bismo postali normalno društvo koje se neće sramiti sebe.

Jednom će se o tome valjda učiti u školi. Tekuća ‘reforma obrazovanja’, poduprta pedagoškom demagogijom, ionako može rezultirati samo demagoškom pedagogijom.

192
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA