НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 9 - Page
192
- Наши чувари мира могу одахнути. Давно смо га сахранили!
- Производњу лубеница смо преполовили. Тикава и даље имамо на претек!
- Узгој стоке у нашој земљи рапидно опада. Захваљујући нашој влади то се и не примећује!
- Укључио сам се и ја у акцију повећања наталитета. Полупао сам све лустере у оближњем парку!
- Многи јавни тоалети су затворени. Вероватно због недостатка стајског ђубрета!¬?
- Док смо се грејали на бубњаре имали смо буљуке деце. Како пређосмо на пелет и љубав нам је, изгледа, на даљински!
- Жену ћу морати ускоро медицински збринути. Залепићу јој фластер на уста!
- Некад смо жене чували од лугара, поштара, оџчара. Сада од фејзбука!
- Моја жена је активни произвођач. Редовно негује нокте!

- Човек се учи док је жив. Ја сам тек у зрелим годинама схватио што кад се венчас кажу ''Стао је на луди камен''!
- Ја сам још увек велика комуњара. Највише на свету волим Црвену Звезду!
- Ја никад нисам био материјалиста. Ето на пример: са комшјом не свађам око међе већ око жене!
- Захваљујући мојој жени ја сам прави готован. Све сам себи готовим!
- Комшија изгледа много воли моје двориште. Све што одваја од уста баца у њега!
Милоје ВЕЉОВИЋ
• Афоризам је инјекција, а роман је болница!
• Био је глуп и прије преласка у нашу странку. Сада је као и сви ми.
• Благо оном кога брзо забораве, а дуго памте!
• Брине ме братство и јединство мита и корупције!
• Буквар је темељ, а диплома је кров!
• Вођа се понаша као да је пијан. Народе, отријезни се!

• Вођина досљедност: једном показује моћ немоћи, а други пут немоћ моћи.
• Гледам у прошлост – видим садашњост. Гледам у садашњост – не видим будућност!
• Говоримо истим језиком, а једемо свако својим.
• Да није обувен, он би свом шефу и табанима аплаудирао.
• Два и два су заједно четири. Само ако нису Срби.
• Живот је кап коју смрт претвори у море вјечности!
Живко Вујић

ДА ЗАКЛОНЕ

Крај пута су засадили
дрвеће и цвијеће
да заклоне
од погледа
отплатке и смеће.

У РЕДУ

Кредит? У реду.
То се исплати,
ако може неко други
да га врати.

Душан Ђуришић

• Дуго времена ради оно што најбоље зна. Ништа не ради!
• Захваљујући пасошима народ легално дезертира са фронта!
• Мени цензура не смета. И онако нико не може да ме прочита.
• Они који су крали, планирали су да мали део донирају држави. За њену сахрану.
• Непимени су кориснији од писмених. Бар не остављају писане доказе.
• Сакупљамо храброст. Унапред хвала донаторима.

• Сунцокрет има кризу идентитета. Не зна дали је индустријска или политичка сировина?!
• Традиција нам је у крви. Вековима смо бескрвни.
Васил ТОЛЕВСКИ
• Његова срећа била је његова несрећа!
• Имаш афоризам, па не можеш мене, каже жена!
• „Неш ме ваљда тим афоризмом!“ разочарано јекну безгаћа жена!
• Југославија је толико била лоша, да и данас о њој причају!
• Имали смо државу, па смо је изделили на афоризме!
• Москва је центар будуће уједињене Европе! Добар програмски афоризам!
• Русија – од Владивостока до Ростока!
• Најбољи србски митомани, сад су прешли на мит о Титу!
• Гибаничари не могу да испуне ни једно обећање, јер су им за све криви комунисти!
• Ко каже да су комунисти криви, он в ствари тврди да су прави! Јер су имали снагу!
• Србски (хорватски и турски) националисти сад су све свели на пред-Титовски циклус!
• Националисти, верски фундаменталисти, либерали и демократе, - јуре около прогањајући невидљиве комунисте!
• Нацизам је огољени либерализам!
• Нацизам је либерализам који је показао лице!
• Слобода за појединца, в Њемачкој је слобода за Адолфа Хитлера!

• Европска Унија је њежно привила на груди Хитлера, а в крилу држи хитлерчиће!
• Четници, усташе и балије заједно и једнодушно бране тековине своје борбе: тзв. Хрватску до Уне, тзв. Босну И Херцеговину до Бања Луке, тзв. Србију до Копаоника! То се зове мир в региону!
• Пошто га нико није нападао, четници су успели да одбране Београд! За остале губитке – криви су комунисти!
• Усташе, балије, балисти, белогардејци и црвенохрвати су се договорили, а четници су погнуте главе пристали: Сваком комад Југославије који жели!
• Од Тополе па до Равне Горе, то је Србија, а ми још имају Ниш и Нови Сад – хвале се четници!
• Па шта ако нема Југославије, брецну се сербски демократа, Недић је рекао да је она србска заблуда!
• Ако је Југославија србска гробница, цивилизовани људи чувају своја гробља!
• В Србији играју коло над Југославијом, јер су се вратили в слободни Београдски пашалук!
• Након што су им срушили авион, Руси су Турцима продали савременије противавионско наоружање, да други пут буду прецизнији!
• Французи се курче јер мисле: Пољаци и Њемци су између нас и њих! Заборавили су на Козаке в Паризу!
• Бистро! Бистро! Још јечи по Паризу, кад су најбољи француски конобари поскакивали око Козака!
• Док им је слаба Русија климала главом, нису се сетили Руског медведа! Али сетиће се, или боље: осетиће се!
• Или афоризам или секс! В кратко не може обоје!
• Мислим, дакле, нисам в акцији!
• Овдашњи људи заузму мисаону позу тек на клозетској шољи!
• Серем, дакле, јео сам!

• Ко редовно сере – нека се не жали на сиромаштво!
• Наши богаташи заслужују да се не празне, него да добију затвор!
• Гај Јулије Цезар је мртав! Мора да су га убили комунисти, забезекну се ганути демократа!
• Октобарска револуција је доказ да су бољшевици поштовали јулијански календар!
• Од Октобарске револуције свет је рачунао време по јулијанском календару!
• Јулијански календар је доказ да православци немају ништа са отпадничким Римом!
• „Брут убио Цезара?! Која комуњара!“ избечи се озлојеђени либерал!
• Ако данас – ДАНАС – Црква не зна да Николај Романов није био цар, шта су онда могли знати сељаци са Урала?! „Убијмо цара!“ А убили су човека и његову породицу!
• Каин је убио Авеља, па су ипак, обоица в Библији!
• Аврам је хтео да убије сина јединца, па се од њега рачунају све Аврамске религије!
• Бог је дао убити Сина Јединца! Ко је онда, против убиства?!
• Ако је први који се залагао за хрватски језик, одржао говор в сабору на беспрекорној екавици, онда се и њима десило да су, в међувремену, Источни Херцеговци – подвалили!
• Муслимани су били зелени и кад су били црвени!
• Свако сазри, само муслимани увек зелени!
• Од муслиманског зеленила, једино је видљива пустиња!

• Иду равно кроз живот! И онда упадну в раку!
• Док Наука незаустављиво јури ка Провалији, Пустињска Религија нема тај страх! Онај је на дну од почетка!
• Морал је недостојан човека, кажу прејаки и гмизави!
• „С ону страну добра и зла“, папагајки понавља Наука!
• Истраживање Логике се руководи жељом да се људско мишљење преобрази в лакоманипулишући софтверски програм!
• Поједноставите Универзум! Да га можемо уништити једном бомбом!
• Женски афористичари увек могу скинути гаће па да привуку пажњу, док мушким афористичарима тај трик пали само на Паради поноса!
• Муслимани чине самоубилачке нападе, јер свако ко схвати ислам, сто пута ће се убити, само да не буде муслиман!
• Самоубилачким нападима муслимани кажњавају себе што су били муслимани! То им је окајавање греха!
• Грешан муслиман убија, и в исламској заједници постаје безгрешан!
• Ко пише превише, нема шта да напише!
• Дуг афоризам је велик, али млитав!
• Они који плачу за свима, не плачу ни за ким!

• Лако је плакати за свима, јер нико не очекује да ти свима помогнеш!
• Плаче се за свима, да се не мора помагати својима!
• „А, ти си афористичар“, рече пролазна авантура кад су скинули гаће!
• Ко још није украо, а имао прилику?! Само грлице!
• Највише треба пазити на оне којима је поклоњено највеће поверење!
• Црвени Хрвати уче нас како треба срПски говорити!
• Црвенохрватски је наш званични језик!
Горан Кљајић
Greetings: Lenger
• Ако не желиш да видиш рушевине своје љубави не улази у купатило без куцања!
• Атеистички поглед на цркву захтјева посебан угао гледања на часне сестре, када се купају.
• Од два зла, тврдоглави Босанци су бирали обично веће. Након рата, веће је чак трочлано!
• Балкански помазаник нам, осим путера по глави – обија и Јајце!
• Превенција изнад свега и зато Црква воли да помилује грешнике још док су невина дјечица.
• Иако различити, Изетбеговић и Додик су темељ на коме почива БиХ. Дакле - фундамент ал исти!
• Изгубио сам сваку креативност. Не могу више ни да вас смислим!
• У почетку сам био невин. А онда ми Велики Цензор ували ријеч!
Бојан Богдановић

• Ми смо свој на своме. Не дају нам више.
• Шта им вриједе толике паре , aко не буду имали времена да их потроше.
• Када је осјетила импотенцију пала је у климакс.
• Не сумњамо ни у кога. Полиција је била ту.

• Умро је од досаде. Досадила му глад.
Слободан Живановић

НЕЈАСНО

У своме животу
(није ми јасно то):
јавно -
прокламује доброту,
а тајно -
чини зло!

КАО РИБА

У времену сваком
свака власт му годи.
Сналази се, веле,
ко риба у води.

Душан Ђуришић

• Решили смо питање вековних територија. Више нису наше!
• Обрадовали смо публику. Отказали смо представу!
• Некада се у Србији јело златним виљушкама. Сад би и прстима, да имамо шта!
• Историја се понавља без наше славне прошлости!
• Добро познајем наш народ. И када се пробуди, неће му бити до устајања!
• Медији у Србији условно су слободни.
• У почетку беше реч. Афоризам је дошао касније!
Милан Р.Симић

СВЕТ У ОПАСНОСТИ!
Никако да се смире страсти између Северне Кореје и Америке. Свакодневно се чују претње о рату две силе. Једни другима обећавају уништење, нестанак са лица земље, помор... А све то нити има смисла нити оправдање.
Неко ће рећи да је ово сукоб једне светске велесиле и патуљка у сваком облику, с друге стране. Међутим, није тако. Америка је моћна. Знамо. Има велику територију. Много људи, много војске. Атомске бомбе у изобиљу. Армија најјача на планети. Они кажу. Потом имају развијену привреду. Имају силу. Сила потчинила бројне пудлице које ће због Америке руку у ватру. Има Америка и долар којим је потчинила исто онолико колико и с оружјем!
А шта има Северна Кореја? Демократска средства информисања са Запада тврде да комунистичка Кореја нема ништа. Чак ни хлеба, мислим пиринча. Наводно умиру гладни. А они направили атомску бомбу! Па да је само једна. Не, имају их на десетине. Још направили балистичке ракете којима могу да достигну и саму Америку. На такву балистичку ракету поставе нуклеарну бомбу и, по Корејанцима, могу гађати чак и Вашингтон. Амерички стручњаци пак тврде да те ракете евентуално могу досегнути до неких америчких база, хиљаде километара далеко од Америке!
Како год да је, није добро ако дође до атомског рата две супротстављене државе. Нема разлога за тако нешто. Америка располаже атомским арсеналом. Зашто онда да неко други не би могао да прави атомске бомбе? Свеједно Северна Кореја, Иран, сутра можда Авганистан? Или сви или нико. Најбоље да се атомско оружје уништи мирнодопски. Вађењем урана и спаљивањем у атомским централама. Но, то је већ утопија.
Америка нема право да Северну Кореју назива заосталом и примитивном земљом, а њеног лидера диктатором. У Кореји нема слободних избора као у Америци, али ни америчка слобода није без изборних крађа. Показало се не једном. Ким Џонг Ун је председник који је наследио свог оца председника, а његов отац је наследио свог оца. Није баш председнички узор. Али и у Америци син председник наслеђује оца председника. Замало да и једна одвратна жена наследи такође одвратног мужа у председничкој палати! Не знам да ли у Кореји умиру од глади, али за Америку знам поуздано. Милиони Американаца гладују, спавају на улици, цркавају од најгорег алкохола и наркотика. Па ко ће онда да дели лекције?
Сви ови аргументи падају у воду. Ако неко паметан одлучи да притисне црвено дугме, ми само можемо да се надамо да је то далеко од нас. Мада, никад се не зна шта може на главу да ти се сручи. И одакле! Опет, имуни смо. Већ су нас засули уранијом, да смо очврсли. И тврд смо народ. Кад смо издржали Турке, Немце, Бугаре, Тита и комунисте, ни атомске бомбе нам неће доакати. Евентуално може Вучић. Ту већ нисам убеђен да ћемо и то издржати!
У том могућем рату Америке и Северне Кореје Америка је у предности. Њихове бомбе су у близини Кореје. Разориће је, нема сумње. Корејске су десет хиљада километара далеко. Ако полете на Вашингтон, Њујорк, Чикаго, могу Американци и да их пресретну и оборе. Кренула ракета с бојевом главом на Њујорк а Американци је оборе изнад Лос Анђелеса! Другу управљену на Белу кућу оборе изнад Даласа! Моћна је Америка.
Ипак се надам да ће разум превладати. Рече филозоф да је ово најгори свет од свих светова, али за други, бар засад, не знамо.
Миодраг Тасић
ДОКУМЕНТАРАЦ О ДРВОСЈЕЧИ
Магарац је чекао на утовар.
Двије вране су кружиле изнад његових ушију.
Дрвосјеча није знао колико дрва му је доста.
Поток је однио један балван. Магарац је губио стрпљење.
Двије вране су с времена на вријеме грактале.
Дрвосјеча је легао да одмори. Зец од јуче трагом је нестао.
Сунце је зашло за облак.
Дрвосјеча је слатко захркао. Наставићемо када се пробуди.
Перица Јокић
ЛИФТ
Степеницама никад краја. Двадесет година се полако успиње, али је до врха још далеко. Срећом, врата лифта су се отворила испред њега. Изгурао је људе који су били унутра. Брже ће ићи кад је сам у њему.
Сагнуо се и почео да дува у под лифта. Осетио је да иде брже. Дувао је све јаче. Лифт је толико брзо ишао нагоре да је пробио кров зграде и одлетео у стратосферу. На овој висини, помислио је, ниједан политичар још није био. Зато више нисам обичан државник већ цар.
Шепурио се по лифту. Простор јесте мало скучен, али царски ход се и из даљине препознаје.
Лифт је кружио око Земље. Да би могао да види шта се у његовом царству дешава, направио је рупу. Сигурно су поданици срећни, помислио је. Како да не буду кад имају оваквог владара. Несумњиво је тако јер с ове висине је одличан преглед целога царства. Једино се детаљи не виде баш најбоље.
Ђорђе Оташевић
Tode Risto Blaževski
SIMBOLIZAM U KARIKATURI

Malo je poznato, zato što je i teorijskio malo pisano, kod nas, za evidentna smera, tojest stilova u našem karikaturnom stvaralaštvu. Uzrok za ovo stanje je nedovoljni in-teres likovnih kritičara i teoretičara za tendencije i kretanja u ovom segmentu likovnog stvaralaštva uopšte, ali i kratkom vremenskom periodu intenzivnijeg, kontinuiranog i izo-biljnijeg karikaturnog stvaralaštva. Tu se misli na ono što likovni kritičar Vladimir Velič-kovski naziva: ,, nepostojanje dovoljne vremenske distance” , i zato što ,, nije lako da se uredi njena” (misli se na karikaturu)…istorizaciju”.
I otsustvo jednog optimalno kvantitativnog materijala, dovoljnog za teorijskih ana-liza, ocena i raspravi, dugo vremena je bilo jedan od razloga za nepojavljivanje neke
upečatljivije teorijske konstatacije za stilska i druga kretanja u karikaturnom stvara-laštvu.
Ovim nekoliko razloga za tako oskudnog teorijskog elaboriranja pitanja iz ob-lasti karikaturne umetnosti, može se dodati i dugotrajna dilema, koje je prouzrokovala, a koja i dalje prouzrokuje dileme, pa i široke diskusije, dali je karikatura kao vizuelna sen- zacija i produkt (pre svega) mediuma za masovne komunikacije (dakle karikatura kao me-diumska pojava), jednu vrstu (vid), likovno umetničko delo ili je samo novinarski pro-izvod?
Stav autora ovog rada je nedvosmišljen: karikatura je umetničko delo i umetnički pro-izvod. Drugo je pitanje, za to, koje karikature su i koliko su umetnička dela, kao što je pitanje, i sa drugim umetničkim ili („umetničkim “) delima. Ali, za ovo pitanje, i na ovom mestu, toliko.
Čini se da nije preterano ako se kaže da skoro sva poznata kretanja, svi poznati sti-lovi koji su se pojavili kod drugih likovnih dela, sagledavaju se i u karikaturnom u-metničkom stvaralaštvo.
Međutim, zapaža se da od svih njih, karikaturisti, najviše, ili u največoj meri su pre-ferirali ili još uvek preferiraju, umetnički pravac (stil), simbolizam. Zato se može istači da je simbolizam jedna od glavnih karakteristika karikature dvadesetog veka u svetu ali i kod nas – u Makedoniji. I opet, kao što kaže V. Veličkovski: ,, Savremeno oblikovanje svojih dela, oni (karikaturisti, ) su učinili koristeći se več postoječih likovnih i simbo-ličkih formulacija”. Postavlja se pitanje zašto?
Pre nego što se odgovori na ovo pitanje, treba nešto ukratko, da se kaže o istorijatu simbolizma uopšte.
Poznato je da se simbolizam kao pravac i metod rada u umetnosti, pojavio još u devetnaestom veku, najpre u Francuskoj, pojavom poznatih svetskih pisaca (pesnika): Šarla Bodlera, Pola Verlena, Artura Remboa i drugih. Zatim se simbolizam proširio po ce-loj Evropi i van nje, nalazeći primenu skoro u sve grane umetnosti.
I sada – zašto se karikaturisti mnogo često opredeljuju za simbolizam u svom stvara- lačkom izražavanju?
Odgovor na ovo pitanje proizlazi iz bitnih karakteristika samog simbolizma kao
umetničkog stila, metod i postupak izražavanja sa jedne strane, i karikature kao jedan od vrstu likovnih dela sa druge strane.
Najpre da vidimo šta pretstavlja simbolizam i kako se definiše u kratke crte.
Kao što smo več rekli, simbolizam je umetnički smer (stil), koji ima tendenciju da bude slikovno – ilustrativan način izražavanja, rečima i znacima, da utiče na uzročnost određenog raspoloženja među recipienata, a zatim njegovo razmišljanje i donošenje zak-ljučka za određeno umetničko delo. On pretstavja … negaciju realizma i naturalizma i iz-begavanje površnog i vulgarnog u umetničkom delu.
Znači, u sveri karikature, simbolizam pretstavlja likovni umetnički smer (stil), koji pomoću svog slikovno– ilustrativnog načina, pre svega, grafičkog izražavanja, kao i ko-rišenjem naјrazličitijih opšepoznatih simbola i znakova, po kojima se nešto može, raspoz- -nati, saznati, informisati, naučiti, zaključiti i tome slično, simbolima i znacima postavlje-nih u kontekstu nedvosmišljene aluzije, ima za svoj cilj da utiče na imaginaciju recipijen-ta-čitaoca, i smehom da stvori određeno raspoloženje kod njega. To raspoloženje ima za cilj da sugeriše nošenje određenog suda zaključka o delu (karikaturi) za njenu idejnu poruku, odnosno kritiku nekoga ili nečega.
Poznato je da da jedan od osnovnih principa na kojim se pridržavao (jedan od naj- poznatih simbolsta), pesnik Bodler u svom stvaralaštvu, je princip po kom ,,umetnik ni- je dužan da podržava prirodu”...,, On (umetnik) treba, od utvrđeni sklad slika, simbola i znakova, izabrati ono čime če zasisiti (nahraniti), svoju imaginaciju”. Analogno ovom principu karikaturista - simbolista je dužan da odabere one slike, tačnije, da izradi tak- ve karikature u kojima če odbaciti zakone ramnoteže (razume se do jedne podnošljive me- re), kako bi mogao omogućiti recipijentu-čitaocu najoptimalne uslove za recipcijenciju (primanje) apstrakne duhovne vrednost njegovog dela, odnosno konkretne karikature.U tom kontekstu svakako da simboli i znakovi su zaslužni za brzinu odvijanja ovog inte-lektualno-duhovnog i mislovnog procesa, iako su oni, u izvesnom smislu i ograničavajući faktor. Ali za ovo, bitće reći malo dalje u ovom tekstu.
Čini se, da radi svega ovog, karikatura, sa njenom osnovnom karakteristikom – na brzi i efikasan način da zainteresira, zaintrigira i nasmeje recipijenta -čitaoca., svojim la-kim t.j. neformalnim crno belim ili obojenim crtežom, skoro apsolutno lišenim od bilo kakvih značajnijih vizuelno–estetskih vrednosti, kritikujuči određenu negativnu pojavu, slabost, propust, grešku i slično – kod čoveka ili u društvu, da je predodređena za preferi-ranje simbolizma kao najefektivniji način za jedno optimalno karikaturno umetničko izra-žavanje i prezentiranje ideje karikaturista.
Naime, poznato je da je karikatura vizuelni umetnički proizvod, umetničko delo koje se prezentira – reproducira u štampanim mediumima za masovne komunikacije, ali i u dru-gim medjuma, kao što je televizija, web strane i socijalne mreže na internetu ili malo zat-vorenijim prostora kao na primer umetničke galerije, štampana dela – albume, knjige, mape, katalozi, raznih sistema za informisanja – javni bilbordi i panoi itd.
Karikatura ima tu moć da brzo, jasno i nedvojbeno prenese poruku, znači ima tu
moć da brzo i precizno transformiše i pretoči ideju autora u efikasnu umetničku informa- ciju spremnu za recipejenciju. Karikaturom, karikaturista, kao jedan od retkih stvaraoca
uopšte, ima tu iuzetnu mogučnost u relativno kratkom vremenskom roku da postigne svoj cilj i doči do rezultate svoga rada.
Shodno tom cilju, u karikaturnom stvaralaštvu, kada govorimo o simbolizmu kao o metodu, stilu i postupku, primenjuju se mnogo opštepoznatih, ali i manje poznatih simbola i znakova. Njihova primena, je u direktnoj zavisnosti od raznih objektivnih i sub-jektivnih razloga. Primer za objektivni razlog je karakter objekta, tojest predmeta, odnosno tema koja se obrađuje u karikaturi – što znači da svaki simbol ili znak nije ade-kvatan za svaku temu i svake karikature. Primer za subjektivni razlog je krug intereso-vanja potencijalnih recipijenata-čitaoca., stepen njihove edukacije, znanja i informiranost za konkretne simbole i znakove uopšte, odnosno karikaturna sredina u kojoj se prezentuje karikatura sa određenim simbolom ili znakom. Tako, na ovaj način osmišljena, kon-cipirana i izrađena karikatura, unapred pripremljeni recipient-čitalac lakše i brže svata i razume. Ona efikasnije zadovoljava njegove duhovne i duhovite potrebe što je i primarni cilj karikaturiste i karikature.
Treba napomenuti, da simbolizmom, primenjen od autora-karikaturista, u određenoj meri, pravi se izvesno ograničenje slobodne disdpozicije u razmišljanju i prosuđivanju kod recipijenta i ograničenje u njegovom procesu sagledavanja karikature. Ovo je retka karak-teristika i mogućnost kod umetničkih dela. Simbolizam u karikaturi pretstavlja važnu nje- zinu (njenu) karakteristiku, zato što karikaturu čini veoma pogodnom – kao umetničko sdredstvo, za brzu duhovnu komunikaciju.
Međutim, kao što smo i ranije naglasili, simbolizmom u svojoj karikaturi karikatu-rista vrši izvesno ograničenje slobodnog izbora u razmišljanju recipijenta-čitalaca.. Ali ti-me karikaturist – simbolist, svesno utiče na psihu recipijenta-čitalaca u donošenju njego-vog konačnog suda, ocenu, zaključka o karikaturi. Time on (karikaturista), vrši blago usmeravanje recipijenta - čitalaca prema svom cilju i to smerom koji je on (karikaturista) izabrao. Ovo usmeravanje ima osnovni cilj: da lako, brzo i efikasno transformiše ideju (poruku) autora - karikaturiste , u konačnom sudu, ocenu, zaključka, kod recipijenta. Dali je, to usmeravanje od koristi ili nije, i ako jeste, koliko je od koristi za umetničke vred-nosti dela (karikature), je pitanje za diskusiju. Ali za to je več nešto bilo rečeno ranije u ovom tekstu.
Ovo, u krajnjoj liniji, označava i izvesno ograničavanje umetničke vrednosti same karikature uopšte. Ali ovakvu slabost karikature, solidan autor-karikaturista može pre-vaziči (nadoknadititi), drugim faktorima: jakom i dobrom idejom, jasnom i dobrom po-rukom, dobrim crtežom i tome slično, preko kojih dolaze do izražaj druge kom-ponente (drugi elementi) umetničke vrednosti karikature, čime, ograničenja drugih umetničkih vrednosti karikature biče prevaziđene.
I sada, zašto smatramo da autori-karikaturisti svojim karikaturama izrađenim u sim-boličnom maniru, najbrže se dobližavaju do svojih recipijenta - čitalaca , iako je i sama karikatura, uopšte, vrlo pogodna za to.
U današnje vreme modernog života, sa velikim razvitkom svih ljudskih aktivnosti u materijalnoj sveri življenja, štoje dovelo i do ljudske alijenacije od najvišeg stepena, br-zo prenošenje misli, ideje, poruke i slično između ljudi, traži adekvatno prisposobljenih fomi. Čini se da je forma koju su izabrali autori karikaturisti – simbolisti, jedna od najpo-
godnijih. Njihov crtež je koncipiran elementima – simbolima i znakovima, što bi se rek-lo sa notornim faktima. To su poznate stvari - fakti koji racipijentu - čitaocu , na jedan specifičan način ukazuju (pored zabave i smeha), u kom pravcu da usmeri svoje raz-mišljanje. Time, autor-karikaturista na najbrzi i najpogodniji način prenosi svoju ideju svo-jim recipijentima - čitaocima .
Da vidimo, ukratko, o kojim simbolima i znakovima je reč u karikaturnom stvara-laštvu, kakvih simbola i znakova ima i kako se klasificiraju.
Pre svega re ječ o opštepoznatih ljudskih dobrobiti – karakteristične predmete, po-jave, ličnosti, izreke, misli i slično, koji pored svoje upotrebne (funkcionalne) vrednosti, tokom vremena opšteljudskog življenja. su se stekli i sa dopunjenim, odnosno simbolič-nim ili prenosnim vrednostima, i sa istim takvim njihovim poimanjima – svatanja, u odre-đenom kontekstu.
Između najfrekfentnijih simbola i znakova koji se najviše upotrebljavljaju u kari- katurnom stvaralštvu su sledeči:planinski vrh Mont Everest, egipetske piramide, egipetske mumije, egipetski peskani sat – klepsidra, Kriva kula u Pizi, Kip slobode u Nju Jorku, Ki-
neski zid, kip Mislioc (Mislilac) od Rodena, slika Mona Liza, kafez za ptice, leteči ćilim, Aladinova lamba, Trojanski konj, Čarlo Čaplin, Napoleon Bona Parta, Gospod Bog, Isus Hristos, Majka Bogorodica i druge likove iz Biblije kao: Adam i Eva, deda Noe, neke stvari kao pejđer, mobilni telefon, kompjuter, pa Božica pravde itd. , kao i poznate izreke: ,,Došao sam, video sam, pobedio sam”, ,, Sve teče sve se menja”, ”Zar i ti sine B-ute”, ,,I pak se okreče”, ”Biti il ne biti” itd.
U našem karikaturnom stvaralaštvu primenjivani su ove simbole i znakove: reka Vardar (Mutan Vardar, Otišao je po Vardaru i sl.), Kameni most, Vodno, Itar Peja, Kra-ljević Marko, štap za teranje goveda – osten, ralo, pasulj, kontejner za otpad, kolo Teš-koto, narodne poslovice kao: ,, Psi laju, a karavan prolazi“ , ,, Oj sudijo, ti kadijo, krivo sedi pravo sudi “, pa izreku: ,,Ja podrazumevam svet kao polje za kulturno nadmetanje iz-među naroda “, floskulu ,,Pukao mu je film “, (,,Pokidal mu se traka”) itd. U tom duhu je izrađen jedan - ne mali deo, makedonskih karikatura.
Od ove kratke nomenklature poznatih simbola i znakova mogu da se utvrde ove njihove vrste:
1. Simboli i znakovi – realistične - fizičke stvari;
2. Simboli i znakovi – znamenite i poznate realne ličnosti;
3. Simboli i znakovi – mitske - fizičke stvari;
4. Simboli i znakovi – znamenite i mitske ličnosti;
5. Simboli i znakovi – poznate – izreke, misli, floskule ;
6. Simboli i znakovi – poznate pojave, dešavanja itd;

Simboli i znakovi mogu se klasificirati prema više kriteriumima. Evo nekih:
1. Prema svog značаja, to jest, prema mestu koje imaju u vizuelnom konceptu ka- rikature su: glavni i sekundarni;
2. Prema funkciji koju vrše u karikaturi mogu biti: konkretni i aluzivni;
3. Prema tome na koga se odnose u karikaturi postoje: objektivni (direktni) i sub-jektivni (indirektni);
Simboli i znakovi mogu se klasificirati i prema nekim drugim kriteriumima.
Treba da se naglasi da se dosada nisu vršeni nikakva istraživanja za lociranje početka uvođenje simbolizma u karikaturnom likovnom stvaralaštvu. Iz kratkog pregleda nekih publikacija (knjiga, mapa, albuma, kataloga, novina, časopisa itd.), objavljene u pos-lednjih šezdesetak godina kod nas, primetno je da se simbolizam u velikoj meri koristio u za-mišljanju velikog broja karikatura ovog perioda. Na neki način, to je postalo uobičajni način i praksa autora karikaturista.
Iz ovog izlaganja se može zaključiti (u odsustvu studioznijih istraživanja i proučava-nja), da početci simbolizma treba tražiti mnogo vremena pre ovog označenog perioda.
Takođe treba napomenuti da nema istaknutih karikaturista – simbolista, jer svaki karikaturista - stvarajući, kao što se projavio kao simbolista u svojim delima, tako se proja-vio i u drugim imetničkim smerovima (stilovima).
Na kraju, postavlja se pitanje, dali je simbolizam u karikaturnoj umetnosti odigrao onu istu avangardnu ulogu kao simbolizam u poeziju (pesništvu), ili simbolizam u drugim granama (segmentima) umetnosti?
Sudeči po našim ograničenim istraživanjima, karikaturisti – simbolisti su uveli mnogo novina, koncepcisko-likovnih i grafičkih inovacija, koji su prouzrokovali izesna ta-lasanja u karikaturnom likovnom izražavanju. Iako karikatura sama po sebi – kao likovno mas-mediumska senzacija, pretstavlja sintetizirani, udarni likovni i duhovni proizvod koji brzo daje rezultate, simbolizam u karikaturi je smanjio brzinu odvijanja složenog mislov-nog procesa kod recipijenta - čitaoca . On je skratio vreme koje je potrebno za poimanje i prihvatanje karikature.Ova karakteristika simbolizma je učinila karikaturno stvaralaštvo lakše razumjivim i mnogo dostupnijim do recipijenta-čitalaca. Na taj način karikatura je dobila savremeniji izgled i dalje ostajuči atraktivna, kao jedna od mnogobrojnih sredstava za masovnu komunikaciju između ljudi, i dalje oslanjajuči se na svojoj osnovnoj (bazičinoj) sredini – likovnoj umetnosti.

Simbolizam u karikaturnom stvaralaštvu Makedonije
I u Makedoniji su se desile iste ovakve karakteristične procese, iako se make-donska karikatura u jedan duži period posle Drugog svetskog rata razvijala u izvesnom ogra-ničenom duhovnom prostoru zbog tadašnjih društveno-političkih prilika u zemlji. Razume se da su se desile zapaženija pomeranja i u makedonskoj karikaturi od devedesetih godina dva-desetog veka pa naovamo, zbog nastalih društveno-političkih promena.Tada su u karikatur-nom stvaralaštvu,- uvedene nove (ili do tada malo eksploatisane), teme: politiičari, javne
ličnosti, državni organi, novonastale socijalne pojave (siromaštvo, narkomanija, emigranti), neizvesnost od budučnosti, ekologija, snobizam, terorizam itd.
Tako, pored drugih stilova i načina izražavanja simbolizam je našao svoje dostojno mes-to u karikature makedonskih karikaturista – u najnovije vreme obogačen novim strukturnim elementima i formama, novim tehnologijama (kompjuterska tehnika) i td.

Literatura:
1. Makedonska karikatura, izdanje NIP ,, Nova Makedonija“ , „Osten“ i Udruženje karikaturista Makedonije, autor Vladimir Veličkovski, Skopje 1994.
2. Rečnik iknjževnih termina, izdanje NOLIT, Beograd 1986;
3. Poezija, izdanje ,, Makedonska knjiga“,autor Artur Rembo, Skopje 1977;
4. Časopis ,, Kulturni život “ br.4/1998;

Skopje, novembar 2017 godine

ЗВЕК

Заплакао тек.
И настаде звек.
Проговори тек.
Назваше га Звек.
Кроз времена тек
остао је - Звек.

СЈЕНКА

Док је сунца
вјерна ми је.
Ех, а ђе се
ноћу крије?

Душан Ђуришић

Iz: "Novosti", Zagreb - https://www.portalnovosti.com/

22. prosinca 2017.
Piše Viktor Ivančić

Bilježnica Robija K.: Božićna ispovijed

Fra Ive je rekao: ‘Okej, da čujen! Šta si ozbiljno zgrišija?’ Ja sam pokunjio se i rekao sam: ‘Iša san na vjeronauk!’ Fra Ive je poskočijo na katrigi: ‘Molin?!’ Ja sam rekao: ‘Iša san na vjeronauk!’ Fra Ive je prosikćao: ‘Pa jesi ti normalan, dite božje? Jel oš da se frigaš u paklu?’

Meni je moja mama naredila da prije Božića idem se ispovidit kod fra Ive u Gospe od Cukra. Mama je rekla da svi dobri i pristojni dječaci se pod obavezno ispovidaju prije Božića. Ja sam u Gospe od Cukra ugibao u ispovjedačnicu. U ispovjedačnici je sa druge strane iza guste mrižice sidijo fra Ive. Ja sam isto sijo i rekao sam: ‘Faljen Isus i Marija!’ Fra Ive je rekao: ‘Bolje vas našli!’

Fra Ive je nakašljao se iza mrižice i zagunđao je: ‘Ovi ka ti su mi najdraži, šta se dođu ispovidit samo prid Božić! A za ostali dil godine im se živo jebe! Jel te to mater tako naučila?’ Ja sam rekao: ‘Je!’ Fra Ive je rekao: ‘Moga san i mislit! Aj da čujen šta si zgrišija!’ Ja sam rekao: ‘Pa zgrišija san, ovaj…’ Samo fra Ive je mene prekinijo: ‘Al neću sad da mi drobiš di si se drpa, di si se drka, di si gleda gole ženske na internetu, i te stvari! To su pizdarije! I Svevišnjeg i mene boli nika stvar di si se ti drpa i drka! Oću da ispovidiš samo ozbiljne grije, jerbo ja neman vrimene na bacanje! Kapito?’ Ja sam rekao: ‘Kapito!’

Fra Ive je rekao: ‘Okej, da čujen! Šta si ozbiljno zgrišija?’ Ja sam pokunjio se i rekao sam: ‘Iša san na vjeronauk!’ Fra Ive je poskočijo na katrigi: ‘Molin?!’ Ja sam rekao: ‘Iša san na vjeronauk!’ Fra Ive je prosikćao: ‘Iša si na vjeronauk?! Pa jesi ti normalan, dite božje? Jel oš da se frigaš u paklu? Da završiš ka oni propaliteti u sodomi i gomori?’ Ja sam samo uzdahnijo od strave i jeze. Fra Ive je rekao: ‘Ne mogu virovat, majkemi! Dite od devet godina da ide na vjeronauk! To bi čak i za neku punoljetnu konjusinu bija kapitalan grij!’

Ja sam zamrmorijo: ‘Pa šta san moga…’ Fra Ive je podviknijo: ‘Kako šta si moga? Moga si neić na vjeronauk, jebaga bog!’ Ja sam rekao: ‘Kako san moga neić kad je vjeronauk u školi?’ Fra Ive je rekao: ‘Nemoj me podjebavat, malac, nisan ja od juče! Ka da ja ne znan da je vjeronauk izborni predmet! Moš izabrat jel oš na njega ić ili neš!’ Ja sam rekao: ‘Pa kad cili razred ide!’ Fra Ive je rekao: ‘Šta tebe kuri bolac za cili razred?! Ako se cili razred oće priklonit silama zla i Sotoni, zašto bi in se i ti priklonija? Je li, blesane?’ Ja sam opet zamuknijo od jeze i strave. Fra Ive je dignijo kažimprst iza mrižice i rekao je: ‘Kad ideš na vjeronauk, to je isto ka da ideš u kurbaluk! Samo šta u kurbaluku ti nešto krešeš, a na vjeronauku tebe krešu u mozak!’

Onda sam ja promuckao: ‘A evo, kajen se…’ Fra Ive je rekao: ‘Bome da se kaješ, imaš i zašto! Samo je veliko pitanje oćel to Svevišnji uvažit! Mogu samo zamislit kakve ste sve šporkarije učili na vjeronauku!’ Ja sam rekao: ‘Učili smo uglavnom da se molimo!’ Fra Ive je viknijo: ‘Da se molite?! Muko irudova… Ono baš, da se molite Isusu, Mariji, Josipu, i te stvari?’ Ja sam rekao: ‘Je!’ Fra Ive je zastenjao: ‘Majko isukrstova! Nema ti spasa, sinko! Frigaćeš se u paklu trista posto! To ni Svevišnji ne može oprostit!’ Meni je uletijo iznered: ‘Kako ne može? Mama mi je rekla da ću izmolit par očenaša i zdravomarija i da će sve bit fajn!’ Fra Ive je podviknijo: ‘Šta zna ta tuka! Iljadu očenaša i zdravomarija tebi ne mogu pomoć! Jel ti imaš blagog pojma, sinko, da je vjeronauk mrak nad mrakovima? I da je to najbolesnija stvar kojoj može bit izložena osjetljiva dičja psiha? I da je onaj ko se oda vjeronauku upa u najcrnji porok?’

Ja sam u teškom šoku piljio u mrižicu sa zinutim ustima. Fra Ive je pitao: ‘Biće ste na vjeronauku učili i da je pobačaj ubistvo?’ Ja sam rekao: ‘Jesmo!’ Fra Ive je pitao: ‘I da je seksanje prije braka zločin?’ Ja sam rekao: ‘Jesmo!’ Fra Ive je pitao: ‘I da od drkanja može otpast ruka?’ Ja sam rekao: ‘Jesmo!’ Fra Ive je pitao: ‘I da su pederi i lezbe bolesnici?’ Ja sam rekao: ‘Jesmo!’ Fra Ive je zlamenovao se i zastenjao je: ‘Ujmeoca, isina, iduha… Nema ti spasa, sinko! Ti si uletija u cilu mrižu poroka! Nadrogiran si sa ljutom propagandom! Nema šanse da će ti se Svevišnji tek tako umilostivit!’ Ja sam pitao: ‘Pa šta ćemo sad?’ Fra Ive je rekao: ‘A neam pojma, čoviče božji! Ne mogu se sad sitit pokore koja bi mogla otkupit toliki grij!’

Onda je meni iz oka kapnila suzica žalosnica. Onda sam ja šmrcnijo. Onda sam sa rukom brisao suzoke i slinoke. Onda je fra Ive rekao: ‘Aj, aj, nemoj mi sad tu kenjkat! Smislićemo nešto! Jesil štagod drugo zgrišija?’ Ja sam rekao: ‘Nisan!’ Fra Ive je pitao: ‘Sigurno?’ Ja sam rekao: ‘Sigurno!’ Fra Ive je pitao: ‘Jesil ima kakvih kontakata sa klerom?’ Ja sam rekao: ‘Nisan! Samo san priko oka vidija kardinala Bozanića na televiziji!’ Fra Ive je opet poskočijo iz katrige: ‘Molin?! Gleda si Bozanića na televiziji?! Tog mračnjaka?! I to biće dok je recitira onu splačinu od božićne poslanice?’ Ja sam rekao: ‘E to!’ Fra Ive je arlauknijo: ‘Pa ti nisi pri sebi, dite božji! Ti si se skroz oda nastranosti i perverzijama! Uša si u srce zla! Nakupija si više grija nego Agrokor kredita! Imaš li ti imalo srama?!’

Ja sam raskobečijo oči od horora i piljio sam u mrižicu. Fra Ive je viknijo: ‘Jesil ti svjesan, tudume, da je kardinal katoličke crkve ka vođa mafije, a?’ Ja sam rekao: ‘A nisan…’ Fra Ive je drečao: ‘Jel ti znaš da je cila katolička crkva jedna zločinačka organizacija, a?! Da je to sve puno teških konzervi i klerofašista, da pedofile i ne spominjen?! Je li, klipsone? Objasni mi kako može dite od devet godina mirno gledat jednog klerofašistu i šefa kriminalne bande na televiziji?’ Ja sam cijuknijo: ‘Pa šta san moga napravit?’ Fra Ive je viknijo: ‘Moga si ugasit televiziju, majmune! A ne se prepuštat griju i porocima!’ Ja sam rekao: ‘Pa kad je tata drža daljinski…’ Fra Ive je rekao: ‘Onda biše onesposobit tatu, pa ugasit televiziju! Puntat ga ćikopelnicom ili vazom u glavu! Ili, ako tako ne ide, uzet cilu televiziju i itnit je kroz balkon! Ne brini, dočeka bi se Bozanić na noge!’

Ja sam uzdahnijo i zajeckao sam: ‘A jebiga bože, nisan se snaša…’ Fra Ive je rekao: ‘Moš se ti sad, sinko, posipat pepelom koliko oćeš, al ne znan oćel to Svevišnji uzet u obzir…’ Ja sam zatulijo: ‘Iskreno se kajen…’ Fra Ive je pitao: ‘Jesil slučajno ima kontakta sa kojin drugin pripadnikom klera?’ Ja sam rekao: ‘Nisan!’ Fra Ive je pitao: ‘Sigurno? Ne lažeš mi?’ Ja sam rekao: ‘Sigurno!’ Fra Ive je pitao: ‘Stoposto? Nisi slučajno čuja za onog biskupa Ko… Ko…’ Ja sam uletijo: ‘Košića?’ Fra Ive je viknijo: ‘Ha, uvatija san te! Čuja si za Košića! Čuja si za Košića, jebenliti krvavu nedilju! I njega gleda na televiziji!’

Ja sam zamuckao: ‘Ma samo san ga ubra priko oka, časna rič…’ Fra Ive je arlauknijo: ‘Pa Košić je teški ustaša, jebate led! Ono, ustaša na kvadrat! Biskup Košić ništa drugo ne radi nego sere protiv Srba, pedera i komunista! Ko sluša biskupa Košića ide drito u deveti krug pakla! Jel ti to može uć u glavu, papane?’ Ja sam zacendrao: ‘Pa nisan ga ja sluša! Al ne skida se sa televizije, nisan ga moga ne vidit!’ Fra Ive je dreknijo: ‘Već san ti reka šta se radi sa televizijom kad se pojave klerofašisti na ekranu!’ Ja san rekao: ‘Pa kad se nisan snaša…’ Onda je fra Ive počeškao se po glavi i uzdahnijo je: ‘Znaš šta, sinko, aj briši mi iz ispovjedačnice! Ti si mi težak slučaj, moraću dobro produmat koju pokoru da ti pripišen!’ Ja sam pitao: ‘Pa kaćete mi reć?’ Fra Ive je rekao: ‘Naćemo se posli u parkiću iza crkve! Samo da malo dođen sebi!’

Onda sam ja izgibao iz ispovjedačnice. Isprid je bila ona Bezmalinovićka iz naše zgrade. Bezmalinovićka je meni mrgudasto rekla: ‘Ovo je bogami trajalo kišu isusovu! Čekan već po ure!’ Ja sam slegnijo sa ramenima i rekao sam: ‘Ima san malo duži spisak grija!’ Onda je iz ispovjedačnice izgibao i ispovjednik. To je bijo moj dida sa Šolte. Bezmalinovićka je njega pitala: ‘A koji ste vi?’ Moj dida je njoj rekao: ‘Nije bilo fra Ive, pa san ga malo zaminija!’ Bezmalinovićka je pitala: ‘A kaće doć fra Ive?’ Dida je rekao: ‘To van ne bi zna reć, gospojo! Zavisi koliko će se dugo zadržat!’ Bezmalinovićka je pitala: ‘A di je iša?’ Dida je rekao: ‘Iša je u kurac! Ka i ostatak crkve!’

Robi K. (IIIa)

ОТВОРЕНА ЊЕДРА ПРИРОДЕ
Ранко Павловић својом најновијом збирком Басновите пјесме дословце отвара њедра Природе и упознаје радозналог „школарца“ са свим њеним становницима... Као у представи, аутор их изводи на сцену, јер се тако најбоље „приказују“, откривају добре и лоше стране своје природе. О свијету Природе пјесник не говори само какав он јесте, већ много више о томе какав би требало да буде.
Ово је први пут у нашој (савременој) књижевности да један пјесник објави збирку „басновитих пјесама“. Истина је да се Ранко Павловић, без обзира на сву „савременост“ свога дјела (стил и израз, форму и композицију) „помаже“ народном причом, прије свега бајком и aнегдотом. Овај пут препознао је ту запретану снагу народне басне, распирио њено огњиште и пробудио жишку Басновитим пјесмама. Другачије пјесничко писмо и другачији пјеснички концепт, без узора у нашој књижевности. Разлог једноставан. Трагање за новим могућностима пјесничког израза, али и више од тога. Потреба да испроба издржљивост једне такве пјесничке форме, дубоко свјестан да је моћ поезије уствари моћ ријечи.
Широко отворити стихом врата царства Природе, може само онај који разумије и говори „немушти језик“, разумије њен глас. Павловић је томе на трагу, а колико је успио рећи ће његове пјесме. Без претјеривања, у недостатку школског уџбеника, могле би га замијенити. Једноставно и памтљиво, педагошки примјерено и ненаметљиво...
Ауторова намјера је више него јасна. Својом спретношћу и поетском инвентивношћу „поступке и ћуди“ појединих животиња, у једној широко заснованој алегоријској слици, опредмећује на људску заједницу. Дијалогом између животиња, најмекшим осјећајним тоном, антиципира предметни свијет Природе који дјеца воле. И зато му не сметају рима, стиховани слогови, гласови... Напротив, користећи се тим и таквим елементима, остварује музикалност и хармонију свога стиха...
О чему све сазнајемо из ове пјесничке збирке Р. Павловића? Много тога. О непомирљивости вјечној између јаких и слабих, лукавих и наивних, прождрљивих и умјерених, агресивних и питомих, злонамјерних и добронамјерних, неправедних и праведних, плашљивих и храбрих, уредних и неуредних, лијених и вриједних...
Шта на крају рећи о овој пјесничкој збирци? – Један сензибилитет поетске стишаности, језички уписане у личну верзију дјечјег свијета!
Мр Светозар Личина
ИГОР БРАЦА ДАМЊАНОВИЋ ДИБ

КО ЈЕ ОВДЕ ЛУД
(комедија у два чина)

2011.

ЛИЦА:

СТЕВАН ТОДОРОВИЋ, звани Стева Пљоска, професор историје и алкохоличар
МИРКО МИТРОВИЋ - ТОЧАК, ученик, глуп као точак
МАРКО ПОПОВИЋ - НОЋ, ученик, глуп као ноћ
ЈОВАН ЛИТЕРАТА, штребер
ЈЕЛЕНА, професорка хемије и Пљоскина жена
ПРОФЕСОР МАТЕМАТИКЕ, алкохоличар
ПРОФЕСОР ФИЛОЗОФИЈЕ, алкохоличар
ПРОФЕСОР ФИЗИЧКОГ, алкохоличар
КОНОБАР
СИН Пљоскин
СНАЈА Пљоскина
ДРАГАНА, главна сестра
СЕСТРА, медицинска, а не Пљоскина
ЧЕТНИК, пацијент
ТАКСИСТА, пацијент
ПЕЦАРОШ, пацијент
ПОЛИЦАЈАЦ, пацијент

ПРАВОПИСНО-СТИЛИСТИЧКO ЛЕКТOРИСАЊЕ и компјутерска обрада
Књижевник ЂУРA ШЕФЕР СРЕМАЦ, проф. југосл. Књижевности
НАСЛОВНА СТРАНА: АУТОР


„КО ЈЕ ОВДЕ ЛУД“

П Р В И Ч И Н
ПРВА СЦЕНА

(На сцени је постављена наставничка катедра, насупрот њој налази се шест столова са по две столице. Столови су поређани са стране, са леве три, са десне три. У последњој клупи са леве стране седе два ученика, Мирко Точак и Марко Ноћ. У првој клупи са десне стране, испред наставничке катедре, седи дечак са наочарима – Јован Литерата. Точак и Ноћ гађају папирићима Литерату, који чита неку књигу. Улази професор историје, човек од 50-ак година, расејан, брзоплет. Има надимак Стева Пљоска.)
Пљоска: Добар дан, децо.
Ноћ: Нисмо ми деца.
Пљоска: Него шта сте?
Точак: Ми смо тинејџери.
Пљоска: Какви, бре, тинејџери?! Ви сте обични балавци. Ето шта сте! Тинејџери?! То у моје време није било. Или си био дете, или си био човек. Ви бисте да будете људи, а кад нешто погрешите, е, онда бисте да будете деца. (Седа.) ’Ајде, редар, ко није ту?
Литерата: Није ту.
Пљоска: Па то и ја питам. Ко није ту?
Литерата: Редар није ту.
Пљоска: Аха, редар није ту. А други?
Литерата: Ни други није ту, професоре.
Пљоска: Добро, онда ћеш ми ти рећи ко није ту.
Ноћ: Боље питајте ко је ту. (Пљоска шета погледом кроз учионицу.)
Пљоска: Шта је ово, бре?!
Точак: Па, професоре, то су ови из суседног одељења, ми нисмо, они су...
Пљоска: Ма о чему ти, соме, причаш?!
Точак: О клупи. Они су дошли и поломили је. Нисмо ми.
Пљоска: Aма, питам где су остали?!
Литерата: Побегли, професоре.
Пљоска: Значи – побегли?
Ноћ: Нису, професоре, побегли.
Пљоска: Него?
Ноћ: Нормално изашли, ха-ха-ха. (Он и Точак се смеју.)
Пљоска: Је л’ ти то мене, Поповићу, зајебаваш?
Ноћ: Ма не, професоре, али стварно нико није трчао, само су лагано изашли. Ево питајте Точка.
Пљоска: Ако не верујем теби, да питам твог брата лажова, је л’ то? Све ћу да их упишем. Хајде, Литерата, причај ко није ту?
Литерата: Али где ћете да их упишете када немате дневник?
Пљоска: Аха, гле стварно! (Устаје.) Брзо се враћам. (Излази, али се одмах враћа у учионицу.)
Пљоска: Нисам мислио толико брзо, али заборавио сам да узмем пенкало. Бојим се да не добије ноге. (Узима пенкало са стола и излази. Ноћ и Точак поново гађају Литерату. Улеће Пљоска, брише рукавом уста, ставља дневник на сто, седа.)
Пљоска: ’Ајде, децо, док ја уписујем час, ви се спремите да одговарате.
Ноћ: Литерата има већ четири оцене.
Пљоска: Па знам, али зато сте ви ту. Хајде Литерата, реци ми ко је ту.
Литерата: Марко Поповић, Мирко Митровић и Јован Марковић.
Пљоска: Значи, само вас тројица? А, где су вам девојчице?
Ноћ: Ја сам, професоре, раскинуо са мојом, ха-ха-ха! (Он и Точак се смеју.)
Пљоска: Немој, Митровићу, да се правиш паметан јер је то немогуће. А, немој ни да се правиш луд јер то већ јеси. Данас је лако бити будала, тешко је бити паметан. Питам за девојчице из разреда, јесу л’ и оне побегле или су и оне као и остали само ишетале?
Точак: Е, оне су, професоре, баш трчале.
Пљоска: Је л’ то истина, Литерата?
Литерата: Јесте, професоре.
Пљоска: Где ли су оне побегле, баш ме интересује?
Ноћ: На концерт.
Пљоска: Какав концерт?
Ноћ: Вечерас пева наш најпознатији турбо-фолк певач.
Пљеска: Па то је тек вечерас. Знају ли они колико је сада сати?!
Точак: Ма, морају да се скоцкају.
Пљоска: Слушај ти, Митровићу, ја ако те одаламим, има стварно да те скоцкам! Слушај ти коцкасти, ти Митровићу! Када те питам, хоћу да ми одговараш нормално! Ако ти ниси нормалан, барем глуми. Па зар је данас неки певач важнији од цара Душана или од Милоша Обилића?! Е, шта сам ја доживео. ’Ајде, децо, да се испитујемо!
Точак: Ево, ја ћу први.
Пљоска: Шта, да одговараш?
Точак: Не, него да испитујем.
Пљоска: Када будеш на мом месту, е онда ћеш моћи.
Точак: Ја могу да дођем ту, кад год хоћете. А је л’ могу онда да испитујем? (Пљоска лупа шаком о сто.)
Пљоска: Доста, бре! Ти први одговараш. ’Ајде, реци ми како је Наполеон завршио своју војничку каријеру?
Точак: Па, умро је.
Пљоска: Добро, јесте умро, али шта се дешавало пре тога?
Точак: А пре тога је био жив.
Пљоска: Е, слушај ти, соме један, је л’ ти и даље мислиш да мене нервираш?! Је л’ теби јасно, сировино једна, да ако овако наставиш да одговараш, кандидоваћу те за најглупљег ђака у Србији?!
Точак: Па шта ћу професоре, кад не знам тог Наполеона.
Пљоска: Наравно да га не знаш, кад је живео пре двеста година.
Точак: А шта да радим кад не знам ништа о њему?!
Пљоска: Па да научиш Поповићу. Ти да си живео у његово време, ти би одавно завршио залеђен негде у Русији. Сада би те излагали у музеју к’о мамута.
Точак: Професоре, а је л’ могу ја Косовски бој?
Пљоска: Еј, они мени да дају отказ?! Ја који овде радим двадесет и седам година да добијем отказ. Па да ли то има негде? Кажу, много пијем. Ја то не поричем. Волим да попијем добар коњак више него ишта. То је истина. Али и други пију и то много више од мене, па ником ништа. Само Стевана Тодоровића хоће да смене. Е, па неће моћи! (Смирује се.) Шта сам те оно питао?
Точак: О Kосовском боју.
Пљоска: Добро, ’ајде причај.
Точак: Ево овако. Значи, тај главни, мислим што је био. Е, он је имао ону дебелу жену. У ствари, она је тад била мршава.
Пљоска: Коју, бре, дебелу?
Точак: Не знам, професоре, како се она зове. Можда знате, она је глумила у „Професионалцу“, па јој онда онај каже (Глуми, као да плаче.): „Појела си бабмија, дебела...“
Ноћ: Ха,ха,ха! Ја се сећам. Па како не знате, професоре. Она дебела.
Пљоска: Ко је тебе шта питао, соме један?! Седи ту док те не прозовем.
Точак: Је л’ знате о коме причам?
Пљоска: Знам, како не бих знао када си ми овако лепо објаснио. Причаш о глумици Горици Поповић (Дере се.) Али то нема никакве везе са Косовским бојем! Седи, један.
Точак: Али ја седим.
Пљоска: Ма, можеш и да дубиш на глави, добио си један.
Точак: Али, професоре, ми смо остали на вашем часу да бисмо поправили јединицу.
Пљоска: Значи, ви сте због тога остали. Добро, знам што си ти остао (Обраћа се Литерати.), а где су остали?
Литерата: Па рекли смо вам. Побегли су са часа.
Пљоска: Кажеш побегли?! Добро, добро. Видећемо ко ће на крају да бежи. Јер ко задњи бежи... овај, ’ајде, сад ти Поповићу да одговараш.
Ноћ: Овај, професоре, морам мало да се подсетим.
Пљоска: Онај, мало се подсети... еј, они мене да шаљу у „Лазу“ на лечење. Па је л’ они хоће да кажу да сам ја луд?!
Точак: Је л’ у Лазу Костића?
Литерата: Није у Лазу Костића, већ у „Лазу Лазаревића“.
Точак: Као да ја не знам ко је тај Лаза био.
Литерата: Па ко је био?
Точак: Не могу сад пред професором.
Пљоска: Кажи, Митровићу, слободно, кажи.
Точак: Он је био највећи лудак у Србији. Био је познатији и од оног Саве Савановића. Он је био дух, али...
Пљоска: Није ни чудо што имате такве надимке.
Точак: Што, професоре?
Пљоска: Па зато што си глуп к’о точак.
Ноћ: А што мене, професоре, мешате?
Пљоска: А, ти си глуп к’о ноћ. Савановић је био вампир, а Лазаревић је био доктор и писац.
Точак: Зашто то не кажете лепо да идете у лудару?
Пљоска (почиње да се дере и нервира): Зар ти ја личим на будалу,а?!
Точак: Не.
Пљоска: Па ја не идем у лудару, већ да се лечим од алкохола. Директор и колеге ми прете да ћу добити отказ уколико се не излечим, а они сви пију више од мене! Шаљи ти свог тату у лудару, знаш! (Вади пљоску из сакоа, одпија, враћа пљоску, скаче са столице, одлази до полице, узима глобус, доноси га до катедре.) Е, а сад ти, Поповићу, да одговараш.
Ноћ: Али нисам се још подсетио.
Пљоска: Шта има да се подсећаш кад ништа не знаш. Сада ћеш да ми покажеш куда је Магелан путовао... Хајде, устај, шта седиш?! Замислимо да ово представља Земљину куглу.
Литерата: То и представља Земљину куглу.
Пљоска: Добро, ово је глобус и представља умањену Земљу. Хајде ти, Поповићу, покажи куда је пловио Магелан.
Ноћ (буљи у глобус, крене прстом, па се врати): Помозите мало, професоре.
Пљоска: Теби не може ни бог да помогне, а камоли ја. Хајде, Поповићу, шта чекаш? Знаш ко је био Лаза, а не знаш где је путовао Магелан.
Ноћ: Нисам то ја рекао, професоре, то је рекао Точак.
Пљоска: А, Точак је то рекао?! ’Ајде, Митровићу, дођи и покажи.
Точак (устаје): Шта треба да покажем?
Пљоска: Какве чарапе носиш, да л’ на туфнице или на штрафте. Па ти не слушаш шта ја причам?
Точак: Не чујем, професоре, баш најбоље. Имам упалу средњег увета.
Пљоска (говори тише): Е, онда ћу морати да му закључим јединицу.
Точак: Немојте, професоре, немојте!
Пљоска: А, сад чујеш?! Показуј куда је путовао Магелан иначе ћу ти почупати то средње уво.
Точак: А, знам! Сетио сам се! Пут око света за осамдесет дана! Главна улога Џеки Чен.
Ноћ: Он је сигурно глумио тог, како се зове, Магелана!
Точак: Да, да. Пусти мене, ја знам. Он је прво ушао у банку...
Пљоска: Доста, бре, магарци једни! На место, Митровићу. Поповићу, дете, па на кога си ти толико глуп?
Ноћ: На тату. Тако моја мама каже. (Точак се смеје.)
Пљоска: Тишина, Митровићу, ти си глуп шест генерација уназад.
Точак:Не разумем.
Пљоска: Па, наравно, кад си глуп.
Точак: Аха, сад разумем.
Пљоска: Али то сада не значи да си паметан. ’Ајде, Поповићу, уколико не желиш да ти закључим јединицу.
Ноћ: Немојте, професоре, молим вас. Већ имам четири закључене.
Литерата: То значи да си већ понављао?!
Ноћ: Да, али сам тати обећао да ћу имати само четири јединице.
Пљоска: Добро, онда ,Поповићу, реци ми нешто о бици на Чегру.
Ноћ: На чему?
Пљоска: На Чегру, Поповићу, на Чегру.
Нoћ: Овај, значи...
Пљоска: Хајде, бекни.
Ноћ: Пааа мислим, не знам како да кажем?
Пљоска: На српском, Поповићу. Или ако хоћеш на руском или на неком другом језику? Или можда познајеш старе изумрле језике?
Ноћ: Знате, ту су били мртви костури.
Пљоска: Шта су били?
Точак: Мртви као смрт, ха,ха.
Пљоска: Тише, Митровићу, ти си одавно мртав што се историје тиче. Објасни Поповићу.
Ноћ: Значи, ту је била битка и ту су људи погинули, и онда су направили ћелаву кулу.
Пљоска: „Ћелаву кулу“?!
Ноћ: Па да.
Литерата: Није ћелаву, него...
Пљоска: Тише, Литерата, тише.
Ноћ: У ствари, није ћелава.
Пљоска: А, значи није ћелава, има косу је л’ да?! Је л’ видиш ти ћелави, хоћу рећи - Поповићу, онај прозор? (Показује према прозору.)
Ноћ: Видим.
Пљоска: Е, иди и отвори онај прозор.(Ноћ одлази, отвара).
Пљоска: Јеси ли отворио?
Ноћ: Јесам, професоре.
Пљоска: Е, а сад искочи. Па ти си Поповићу много глуп дечко. (Поповић се враћа.) Иди седи, добио си један.
Ноћ: Али ја већ имам један.
Пљоска: Е, па онда ћеш добити и другог.
Ноћ: Мислим професоре, ја већ имам јединицу.
Пљоска: Па шта хоћеш, нулу?! Добро, уписаћу ти нулу. И теби и Митровићу.
Точак: Професоре, је л’ могу нешто да Вас питам?
Пљоска: Питај, Митровићу, али немој нешто глупо, мајке ти.
Точак: Професоре, пошто одлазите у понедељак, Ноћ и ја смо мислили да Вам купимо литар коњака за срећан пут.
Пљоска: Је л’ француског?
Точак: Да, француског, професоре.
Пљоска: Ааа, па не може Митровићу!
Точак: Зашто, професоре?
Пљоска: Зато што је то мито.
Точак: Који мито, професоре, ја и Марко!
Пљоска: Корупција, подмићивање, соме барски! Ако хоћете да после часова изађемо ту, у кафану, на пиће, може. То може, а мито не може!
Ноћ: Може, може професоре!
Пљоска: Па, је л’ сам сад рекао да не може?!
Ноћ: Ма, мислим да идемо на пиће, то може.
Пљоска: Добро, то може.
(Звони звонце за крај часа, Пљоска излази, Ноћ и Точак поново гађају Литерату.)
(Затамњење)

ДРУГА СЦЕНА
(На сцени је постављен један велики сто и неколико столица, на столу се налазе дневници, шољице за кафу, 3 кутије јогурта и једна кутија сока; на столицама седе професор филозофије, старији човек од око 50 година, има бркове и браду и носи наочаре; поред њега седи професор математике, стар око 45 година, такође носи наочаре, a поред њих седе и професор физичког, стар око 30 година, обучен у спортску одећу; поред њих, на мањем столу, професорка хемије, иначе жена Стеве Пљоске – кува кафу. У зборницу улази Пљоска, баца дневник на сто, претура по орману, отвара фиоке, нешто тражи.)
Математичар: Добар дан колега. (Пљоска и даље претура.)
Наставник физичког: Колега вам је рекао добар дан.
Пљоска: Ма, чујем ја шта он каже, али шта има да му се јављам кад сам му се јутрос јавио?!
Наставник физичког: Па јутрос је јутрос, а данас је данас.
Пљоска: А ја сам мислио да је данас сутра! Је л’ то значи да треба да ти се јавим сваки пут кад те видим? Данас сам те на ходнику видео шеснаест пута, је л’ сам морао сваки пут да ти се јавим?!
Филозоф: Не морате, колега, али човек вам је рекао добар дан.
Пљоска: А ја њему кажем – довиђења. Сада је крај радног времена, па према томе, молим лепо. Часови су се завршили и сада се говори довиђења, а не добар дан. Уосталом, шта се ви уопште и мешате, је л’ вас он плаћа да га заступате?
Математичар: Не плаћам ја никоме ништа колега, него је л’ сте ви нешто изгубили када ту претурате?
Пљоска: Као прво, не претурам, него тражим, а као друго, жено, овај колегинице, зашто у фиоци држиш виклере за косу?
Јелена: А, ту су! Свуда сам их тражила (Узима их и ставља у џеп.) Хоћеш и ти кафу?
Пљоска: Нећу и овако ми је горак живот.
Филозоф: Ви онда узмите слатку, мислим, ставите шећера, разумете – горко, па ставите шећера...
Пљоска: Разумем ја шта ти покушаваш да кажеш, али ви филозофи уопште немате смисао за хумор. Када треба нешто да се закукуљи, е, ту сте први. Не знате ви шта је прави хумор. Да вам ја демонстрирам. Слушај вамо! (Јелена сипа кафу, седа.)
Пљоска: Такмичили се историчар, математичар и филозоф...
Филозоф: И?
Пљоска: И историчар победио, ха,ха,ха! (Сви ћуте и гледају у њега.)
Пљоска: Па ето, по овој реакцији се види да ви уопште немате смисла за хумор.
Наставник физичког: Колега, је л’ ви можда тражите алкохол?
Пљоска: Тражио сам нешто да освежим гласне жице.
Филозоф: Ви, колега, добро знате да је у зборници строго забрањено уношење и конзумирање алкохолних пића?!
Пљоска: Ма немојте! Ви сте до јуче пили из бурета, такорећи, а данас сте као прешли на јогурт. Ви можете да фарбате директора, али мене не! Па нисам ја веверица! (Узима једну кутију јогурта, отпија.)
Пљоска: Уф, ал’ је добар овај јогурт, има сигурно двадесет два града?!
Математичар: Па то мора да је нека грешка!
Пљоска: Може бити да је грешка (Узима и другу кутију, отпија.) Јесте, у праву сте. То је велика грешка. И у овој је ракија. Ц-ц-ц, просто не могу да верујем да ови у млекари толико греше. Еј, уместо бензина – вода, уместо жита кукољ, а уместо јогурта ракија! Стварно, овај народ много греши.
Филозоф: Ми смо, колега, то урадили због вас.
Пљоска: ’Ајде, немој молим те да ми ту филозофираш.
Филозоф: Морам, ја сам филозоф.
Јелена: Да, они су то урадили због тебе јер су чули да следеће недеље идеш на лечење, па...
Пљоска: Жено, мислим колегинице, изађи напоље, ови разговори нису за жене.
Јелена: Зашто?
Пљоска: Па зато што жене не треба да се мешају у мушке разговоре. Жене су ту да скувају кафу, послуже кафу, запрже чорбу, али за ово нису. Изађи!
Наставник физичког: А, зашто да изађе?! Ово вам није колега ваша кућа и она вам сада није жена, већ колегиница и имајте поштовања према госпођи.
Пљоска: Вид’ сад ову будалу. А ко теби даје за право да се мешаш и да браниш моју колегиницу, хоћу рећи жену?! Шта ће жена овде, кад мушкарци воде разговор?!
Математичар: Она има једнака права као сви ми овде. Жене имају иста права као и мушкарци. Не смете да вршите дискриминацију!
Пљоска: Кажеш исте су као мушкарци?!
Mатематичар: Да.
Пљоска: А, кад је зовем да погурамо ауто, она каже да зовем неког мушкарца јер су то мушка посла. Када је зовем да изнесемо гајбе из подрума, она каже да није мушкарац. А, сад хоће да седи овде и расправља се са мушкарцима!
Филозоф: Колега, ово је зборница. Ви ваше приватне проблеме решавајте код своје куће, а не овде.
Пљоска (кревељи се, имитира филозофа): „Колега, ово је зборница“. Па ваљда знам да је ово зборница! Ау, ви филозофи сте стварно загуљени типови.
Јелена (устаје): Попила сам кафу и одох. Довиђења.
Математичар: Довиђења, колегинице. (Јелена излази).
Пљоска: Нема, мора да слуша шта јој се каже.
Наставник физичког: Колега, није она послушала вас, већ је попила кафу и изашла. Тако ради свакога дана.
Филозоф: Пустите сад то, колега. Образложите ми како смо то ми филозофи загуљени људи?
Пљоска: Загуљени сте к’о чарапа, као цепаница сте загуљени. Ето тако!
Филозоф: Кажете као чарапа, је л?
Пљоска: Управо то кажем!
Филозоф: А, је л’ знате шта сте ви историчари?! Ви сте највећи преваранти на свету! Свима је познато да победници пишу историју, што значи да ви лажете!
Пљоска: Ја лажем?! Све друго си ми могао рећи, али да лажем то никако! Ја никада нисам лагао. Само кад морам и кад нећу. Ако не верујеш мени, питај мог брата лажова, ха,ха,ха! То се зове хумор. Ти кажеш да историју пишу победници, што значи да сам ја победник.
Математичар: Ја колико знам, ви нисте написали ниједну књигу.
Пљоска: Пре свега, филозофи су залудни људи, који немају шта да раде па смишљају разне будалаштине. Стварно не разумем те људе. Легну ленчуге на кревет и смишљају: Знам да ништа не знам. Ја барем то знам, а неки не знају ни то. Каже један ваш филозоф. Стварно права мизерија од реченице. А, ни ви математичари нисте ништа бољи! И ви сте баш безвезе људи! Само нешто измишљају ново. Само неки бројеви, теореме које ни они не могу да докажу. А, и физичко није ништа!
Наставник физичког: Само је историја најбоља, је л’ да?
Пљоска: Па, нормално!
Математичар: Ви само гледате у прошлост, гледате шта је некад било, док наше науке гледају у будућност.
Пљоска: Историја сагледава грешке из прошлости како би спречила да се понове у будућности, колеге. Ето и ви сте грешке мајке природе, али ће вас историја забележити као грешке које су случајно залутале на ову планету. Него да се ми вратимо на филозофију! Као што рекох, филозофија је једна велика будалаштина, што значи да си ти једна велика будала!
Филозоф: Не идем ја у лудницу него ти!
Наставник физичког: Тако је!
Пљоска (диже глас, нервира се): Не идем ја у лудницу, већ идем на лечење!
Математичар: Ма, алкохол је зло. Ми смо ту, колега, да вам помогнемо, смирите се.
Пљоска: Ко да мени помогне, ко да се смири, ја сам смирен! (Дере се и тресе од нервозе.) Ја, Стеван Тодоровић, никада, понављам, никада у животу нисам тражио, нити сам прихватао туђу помоћ! Ја тамо идем на лечење и вратићу се још јачи!
Наставник физичког: Неки се никад и не врате.
Пљоска: Ма ко, бре, да се не врати, је л’ ја да се не вратим? Е, па тај филм нећете гледати! Ја сам трчао Титову штафету кад си ти био оволицки. Ја сам био у рату и вратио се жив и здрав, док си ти још вукао лончиће по песку!
Филозоф: Добро колега, то није разлог да се дерете.
Пљоска: Ма, ко се дере, не дерем се!
Математичар: Ево и наш директор ће вам помоћи око смештаја и све шта буде требало.
Пљоска (вади пљоску из џепа и отпија): Тог директора сам ја довео на ту функцију, тај директор је исто што и ви. Један неспособни и покварени алкохоличар!
Филозоф: Али колега Тодоровићу, чему галама, седите, смирите се, хоћете сок? Дајте ми чашу.
(Наставник физичког доноси чашу, узима кутију са соком, сипа, Пљоска отпија.) Пљоска: Па ово сок, бре?!
Математичар: А шта сте ви очекивали? Знамо како се тренутно осећате и...
Пљоска: Хоћу јогурт!
Филозоф: Молим?
Пљоска: Кажем јогурт!
Филозоф: Не смете да пијете јогурт колега, због стомачних проблема.
Пљоска: Ма каквих проблема. Да бог да ти жена имала стомачних проблема! Дај ми јогурт!
Математичар: Смирите се, колега. Као што рекох, знамо како се осећате, знамо да сте тужни и раздражљиви због растанка. Због тога смо ми одлучили да вас водимо на лимунаду јер следеће недеље идете, па...
Пљоска: Води ти свог тату на лимунаду! (Устаје). Нико Стевана Тодоровића није правио будалом, а нећете ни ви! Видећемо на крају ко ће бити будала! (Излази.)
(Затамњење)

ТРЕЋА СЦЕНА
(Сцена треба да буде уређена као тераса кафане. На сцени је постављено три стола: један је празан, за другим седе професор математике, филозофије и физичког, пију пиво. За другим столом седе Точак и Ноћ, пију пиво. Ова два стола су удаљена један од другог, трећи је између. Долази Пљоска и седа.)
Пљоска: Аха, ту сте?!
Ноћ: Ту смо професоре, као што смо се договорили.
Пљоска: A, ви сте већ и коњак наручили. Е свака вам част. (Узима чашицу и испија на екс.) Баш си добар.
Точак: Хвала, професоре, хвала.
Пљоска: Па не кажем теби, већ пићу.
Точак: Аха.
Пљоска: Од овог пића нема бољег пића. Ево, на пример, овај коњак који сам ја попио, то је један од слабијих коњака. Овај коњак је провео у бурету само две године. Треба да ми наручите, онај прави – од двадесет пет година јер је ово за мене к’о боза. Знате? Као да сам попио чесмовачу. Конобар!
Конобар (прилази ка столу): Здраво, изволите.
Пљоска: Дупли коњак. Али, онај који ја пијем.
Конобар: Од двадесет пет, француски?
Пљоска: Е баш тај. Ови клинци не знају. (Конобар одлази.) А, ви пијете пиво?
Ноћ: Да се мало освежимо, професоре.
Пљоска: Ма какво освежење, какви бакрачи! Вама је и овако промаја у глави, још вам пиће фали! Ви сте и овако пијани, још вам само то треба.
Ноћ: Зашто, професоре, па и ви пијете!?
Пљоска: Ја пијем коњак.
Точак: Па и то је пиће.
Пљоска: Јесте, а шта мислите због чега ја пијем коњак?
Ноћ: Ваљда да се напијете. Ми смо учили из социологије да човек када има неке проблеме у породици или на послу, он се напије да би то заборавио.
Точак: Да, одлази у неки свој свет.
Пљоска: Ја кад вас будем лупио по тој вашој глави, отићете вас двојица на онај свет, а не у неки свој свет. Ви знате шта каже социологија. А, не знате шта је кнез Лазар причао на свечаној вечери уочи битке. Ја коњак пијем јер он смањује притисак, а пијем више доза јер ми је баш висок притисак.
Точак: А, нисмо знали, професоре, да коњак снижава притисак?!
Пљоска: Е, па сада знате. Дајте те флаше да ја склоним на сигурно док не дође коњак, ха,ха,ха. (Узима флаше, отпија из једне, када је видео наставнике за суседним столом, пљује пиво, ученици се бришу.)
Пљоска: Па откуд ови?!
Ноћ: Који ови, професоре?
Пљоска: Ова тројица?!
Ноћ: Сигурно свратили на пиво. Ту су сваки дан после часова.
Пљоска: Како их ја досад нисам виђао?
Точак: Знате, пили су унутра.
Пљоска: А сад изашли напоље па се шепуре к’о ћурани.
Ноћ: Мислите – паунови?
Пљоска: Ћути, бре, ту! Ти знаш шта ја мислим. Да знаш нешто, не би имао онолике јединице. А, тако значи! (Устаје.) Ало, алкоси, па је л’ се такав пример ђацима даје, а?!
Математичар: О колега, баш фино што сте нам се јавили. Ево, баш смо причали о томе да ли ће колега историчар да нас поздрави.
Наставник физичког: А, какав ми то пример дајемо деци?
Точак: Нисмо ми деца.
Пљоска: Да, они нису деца. Па још питате какав пример. Врло ош пример, ето какав. Пијете алкохол пред децом, је л’ хоћете да постану алкоси као ви, то хоћете?!
Филозоф: Као прво, колега, ово је кафана, а не школа. У кафани се пије. Као друго, ми не идемо на лечење, него ви... и четврто...
Математичар: Треће.
Филозоф: Молим?
Математичар: Као треће, а не четврто!
Филозоф: Ах, да. И као треће, и ви пијете такође пред децом!
Пљоска: Ко пије, ја?! Ја не пијем. Овде стоје две флаше пива, а нас је тројица. (Склања чашицу у џеп.) Не мислите ваљда да смо нас тројица поделили два пива?! Ја сам случајно овуда пролазио и спазио њих двојицу како лочу. Ја нисам као ви. Ја сам одмах дошао овде и изгрдио их. Ја сам одмах реаговао! Је л’ тако, децо, тинејџери?
Точак: Тако је, професоре.
Пљоска: Реците слободно вашим професорима шта сам вам рекао када сам видео да пијете пиво?
Ноћ: Да ћете Ви то да склоните на сигурно место, па сте после нагли флашу, али сте...
Пљоска: Ма, пре тога, соме барски, пре тога Поповићу!
Ноћ: А, пре тога сте нам рекли да Ви пијете коњак зато што имате висок притисак. (Пљоска се нервира, удара Поповића по глави.)
Математичар: Па зашто, колега побогу, ударате дете по глави? Није вам оно криво што ви пијете. (Долази конобар.)
Конобар: Изволите коњак.
Пљоска: Какав, бре, коњак, ко ти је наручио коњак?!
Конобар: Па, ви.
Пљоска: Ма, који ми?! Ми не пијемо, је л’ тако, децо?
Точак: Нисмо ми деца.
Пљоска: Питао сам је л’ тако?!
Точак: Тако је. Ми не пијемо.
Пљоска: ’Ајде, носи то.
Конобар: Како да носим, када сте ми то наручили?
Пљоска: Вид’ сад ти овог. Ау бре, па око мене све кретен до кретена. Јеси л’ си ти глув или не чујеш добро?! Носи то одавде! (Конобар одлази.) То је оно колеге и болно што се ви не лечите иако сте алкохоличари. То је проблем!
Наставник физичког: Знамо, колега, да је вама болно. Јер истина истина боли, зар не?! Ха,ха,ха!
Математичар: Живели, колега, живели.
Пљоска: Е цркли да бог да. А, да ће бог! (Седа.) Седите децо.
Ноћ: Али, професоре, ми нисмо ни устајали.
Пљоска: А и ви, па какви сте, бре, то ђаци?
Точак: Што, професоре?
Пљоска: Знате, кад професор устане и ви треба да устанете, а не да ту седите као дрвене Марије. Професор се мора поштовати! (Њих двојица устају.) А што сад устајете, сад је касно, прош’о “Ћира” одавно.
Точак: Па, професор физичког је устао.
Пљоска: Ма, сед’ доле, какав професор?!
Ноћ: Наш професор физичког. Ви сте рекли да своје професоре треба да поштујемо.
Пљоска: О боже, каква су ово деца?! Рекао сам, али не сваког, већ само професора историје. Шта мислиш да он овако устане да иде у клоњу шеснаест пута, па да ли бисте ви стално устајали?
Наставник физичког (прилази): Колега, мислим да нема потребе да се растанемо овако.
Пљоска: Како овако? Па ко се уопште и растаје?
Наставник физичког: Ви за два дана идете, па сам мислио да се растанемо као људи. Дођите, седите за наш сто.
Пљоска: Ето, а ја сам баш мислио да се растанемо као животиње. Не пада ми на памет да седим са вама. И ја не седим на столу, већ на столици.
Наставник физичког: То сам и мислио.
Пљоска: А ја сам мислио да си ти кренуо у клозет. ’Ајд пожури, да не буде касно.
Наставник физичког: Добро, како желите. (Одлази.)
Пљоска: Не желим никако. Не желим да имам ништа са вама. Како глуп човек.! Он изгледа зна само да трчи за лоптом. Где сам оно стао са причом?
Ноћ: Да се професори морају поштовати.
Пљоска: Грешка!
Точак: Каква грешка?
Пљоска: Морају се поштовати само професори историје, остали нису важни јер историја је једина права и комплетна наука.
Точка: Па је л’ то, професоре, значи да је историја најважнија?
Пљоска: Наравно, Митровићу, како си ти паметан дечко. Је л’ видиш да можеш кад хоћеш, а? Историја је, бре, учитељица живота!
Точак: А је л’ то значи да морамо да поштујемо само учитељице, а остале ко шиша?
Пљоска: Тако је. Ма шта, бре, ти лупеташ?! Таман сам помислио да имаш нешто у тој глави, а ти опет лупеташ. Ти ћеш мени да кажеш ко ме шиша?! Па фризер, ко ће него фризер, неће ваљда оџачар?! Мене има само да поштујете и ниједног другог професора, је л’ јасно?!
Точак: Јасно, професоре.
Ноћ: А, мени стварно није јасно оно што је рекао
Точак: Ако сте рекли да морамо да поштујемо само учитељице, шта ћемо да радимо ми који смо имали учитеље?
Пљоска: Чуј сад ово. Са које си се ти планете откачио? Па, ти ниси ни слушао шта сам ја причао све ово време?! Јој, не могу да се борим са вама. Ево и притисак ми је скочио. ’Ајде, наручите ми коњак да се вратим у нормалу иначе ћу са вама да полудим, па после стварно нећу из “Лазе” ни да изађем.
Ноћ: Али професори гледају.
Пљоска: Ма, заболе ме ђон за професоре. Конобар!
Конобар (стиже): Изволите.
Пљоска: Дај ми, Миле, дупли коњак.
Конобар: Па, малопре сте рекли да не пијете.
Пљоска: Шта мало пре?
Конобар: Да, малопре сам вам донео коњак, а Ви…
Пљоска: Ма шта ми причаш, човече!? Миле, дете моје, донеси ти мени дупли коњак, је л’ ти разумеш ово што излази из мојих уста? (Балави).
Ноћ: Професоре, излази вам пљувачка из уста.(Пљоска се брише.)
Пљоска: Па због притиска, а и шећер ми је пао. Побогу, човече, шта више чекаш, донеси ми пиће! (Конобар одлази.) Која будала. Он зна шта је било малопре. Мало пре је – мало пре. Овај свет је постао права лудница. Јој, боже (Гледа у небо.), па што ме не спасиш ових будала? Зашто ја морам читав живот да се борим са њима?! Он зна да ја не пијем, колико година овде пијем, једно те исто пиће, а он…
Точак: Али, малопре сте рекли…
Пљоска: Ево га сад и овај. Ма, ћути, бре, кретену један неопевани! Немој да ме прекидаш кад причам.
Точак: Извините.
Пљоска: А, шта сад извините, шта сад? Прво ми живце растуриш, па после извините. Тако и ова тројица. Ама, они су толике пијандуре да би могли да попију цистерну. Кад би им човек дотерао цистерну пуну пива, они би то све попили.
Ноћ: Свашта.
Пљоска: Наравно да је свашта. Човек мора да има меру у животу. Не треба да чека да му узимају меру за мртвачки сандук, то је после касно.
Точак: Професоре, мом деди кад је умро, нису тако узимали меру. Он је добио сандук отприлике, мислим какав је био у мртвачници, мало су му ноге вириле јер је био дугачак човек, али снашли смо се некако.
Ноћ: Ни мом деди нису узимали меру.
Точак: Твој деда није ни умро.
Ноћ: Па то и кажем.(Пљоска их гледа као да је стварно заинтересован за њихов разговор.)
Пљоска: Јесте л’ сад завршили?
Ноћ: Јесмо.
Пљоска: А, ти Митровићу?
Точак: Јесам професоре.
Пљоска: Ја за своје године нисам видео овакве будале. Па ви сте будале над будалама! Па је л’ сте ви шарани чули за стилске фигуре, за алузију, за иронију, за алегорију, за парадокс, је л’ сте чули за то?!
Точак: Нисмо, професоре.
Пљоска: Па и није чудо што имате јединице из српског. А, онда сте сигурно чули за ономатопеју?
Ноћ: Нисмо професоре.
Пљоска: Немогуће да ви магарци нисте чули за ономатопеју?! (Долази конобар.)
Конобар: Изволите ваш коњак.
Пљоска: Дао те бог видети. Је л’ дупли?
Конобар: Јесте, дупли.
Пљоска: Е, супер. (Узима чашу и испија). Е чек, чек. (Конобар се враћа.) Донеси још један, дупли. Е сад ми је мало боље. Било ми је баш ризично и то због вас. Лакше се дише! Као што рекох, човек у животу мора имати меру. И у пићу, и у јелу и у свему. Је л ви слушате ово што вам ја говорим?
Точак: Слушамо, професоре.
Пљоска: ’Ајде, човек може да попије пет, шест коњака или десетак пива, али ови ваши професори алкоси, ове будалетине би попиле цистерну.
Ноћ: Али то сте већ рекли, професоре.
Пљоска: Па знам да сам рекао. Али хоћу да нагласим да сам се ја читав живот борио против разноразних будалетина и кретена. Својој другој књизи ћу дати назив како сам се борио против разних будала и дилеја.
Точак: А, када ћете ту књигу да издате?
Пљоска: Кад напишем прву. (Долази конобар.)
Конобар: Изволите.
Пљоска: Је л’ дупли?
Конобар: Јесте, дупли.
Пљоска: Супер (Конобар одлази.): Сада ћу вам, децо, рећи шта је мени рекао мој отац када ме је избацио из стана.
Точак: Марш напоље.
Пљоска: Не, не пре тога. Мој ћале ми је рекао: „Сине мој, за живот и на живот мораш да се навикнеш. Као прво, мораш да поштујеш старије“ (Њих двојица зверају около.) Али и ја сам зверао тако као ви, па ми је он залупио врата пред носом. У ствари, прво сам изашао, па је он залупио врата. Јер да сам остао унутра, то лупање вратима не би имало никаквог ефекта. (Устаје, испија коњак.) Е па, децо, лепо је било попричати са вама, али ја сам ипак ожењен човек, ја не могу да седим као ви.
Точак: А, оцене професоре?
Пљоска: Какве оцене?
Ноћ: Па обећали сте да ћете да нам датi двојке, ако вас изведемо на пиће!
Пљоска: Шта је са вама, какаве оцене? Па није ово школа да вам дајем оцене. Ово је кафана. И још увек се питам како ви малолетници смете да седите у кафани?! Једино што могу да оценим јесте коњак. Био је фантастичан! (Креће.)
Ноћ: Али професоре обећали сте! (Пљоска се враћа.)
Пљоска: Рећи ћу вам још једну ствар коју је мој отац рекао мени: „Не веруј људима јер људи лажу!“ (Одлази.)
Ноћ: Шта ћемо сад?
Точак: Немам појма.
Ноћ: Ја немам довољно пара.
Точак: Немам ни ја.
Ноћ: Шта ћемо? Хајде да бежимо.
(Конобар долази.)
Конобар: Само ја, момци, да наплатим, па после бежите. Из школе можете да бежите кад год хоћете, али из кафане не можете док не платите.
Точак: Али ми немамо.
Ноћ: Ми смо преварени.
Конобар: Па то значи ако сте ви преварени да треба и ја да будем преварен?
Точак: Професор нас је преварио.
Конобар: Ма какав професор?
Ноћ: Oнај што је седео са нама, што је пио коњак, онај наш професор историје.
Конобар: Па то је ваш професор, а не мој. Професоре и родитеље не можеш бирати. Који ти западну. ’Ајде доста приче, да ја наплатим.
Ноћ: Али немамо довољно пара!
Точак: Само ово. (Показују новац.)
Конобар: Па онда, момци, кухиња вам не гине. ’Ајде, полазите!
Точак: Али ја не знам да кувам.
Конобар: Ко је луд да теби да да куваш. Идете да перете судове. (Одлазе са сцене.)
Наставник математике: Шта мислите, колеге, да ли ће се Тодоровић уопште и вратити из луднице?
Наставник физичког: Тешко, он је стварно луд. Час се смеје, час се дере. Не можеш му ући у траг.
Филозоф: Ем је луд, ем је алкохоличар. (Устају.) Мада никад се не зна. Данас има више лудака на улицама него у лудници. (Одлазе.)
(Затамњење)


ЧЕТВРТА СЦЕНА

(Сцена је намештена као дневна соба, као кухиња, Јелена је поред шпорета, улази Пљоска).
Пљоска: Здраво. (Седа за сто.)
Јелена: Је л’ си се сетио?
Пљоска: А, шта то?
Јелена: Па да дођеш кући?!
Пљоска: А, па то се не заборавља. То ти је драга моја као вожња бицикла. Можеш понекад да паднеш или да ти се пробуши гума, али да возиш не заборављаш.
Јелена: А, је л’ можеш да заборавиш да пијеш или је и то као вожња бицикла?
Пљоска: Молим?
Јелена: Опет си пио?!
Пљоска: Па наравно да сам пио. Па је л ти знаш жено да човек може много дуже да издржи без хране, него без течности?!
Јелена: Знам ја за то, али када се каже течност, мисли се на воду, а не на алкохол!
Пљоска: А, па пио сам ја и воду, али слушао сам синоћ у вестима да је ова наша вода технички неисправна, да је пуна каменца. Бојим се да не оштетим бубреге.
Јелена: Па јеси ли ти божији човече нормалан? (Пљоска скаче.)
Пљоска: Па зашто ми постављаш такво питање?! Зашто не бих био нормалан?!
Јелена: Па зато што су се часови завршили у један сат, а сада је пет.
Пљоска: Па какве то везе има? Ти тиме хоћеш да кажеш да човек који не гледа у сат није нормалан, је л то ти жено хоћеш да кажеш?
Јелена: Не, него хоћу да кажем да за два дана идеш на лечење, а ти се шеташ по граду.
Пљоска (седа,узима чашицу са стола, вади пљоску из сакоа и сипа): Драга моја, ја идем само на преглед, а не на лечење. Па нисам ваљда ја луд да седим тамо са оним лудацима? ’Ајде, жено, постави ми да ручам, нешто сам огладнео.
Јелена:Е, па ручак је одавно прошао.
Пљоска: Где је прошао, ја га нисам видео, ха,ха. То се зове хумор. То је оно што твоје колеге са посла немају.
Јелена: Ма време ручка је одавно истекло, вечера ће за два сата.
Пљоска: Ма каква два сата, хоћу одмах да једем!
Јелена: Па једи.
Пљоска: Па шта да једем?
Јелена: Па једи… Ништа. Ето шта ћеш да једеш. Када је требало да једеш, ти си био у кафани пио. Ручак се појео, чекај вечеру.
Пљоска: ’Ајде, жено, немој да ме завитлаваш, па осећам чак одавде да нешто лепо мирише, шта то куваш у том лонцу?
Јелена: Твоје чарапе и гаће, хоћеш да једеш?
Пљоска: Нека, чекаћу вечеру. (Насипа још једну чашицу и отпија.) Него, сад се ја сетих.
Јелена: Да се ниси можда сетио да си ти данас ручао?
Пљоска: Ма не, него се сетих (устаје и одлази до шпорета)... Је ли, бре жено, да ја тебе питам.
Јелена: Питај.
Пљоска (уноси јој се у лице): Зашто си ти на њиховој страни?
Јелена: На чијој страни, шта причаш?
Пљоска: На страни оних мамлаза.
Јелена: Ма којих оних мамлаза? И немој да ми се уносиш у лице. Испараваш!
Пљоска: Оних лудака из зборнице. Одговори ти мени зашто ти не браниш мене, него ме заједно са њима нападаш? Па онако удружени хоћете да ме уништите, да ме сатрете (Дере се.) Као бедног црва згазите, да ме… (У собу улази њихова снаја, носи корпу са стварима, одлази до даске за пеглање.).
Снаја: Добро вече.
Пљоска: Добро вече, снајка. Ево видиш шта је права супруга. Свога мужа пере, пегла…
Снаја: Не перем га ја, сам се пере.
Пљоска: Ма мислио сам, переш му ствари…
Јелена: Не пере она његове ствари. Ја перем његове ствари. Она пере своје и дечје.
Пљоска (седа за сто): Ето ти га сад. Човек се оженио, а мајка му још увек пере ствари. Па што мени моја мајка не пере ствари?
Јелена: Па зато што је умрла.
Пљоска: Ма, мислим кад је била жива. Чим сам се оженио, мени је моја жена и прала и кувала,а ово данас… (Јелена га ућуткује, показује на снајку.)
Пљоска: А, где ти је онај мамлаз од мужа?
Снаја: Спава.
Пљоска: Спава!
Снаја: Да.
Пљоска (сипа још један коњак): Е, боже мој и Богородице тројеручице Љевишка, па је л’ ви чујете ово? Ово нема нигде! Пет сати, а он спава. Ау, жено, па родила си магарца.
Јелена: Немој дете да ми дираш.
Пљоска: Дете! Има тридесет година и он је за тебе дете. Па ја сам онда у пубертету ако је он дете!
Јелена: Он је моје дете.
Пљоска: Па ваљда је и моје? Није он, жено, дете, он је једно обично магаре, један мазгов. То ти је исто као она прича. Храниш магаре, храниш док не одрасте, мислиш кад порасте помоћи ће ти, носиће терет, али јок, он првом приликом тебе пљус (Удара се по челу.) копитом у челенку!
Јелена: Немој дете да ми зовеш магарцем.
Пљоска: Па шта је друго него магарац. Не могу коњем да га назовем јер је коњ елегантна животиња. Спава до пет сати, па шта ће ноћас радити?
Јелена: Па ти добро знаш да се скоро запослио као чувар банке и да ради ноћу?
Пљоска: Чек, чек. Како ја то не знам?
Снаја: Па тај дан сте били пијани. У ствари, те дане, па нисмо стигли да вам саопштимо ту радосну вест.
Пљоска: Који ми пијани? А, мислиш ја? Па немој, снајка, да ми персираш, не сналазим се баш најбоље у томе. Ја јесам паметан за двојицу, али не мораш да ме ословљаваш у множини. Ја пијан, ја никада нисам пијан, снајка. Па што ти, жено, то не причаш мени? Зашто му ја онда дајем и даље паре?
Јелена: Плата му је мала.
Пљоска: И моја је мала, па ништа! Ја сам у његовим годинама радио на шљункари, па само пуца. Товарио сам песак. Није то као данас ровокопачи и камиони, све ручно. А, он тек се први пут запослио у тридесетој.
Јелена: Нема он тридесет, већ двадесет и седам. И није му први пут. Знаш да је радио и у киоску?
Пљоска: Јесте, два месеца. Шије ми га Ђура, два месеца. Ја сам товарио песак две године па ми се руке отегле до земље. Цео дан лопатам песак, па после ноћу не могу да спавам од грчева. (Улази син у собу.)
Син: Добро вече.
Пљоска: Добро јутро сине, добро јутро.
Син: Какво јутро. Кево, нисам ваљда погрешио?
Јелена: Ма, ниси сине. Сад је пола шест.
Син: Увече или ујутру?
Јелена: Ма, пола осамнаест.
Син: Ух, уплаших се да нисам преспавао посао?!
Јелена: Ниси, сине, ниси. (Син седа за сто.).
Пљоска: Код тебе је сине све могуће. За тебе није чудо и да преспаваш читав дан. Ти би могао ко мечка да преспаваш читаву зиму, само да немаш ону ситну децу да ти гризу уши.
Син: Шта је са њим, је л’ опет пијан?
Пљоска: Нисам ја пијан. Ја причам истину. Ти колико си лењ, прошле године си закаснио први дан на посао. Успавао се човек. Добио посао, а није тамо провео ни два минута, а већ је добио отказ. Мора да си ушао у “Гиниса”?
Син: Па, добро то. Мало сам загинуо предходну ноћ код Ралета, па сам се успавао.
Пљоска: Загинуо, ти си загинуо, а кад ја останем мало дуже у кафани, ви кажете матори се напио. Ја нисам загинуо?!
Јелена (прилази столу): ’Ајде, пусти дете са тим причама. Хоћеш ли да једеш?
Син: Хоћу, кево, баш сам гладан.
Пљоска: Чекај мало. Па како за њега није прошао ручак, а за мене јесте?! Је ли жено?!
Јелена: Он дете ноћас ради целу ноћ, мора да једе. Ти можеш да чекаш вечеру.
Пљоска: А ја мислио да је он ноћас радио цео дан! Не могу ја да чекам ништа. Ја хоћу да ручам! Он има своју жену па нека му кува!
Снаја: Ја пеглам, ако не видите?!
Пљоска: Па не мислим тренутно. Шта си снајка радила пре тога?
Снаја: Прала ствари.
Пљоска: Пре тога?
Снаја: Па шта је ово, је л’ ово квиз?
Пљоска: Добро, добро, нека, нека, нема везе. Може Стева и без ручка и без вечере. Гладов’о је Стева и раније. А, зашто је Стева гладовао?! Због овог овде магарца и његовог брата који двадесет година студира у Београду! Зато Стева гладује! Одвајао сам свако парче хлеба од уста, а они…
Јелена (поставља тањир сину, баца тањир испред Пљоске): На! Наједи се!
Пљоска: Е, тако. (Смирује се.)
Син: Миро, хоћеш ли и ти да једеш са нама?
Снаја: Нећу, јела сам ја.
Пљоска: Ма, дођи снајка, пробај, да видиш какав је паприкаш, прсте да полижеш. Скувала га моја Јела, их, мирише к’о мађарски гулаш.
Снаја: Нека, хвала вам лепо.
Пљоска: ’Ајде ти, жено, да једеш.
Јелена: Нека, јела сам ја.
Пљоска: Ма ниси ти Јела, него Јелена, ха,ха.
Јелена: Много си занимљив.
Син: Је ли, ћале, кад идеш у лудницу?
Пљоска: Не идем ја у лудницу већ на психијатриско посматрање!
Син: Није шија, него врат. Добро, кад идеш на то лечење?
Јелена: У понедељак.
Син: ’Ајде, чувај се тамо. Немој да правиш проблеме.
Пљоска: У бре, како се брине за оца. Колико ти сада треба?
Син: Чега?
Пљоска: Добро ти знаш. У шта си се сад увалио?
Син: Ни у шта. Мира и ја смо размишљали да купимо климу. Сад сви то имају, је л’ тако, душо?
Снаја: Тако је.
Пљоска: Ти и овако климаш, још ти и клима треба па да те расклима скроз.
Син: Па, вратићу ти!
Пљоска (претура по џеповима, сину показује шипак): Ево ти га на! ’Оћеш још. Ево ти још један! (Устаје.). Па докле мислиш да те ја раним, мазго једна лења.
Син (устаје): Идем ја, овај опет пијан. Хајде, Миро. (Син и снајка излазе.).
Јелена: А, да једеш?
Син: Не могу више, кево, јео сам.
Пљоска: Тридесет година ја њега финасирам, па да сам народна банка пук’о бих!
Јелена: Па ти си пуко одавно, али не у финансијском смислу. Отера ми децу. Ти ако си такав, ја нисам. Ја своју децу волим.
Пљоска: Кад не дам, онда сам пијани маторац, а кад дам, онда нема везе да ли сам пијан или нисам. Е, па неће моћи. И Стева се опаметио. Он мисли да сам ја пао с Дуње?! Е па нисам, сине мој.
Јелена: Него си пао са крушке. ’Ајде, ако си јео, иди лези, одмори се. Треба сутра да се пакујеш.
Пљоска: Идем, идем, али паре не дам! Па није Стева пас’о росну траву!
Јелена: Ма не треба никоме ништа да дајеш, само иди лези.
Пљоска (смирује се): Чекај да поспремим сто, па ћу онда да идем да легнем.
Јелена: Нека, ја ћу.
Пљоска: Не, не, жено, ја ћу. Иди ти прилези, мало одмори.
Јелена: Ма, како ја да легнем кад треба да спремам вечеру и да дете испратим на посао.
Пљоска: А, њему слободно реци да неће добити ни динара! (Поново се дере.) Нека заради. Снајки и деци ћу дати, а њему нећу ни динара!
Јелена: Добро, иди сад.
Пљоска: Идем, идем. (Креће ка вратима, па се враћа.). А, је л’ ти смеш сама?
Јелена: Шта?
Пљоска: Па да останеш сама?
Јелена: Па није ми први пут. Шта је теби, човече? Иди одмори се. Много си уморан.
Пљоска: Идем, идем. (Одлази.)
Јелена: Овај ил’ је пијан ил’ је луд. Трећег нема.
(Затамњење)


ДРУГИ ЧИН

ПРВА СЦЕНА

(Сцена је постављена као дневни боравак, на средини се налази сто са две клупе, у ћошку лежи кревет. На кревету седи човек од око четрдесет и пет година и као пеца; на клупи до публике седи брадати човек, од око педесетак година са четничком капом на глави, пуши замишљену цигару; на другој клупи седи човек са качкетом на глави на којем пише „Брзи такси”, од око четрдесет година. Улази Пљоска са главном сестром Драганом. Носи јогурт у тетрапаку).
Драгана: Уђите, господине Тодоровићу. Показала сам вам вашу собу, а ово вам је дневни боравак. Ту се дружите са осталим пацијентима, разговарате, играте карте.
Пљоска: А, шах?
Драгана: Шах, “Не љути се човече” и “Мице” не смете играти.
Пљоска: А, зашто?
Драгана: Зато што неки пацијенти буквално схватају појам појести, па после морамо да их водимо код доктора.
Пљоска: Али, ја нисам ваш пацијент, ја сам само дошао на преглед.
Драгана: Добро, добро, у реду је. Хајде покрените се, шта сте се укочили?
Пљоска: А, је л се сви они лече од алкохолизма?
Драгана: А, не. Ни један од њих се не лече од алкохолизма. У овој болници има неколицина таквих, али су они у самицама. Овде су људи који пате од благе шизофреније, имају тако понекад испаде, али то се све ређе дешава. Два, три пута на дан. Хајде, упознајте се са људима. Дајте ми тај јогурт, шта сте га тако стегли ко слепац кокошку?
Пљоска: А, нека, нека. Ако сте ми одузели алкохол, немојте ми узимати јогурт.
Драгана: У реду. Али и код нас у кухињи има јогурт, тако да нисте морали да га доносите. Хајде сада се лепо упознајте са пацијентима. Па, ви сте ваљда бивши професор, ваљда знате са људима?
Пљоска: Зашто бивши?
Драгана: Па мислим, тренутно нисте, па због тога. Ако вам нешто треба, зовите дежурну сестру. Доктор и ја ћемо вам долазити у визиту. Довиђења, господине Тодоровићу, и желим вам угодан одмор. (Драгана одлази.)
Пљоска: Добар дан. (Таксиста спава, четник га гледа сумњичаво, као отреса цигарету.)
Четник: Помаже бог. Да ниси ти њихов? (Као увлачи дим.)
Пљоска: Чији њихов?
Четник: Да ниси црвени? (Као издувава дим Пљоски у лице.).
Пљоска: Како мислиш црвени? Можда сам мало поцрвенео, али то је због врућине.
Четник: Ма јеси ли ти комуниста?
Пљоска: Ма какав комуниста, ја сам аполитичан.
Четник: Добро. (Поново му дува у лице.)
Пљоска: И немој ми дувати у лице!
Четник: Што, смета ти дим?
Пљоска: Какав дим?
Четник: Па дим од цигаре?
Пљоска: Ма какав дим човече, смета ми бели лук. Најео си се белог лука, па воњаш к’о ђубре иза штале. (Пљоска одлази до кревета, пецарош пеца.)
Пљоска: Добар дан. (Пецарош ћути, Пљоска гласније.)
Пљоска: Реко’ добар дан!
Пецарош: Пссст! Тише, плашиш ми рибу. (Шапуће.)
Пљоска: Шта ти плашим?
Пецарош: Рибу. Па зар не видиш да пецам?
Пљоска: Шта пецаш?
Пецарош: Ти или си луд или си пијан. Па зар не видиш да пецам рибу?
Пљоска: Не видим.
Пецарош: Па ти си онда ћорав! И подигни те ноге, исквасићеш их… Аха, ево га мрда! (Као намотава најлон, бори се са штапом.) ’Ајд’, ајде. Опа, где ћеш? Велики је комад у питању! Па помози човече, откинуће се!
Пљоска: Шта да ти помогнем?
(Пецарошу као пуца канап, пада у кревет.)
Пецарош: Ето откачи се. А, ти нећеш да ми помогнеш! Излази из мог чамца. Излази баксузе!
(Пљоска устаје из кревета, седа на клупу поред Четника.)
Пљоска: Шта му би?
Четник: Па откачила му се риба. (Поново као повлачи дим.)
Пљоска: Па која риба, кад нема никакве рибе?
Четник: Ма он то умишља. (Дува Пљоски у лице, Пљоска се помера на потпуно супротан крај клупе.) Мало је скренуо. Пусти ти њега. Он тако цео дан, док га не одведу на спавање.
Пљоска: Цео дан као пеца?
Четник: Да.
Пљоска: А, како је он завршио овде?
Четник: Због рибе.
Пљоска: А, па дешава се. И ја сам када сам био млађи имао једну баш добру девојку, али ме је оставила. Јесам патио, али нисам скренуо као он. Ма има девојака колико хоћеш.
Четник: Ма није због девојке, већ због рибе, због неке ајкуле. Био је на светском првенству у пецању ајкула, негде тамо горе у северном мору. (Као пуши.). Био је ухватио највећу ајкулу и са њом се борио тридесет и шест сати, али се она на крају откачила и отишла. И он је тада пук’о.
Пљоска: Јадан човек.
Четник: А, због чега си ти овде?
Пљоска: Због алкохола.
Четник: А, алкос?
Пљоска: Ма наместиле ми колеге.
Четник: А, сада си прешао на јогурт?
Пљоска: Открићу ти нешто, али немој никоме да кажеш, је л’ обећаваш?
Четник: Обећавам.
Пљоска: Закуни се!
Четник: Чиче ми.
Пљоска: Ма немој у чичу и у стрину да ми се кунеш. Закуни се у свој живот.
Четник: Па мени је чича Дражин живот дражи од мог. Живота ми мога, никоме нећу рећи. Реци слободно.
Пљоска: У овој флаши јогурта није јогурт.
Четник: Него?
Пљоска: Коњак. (Отвара тетрапак и отпија.) Хоћеш ли ти мало?
Четник: Нећу, ја само пијем шљивовицу. А, чиме се бавиш, мислим шта си по занимању?
Пљоска: Ја сам историчар. (Четник скаче, пошто је Пљоска сео на крај, пада. Четник га диже, љуби га, Пљоска се брише.)
Четник: Спасиоче мој! Таквог сам чекао шест година.
Пљоска: Стани, човече, не знам шта причаш. О чему се ради?
Четник: Ти си историчар, а ниси црвени?!
Пљоска: Па нисам комуниста, већ сам ти рекао.
Четник: Мораш ми, побратиме, рећи једну ствар. Ја знам да то није истина, али ипак да проверим.
Пљоска: Реци.
Четник: Ти баш знаш добро историју, мислим, је л’ си професионалац или си онако аматер?
Пљоска: Ма имам двадесет седам година радног стажа. И докторирао сам на тему Првог светског рата.
Четник: А, колико познајеш Други?
Пљоска: Шта други?
Четник: Па Други светски рат?
Пљоска: Добро.
Четник: Добро, је л’?
Пљоска:Да, добро. Па хоћеш ли рећи већ једном човече?!
Четник: То су црвени измислили, само да би мени наудили. Причали су ми да је мој чича ухапшен. Ти ми као прави историчар можеш рећи да ли је то истина.
Пљоска: Како ти се зове чича?
Четник: Дража.
Пљоска: Их, Дража. То није име, то је надимак. Дај ми пуно име и презиме.
Четник: Ђенерал Драгољуб Михајловић звани Дража.
Пљоска: А, он! Ја мислио ти ми причаш о свом стрицу?!
Четник: Ма не, него о мом комаданту. Причали ми комунисти да је Дража ухапшен и да изгледа више није жив. Ти сигурно знаш истину?
Пљоска: Знам. Дража није жив, мртав је.
(Четник скаче, скида ципелу са ноге, прети Пљоски.)
Четник: Сада ћу да те закољем! Ти лажеш! Дража је жив! (Таксиста скаче и савлађује Четника.)
Пљоска: Сестро! Сестро!
Четник: Џаба зовеш сестру, неће ти ни сестра, ни брат помоћи кад те ја дочепам. Лажову један!
Пљоска: Па ти си ме питао, рекао сам ти истину. (Дотрчава главна сестра Драгана и још једна сестра.)
Драгана: Опет, Симићу, правите проблеме, па зар се нисмо лепо договорили?
Четник: Он је лажов. Убићу га!
Драгана: Сестро, дајте инјекцију. (Сестра креће да да инјекцију Драгани.)
Драгана: Не мени! Њему! (Сестра му даје инјекцију, изводе га из собе.)
Четник: Жив је Дража, умро није!
Пљоска: Па и није умро. Убијен је!
Таксиста: Дођите, господине, седите код мене. (Пљоска седа код таксисте на клупу.)
Таксиста: Где идемо?
Пљоска: Молим?
Тасиста: Питам где идемо?
Пљоска: Не разуемем, нећемо нигде, где ћемо?
Таксиста: Мислим, где да возим?
Пљоска: Шта човече да возиш?
Таксиста: Па сели сте господине у такси. Реците дестинацију.
Пљоска: Ма сео сам на клупу. Ни у какав такси нисам ја сео. (Покушава да устане, али га таксиста спречава.)
Таксиста: Седите господине. Само реците куда ћемо?
Пљоска: Ма свеједно. Вози где хоћеш.
Таксиста: Хоћете да идемо у обилазак града?
Пљоска: Ма вози, где хоћеш. (Таксиста као пали кола, вози.)
Таксиста: Брм... брм... Такви су људи данас ретки.
Пљоска: Какви, као онај лудак?
Таксиста: Ма не. Него као ви. Нисам скоро возио некога у обилазак града. Сви негде журе, све кратке туре. Али, вама свака част.
Пљоска (гледа га са чуђењем): Да, да. А, колико си ти дуго овде?
Таксиста: Брм... брм... Бип... бип... (Као свира.) А, шта сте ме питали?
Пљоска: Колико си дуго у овој установи?
Таксиста: Брм... брм... Три године.
Пљоска: А, онај лудак?
Таксиста: Који лудак, овде има много лудака?
Пљоска: То си у праву. Онај што је хтео да ме закоље ципелом.
Таксиста: Брм... А, онај четник? То нико не зна. Дуго је он овде. Не воли, брм... брм, он да му се каже да је Дража мртав.
Пљоска: Па ако не воли, зашто ме је онда питао? (Испија коњак из тетрапака.)
Таксиста: Па он се нада.
Пљоска: Чему се нада?
Таксиста: А, је л’ сте ли се ви везали?
Пљоска: Молим?
Таксиста: Мислим, је л’ сте везали појас. Данас су велике казне.
Пљоска: Аха, да, да. Него, је л’ овде има неко како бих рекао… нормалан, мислим немој да се увредиш, али мислим од особља, неки доктор?
Таксиста: Брм...брм... Право да вам кажем овде нико није нормалан, ни доктори ни сестре. Знате… Бип! Бип! (Као управља воланом, избегава судар, нагло кочи.)
Таксиста: Аууу, за мало! Јесте ли видели ви ону будалу! Ало, мајмуне, где прелазиш на зелено?! Замало да га згазим. Је л’ сте ви добро, да се нисте повредили?
Пљоска: Нисам, нисам. Него ја бих да изађем, нешто ми је мука.
Таксиста: Али, нисте видели наш градски музеј, стварно је предиван.
Пљоска: Нека, други пут.
Таксиста: Добро, како желите. Само да наплатим.
Пљоска: Шта да наплатиш?!
Таксиста: Па вожњу.
Пљоска: Какву вожњу, бре!
Таксиста: Господине, немојте да се правите луди!
Пљоска: Па ко се прави луд, ја се не правим луд!
Таксиста: Па ако се не правите, то значи да ви јесте луди?! Али то код мене не пролази друшкане. Паре на сунце!
Пљоска: Ма какве паре, какво сунце? За шта паре?!
Таксиста: Је л’ сте лепо сели код мене у такси и рекли да хоћете да вас возим у обилазак града, је л’ тако било?
Пљоска: Није!
Таксиста: Како није?!
Пљоска: Па човече, дођи себи, ја и ти смо све време седели на клупи. Ти си нешто зврндао, шкрипао, трубио и сад хоћеш то да ми наплатиш. Па да ли си ти нормалан?! (Улази човек који у руци носи метлу, а обукао је плави радни мантил, на глави му је качкет на коме је залепљен натпис милиција).
Полицајац: Добар дан, господо. Какава је ово расправа насред улице. Закрчили сте саобраћај.
Пљоска (лупа се по глави): Јој, још једна будала! Покојна Вукосава, сиђи са небеса да видиш шта ми раде!
Полицајац: Господо, о чему се овде заправо ради?
Пљоска: Ко си сад па ти?
Полицајац: Органу јавног реда мора се персирати. Нисмо ми на ти!
Пљоска: А, ти си као полицајац?
Полицајац: Зашто као?
Пљоска: Па да ниси можда прави са том метлом?
Полицајац: Каквом метлом?
Пљоска: Па том што држиш у руци.
Полицајац: Није то метла, то је пендрек.
Пљоска: А, онда сам ја Наполеон Бонапарта ако си ти полицајац!
Полицајац: Не знам ја ко сте ви, то ћемо тек да утврдимо.
Таксиста: Помозите ми, господине.
Полицајац: Реците шта се десило?
Таксиста: Овог дотичног господина, иначе тешког алкохоличара сам ја возио читав сат по граду, а он сад неће да ми плати.
Полицајац: Дајте ми документа. (Таксиста му као даје.)
Таксиста: Изволите.
Полицајац: Хвала. Господине напустите возило.
Пљоска: Ко, ја?
Полицајац: Јок, мој деда Саватије. Чек, чек! Па ви нисте везани!
Пљоска: Молим?!
Полицајац: Ви нисте везали појас!
Пљоска: Ја мора да ово сањам. Уштини ме молим те. (Таксиста га штипа, Пљоска вришти и скаче.)
Пљоска: Аааа! Је л’ си ти норамалан бре!
Таксиста: Па јеси ли рекао да те уштинем?
Пљоска: Јесам, али нисам рекао да ми откинеш шницлу!
Полицајац: Господине, дајте ми своја документа.
Пљоска: Ма немам документа. Ма људи, аман, заман, па ово је лудница, а не улица!
Таксиста: Слажем се са вама. Гужве су огромне.
Пљоска: Стварно људи, фора вам је успела. Сада престаните и пустите ме на миру. Схватио сам. Ви глумите возача и полицајца и као гужва у граду. Стварно је супер фазон, али доста је, стварно. (Отпија коњак.)
Полицајац: Господине, хоћете ли ми ви дати своја документа или ћу морати да употребим силу?
Пљоска: Какву, бре, силу, је л’ ти мени претиш? Ја јесам мали човек, али сам велика будала и јак сам као бик. Упозоравам вас да се не играте ватром!
Таксиста: Ја хоћу да се мој рачун измири.
Полицајац: И ја хоћу да господине платите казну! (Пецарош као баца штап.)
Пецарош: Па доста, бре, више! Ево још једна риба ми се откачила! Ако мислите вечерас да једете рибљу чорбу будите тихи!
Полицајац: Само ја да наплатим казну од овог господина, па ти после пецај. (Полицајац и таксиста крећу ка Пљоски.)
Пљоска: Упозоравам вас! Ја знам карате осам дана. Мислим црни појас осми дан! (Млатара рукама и ногама.)
Пљоска: Хајааа. Сестрооо! Хаааа! Сестрооо! (Дотрчавају сестра и сестра Драгана.)
Драгана: Мир, мир, шта се овде дешава?
Полицајац: Неће да плати свој дуг!
Драгана: Хајде смирите се. Сестро дајте инјекцију. (Сестра хоће да да инјекцију Драгани.)
Драгана: Па побогу сестро, њима дајте инјекцију. (Сестра даје инјекцију Таксисти и полицајцу)
Драгана: Води их. Хоћете ли и ви једну?
Пљоска: Не треба мени.
Драгана: Па шта је са вама, господине Тодоровићу?
Пљоска: Муке, сестро, муке.
Драгана: Главна сестра.
Пљоска: Молим?
Драгана: Ја сам главна сестра.
Пљоска: Муке, главна сестро. Па што сте ме пустили међу ове лудаке. Не знам шта да радим. Онај хоће да ме закоље ципелом, онај ме возио на клупи сат времена, онај други хоће да ме пендрека метлом. Па побогу, сетро, учините нешто. Хоћу кући!
Драгана: Па ово је ваша кућа, господине Тодоровићу.
Пљоска: Не дао бог да је ово моја кућа. И код моје куће зна некад да буде лудница, али овако никад није било. Желим да идем кући. Ево, обећавам да више нећу пити. Хоћу да се вратим у школу, нисам ја за ове лудаке.
Драгана: Овде сте тек један дан, а већ кукате. Морате се мало навићи. Морате бити бољи са људима. Како сте ви дошли, три човека сте вратили у самице, а за месец дана је требало да изађу. Морате се боље понашати.
Пљоска: Не желим да се дружим са њима! Хоћу својој кући! Овде су сви лудаци! (Отпија коњак.). Овде нема нормалних људи, сви сте ви луди!
Драгана: Сестро! (Долази сестра.).Драгана:Дајте инјекцију! (Сестра поново хоће да да инјекцију Драгани.)
Пљоска: Не њој! Мени сестро, мени. (Сестра му даје инјекцију и хватага под руку да га изведе).
Пљоска: Не знате ви са ким се качите! Нисте ви упознали Стевана Тодоровића! Све ће вас Стева зајебати, све! (Сестра га изводи са сцене.)
(Затамњење)

ДРУГА СЦЕНА

(Пљоска је на лечењу већ месец дана. Сцена је постављена исто као и претходна, пецарош пеца на кревету, таксиста седи на свом месту, Пљоска и Четник седе на клупи.)
Четник: Па побратиме, значи комунисти су пукли?
Пљоска: Пукли као звечка, чуј звечка, ма пукли су к’о пластична канта.
Четник: Значи Тито је погинуо на Дрвару?
Пљоска: Ма јашта побратиме. Када су се Швабе спустиле падобраном, то је било људи к’о плеве. К’о мравā! А, друг, мислим тај Тито, он брже боље па побегне у пећину.
Четник: Шта ће у пећину, па није он медвед?
Пљоска: Па да извуче живу главу.
Четник: И?
Пљоска: Па и руке и ноге, шта буде могао, али глава је главна.
Четник: Ма шта је после било?
Пљоска: Нећеш веровати.
Четник: Хоћу, што нећу веровати, свом побратиму?
Пљоска: Побратиме, њега је убио медвед.
Четник: Иди!
Пљоска: Где?
Четник: Ма да ли је то могуће?
Пљоска: Све је могуће код тих „црвених“.
Четник: Наш „Чича“ није такав. Он се не крије по пећинама. Увек је у првим борбеним редовима.
Пљоска: Да, да.
Четник: И шта је онда било?
Пљоска: Па то сам ти већ причао. Све је то записано. Онда је Дража дошао са својим четницима и побио Немце. Због тога је Хитлер извршио самоубиство и рат се завршио. Сада Дража има најопаснију војску у Европи.
Четник: Ма каквој Европи, на свету!
Пљоска: Да, да на свету.
Четник: Јој, побратиме мој, немаш појма колико сам срећан. Морам ти открити своју тајну.
Пљоска: Реци!
Четник: Али онако у поверењу.
Пљоска: Па ти знаш мене. (Отпија коњак из амбалаже за јогурт.)
Четник: Планирам да побегнем одавде.
Пљоска: Зашто? Па овде ти је баш лепо.
Четник: Ма није. Овде нема ни новина, ни телевизије. Ништа не могу да сазнам ново. Теби долазе у посету и родбина, а и они твоји ученици, па ти дотурају нове информације, али мени нико не долази.
Пљоска: Па ту сам ја. Ја ћу те обавештавати.
Четник: Није то то. Ја бих волео да обучем униформу па да станем пред Чичу. Каква је сад униформа наше војске?
Пљоска: Лепа.
Четник: Знао сам. Мора бити лепа. Наш комадант има осећај за лепо. Јеси ли ти видео његов имиџ? Такав имиџ нема нико.
Пљоска: Нема, побратиме, нема. Него мени је, побратиме, драго што си ти престао да пушиш.
Четник: Па нисам скроз, али захваљујући теби, још мало ћу престати скроз. Сад запалим још понеку само када сам нервозан. Хвала ти што си ме излечио.
Пљоска: Ништа зато. Ваљда побратим за то служи.
Четник: Е, добро, хајдемо на вечеру.
Пљоска: Не могу, имам час вожње.
Четник: Па добро, онда се видимо на вечери. Сачуваћу ти најбољи комад меса. (Љубе се три пута,Четник излази, Пљоска устаје, одлази до таксисте.)
Таксиста: Касните, тачно три минута и шездесет три секунде. Видите да се то не догоди више.
Пљоска: Знаш, био сам са четником, па…
Таксиста: Ако желите да постанете прави таксиста, морате поштовати време. Нама таксистима време је све и свја. Наше обавезе су: стићи на време, избећи невреме и тако даље, али то ћемо на теоријским часовима. Седите у возило. (Пљоска тобоже седа.)
Таксиста: Е, тако. Шта прво радите?
Пљоска: Па, возим. (Отпија.)
Таксиста: Не, не полако. И у колима се не пије!
Пљоска: Али, ово је јогурт!
Таксиста: Не, ни јогурт, ни кисело млеко, ништа се не сме уносити у возило! И знам да то није јогурт, већ коњак. Уколико желите да постанете прави таксиста и уколико желите да ваше такси возило увек буде чисто, никада не смете уносити пиће и храну у њега.
Пљоска: А, муштерије?
Таксиста: Муштерије могу. Оне су увек у праву.
Пљоска: Чак и када испрљају седиште?
Таксиста: Муштерија је увек у праву, али под једним условом.
Пљоска: Којим?
Таксиста: Муштерија је увек у праву само ако плати. Хајде, упалите мотор.
Пљоска: Па зар ово није ауто?
Таксиста: Да, на то сам мислио. Упалите мотор аута. (Пљоска као пали.)
Пљоска: Вр-вр-вр… Не може. Пресис’о.
Таксиста: Ма како пресисао?! Јесте ли стисли гас?
Пљоска: Е па нисам.
Таксиста: Па стисните. (Пљоска као стиска.)
Пљоска: Врм-врм…Брм. Ево га. Брм, брм…
Таксиста: Немојте турирати хладан ауто. Добро, шта сада радимо?
Пљоска: Возимо.
Таксиста: Како возимо, када нисте спустили ручну? (Пљоска као спушта ручну.)
Таксиста: Добро, шта сада?
Пљоска: Па сад возимо!
Таксиста: Како да возите када нисте убацили у брзину. Ви бисте само да возите. (Пљоска као убацује у брзину.)
Таксиста: Добро. И шта сад?
Пљоска: Не знам.
Таксиста: Па возимо!
Пљоска: Брм-брм... Колико ти дуго таксираш?
Таксиста: Дуго. Еј! Јесте ли ви везали појас?!
Пљоска: Умало да заборавим! (Као везује појас.) Е, тако. Сад ми милиција не може ништа!
Таксиста: Морате пазити на те ствари. Полиција вреба на сваком ћошку. Замислите ви то (Дере се.) да сад, на пример, иза ове кривине чека један полицајац и баш нас заустави! (Долази онај исти полицајац из претходне сцене.)
Пљоска: Није требало то да кажеш.
Таксиста: Као да нас је чуо. Упали мигавац и скрени.
Пљоска: Мислиш жмигавац?
Таксиста: Не, не. Каже се мигавац, а не жмигавац.
Пљоска: Ма, каже се жмигавац.
Полицајац: Добро вече.
Пљоска: Добро вече.
Таксиста: Добро вече.
Полицајац: Ваше исправе молим.
Пљоска: Код нас је све исправно. Мислим, ништа није покварено.
Полицајац: Мислио сам документа.
Таксиста: Дозволите да се ја обратим. Ја сам инструктор.
Полицајац: Чега конструктор?
Пљоска: Не конструктор, него инструктор.
Полицајац: Сачекајте сада када причам са њим.
Таксиста: Ја сам инструктор вожње. Иначе се бавим таксирањем. Ево све потребне дозволе. (Као даје, полицајац гледа.).
Полицајац: Не видим добро. Шта овде пише? (Показује Пљоски, овај буљи, али пошто у руци нема ништа, он не зна шта тачно треба да каже.)
Пљоска: Овај, не видим ни ја добро. Нисам понео наочаре. Питај њега, он је млађи.
Таксиста: Ту пише Стојан. То је моје име.
Полицајац: Аха. Добро.
Пљоска: Је л’ све у реду. Можемо л’ да идемо?
Полицајац: Можете, али пре тога да утврдимо да ли је овај под колима жив.
Пљоска: Који под колима?
Полицајац: Изађите молим вас из кола. (Пљосак излази.)
Пљоска: Ја не видим никога.
Полицајац: Морам да признам да сте возили полако, али она је ипак мртва!
Пљоска: Значи, згазили смо жену? (Полицајац се сажиње као испод кола и устаје показујући прст.)
Полицајац: Не, згазили сте буву! Је л’ видите? (Показује.) Али сада нема везе и овако ми је крај радног времена. Можете се вратити у своје возило. Довиђења и срећан пут. Пажљиво возите. И немојте да вам се ово више догоди!
Пљоска: Неће, неће. (Узима тетрапак и отпија, улази у кола.) Сада можемо да наставимо.
Таксиста: Нажалост, наш час је истекао. Наставићемо сутра. Морам на вечеру. Хоћете да вас одвезем до мензе?
Пљоска: Не, хвала ти. Идем на пецање.
Таксиста: Добро, онда ако упецате нешто, ви јавите.
Пљоска: Важи. Довиђења. (Излази из кола, одлази код пецароша, изуо је папуче и као гази по води, улази на кревет, односно чамац, таксиста излази са сцене.)
Пљоска: Како иде?
Пецарош: Пецароша никада то не смеш да питаш. Ево ти штап.
Пљоска: А, зашто не смем да га питам?
Пецарош: Зато што је то баксуз. Никада не смеш да га питаш шта ради и како иде. Упамти то добро. (Пљоска као забацује штап.)
Пецарош: Па џаба то радиш.
Пљоска: Па знам. Мислим, зашто?
Пецарош: Па зато што ниси ставио мамац.
Пљоска: Ајде стави ми ти молим те. (Отпија из тетрапака.)
Пецарош: Стално ја да ти стављам мамац. Научи већ једном. Какав си ти пецарош?
Пљоска: Па ја сам риболовац. (Пљоска као забацива.)
Пецарош: Ето шта уради! Пљоска:Шта?!
Пецарош: Па видиш да ти се најлон закачио горе на грање. Сада морамо да га покидамо. (Пецарош као устаје, сече најлон.)
Пецарош: Нема везе. Ево ти други штап. (Даје му као други штап.) Никад од тебе неће бити прави риболовац.
Пљоска: Па прави сигурно неће, него, када си ти почео да се бавиш пецањем?
Пецарош: Их, ја пецам од малих ногу. Имао сам сигурно пет година када сам упецао првог сома.
Пљоска: Моја жена је имала двадесет и четири када је упецала сома, то јест мене, ха,ха. Аха! Ево је мрда! (Као намотава најлон, бори се са рибом.) Ево је, вуче. Баш је јака. Помагај!
Пецарош: Држи је, држи је! (Након неког времена као извлаче велику рибу.)
Пецарош: Ау колика је, свака ти част.
Пљоска: Једва смо је извукли.
Пецарош: Свака ти част. (Честита му, улазе главна сестра Драгана и сестра.)
Сестра: Добро вече.
Пљоска: Добро вече.
Пецарош: Добро вече.
Сестра: Још сте ту, а вечера се поставља?!
Пљоска: Ево управо смо кренули.
Пецарош: Да видите само колику смо рибу упецали!
Драгана: Добро, добро. У реду је, Тасићу. Вашу рибу ћемо гледати неки други пут. Идите сада на вечеру. Сестро, водите га у мензу. Ја ћу остати са господином Тодоровићем. (Сестра изводи пецароша, Пљоска је устао са кревета, креће.)
Драгана: Сачекајте, господине Тодоровићу. Ми имамо нешто да одрадимо.
Пљоска: Па зар опет, сестро?
Драгана: Ја сам главна сестра!
Пљоска: Па зар опет, главна сестро? Па већ две недеље свако вече то радимо, па не могу више!
Драгана: Хајде, хајде. можете ви то. (Драгана леже на кревет.) Драгана: Хајде, господине Тодоровићу, дођите.
Пљоска: Али може неко да наиђе!
Драгана: Неће нико, сви су отишли на вечеру.
Пљоска: А, реци те ми главна сестро, шта ја имам од тога?
Драгана: Да ли ћете доћи уколико вам кажем да ћете следеће недеље бити пуштени кући и да ћете добити превремену пензију? (Пљоска се залеће на кревет.)
Драгана: Станите, побогу! Понесите столицу. (Пљоска узима столицу, седа поред кревета.)
Драгана: Е тако, да почнем.
Пљоска: Значи следеће недеље идем кући?
Драгана: Да.
Пљоска: И добијам пензију?
Драгана: Па побогу, ја сам та која прича, ви само слушате.
Пљоска: Али, сестро, нисам ја доктор. Ја сам овде само пацијент!
Драгана: Између доктора и пацијената овде нема разлике.
Пљоска: Али зар овде не постоји ни један доктор који би вас саслушао?
Драгана: Не, сви су они у ово време код својих психијатара.
Пљоска: Добро, онда почните.
Драгана: Хвала. Знате докторе ја…
Пљоска: Па рекао сам вам, ја нисам доктор! Ја јесам доктор наука, али нисам лекар!
Драгана:Знам да нисте, па нисам ваљда изашла из луднице па не знам да разликујем доктора од доктора наука. Али просто ми је лакше да вас зовем докторе. Лепше је то него психијатре, зар не?
Пљоска: Да, да. Наставите.
Драгана: Докторе, понекад се осећам као да лудим. Поготово када сам овде, у овој установи.
Пљоска: Не, немојте да мислите да је то због ове установе. То је због атмосферских прилика. Знате?!
Драгана: Да, али када уђем овде, осећам се некако. не знам како то да дефинишем, некако је монотоно, затворено.
Пљоска: А, ви онда остављајте отворена врата, па неће бити затворено. Ја могу одмах да вам кажем своју дијагнозу.
Драгана: Већ?!
Пљоска: Па није већ. Ја ово исто слушам већ две недеље. На основу тога ја сам донео дијагнозу. Ви сте усамљени!
Драгана: Тачно докторе, како знате?
Пљоска: Није сада то битно. Битно је да ја идем… овај битно је то да ви што пре морате да нађете себи некога… Не, не гледајте у мене. Ја сам ожењен човек и имам два матора детета, а имам и унучиће. Имам чак и две пудлице!
Драгана: Али са вама бих могла да причам сваког дана. Ви бисте ми доносили дијагнозе. Једном речју, били бисмо срећни.
Пљоска: Не, немојте, молим вас! Вама је потребан одмор, путовање, неко млад, пун снаге.
Драгана: Докторе, је л’ ви верујете у бајке?
Пљоска: Не, зашто питате?
Драгана: Па зашто их онда мени причате?!
Пљоска: Не, то нису бајке. То је дијагноза. Вама је потребан одмор. Потребно вам је сунце, море. Ви бисте требали да отпутује!
Драгана: Али са ким докторе, са ким?
Пљоска: Па са таксистом!
Драгана: Молим? Па зар ви хоћете да ме саставите са неким тамо лудаком?
Пљоска: Није то неки тамо, он је овде! То је наш таксиста. Он је млад, а и добро вози. Возио бих вас где год замислите. Али буквално где год замислите.
Драгана: Стварно тако мислите?
Пљоска: Па стварно. Стева никад не лаже. Осим… мислим, ако не верујете мени, ви питајте… стварно бих сада морао на вечеру. Хоћете ли и ви?
Драгана: Не, нећу. Хвала вам. Остаћу овде да размислим о свему. Ипак сте ви у праву. Мени је потребан одмор. Нисам била на одмору још од средње школе.
Пљоска: Значи, да се полако спремам?
Драгана: Да, наравно. Следеће недеље излазите.
Пљоска: Довиђења. (Излази.)
Драгана: Довиђења, докторе… Како паметан човек! Штета што су сви паметни људи данас у лудницама!
(Затамњење)

ТРЕЋА СЦЕНА

(Сцена је постављена као и у претходна: таксиста спава на клупи, пецарош пеца, а Пљоска и Четник седе на клупи.)
Четник: Побратиме, штета што одлазиш, стварно штета!
Пљоска: Одлазим тек за три дана.
Четник: Па брзо ће проћи тих три дана. Ех, благо теби.
Пљоска: Мислиш? Ма јок побратиме. Овде је најбоље. Код куће је најгоре! Тамо и жена и деца, па онда колеге, па ученици. Ма да полудиш, ништа друго!
Четник: Какве колеге и ученици када ти, побратиме, идеш у превремену пензију, тако си ми ти рекао?!
Пљоска: Ах, да. Ја заборавио. Ето некако сам заволео тај посао. Једноставно волим историју.
Четник: Историја је, побратиме, права ствар. Права наука.
Пљоска: Стварно?
Четник: Па да. Да није историје, ми не бисмо знали да је црвени Тито погинуо. (Улази сестра.)
Сестра: Господине Тодоровићу, имате посету.
Пљоска: Опет моја породица, а лепо сам им рекао да излазим у четвртак.
Сестра: Не, нису они.
Пљоска: Онда су она два балавца.
Сестрa: Нису ни они.
Пљоска: Па ко је онда?!
Сестрa: Ваше колеге са посла. (Пљоска се бечи, почиње да кашље, Четник га лупка по леђима.)
Пљоска: Ках, ках…
Четник: Ево ти, побратиме, попи мало јогурта.
Пљоска: Не, не никако јогурт!
Четник: Зашто?
Пљоска: Само воду. Они никако не смеју да виде тај јогурт! Сакри то! (Четник му са стола даје чашу воде.)
Четник: А зашто?
Пљоска: Зато што су они навучени на јогурт.
Сестра: Да их уведем?
Пљоска: Уведите их. Када сам издржао све, издржаћу и ово!
Четник: Како мислиш, побратиме, да су они навучени на јогурт?
Пљоска: Они када виде флашу са јогуртом, одмах навале да пију и попију све. (Улазе професор математике, професор физичког и професор филозофије.)
Математичар: Добар дан, колега Тодоровићу. (Здрави се са свом тројицом.)
Пљоска: Какав добар дан, кад напољу пада киша. Како може бити добар дан?!
Наставник физичког: Браво, колега. Још увек имате онај исти смисао за хумор, браво.
Пљоска: Да, ја га нисам изгубио, а што је најгоре, ви га још увек нисте добили.
Филозоф: Па како сте колега, како се осећате?
Пљоска: Не осећам се на алкохол као ви. Ја користим парфеме.
Филозоф: Ха, ха. Вицкасто, нема шта. Мислио сам како вам је овде, какво је друштво?
Пљоска: Друштво је супер. Боље је него ваше.
Математичар: Је л’ можемо негде да седнемо? (Четник их гледа мрко, нервозан је, као пали цигарету.)
Пљоска: Седите, слободно. Двојица тамо, један овамо. Побратиме, ти опет пушиш?
Четник: Само једну, ови ми типови уносе нервозу.
Пљоска: Важи, али само једну! (Професор физичког седа поред Четника, а математичар и филозоф поред таксисте, таксиста се буди.)
Таксиста: Добар дан господо, где идемо?
Математичар: Добар дан.
Филозоф: Како мислите „где идемо“?
Пљоска: Колега, то није никаква филозофија. Човек вас је једноставно питао, где идете?
Филозоф: Али ми нигде не идемо, тек смо дошли!
Таксиста: Сели сте код мене у такси, а то аутомаски значи да ви желите негде да идете.
Математичар: Не, господине, нисте нас разумели. Ми смо дошли код нашег колеге у посету.
Наставник физичког: Да. И нисмо дошли таксијем, већ градским превозом.
Четник: А, ја мислио сеоским.
Таксиста: Ви господине преко пута се не мешајте! (Обраћа се професору физичког.) Ако желите да се возите, морате да сачекате. Па видите ваљда да имам муштерије!
Математичар: Колега Тодоровићу, шта је ово за име бога?
Пљоска: Па то је такси. Зар не можете да схватите шта вам човек објашњава пола сата?
Таксиста: Значи, где возимо?
Филозоф: Али ми…
Таксиста: Хоћете у обилазак града?
Математичар: Ма возите, било где!
Таксиста: Добро, добро. Немојте да се нервирате. Ја знам да ви туристи само негде журите. Али лепо се сместите и уживајте. И обавезно вежите појас!
Филозоф: Колега Тодоровићу, да ли сте чули да…
Таксиста: Молим вас, немојте да извирујете кроз порозор! Седите, крећемо! Брм- брм... (Таксиста као вози, професори су збуњени, седе и ћуте.)
Матаматичар: Али какав прозор, ја не видим никакав прозор?!
Пљоска: То вам је, колега, као и математика. Имате једну реалну вредност, па дотате једну имагинарну. И на крају добијете нешто.
Математичар: Па шта добијемо?
Пљоска: Или батине или висок притисак, или у најгорем случају метак у чело! (Професори су сада уплашени, седе и ћуте.)
Наставник физичког: Чули смо да вам долазе Митровић и Поповић. Морам да признам да откако вас обилазе, много су се поправили. Не само из историје, него и из осталих предмета.
Пљоска: Па зар они нису понављали разред?
Наставник физичког: Је л’се прича колико ћете још остати овде?
Пљоска: Прича се, прича.
Наставник физичког: Је л’? Колико, још годину, две?
Пљоска (скаче): Шта!.. (Смирује се, седа.) Шта годину, две. Још три дана колега, још три дана. Није Стева веверица! (Долази полицајац.)
Полицајац: Добар дан, господо!
Математичар: Шта је сада ово?
Таксиста: Па полиција, зар не видите?!
Филозоф: Куку, шта нас ово снађе?! Колега Тодоровићу, помагајте!
Полицајац: Идите господине у цркву, па кукајте. Ви туристи сте прави плачљивци. Дајте ми исправе. (Таксиста као даје.)
Полицајац: У реду је. (Као враћа.) А, тако господо туристи…
Филозоф: Нисмо ми никакви туристи, ми смо дошли у посету код нашег колеге Тодоровића.
Полицајац: Ма код каквог колеге!? То мене ништа не занима. Зашто ви, господо, нисте везали појас? То мене занима!
Математичар: Какав појас за име бога?!
Полицајац: Какав појас, па зашто се ви туристи увек правите луди?
Филозоф: Али, ми нисмо туристи!
Полицајац: Па шта сте онда, лудаци?!
Филозоф: Само смо дошли у посету код колеге Тодоровића, овог овде. (Показује.)
Полицајац: Добро, није битно. Нисте туристи, него сте посетиоци. Ма да сте и марсовци. Не интересује ме! Мене интересује зашто се ви нисте опасали?!
Математичар: Молим вас, немојте да се понашате тако према нама.
Полицајац: Како тако?
Математичар: Дрско.
Полицајац: Па ви се тако понашате према мени. Нисте везали појас, а нећете да ми дате своја документа како бих могао да напишем казну.
Наставник физичког: А, шта сте ви када тражите документа?
Полицајац: Ви се, молим вас, не мешајте.
Наставник физичког: Како да се не мешам. Па то су моје колеге. Је л’ постоји овде неки доктор, где је она сестра? Сада ћу ја њих да позовем!
Четник: Извините, пре него што кренете, је л’ могу нешто да вас питам? (Као увлачи дим.)
Наставник физичког: Наравно, само изволите. Е, хвалим те боже, једини човек који је овде нормалан. Питајте. (Четник дува у професорово лице.)
Четник: Мислим, мени су причали и ја још много знам о томе. Захваљујући највише овом моме побратиму, али да ли ми можете рећи, шта је најновије, мислим шта има ново? Њему су у посету долазили пре пет дана. А, можда се у међувремену десило нешто ново.
Наставник физичког: А, извините, где то?
Четник: Па код нас у држави. Је л’ има нешто ново? Знате, ми немамо новине ни телевизију, па не знамо ништа. (Као увлачи дим.)
Наставник физичког: А, па нема ништа ново, све старо и поцепано, ха, ха! Извините ме, идем да позовем сестру да смири ову двојицу. (Дува професору у лице.)
Четник: Је л’ вама смета овај дим?
Наставник физичког: Који дим?
Четник: Па од цигаре?
Наставник физичког: Ма не осећам ја никакав дим, већ бели лук. Смрди вам из уста.
Четник: А, теби мирише? Шта, ти свако јутро једеш поховане љубичице, па ти мирише из уста?!... Него,извините, а је л’ могу још нешто да вас питам?
Наставник физичког: Питајте слободно. Како добар човек. А, не као овај овде. (Показује на полицајца.)
Полицајац: Ви се не мешајте!
Наставник физичког: Питајте.
Четник: Како је чича?
Наставник физичког: Хвала на питању, није лоше, али ово време му смета. Чим падне киша, он не сме напоље. Одмах почне да га гуши, а и колено га одмах кочи.
Четник: Па сигурно га гуши, што много пуши. А, зашто га боли колено?
Наставник физичког: Па зато што је био рањен у рату.
Четник: Када?
Наставник физичког: Па у Другом светском рату. Ваљда када је био онај Игмански марш. Ваљда сте чули за то?
Четник: Нисам.
Наставник физичког: Како нисте! Па када су партизани прешли преко планине…
Четник: Који партизани, па чича није партизан!
Наставник физичког: А како ви знате да мој чича није био партизан?
Четник: Па не питам те за твог чичу, већ за Чича Дражу!
Наставник физичког: Који чича Дража? Па Чича Дража је стрељан пре сто година, а ви ме питате за њега. (Четник скида папучу, скаче на професора, као хоће да га закоље, полицајац скаче на професоре, таксиста такође, Пљоска такође скаче на професоре, касније им се прикључује и пецарош, који у почетку као штапом бије „своје”, када види да је погрешио, бије професоре.)
Пљоска: Ви сте дошли мене да зајебавате! Ви сте нашли Стеву да питате како му је и кад излази! Проклети били! (Улећу главна сестра Драгана и сестра.)
Драгана: Јууу... Шта је ово? Шта се овде дешава?! Сестро брзо инјекцију! (Сестра креће са инјекцијом ка гомили.)
Драгана: Мени сестро, мени. Па после њима. (Сестра даје инјекцију Драгани, а потом и осталима.)
Драгана: Све их водите у самице!
Сестра: И госте?!
Драгана: И госте! Све, све! Не могу да их гледам очима. Оставите ми Тодоровића! (Када су сви изашли.)
Драгана: Тодоровићу, ово што сте урадили ће вас коштати још шест месеци!
Пљоска: Они су дошли мене да провоцирају!
Драгана: Управо сте прокоцкали и пензију и одлазак! Није требало то да урадите!
Пљоска: Па ја нисам, они су!
Драгана: Идите Тодоровићу. Иначе ћете добити још више! (Пљоска излази.)
Драгана: Па шта је ово побогу! Уместо да отпустим једног лудака, ја сам добила још тројицу. Какав је ово посао, све лудак до лудака!
(Затамњење)

ЧЕТВРТА СЦЕНА
(После две недеље, Пљоска је изашао из самице. Сцена је постављена као претходна: Пљоска седи на клупи, пије коњак из тетрапака, на кревету пецарош пеца, улази сестра.)
Сестра: Господине Тодоровићу, имате посету.
Пљоска: Ко је?
Сестра: Она два дечака.
Пљоска: А, они су. Коначно. Нека уђу. (Сестра излази, улазе Точак и Ноћ.)
Пљоска: Па где сте вас двојица?
Точак: Ево нас, професоре.
Пљоска: A што вас нема раније?
Ноћ: Па учили смо, професоре, а и ви сте били у самици.
Пљоска: Ја сам изашао из самице одавно. Једва сам издржао без овог јогурта. Је л’ сте донели?
Ноћ: Јесмо професоре, јесмо, ево изволите. (Вади из торбе два тетрапака јогурта.)
Пљоска: Седите, шта ту стојите к’о улична расвета?! (Седају.)
Точак: Професоре је л’ истина оно шта се прича?
Пљоска: Чуј сад овог! Па шта се то прича, Митровићу? Како ја могу знати шта се прича, соме балави?!
Точак: Па добро, професоре, шта се одмах дерете? Сачекајте, рећи ћу вам. Је л’ истина да су професори дошли да вас обиђу, па су и они остали овде?
Пљоска: Е, то је истина. Они су мислили да Стеву провоцирају, али Стева није веверица, све их је Стева стрпао у лудару! Открили ови лекари да су они прави алкоси. Ено их тамо, сад се тресу због кризе. Чак су им везали и лудачке кошуље, ха,ха.
Ноћ: Јадни они.
Пљоска: Ма шта јадни! Шта си ти имао из математике Поповићу?
Ноћ: Кеца.
Пљоска: А, из филозофије?
Ноћ: Исто кеца.
Пљоска: Па што су онда јадни? Тако им и треба.
Ноћ: Али и код вас сам имао кеца.
Пљоска: Па имао си зато што ништа ниси знао, ето зашто си имао. (Отпија јогурт.).Чујем да сада имате добре оцене?
Точак: Да. Из хемије код ваше жене смо добили тројке.
Пљоска: А, из историје шта имате?
Точак: Ја четворку, он тројку.
Пљоска: Па лоше. ’Ајде, ја ћу часком да вас научим. Питајте шта вас интересује?
Ноћ: Је л’ истина, професоре, да је Чарли Чаплин имао четири жене?
Пљоска: Па јеси ли ти блесав?!
Ноћ: Што професоре?
Пљоска: Ама питај ме шта те занима из историје! Има да вас научим док кажеш ашов.
Ноћ: А, то! Је л’ знате нешто о Монголско-кинеском рату?
Пљоска: Чуј, је л’ знам! Постављаш глупо питање. Па, наравно да не знам. Мислим не знам нешто, знам све. Знате, ти Кинези су раније били глупи људи, неорганизовани. Она шака Монгола, тек сишла такорећи са дрвета и одлуче да освоје Кину. И потегне један цар са својом војском на Кину. Е, колика је Кина! Милијарду људи, а Монгола има толико да могу да стану у један кинески ве-це…
Точак: А, па то знам професоре. То сам одговарао.
Пљоска: Па ти знаш, али не зна он.
Точак: Нека, ја ћу му објаснити. Него, професоре, ово не разумем. Био сам овде хиљаду пута, али никако да вас питам.
Пљоска: Питај, али немој нешто ван памети.
Точак: Како то, професоре, може. Мислим, како ово постоји у лудници?
Пљоска: Које, овакви интелектуалци као ја?
Точак: Ма не, него како овде постоји ова дневна соба, зар не би било логично да свако има своју собу, а не сви да живите овде?
Пљоска: Логично би било да ти не постављаш таква глупа питања, али ’ајд’ сад. Па је л’ ти Митровићу мислиш да је ово хотел „Метропол“, па да свако има свој сепаре? Па и у хотелу имаш двокреветне, трокреветне собе. Ово је лудница, човече, а не хотел. Истина да има и те самице, али то је за праве лудаке као што су ваши професори.
Ноћ: Па они су само зависници, а не лудаци као и ви.
Пљоска: Ко је бре луд! (Скаче.) Ти мене поредиш са лудацима! Па мало ми је што се борим са овим будалама, него још морам да се расправљам са тобом! (Отпија коњак, седа, смирује се.)
Ноћ: Не разумете професоре, шта хоћу да кажем...
Пљоска: Ма све ја разумем. Све Стева разуме. Стеву су годинама зезали и то у континуитету, али није Стева...
Точак: Веверица!
Пљоска: Ма није Стева будала. Све ће њих Стева на крају да зајебе. Памтите моје речи. (Иза сцене се чује глас.)
Глас: Огласиии! Најновији огласии. Шалабалабулбулууу! Купите огласеее!
Ноћ: Вид’ ову будалу! (Показује према човеку који се дере.)
Точак: Није то ништа брате, вид’ тек ову будалу! (Показује на пецароша.)
Ноћ: Па шта тај? Тај је стандардан.
Точак: Како?
Ноћ: Како како? Па лепо. Зар га ниси видео раније?
Точак: Нисам, кеве ми, да не кажем мајке ми.
Пљоска: Ау, бре Митровићу, па где гледаш? Тај човек ту пеца десет година, а ти га тек сад видиш.
Точак: Шта ради?
Пљоска: Па видиш шта ради.
Точак: Глуми лудило, ето шта ради.
Ноћ: Професоре, је л’ могу нешто да вас питам?
Пљоска: ’Ајд питај, али ако је опет нешто глупо, лупићу ти шамар!
Ноћ: Онда ништа.
Пљоска: ’Ајде питај, нећу ти ништа... Само ћу те клепити по глави.
Ноћ: Па хтео сам да питам шта је са оном вашом сестром?
Пљоска: Где се сети тога? Па ти знаш да сам се ја посвађао са њеним мужем и да је нисам видео двадесет година. Немам појма шта је са њом, што питаш?
Точак: Нисте га разумели, он не пита за вашу сестру.
Пљоска: Добро, то смо разлучили. Сазнали смо шта Поповић не пита, е још да сазнамо шта Поповић пита!
Точак: Он пита за ону сестру што вам је обећала да ћете изаћи одавде, она што сте јој глумили педијатра.
Пљоска: Није педијатра, него психијатра.
Точак: Па то. Шта је са том сестром?
Пљоска: Главном!
Точак: Молим?
Пљоска: Не каже се молим него шта. Нисам ја светац па да се мени молиш. Она није обична сестра, она је главна сестра. Па ништа, отишла је жена како сам јој саветовао на одмор.
Ноћ: Је л’ са таксистом?
Пљоска: Да, са њим.
Ноћ: Свака вам част, професоре, па ви сте прави доктор.
Пљоска: Па да је мој покојни отац уложио мало више у мене, ја би’ данас био овде главни, мислим са оне друге стране, а не овде са овим лудацима.
Точак: Са које друге стране?
Пљоска: Па свуда имаш две стране. Овде имаш паметне и лудаке. Е, ја би’ био главни међу паметнима. Мада овде и не постоји баш нека разлика.
Точак: Значи да сте ви сад са ове прве стране, ви сте онда луди.
Пљоска: Опет он! Па тебе је мајка испустила на главу кад си био мали. Шта си навалио на то к’о баба на жваку. Баба хоће да жвађе жваку, а нема зубе. Тако и ти. Хоћеш нешто да причаш, а немаш...
Ноћ: А, нема уста!
Пљоска: Чуј сад и овог. Има уста, али нема мозга. А, и ти, шаране, немаш мозга. (Пауза.)
Ноћ: Професоре. Како сте ви тако, како да кажем, мирни, мислим, не дерете се?
Пљоска: Па морам да будем миран када су ме накљукали овим лековима. Једем више лекова него хлеба. Појео сам више лекова него дете бомбона. Нагутам се овога, па не знам где се налазим. Не знам где је лево. Западнем у неки транс, па ми све равно до Косова. А, тек кад ми рокну ону инјекцију, као да ме је нокаутирао Тајсон. Тако се после осећам.
Точак: Али како смете да пијете онда коњак кад пијете лекове?
Пљоска: Ово није коњак, него јогурт.
Ноћ: Како јогурт кад...
Пљоска: ’Ајд, човече, не балави! Какве то везе има што пијем лекове?
Точак: Професоре, баш сте се добро сетили овога са јогуртом.
Пљоска: Па ја сам геније.
Ноћ: Зар то нисте видели од професора, тако сте нам причали?
Пљоска: И да јесам, па шта? Где су они сада, а где ја? Носе лудачке кошуље, ха,ха. (Улеће Четник сав узнемирен, носи новине.)
Четник: Јој, побратиме, помагај. (Тресе се.) Некога ћу убити! (Ученици га гледају.)
Пљоска: Шта се десило?
Четник: Шетао сам по ходнику, излазио сам из ве-цеа. Био сам тамо пола сата, ти знаш да имам тврду столицу па…
Точак: Па хоћете ли онда клупу?
Пљоска: Добро, нећемо у детаље, конкретно шта се десило. Одмах у срце!
Четник: У срце?
Пљоска: Да!
Четник: Па када сам изашао, мислим када сам све обавио и…
Пљоска: Рекли смо у срце!
Четник: Добро. Нашао сам ово! (Показује новине.)
Пљоска: Нашао си новине, па шта?
Ноћ: Па можда човек није имао чиме да се обрише, али је те новине касно нашао?!
Пљоска: Тишинчина! И шта онда побратиме?
Четник: Па у тим новинама пише… пише (Све више почиње да се тресе.)
Точак: Ал’ се тресе као трола када иде “Кнез Михајловом“.
Пљоска: Рекао сам, тишинчина вас двојица! ’Ајде, побратиме, седи. Смири се. Какве то везе има што си нашао новине?
Четник: Па ту пише… (Пљоска узима новине, чита.)
Пљоска: А, па то! И ти у то верујеш?
Четник: Па верујем. То су ипак новине, а што није било у новинама, није се ни десило. Ја верујем новинама.
Пљоска: А, свом побратиму не верујеш?
Четник: Па верујем, али…
Пљоска: Одакле ти ове новине?
Четник: Па кажем ти, нашао сам их у ходнику.
Пљоска: А одакле новине у ходнику?
Четник: Изгледа да их је неко изгубио? (Точак се пипа по џеповима.)
Точак: Па ја сам их…
Пљоска: Тише! Па зар ти не видиш, мој побратиме, да је то нека завера?
Четник: Каква завера?
Пљоска: Па неко ти је потурио новине да би те испровоцирао. Рекао сам ти већ хиљаду пута да је Чича жив и да нико не тражи његов гроб јер је жив. Је л’ би ти, побратиме, тражио гроб некога човека који је жив?
Четник: Не би’!
Пљоска: Па не би. Наравно да не би. И шта пише у новинама, је л’ су га нашли?
Четник: Нису.
Пљоска: Па наравно да нису кад не постоји. Јер је Чича жив, зато и нема гроб. (Четник се смирује, грли Пљоску, љуби га.)
Четник: Е, идем одмах да објавим демант.
Пљоска: Иди и слободно реци ово што сам ти ја рекао. А, новине ћу ја задржати. Е ,сачекај! (Четник застаје.)
Четник: Реци, побратиме?!
Пљоска: Па јеси ли видео нешто?
Четник: Шта, у новинама?
Пљоска: Ма не, него јеси ли приметио нешто?
Четник: Не, нисам.
Пљоска: Па престао си да пушиш.
Четник: Гле стварно. Па ја више не пушим! Излечио сам се! Хвала ти, побратиме, пуно! Идем и ово да објавим!
Пљоска: Иди, иди.
Ноћ: Професоре, значи свака вам част. Па ви сте прави лудак, мислим у позитивном смислу. Баш сте лик. Обрадисте човека док кажеш бритва.
Пљоска: Па ваш професор зна са људима. Нисам ја као они ваши професори, они неће никада изаћи одавде, а Стева ће, боже здравља, за који месец одавде. У превремену пензију, па правац Сава. Има да седнем на обалу и да пецам. Ево, као овај тамо. Њему је све равно до Црне Горе. Ма њему је и Црна Гора равна као Војводина. (Устају.)
Точак: Професоре, ми идемо. Доћи ћемо за две недеље када вам буде требао јогурт, ха,ха.(Здраве се.)
Пљоска: Важи, децо, видећемо се.
Точак: Нисмо ми деца.
Пљоска: Да, да.
Ноћ: Професоре, још једном свака вам част. Прави сте доктор.
Пљоска: Па и са лудацима мора неко да ради. И лудаци су људи.
(Затамњење)


ПЕТА СЦЕНА

(После два месеца. Сцена је постављена као претходна: на кревету пеца пецарош, Четник седи на клупи, тужан је, Пљоска пакује ствари у кофер.)
Четник: Ех, побратиме, само да знаш колико ми је криво.
Пљоска: Зашто?
Четник: Како зашто? Па зато што одлазиш. Шта ћу ја да радим без тебе?
Пљоска: Па исто што си радио и са мном. Да верујеш у Чичу, а ја ћу као што сам ти обећао да те посећујем сваке недеље, је л’ важи? (Окреће се ка Четнику.) Па ти си опет почео да пушиш?!
Четник: Па шта ћу, морам.
Пљоска: Ма баци то! (Тобоже му избија цигару из руке.) Где си то нашао?
Четник: Узео сам од пандура. (Пљоска седа.)
Пљоска: ’Ајде човече, шта си се утроњао?
Четник: Шта сам радио?
Пљоска: Па мислим, шта си такав, шта си обесио нос? Одлазим, па шта?!
Четник: Како па шта? Како ћу ја без тебе?
Пљоска: Опет он. Буди добар, па ћеш и ти изаћи.
Четник: А, шта ћу напољу?
Пљоска: Како шта ћеш?
Четник: Па где ћу? За војску сам матор, а немам нигде никога. Ни кучета ни мачета. Једино што ми је остало је Чича… и ти! А, и ти сад одлазиш. Па како ћу ја да знам шта се дешава?
Пљоска: ’Ајде, нећемо да се расправљамо. Ваљда си ти Чичин војник. ’Ајде устај! Мирнооо! (Четник скаче.)
Пљоска: Е, тако. Ти си прави војник. Рекао сам ти нема шта да бринеш. И немој случајно да чујем да си пушио, је л’ јасно?!
Четник: Јасно! (Улазе сестра Драгана, Пљоскина жена, син и снаја.)
Драгана: Господине Тодоровићу, је л’ сте спаковали ствари?
Пљоска: Јесам, јесам. О, је л’ сте стигли? (Здрави се са сином и снајом, грли се са женом.)
Син: Како си, ћале?
Пљоска: Ти боље ћути.
Син: Зашто?
Пљоска: Колико си ми пута био у посети за ових шест месеци, колико сам био овде?
Син: Паа…
Пљоска: Три пута. Ја сам бројао. Па како те није срамота.
Јелена: Сачекај човече, смири се.
Пљоска: Ја сам миран као јагње. Хладан сам као шприцер. Не нервирам се ја, таман посла, него само питам.
Снаја: Ако нисте знали, ваш син је добио стални посао, па због тога није могао да долази у посету.
Пљоска: Је л? Ипак су те примили да чуваш банку?
Син: Ма не.
Јелена: Па је л’ се ти не сећаш шта сам ти причала? Ако он није долазио, ја сам долазила сваке недеље. Зар се не сећаш да сам ти рекла да је наш Зоран добио посао у струци?
Пљоска: Нисам чуо. Али ако је то истина, дођи да те отац изљуби. (Љубе се.) Свака част, сине! Мислио сам да од тебе никад неће постати човек, а ти си добио посао у струци. Нема, на оца си сто посто. А, која је беше твоја струка?
Син: Сточарство и повртарство.
Пљоска: Шта?!
Драгана: Па није ваљда да ви нисте знали коју је школу ваш син завршио?
Пљоска: Ма какав син, он је клада од човека. Он је магарац. Баш ме интересује како магарац може да се бави повртарством када ће он сав тај зелениш да обрсти!
Драгана: Господине Тодоровићу, немојте да се нервирате. Сваки посао је за човека.
Пљоска: Јесте, ал’ за магарца није! Добио посао у струци, ја мислио он инжињер, професор, политичар, лопов, а он, шије ми га Ђура, сточар! Па то може и без школе!
Драгана: Хајде, смирите се. Морате бити срећни. Данас излазите после шест месеци.
Пљоска: Да, да. У праву сте. Него, где је онај други?
Снаја: Који други?
Пљоска: Па снајка, ја имам још једног магарца. Само што тај магарац не зна да пасе, него га ја храним. Зашто он није дошао, да не полаже можда опет право Старога Рима? Сто два пута је, главна сестро, он полагао тај предмет. Три професора је он сахранио из тог предмета, а ни код једног није могао да положи.
Јелена: Пре него што почнеш да клевећеш свог сина, сачекај да те обрадујем.
Пљоска: ’Ајде, жено, обрадуј ме. Да није можда тај предмет укинут?
Јелена: Није укинут, већ је твој син дипломирао!
Пљоска: Па ти то мене зезаш?
Снаја: Не, истина је.
Пљоска: Па ви се то са мном шалите?
Син: Ма јок, ћале. Дејан је коначно завршио факултет! (Пљоска се крсти.)
Пљоска: У хвала ти боже и Богородице љевишка тројеручице. Па ово је мој најрадоснији дан. Две мазге које сам годинама носио на грбачи сам скинуо. Хвала ти боже! Има бога, има!
Драгана: Хајде, поздравите се са вашим друговима, видите како је Симић тужан?
Пљоска: Сестро, главна сестро, па нисам вас питао како сте се провели на одмору?
Драгана: Сјајно! Верила сам се. (Показује прстен.)
Снаја: Како је леп.
Син: Не брини и ја ћу теби да купим исти такав кад добијем плату.
Пљоска: Немој снајка да се надаш. Он од његове плате може да купи само тоалет папир да обрише… нос. Али чим добијем пензију, ја ћу ти купити минђуше. Ипак си ти помагала мојој жени док је била сама. Него, где је таксиста?
Драгана: Ради.
Пљоска: Таксира?
Драгана: Управо то.
Пљоска: Јадни они људи које он вози.
Драгана: Па он не вози људе.
Пљоска: Него шта вози, џукеле?!
Драгана: Управо тако. Вози псе и мачке познатих људи, односно људи са естраде.
Четник: Па где их то вози?
Драгана: Је л’ вам боље, Симићу?
Четник: Јесте, боље ми је. Шта ћу, помирио сам се са судбином. Мада се ми никада нисмо ни свађали.
Пљоска: И како му је сад, је л’ добро?
Драгана: Да, баш му је фино. Са животињама може и да разговара и о политици, и да псује, и да грди и да пева, нико му неће замерити. Једном речју, пронашао је себе.
Пљоска: Е, свака му част. Да овај мој барем вози такси било би лепо. А, где су деца?
Снаја: У вртићу су.
Пљоска: Хајде, побратиме, да се изљубимо к’о браћа рођена, да се растанемо ко прави ратници. (Четник устаје, љубе се три пута.)
Пљоска: Пази, немој случајно да чујем да си пропушио!
Четник: Нећу, обећавам.
Пљоска: Чиче ти!
Четник: Чиче ми! (Пљоска изува папуче, одлази до кревета, као улази у чамац, поздравља се са пецарошем.)
Пљоска: Па друже мој, све најбоље. Желим ти да упецаш капиталца!
Пецарош: Хвала, колега. Никада нећу заборавити ону рибу коју си ти уловио. Свима ћу причати о томе. ( Пљоска излази из чамца.)
Пљоска: Доћи ћу ја једног дана да те водим на Саву. Ја и ти ћемо бити прави пецароши.
Пецарош: Важи, важи. Срећан пут.
Пљоска: Хвала. Па, главна сестро, још и ми да се растанемо, па да идем својој кући. (Љубе се три пута.)
Драгана: Докторе, све најбоље вам желим у животу и да уживате у пензији још много година. Благо се вама што имате оваквог човека поред себе. Он је мени помогао да средим свој живот. И удала сам се, а мислила сам да ћу умрети сама.
Пљоска: У сваком случају ћете умрети сама, али имаћете са ким да делите срећу и тугу.
Јелена: Извините, али да нисте можда мало стари за удају?
Драгана: Не. Ваш муж је рекао, цитирам, да сваки човек у свом животу има својих пет минута. И да само од њега зависи да ли ће их искористи и на који начин. Крај цитата. Ваш муж је прави Месија.
Син: Је л’ мислите на фудбалера или на пророка?
Драгана: На пророка, наравно. Идем ја само да вам припремим папире које треба да потпишете.
Снаја: Важи, важи.
Пљоска: Е, а сад Стева да прогласи своју победу. Лепо је Стева рекао да ће их све зајебати. То је и урадио! Све време сам се питао ко је овде луд? То је као када драмски писац напише неко дело са насловом „Болест једне кокошке“, а у самом се делу уопште не спомиње ни болест ни кокошка, већ нешто сасвим лево. Поставља се питање ко је ту луд? Да ли онај који је то дело написао, или редитељ који режира, или глумци који глуме или пак гледаоци који то гледају? Тако је и овде. Да ли је Стева луд што је зајебао докторе, сестре, лудаке, колеге стрпао у лудницу и добио превремену пензију – или је луд неко други?!
Јелена: ’Ајде, шта сад то причаш? Излазиш као излечен човек, а тако се понашаш!
Син: Нека га, кево. Нека се издува. (Улази Драгана носи папире.)
Драгана: Е, ево. Господине Тодоровићу, потпишите ове папире и слободни сте. (Пљоска потписује, здрави се са Драганом и излазе.)
Син: Довиђења, сестро.
Драгана: Довиђења. (Када су изашли, Драгана седа поред Четника.)
Драгана: Па он је заборавио јогурт. Да видим баш зашто толико воли овај јогурт? (Узима јогурт и отпија, пљује.)
Драгана: Па ово коњак, бре!
(Затамњење)

К Р А Ј

192
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA