НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 6 - Page --- February 1, 2018
193
X INTERNATIONAL CARICATURE CONTEST - MAGAZINE “NOSOROG” (“RHINOCERVS”)
• Пут му је трновит. Кренуо је из епрувете и настанио у иностранству.
• Пут према врху је трновит. Онда се нађеш на трну.
• Због сталног посла млади одлазе на привремени рад у иностранство.
• Нову годину је дочекао на отвореном. Избачен је из просторија гдје се славило.
• Нема ни пребијене банке. Бадава је испребијао банкара.
• Лупих се по глави када сам хтио куцнути у дрво.
• Стао је на луди камен, а некима на жуљ.

• Истрчали смо пред руду и на европском путу.
• Због туче навијача утакмица је била бурна.
• Ухватили су ме на спавању док сам их сањао.
• Ни по јада што нас држе у шаци, већ што смо шака јада.
Живко Ђуза
• Политичари су засели у фотеље. Народ ће се тешко дићи.
• Масна обећања дају они који би све да нам узму.
• Истина боде очи, кад се оловка зашиљи.
• Код нас је све «па тако». Углавном није никако.
• Он је оптимиста без покрића. Чека плату као озебло сунце да се покрије.
• Епитаф на гробљу: «Све оно што те не укопа, ојача те».
• Фарбате народ. А пошто кесица жуте?
• Вођа има најшири круг читалаца. Народ га је прочитао.
• У шаху важи правило такнуто-макнуто, а у политици заведи па владај.
• Псећим животом живи онај ко уме да подвије реп.
• Не траже ништа само они који су се свега одрекли.
Зоран Додеровић

СРЖ
Сваком афоризму
садржај је мана,
ако не скрива и
срж целог - романа!
*
Н. ЧД Пешић

СРЕЋА
Живео сам с Титом
и лепо је ишло,
шта би било да ме
и то – заобишло!?
*
НИКола ЧД Пешић

• Мали Београдски пашалук постаде важнији од целе Страдије. Прво Београд изађе на изборе – да покупи политичку (без)вредну елиту.
• Избори, избори! Колико нас то пресипање из шупљег у празно – смори!?
• Обећали ми посао вратара као факултетлији који обећава. Живели избори!
• У Страдији тајкуни на гласу не плаћају ни порез ни таксу!
• Боже, боже, зашто дерикоже и без стоке највише се множе!?
• Избори су глас пужа голаћа. Немам кућу, још сам и без гаћа.
• Игру “Политичке домине” никад нисам волȏ. Пружала ми само дупло голо!
• Нигде овце, а има блејања. И вучјега похлепног урлања!
• Опет желе избори банака. Кредитима банка рају ака.
• Када виде крађе на све стране, тад и ђаци краду богу дане.
Ђура ШЕФЕР СРЕМАЦ
У афоризму неприкривена мисао има прикривен садржај.
Иља ШЕВЕЉЕВ

Афоризам је духовна храна у концентрату.
Леонид КРАЈНОВ-РИТОВ

И мале форме не искључују велики садржај.
Валериј МИРОНОВ

Афоризам – то је скулптура мисли.
Иља ШЕВЕЉЕВ

Афоризам – то је реченица оглодана до мисли.
Борис КРУТИЈЕР

Афоризам је сличан фазану: и он је цењен због садржаја, али плени перјем.
Цаљ МЕЛАМЕД

Афоризам – то је игра ума, каламбур – игра речи.
Генадиј МАТЈУШОВ

Афоризам – то је реченица са знаком квалитета.
Јуриј МЕЛИХОВ

Афоризам – то је леп цвет с дубоким корењем.
Иља ШЕВЕЉЕВ

Афоризам извучен из своје форме постаје опште место.
Генадиј МАТЈУШОВ

- Баба је решила да се одмори. Отишла је на вечни починак!
- Брзином светлости, стигли смо до мрака.
- Углавном настрадају недужни, а често и дужни.
- Мој покојни деда је цео живот био мртав-хладан. Такав је и дан-данас.
- Толико нас има лудих, да то није нормално!
- Јутрос ми је ташта стигла у госте. „По јутру се дан познаје“!
- Ко много копа по прошлости, тај је гробар будућности.
- Кад једеш много, броје ти залогаје. Кад немаш шта да једеш, броје ти дане.
- Најтежи нам је терет-пуна врећа празних обећања!
- Ко је данас здрав, тај стварно није како треба.
- Ми смо јако издржљив народ. Издржавамо толике нераднике.
- Чекао сам дуго да добијем посао. Отказ сам добио одмах!
- Гледајте слободно, како они једу! Бар ће вам очи бити сите.
- Док они седе за пуном трпезом, ми стојимо пред казаном народне кухиње.
- Ја сам стварно срећан човек. И јутрос сам се пробудио.
Веселин Милићевић

ДУПЛЕ ФУНКЦИЈЕ

Где год нађе празно место
он себе посади,
а фотеља благородна
још га и награди.

Кад год може он заузме
три нивоа власти
ако крене пропадање
да где има пасти.

Шта ће њему сва три места
доста му је једна плата,
а тога је и он свестан
али хоће из ината.

За прозивке свакодневне
он се прави да не чује
и уз оисмех хладнокрвно
само руком одмахује.

За поступке ове своје
не каје се ни за јоту
образи му не црвене
јер он незна за срамоту.

Боран ПОПОВИЋ

ФЕБРУАР ЈЕ МЕСЕЦ У ЗНАКУ МАЧОРА

Фебруар је месец, у знаку мачора
одлазим у клозет,
Јер мора да шорам
на перону
тамо иза клозета
пишким чучећи, као да сам тета.
А згуза ме пари
јер баш то хоћу, морам
један из шестедесет неке, Маз
осетих на гузи, један топли, млаз...

Брже ћемо тако, у Европу, бато
жене су материјалисти
мушкарци су злато
фебруар је месец, у знаку мачора
ох, како му дувам, јер баш то хоћу, морам.

Дуленце

• Ако је пред нама само један пут, асфалтирајте га.
• Демократија код нас стално наилази на тешкоће, јер само њих и имамо.
• Не можемо од нашег човека очекивати и да изврши злочин и да добије казну. Није он Достојевски.
• Сваки дан се нешто у политичким странкама кува, али нико не пере казан.
• Шупље-празно, шупље-празно, то је наш плодоред.
• Ма, какви руски рулет? Америка се игра са нама без промашаја.
• Нема више око за око, зуб за зуб. Све је то сад иста ординација.
• Некад смо имали санкције. Сад више немамо ни то.
• Како да знамо колико нас је кад су многи одавна погубили главе.
• Код нас се и у лудницу улази на препоруку.
Драган Матејић
• Из црне ризнице – он је и као покојник срце од човјека.
• Изгубио је компас. Сада се равна само по предсједнику странке.
• Како псујеш тако и попујеш.
• Комедија живота – и када је највећи лупеж и лажљивац човјек највише вјерује себи.
• Котрљање живота – а што да се каже о том лику када је тако очајно безличан?
• Људска комедија – његове молитве заправо су трговачки уговори.
• Нашим политичарима највеће су идеје њихове велике плаће.
• Он јој се јако свидио. Па му је дала по творничкој цијени.
• Он одлично живи од поштеног рада. Својих радника.
• Опрез! Ако је нетко физички јачи од тебе, то не значи да си ти паметнији.
• Паметни политичар лаже тек толико да се види је паметан.
• Покушао је бити поштен, али није успио. Бит ће боље у другом покушају.
• Полагано мислим, дакле полагано јесам.
Живко Продановић
КУЋА ИЗ КОЈЕ СЕ ПУЦА
Кажу да је била таква кућа, а тврде да и сада постоји.
Пуцали су из ње. Неки спомињу метке, док има и оних који тврде и за гранате.
Меци су били из пушака, али се, кажу, повремено зачује и митраљез.
Није се знало ко пуца, а ни зашто.
Меци су долетали, али ту није било никога, а ако би неко случајно и наишао, никада нико није био погођен, чак и ако би пуцао митраљез или експлодирала граната, све је то завршавало негде далеко од случајног и необавештеног пролазника.
Зграда је била необична, чак би се пре могло рећи да је то била грађевина, а не зграда.
Није имала прозоре, само неколицину рупа, педесетак можда, кроз које су долетали меци.
Кров је био потпуно раван и никад ништа на њему није примећено, никакав покрет, никакав предмет.
Само, и кроз кров се пуцало. Да ли на небо, није било познато.
Грађевина је била висока као четвороспратница, а за трећину шира, него што је била висока. Изгледала је као да није зидана, него да је од метала, и то некакве врло тамно смеђе боје.
Око куће није ништа било уређено, а ни неуређено, само празан, утабан, земљани простор, без икаквих стабала, грмова или чак траве.
Из зграде нико није излазио, мада је запамћен случај да је једном изашао човек педесетих година, в изношеном али чистом оделу, и полако се удаљио, а где, не зна се. Никад се није вратио, и никад више није био виђен.
Зато су, с времена на време, према згради трчала четворица-петорица, углавном тридесетогодишњих мушкараца, и журно нестајали в њој.
Никад више нису излазили, односно, нико их није видо да излазе.
Храна ту никад није уношена, а ни муниција.
Ко је, и зашто, направио ту кућу, нико није знао.
Чак ни кад је направљена, није се знало, јер је одувек била ту.
Неки су помишљали да испод куће има тунел, или више тунела, који воде негде далеко, али то нико није могао потврдити.
Ноћу је око зграде светлило као за пуног Месеца, а кућа и гола површина око ње, су се лагано пресијавали.
Пуцало се и дању и ноћу.
Не стално, него повремено, али доста често.
Не зна се да је неко страдао, али су је људи заобилазили.
Само су је звали: Кућа из које се пуца!
Горан Стевин

ЗИМА

Природа се обукла к'о млада у б'јело
у сњежном декору и град је и село

Кровови се б'јеле, б'јели свака њива
као стандард пада тамо она жива

Рукавице,капа,а и шал се тражи
сад нико не прича о мору и плажи

Димњаци се пуше као старе луле
дјеца ће од снијега правити и куле

Сркаће сад чај се и ракија врућа
најважније јесте да је топла кућа

Још кад неко неког ту држи за руку
пјешке би се могло попети на чуку

Гојко МАНДИЋ

РОЂЕНИ ДА МРЗЕ

Рођен сам да мрзим
Мргуд ми је има
Екад сакупим веђе
Баксузић, презиме.
Рођен сам да мрзим
Мрштим се, негодујем
Гунђам
Мушкарац сам што мрзи жене
Баш ми добро, стоји, пунђа!?
А тек гаћице, рповидне
Чипкасте, танге, уф
Женске доколенице
Мој су фетиш, Буп
Бети ми је била
Омиљени цртаћ
Кад самбио деца
Сад четујем с момцима
Надимак ми : Цеца!

Дуленце

КОНЦЕСИЈА
У демократској Србији, земљи закона и поретка, зна се ко коси, а ко воду носи. Фигуративно речено, јер нема више никога ко би косио ливаде и поља. А тек да косачу донесе воду, од тога слабе вајде. На селу нема више девојака. Остали само момци од четрдесет и кусур година. А њима је стало до косидбе ко до лањског снега. Рађе би да празне флаше пива пред задругом!
Пословица се односи на политичку елиту у Србији.Ма шта то значило! У сваком случају мисли се на оне који влашћу усрећују вољени народ. Е, у таквој држави од реда и закона, понављамо се, али није на одмет нагласити и више пута, Влада одлучује коме ће дати, рецимо, концесију на управљање каквим државним добром. Концесија је оно кад даш нешто што ти није преко потребно. Или нешто што не можеш да користиш. Као кад оматорели сељак, коме потомци блеје у граду и само га посете да узму намирнице и бедну сељачку пензију, да њиву под ренту. Нерадо то чини, али не може да је обрађује. Па да се њива не парложи и зараста у коров и трње.
Други је случај кад неки млађи сељак, пун снаге и здрав као дрен даје имање под ренту. Или, још горе, ако то исто имање продаје. То значи да је имање наследио смрћу оца, а оно му ништа не значи. И тако ће новац од генерацијама мукотрпно стицане имовине страћити у кладионици и кафићу! Тако исто и с државном имовином. Онај ко се није намучио да стиче и зарађује, а допало му да управља, тај ће распродати и поклонити без много размишљања. Није за тамо неки аеродром давао стару пшеницу, што би рекли напред помињани стари домаћини. Па 'ајде и ако даје неко предузеће! Неко пропало, уништено, упропашћено. Неко које су пре њега покрали људи слични њему. Али што да дајеш нешто што је добро? Што доноси приход? Што увећава?
И ту долази до изражаја наша осведочена демократска пракса. Председник отпутује у неку тамо Француску и очас склопи велики посао. Погоди се да изда добростојећи аеродром француској фирми. Ништа зато што председник нема право за такву работу. Ми поштујемо закон. Оно што је председник договорио, парафираће влада. Каква влада, тако и влада. Хоћу рећи колико та влада вреди, толико и одлучује! Велики је посао склопљен. Узели смо големе паре. Као држава, а биће и за сваког пунолетног грађанина ове напаћене земље. Хиљаду и пет стотина динара добиће грађанин акционар од продаје београдског аеродрома. Мало ли је? Људи који су срећни кад им председник удели милостињу у износу од пет хиљаде динара! Четрдесет један евро! Толико годишње добију пензионери као бонус. А сада и 12 евра од концесије за аеродром! За толики новац би можда и неки Холанђанин изнова гласао овог председника, а неће Србин!
У држави у којој министру тетка из Канаде позајмљује двеста хиљада евра за стан, другом министру пронађу сто милиона евра на тајном рачуну, трећег ухвате да је поред пара украо и докторат, и све томе слично, а нико се посебно не осврће и не оптерећује тиме, концесија за најбоља српска добра дође као дар с неба. То је градио неко други, давно пре нас. А није ни једино добро којим располажемо. Имамо ми (још) шуме, изворе, поља и винограде, реке и језера, руднике... Има се рашта продати. Јер свака продаја је за опште добро. С тим што оно опште треба разумети као десет-дванаест евра, а посебно добро ће остварити они који су договарали концесију. Колико ће износити то њихово посебно добро, сазнаћемо једног дана. Када их ухвате, ако их уопште некада буду ухватили!
Миодраг Тасић
Paul Mason
31/01/2018

Carillion – srce tame

Kada mi desno orijentisani ekonomisti sledeći put budu rekli da neoliberalizam ne postoji i da je to samo plod mašte levice, besmislena uvreda ili prazan termin, odvratiću im samo jednom rečju: Carillion. Da je kraća, istetovirao bih je preko pesnice.

Ta firma za izgradnju i održavanje objekata danas je u stečaju. Desetine hiljada radnika još ne znaju šta će biti s njihovim radnim mestima, ali već je izvesno da će imati manje penzije.

Priča o Carillionu je priča o usponu i padu neoliberalizma. Građevinski gigant je poslužio kao mašina za pranje državnog poreza i njegovo pretakanje u profit akcionara i bonuse menadžera. U tom procesu obesmišljena je svaka demokratska kontrola.

Brend Carillion lansirala je 1999. firma Tarmac (asfalt), kada je shvatila da su privatne finansijske inicijative (PFI)1 i ugovori o privatizaciji koje je sklapala laburistička vlada Tonyja Blaira postali unosniji od asfaltiranja puteva.

U to vreme sam se bavio novinarstvom u oblasti građevinarstva. Sećam se starijih kolega koji su bili zbunjeni novom inicijativom o industriji za održavanje objekata. Neće od toga biti ništa, govorili su, jer da bi to uspelo, država treba da bude garant profita privatnog sektora i preuzme rizike, a da za to ne dobije nikakvu drugu opipljivu nagradu sem neprekidnog gomilanja dugova.

Moje kolege nisu razumele ideju modernog slobodnog tržišta. U 19. veku, država je stajala po strani prepuštajući tržišnim silama da presude hoće li neko preduzeće preživeti ili propasti. U neoliberalizmu, država je tu da neprekidno stvara prilike za profit privatnom sektoru tako što tržišnim silama dozvoljava ulaz u oblasti kojima ranije nisu imale pristup. U tom smislu, Carillion nije rezultat preduzetništva, već zvanične politike vlade.

Država je – ne samo pod konzervativcima već i pod laburistima – privatizovala mnoge javne usluge. U poslednjem godišnjem izveštaju o poslovanju Carilliona stoji da je polovina od njegovih 5 milijardi funti prihoda došla od ‘usluga podrške’ – privatizovanog upravljanja školama, zatvorima, mrežom široko propusnog interneta (broadband), ali i objektima poput vojnih baza u Britaniji i Kanadi – uz skromnih 6 odsto profita na godišnjem nivou.

Prvobitno obrazloženje za prepuštanje džinovskog dela državnog mehanizma firmama koje su bile uspešne u asfaltiranju bilo je da će one biti efikasnije.

Nema dokaza da je privatizacija dovela do sistematskog uvećanja efikasnosti javnih usluga i da se isti rezultat nije mogao postići primenom režima zasnovanog na postizanju zacrtanih ciljeva, što bi podrazumevalo da pružanje usluga ostane u javnom vlasništvu.

Međutim, do uvećane efikasnosti se stiglo na suroviji način. Carillion je postao ozloglašen kao anti-sindikalni poslodavac nakon što se saznalo da je imao nezakonite crne liste kako bi sprečio sindikalne aktiviste da rade na njegovim gradilištima. Epilog smo dobili 2015. pred vrhovnim sudom u vidu „bezrezervnog izvinjenja“ zbog takvih postupaka.

Aranžman po kome je Carillion poslovao poništava princip odgovornosti. Usluge koje je ranije pružala država, i koje su zakonski bile podložne kontroli centralnih i lokalnih vlasti, prekrio je neprozirni korporativni veo iza koga su njima upravljali menadžeri odgovorni jedino akcionarima, a ne zvaničnici odgovorni građanima.

Stabilan profit je bio zalog za dalje dobijanje kredita i višestruke špekulacije u finansijskom sektoru, što je donosilo dodatni profit bankama i hedž fondovima.

U poslednjem godišnjem izveštaju Carilliona piše da je firma godišnje plaćala 57 miliona funti u kamatama i drugim troškovima bankama koje su joj pozajmile novac – tu su naravno i ogromne sume za računovođe, advokate i ostale konsultante koji su neophodni za održavanje složenog sistema ugovora koje privatizacija zahteva.

Povrh toga, krajem 2015. hedž fondovi su počeli da se klade da će Carillion doživeti krah. Oko jedne četvrtine firminih deonica su od tada date na pozajmicu špekulantima, što nas dovodi do očiglednog pitanja:

Ako su svi na tržištu znali da je Carillion u problemima, zašto je vlada nastavila da sa njim sklapa unosne ugovore?

David Lidington, koji je praktično zamenik premijera, pokušao je da odgovori na to pitanje i rekao da postoje određena „pravila o vrsti informacija koje mogu biti uzete u obzir“ kada se razmatraju ponude za ugovore s privatnim firmama. Čitaj: uveli smo pravila koja su nam dozvolila da ugovor dodelimo najjeftinijem ponuđaču, čak i ako će taj ponuđač zbog toga otići u stečaj.

Ovde se postavljaju ozbiljna pitanja nekim pojedincima: zašto je ministar saobraćaja Chris Grayling dodelio ugovor za projekat brze pruge (HS2) Carillionu kad je već bilo jasno da će firma bankrotirati; zašto je upravni odbor – uključujući njegovog predsednika Philipa Greena, koji je izazivao podsmeh kao savetnik Davida Camerona i Therese May za pitanja korporativne odgovornosti – nastavio da uverava investitore da ima rešenje?

Pored toga što postavlja pitanje odgovornosti pojedinaca, afera Carillion otkriva i sistemsku grešku: privatizacija je od samog početka bila zasnovana na implicitnoj garanciji države. Devedesete godine prošlog veka su nam stigle na naplatu.

Iako je vlada odlučila da Carillionu ne pruži pojas za spasavanje, dejstvo implicitne garancije države nije oslabilo: poreski obveznici trenutno plaćaju plate radnicima i pumpaju novac u poslove, bez obzira što je firma sada pod upravom likvidatora PricewaterhouseCoopers.

U svojoj knjizi Granice neoliberalizma, Will Davies definiše neoliberalizam kao „uzdizanje tržišno zasnovanih principa i tehnika evaluacije na nivo državnih normi“.

Velike kompanije postaju potpuno zavisne od države, dok je javni sektor primoran da podražava mehanizme tržišne konkurencije; ti mehanizmi postaju izgovor za smanjenje nadnica i nivoa usluga na goli minimum i, uopšte, za dehumanizaciju društva.

Kapitalizam se u tom procesu pokazuje ne kao ekonomski sistem već kao performans: firme „daju ponude“ za poslove; vlada „dodeljuje“ ugovore; računovođe daju zeleno svetlo firmama koje ubrzo propadaju; banke učestvuju u zaveri kojom se dugovi u ključnom trenutku finansijske godine uklanjaju iz bilansa i u kojoj se svi pretvaraju da tako treba da izgleda efikasno tržište.

Čitav performans je tu da bi se novac poreskih obveznika prebacio u ruke elita: ritual je sličan pozorištu kabuki po svemu osim po tome ko igra glavne uloge – ćelavi muškarci u sivim odelima.

Radnički pokret pod hitno treba da se izbori za prava penzionera i radnika. Ohrabruje brzina kojom su sindikati to već počeli da čine u medijima, za razliku od uprave kojoj nema ni traga ni glasa.

Međutim, pozivi za ‘nacionalizaciju’ Carilliona promašuju suštinu: država je već subvencionisala to preduzeće za pravljenje privatnog novca.

Neke od njegovih ugovora za održavanje treba trajno prebaciti pod okrilje države. Na duži rok, ako dođu na vlast, laburisti čitavom javno-privatnom sektoru treba da daju ultimatum: ukoliko obavljate strateške poslove za vladu, vi preuzimate celokupan rizik (i s njim povezane ogromne troškove pozajmica). U suprotnom, treba da usvojite novu strukturu poslovanja u kojoj država preuzima deonice i delimičnu kontrolu na vašim poslovanjem.

U isto vreme, projekti poput brzih pruga (High Speed 2 – HS2) i mreže široko propusnog interneta treba da se finansiraju pod pokroviteljstvom državne investicione banke, koja bi stajala između pojedinačnih firmi i velikih investitora i tako smanjivala rizik od katastrofa poput ove.

U ekonomiji kojom dominira tržište laburisti ne treba da daju prioritet ogromnom ministarstvu za javne radove koje bi bilo zaduženo za izgradnju puteva i železnica. Umesto toga, treba izvršiti: racionalizaciju pogodnosti koje se daju privatnom sektoru, podelu profita u skladu sa rizikom i promenu korporativne strukture velikih firmi za održavanje objekata u skladu sa njihovim društvenim obavezama.

Jedan od neodložnih poslova u formulisanju buduće politike na koji laburistička vlada u senci treba da se usredsredi je novi zakon o privrednim društvima, koji bi omogućio stvaranje preduzeća u kojima je uloga države transparentna, socijalna pravda i održivost životne sredine obavezni u svim domenima poslovanja, a deonice imune na manipulacije finansijskih špekulanata.

@paulmasonnews

Novara Media, 15.01.2018.

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net, 31.01.2018.

KONKURS
Festival slanine“Slaninijada 2018“u Kačarevu, raspisuje konkurs:
Za najbolji aforizam na temu:
*SLANINA – SLANINIJADA*

Za pobednike su predviđene tri nagrade:
* I nagrada 100 evra
* II nagrada paket prehrabrenih namirnica u vrednosti od 8.ooo,oo dinara
* III nagrada paket prehrambrenih namirnica u vrednost od 6.000,00 dinara
Svi nagrađeni dobijaju i plaketu Festivala.
Konkurs je otvoren od 10.01.- 05.02. 2018. godine.
Svi zainteresovani su dužni da svoje radove pošalju u 3 (tri) primerka u štampanoj verziji.
Maksimalno do 20 masnih aforizama, na zadatu temu. Bilo koju drugu formu osim aforizma žiri neće razmatrati.
Radovi moraju biti čitko potpisani, punim imenom i prezimenom, brojem telefona i email adresom.
Radove slati na sledeću adresu: Dragan Vujačić, Radnička 59, 26212 Kačarevo(kod Pančeva), Republika Srbija.
U elektronskoj formi radove slati na email: zoran.t.popovic@gmail.com
Festival slanine „SLANINIJADA 2018“ zadržava autorska prava na dospele radove. Najuspešniji radovi biće objavljeni u Zborniku festivala 2019.godine.
Domaćin če svojim gostima obezbediti bogatu trpezu i trudiće se da bude dobar domaćin kao i prethodnih godina.
Očekujemo da ćete svojim radovima uveličati naš Festival, koji se već 31 put održava u Kačarevu, kao i ostali umetnici koji će tog dana biti s nama.
Datum i vreme dodele priznanja Organizacioni odbor Festivala će naknadno saopštiti.(Orijentaciono je za sad 13.02 ili 14.o2 2018. godine).
Za sve bliže informacije obratiti se na mob. br. telefona, 063 386 506 ili 064 817 1573,
ZORAN T. POPOVIĆ

Organizacioni odbor“Slaninijada“ festivala, Kačarevo

193
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA