НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
NOSOROG - Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
Страна - 8 - Page --- February 1, 2018
193
X INTERNATIONAL CARICATURE CONTEST - MAGAZINE “NOSOROG” (“RHINOCERVS”)
• Лоше вести долазе одозго. Зато су намењене за оне доле.
• Нормално је да краду народне паре. И лопови су део народа.
• Инспектор је напрасно оглувео кад је видео кога треба да испитује.
• Нема шансе да нам изумре род македонски! Нас је.е ко стигне.
• Ко хоће да учи на грешкама, нека дође код нас! Ми имамо највећу издавачку продукцију.
• Страначка књижица је као анални лек. Може да вам спаси дупе.
• Поштени људи су као диносауруси. Нема их више.
• Ко клекне пре него стартује, трку завршава исправљено.
• Па шта ако нам млади иду у иностранство? И тамо ће остарити!
• Наша држава не може постати пустиња. У буџету немамо ни за песак.
• Сахрана државе обавиће се у највећој тајности. Њу ће сахранити Изабрани гробари.
• Опет је затајио правни систем. Уместо политичари, у кућном притвору је народ.
• Бог је одабрао да наш човек постане од мајмуна. У ужој конкуренција била је и свиња.
Васил ТОЛЕВСКИ
• У мојој кући ја сам Господ. Не постојим!
• Постао сам атеиста. Има Бога.
• Преспавао сам цео дан. Што можеш данас не остављај за сутра.
• За вође немам лоше речи. Потросио сам их.
• Нису писмени. Тако су научени.
• Није лепо изговарати Господово име упразно. Зато је поп напунио џепове.
• За нову владу немам да кажем ништа лоше. Ништа није урадила.
• Бољи живот се одлаже за нека боља времена.
• На владиној седници је требало да се прича о глади, али кад се једе не прича се.
• У Македонији ће се живети један дан боље. Или два!
• То што сам смирен човек иде ми на живце.
• Они који имају политички имунитет су болесници.
• Нека нам буде вечно прелазно решење!
• Захваљујући власти сам уштедио паре за рентген. Виде ми се ребра!
• Код нас мораш бити политички обојен. Или си модар од батина, или си црвен од стида.
• Ослободите ум. Невин је.
• Одлично ми иде бизнис погребне опреме. Нико ми до сада није вратио сандук.
• Спречио сам лекара да ме прегледа. Боље спречити него лечити.
• Заборавили смо да живимо. Па не може човек све да памти.
Марјан Ангјеловски

САНКЦИЈА
Афоризам прави
правна норма ти је,
по диспозицији
следе и – санкције!
*
Н. ЧД Пешић

САМОЋА
Ако се самоће
заиста плашите,
ви пре брачног друга
у инат – умрите!
*
НИКола ЧД Пешић

• Ми смо достојанствен народ. И кад тонемо, вођу у небо дижемо.
• Знано је да је једва и праг прескакао. Министар је постао тек кад је мотку упрскао.
• Жале се доушници на послушнике. Отимају им посао.
• Пошто смо обрали зелен бостан почели смо да гајимо наду.
• Не мотам црне мисли. Довољно сам и без њих смотан.
• Завидни ми га накривили. Криво им што још могу.
• Лако је с тешким женама. Тешко је са лакима.
• Оћоравих гледајући њу, а ћоравом послу никад краја.
• Волео сам једну жену као најмање три.
• Ако причи краја нема, казивању би он брзо требао да дође.
• Увек има времена за оне који никад немају кад.
• Риалитији су глупост. То само будале не схватају.
• Сва чуда три дана, а наше нам још с врха маше.
• Мучи ме питање: Кад се ослободимо овог кукоља, хоћемо ли опет кубурити с њим?!
• Оно што јесте, код нас није. Баш зато што јесте.
• Запослио сам се у страном предузећу. Да беспослен не гладујем.
• Није ми до јаја. До коке ми је.
• Уместо кукавичјег јајета, мени су подметнули луди камен.
• Вук којег храним у себи, само на неправду, полтроне и улизице насрће.
• Наше данас: Бела куга и новинарске патке.
Пеко Лаличић
Морам и даље да пишем афоризме, да нова власт не помисли како није вредна помена.
Весна ДЕНЧИЋ

Афоризми су као телеграми. Брзо путују, али се нерадо примају.
Душан БОДРОЖИЋ

Право време за афоризам је кад сатиричар остане без речи.
Илија МАРКОВИЋ

Афоризам нема комплекс величине.
Александар ПАВИЋ

Ваш афоризам није лош, али сам сигуран да имате и лошијих.
Владан СОКИЋ

Афоризам је осица духа са жаокама које боду.
Вишња КОСОВИЋ

Главне актере смештам у афоризме, јер не могу да их сместим у затвор.
Растко ЗАКИЋ

Афоризам: три мисли у две речи.
Илија МАРКОВИЋ

Афоризам сјаји и обмањује краткоћом.
Карол ИРЗИКОВСКИ

Афоризам је књига спала на два слова.
Владан СОКИЋ

Афоризам је мисао коју је режим написао.
Пајо РЕЛИЋ

Ако се не изроди у афоризам, глупост је јалова.
Илија МАРКОВИЋ

• Избори су српски рулет у ком су сва мјеста за метке у бубњу попуњена.
• Страни студенти економије долазе код нас на праксу. Уче кризни менаџмент.
• Сви афоризми чине читаоцу задовољство. Једни када их прочита, а други када их прескочи.
• Пуцали смо од задовољства и тако, метак по метак...
• Становници Босне су браћа по мајци. Босна им је мајка, а очеви неке дјеце прве комшије.
• Политички сукоб настаје када љевица подигне десницу, а десница удари љевицом.
• По статистичким подацима живимо добро. Статистика ко статистика.
• Наш је парламент моћан. Мијења и природне законе.
• Сит гладном не вјерује, а гладан ни ситом ни гладном.
• На факултетима се изучавају менаџменти за све и свашта. Једино се не изучава брачни менаџмент, јер женама не треба, а мужевима не вриједи.
• На дугим мјестима се седативи продају у таблетама. Код нас у чашама.
• Од свих поља у Босни су најбоље засијана минска.
Милан Куриџа

ПОМРАЧЕЊЕ

Помраченим светом збуњен народ пипа,
Батрга и гаца по сред гадног кала.
Дични баштиници моралних принципа
Одрекли се, 'давно, покојног морала.

У великој џунгли опште хипокризије,
Запљуснутој валом лажног месијанства,
Воде нас месије без јасне визије
И држе у стању тоталног пијанства.

Лавиринтом мрачним тумарају људи.
Лажну светлост,дрско,политика зрачи,
На крају тунела та светлост заруди,
Док је политичар опет не замрачи.

Политички коров у тој клими буја.
Припадност странкама кроз живот нас води.
Све је теже чути наивног славуја
Који пева песму о људској слободи.

Рабош Ракијавели

НАПЕЈА СЕ

Напеја се ко цревца
на жар,
натртија гузицу
намазја чмар.

Дроби ми се у мешину о
од њега
желудац ће ми се изврне,
па зар он женске чарапе да наопако
обује, обрне!?..
Туго, бошке,
мука, ми под груди
ал, лудило се не лечи
нема лек, за луди!
Импресарио:г-ђа Мира Ђермановић

писуваја: Дуленце

• Тотална распродаја због затварања! Власника.
• На политичкој сцени представа се не отказује због болести глумца.
• Графити су дирљиви.
• Ништа није случајно. Ништа је ништа.
• Сви раде на себи, а наркомани су ти који се најбрже ураде.
• Новинарска патка је дезинформација. А поред тога, њима још нешто фали.
• Црне и озонске су доказ да и природни закони имају рупе.
• Ако је у вину истина онда постоје и дегустатори истине.
• Пијани од власти не виде дупло дно.
• Српским сатиричарима се лоше пише. То јест, живи им се добро.
• Уметничка дела која ништа не вреде имају трајну вредност.
• Ко шиша овце избегава чобане.
• Кад се улепша истина изађе на видело?!
• Лако се постаје тежак наркоман.
• Стопа наталитета упозорава да је све више лудих!
• Коначно је пао гол. Погодио је стативу.
• Лопов не обија прагове.
• Све су нам ближи они који живе далеко горе од нас.
• Боље врабац у руци него голуб на грани. То знају и врапци на грани.
• Испеци па реци, ако ти је свеједно да ли ће ти све појести.
Горан Радосављевић
Молитва
(уланчани афоризми)

Молио сам се цијелу вечер,
а онда ме је Он прекинуо и рекао: Нисам ја Freud.
Молио сам се цијелу вечер,
а онда сам схватио да и даље немам за вечеру.
Молио сам се цијелу вечер,
а онда ми је Он рекао да Он није Rothschild и да би било боље да се запослим.
Молио сам се цијелу вечер,
а онда ме је Он упозорио да се могу лијечити и лијековима.
Молио сам се цијелу вечер,
а онда ми је постало јасно што значи Његова фига.
Молио сам се цијелу вечер,
а онда ме је Он запитао јесам ли заиста сигуран да су бурзовне трансакције духовни изазов.
Молио сам се цијелу вечер,
али је муња ударила у криву кућу.
Молио сам се цијелу вечер,
али је температура у соби и даље била нешто око нуле.
Молио сам се цијелу вечер,
а онда ми је Он рекао да и њега још увијек изненади дрскост људских молитви.
Молио сам се цијелу вечер,
а онда ми је Он рекао да Он није Rockefeller и да Он не спашава посрнуле дионице.
Молио сам се цијелу вечер,
али гром ју је ипак промашио.
Молио сам се цијелу вечер,
а онда сам схватио да Он већ спава сном праведника.
Молио сам се цијелу вечер,
а онда ме је Он упитао: А да ли се ја некому молим?
Молио сам се цијелу вечер,
али како и сами видите Земља се и даље врти око своје оси.

Живко Продановић

ДИНАСТИЈА ПРАДЕДЕ ТАНАСИЈА
У моју фамилију постојала је династија. Ако мислите на монархисте, грдно се варате. Зна се које су династије владале у Србију. Сад се више не зна!
Но, да се ми врнемо на моју фамилију – династију.
У моју фамилију се ништа није ломило преко колена. Него се преносило , с колена на колено: поштење, знање и имање. То је за нас било највеће богатсво.
Причало се, да је у давна времена стока била највећи капитал српскога народа. Ова данашња „стока“ ич не вреди.
У храстовим шумама свиње су храњене жиром, а данас се неке свиње жире по ресторанима, а никакве вајде од њих. Говораху моји укућани, да је доста често и са пуно сете ово причао мој прадеда Танасије, кога су у селу звали Таса-бирташ.
Он је држао на крају села велику биртију и то с кујном. Испред биртије се налазио велики храст испод ког` су гости уживали у дебелој хладовини за време великих врућина.
Таса је испод самог храста направио пар велихих столова све с клупама, тако да гости нису уживали само у хладовини столетног храста, него и у специјалитети које су спремали његова жена Станија и он.
Ники није знао да испече вола, прасе и јагње на ражњу, ки он. А тек његова Станија... Није јој било равне у пет околних села. Што је она знала да спрема домаћа српска јела: сарму, кувани купус са сува ребарца, густ пасуљ, ђувеч, мусаку... А тек, гибаницу и питу гужвару. Прсте да појеш.
Није било свадбе, ни другог већег весеља у околна села, а да је нису звали да спрема јела. И то долазили по њу с фијакер, ки да је госпоја министарка.
Негде пред сам Други рат, умре прадеда Танасује, а биртију наследи његов син, а мој деда Влајко.
Деда је више био кафеџија и трговац, а мање кулинар, за разлику од прадеде Танасија, ал` је био млого паметан и способан човек.
За кулинарство су биле задужене, његова мајка Станија, која је успела да пренесе своје знање на своју снајку Петрану. Тако, да ники није мог`о да оде из њиову биртију, ни жедан, а некмоли гладан.
`Ранили су они за време рата подједнако и партизани и четници. Знали су да балансирају. Спремали су и једнима и другима праве славске гозбе. Тако да су из њиову биртију одлазили и једни и други, сити и задовољни.
Кад би ови отишли, деда Влајко би рек`о својој фамилији: „И вук сит и овце на броју“! И тако је успео да сачува биртију, а што је још важније, фамилију.
После рата деда Влајко предаде на бригу биртију мом оцу Радисаву. А чим ја заврших осмолетку, отац ме одведе у паланку у угоститељску школу, да изучим за кувара. Да има кој да настави породичну традицију.
Кад заврших куварски занат, врну се у село и наставих с оцом посао.
Радисав диже кредит и направи поред старе куће нову на спрат.Само за туристе.
Он је први у нашу општину покрен`о сеоски туризам. У почетку су долазили само ови домаћи и то бојажљиво. Било је ту у почетку коментара: „Шта ћемо, бре у ову вукојебину? Развалисмо начисто кола на ове рупчаге док не стигосмо у село. Нема ни сигнал` за мобилни“.
Ја сам се тако избирик`о са роштиљски занат, да већ пар година идем у Гучу на сабор. Одвучем приколицу с мерцедес, па жена и ја док траје сабор, балдишемо, спремајући роштиљ и лепиње с кајмак.
Однедавно направише нови сеоски пут, па лакше туристима да дођу. Преклане направисмо и базен па метусмо слике на фејзбук.
Отад навалише и странци. Беже из њиови загађени градови. Џаба им богатство, кад немају чист ваздух. Оваку природу. Изворску воду. И што је најважније, здраву и добру храну.
Да не урекнем, посао нам иде фино. Сви радимо осим деда Влајка. Он заслужено седи у хладовини, пуши своју лулу и пије `ладно пиво.
Смешка се, док посматра страни гости, како халапљиво једу и често зна да каже: „Јебем им семе! Једу говна за Србију, кад су код њиову кућу, а не могу брез српска јела“!
У Србији се увек добро јело, бре! Србин је одувек имао, умео и знао да дочека сваког госта. То нам је Бог дао!
Веселин Милићевић

НА ИСТОКУ, ЗОРА РУДИ
(Успаванка за Бору Ђ.)

Мене ложач, јутром буди
док ја куњам
Неко муди
па да заспем, ја се трудим!?..

На истоку, све се мења
док ја, кењам, она стења
Таква су то поколења,
дал да прдиш, ил’ да кењаш!?...

На истоку све се мења
док ја кењам, она стења
таква су то поколења!!!
Дал да прдиш, ил’ да кењаш!?
Изем ти ја, сва поштења
новац пусти, свако иште!!!
Жене звоцав, змије, пиште
Изем ти ја сва поштења!!!
Све је пишање, осим срања
Што би реко Мацо Це Дунг
Како бре да вратим дуг!?
Јер не живи се од поштења
Она стење, а ја“кењам“.

Душан Дојчиновић

ФУНКЦИОНЕР

заљубила се лијепа Данка
њен делија баш знан лола
љубав била без престанка
што би слатко ту нема бола

кад функционер у ходу паде
распраши им се слатки сан
љубав бистра а мутне воде
прича бјеше лажни план

године су текле тако брате
љубав трајала била од лажи
Данка била сва од ватре
прошлост јака ал’ не важи

за успомену Данка има сина
њен бизнисмен одбројава дане
љубав пламтила била фина
прошлост велика ал без мане

суд осудио њеног изабраника
шест година и мјесеци девет
некад петља слика и прилика
сад ништа нема до празан кревет

Василије Каран

КАТИНСКА ШУМА
Кажу да је убијено двадесет хиљада, мада неки тврде десет. Нека је двадесет, узећемо већи број, па чак 'ајде да кажемо и да је побијено двадесет пет хиљада невиних пољских официра.
Јако тужно и врло страшно.
Размотримо и ко је све могао знати за то масовно убиство. Ето, нека је знао Стаљин, па наравно Берија, и узмимо десет њихових најближих људи, јер ипак они нису полагали рачуне и расправљали са многима, него ако су и с ким, био је то узак круг људи.
Важно је и да промислимо колико је људи могло знати да су ти пољски официри убијени.
На пример, кад су се предавали, сигурно нису сви одједном, него негде већа, негде мања група људи.
Тако да је предају Пољака могло да види, на пример, двадесет хиљада Црвеноармејаца. Али ти војници, који су сведочили предаји, нису их спроводили. Оних који су их спроводили, до места где ће бити смештени (а сигурно јесу негде били сабрани, макар и в групама) било је до хиљаду, али узмимо и све три хиљаде.
Међутим, људи који су их спроводили, нису их чували. Они су их, некоме, само предавали.
Ако су ти, који су их примали, били дио оних који су и убијали, и то убијање било релативно одмах, в року од пар часова, или дан-два, - онда тих који су преузимали заробљенике, није било више од сто војника, не могу да претпоставим да је било двесто, камоли тристо.
Што ће им?
Добро наоружани људи, вешти в убијању, могу да контролишу велику групу људи, поготово ако они не очекују убиство, и тек с'вате кад је скроз касно.
Дакле, максимално сто људи, од чега су двадесет-тридесет извршиоци, је могло да зна за масовна убиства. (Историлчари можда тачно знају, ја пишем претпоставку.)
Плус, максимално десет највиших државних функционера.
Занимљиво је упитати: А да ли су те извршиоце, после свега, побили? Не из моралних разлога, чисто да се глас не шири, а и број сведока смањи. А питање је занимљиво и због каснијег поређења.
Уз ово питање, ма како опоро изгледало, треба додати и питање: А шта да радиш са официрима туђе армије, за које знаш да би окренули против тебе, ако би имали могућности, а такође и знаш да су многи од њих активно учествовали в борбама против Црвене Армије, и тај дио Руске Империје одвојили од Совјетског савеза? Дакле, шта да радиш? Да их шаљеш в Сибир? Ето, нису отишли в Сибир.
Дакле, тако је по једнима, Стаљин са Хитлером поделио Пољску. По другима, доста реткима, истина, - вратио руску територију в оквир СССР-а. По трећима, најпаметнијима, направио тампон зону са Немачком, и урадио шта је најбоље могуће в датом политичком и полуратном стању.
И много се виче око катинске шуме. Ако, нека се виче, али размотримо и зашто.
Ето, на пример, прво да упитамо колико су официра, током тридесетак дана рата, убили Немци.
Претпоставићемо да нису убијали заробљенике, - као да им дамо олакшицу, кад је приметно да сви то раде -, него само в ратним дејствима. Ето, нека најмања бројка буде десет хиљада (мада не верујем да је погинуло ни хиљаду пољских официра, али зато што ће касније немци побити све француске колонијалне трупе, па ником ништа, иако је то знатно, знатно више него двадесет хиљада), а ако је погинуло толико официра, онда је најмање педест хиљада убијених пољских војника.
Најмање, јер војници иначе гину много више него официри.
Али, као да дам Пољацима олакшице.
Само морам да додам, да је в бомбардовању варшаве, убијено не мање од двадесет хиљада цивила. И бар још толико цивила в другим пољским градовима које су Немци напали.
Узимам све минимално (сем војника и официра, које мислим да максимализујем, али тачне бројке, или приближно тачне, наравно, знају историчари; али, нисам истраживао, пишем слободно размишљање), али кад се сабере, то је сто хиљада побијених, војника и цивила.
И шта је ту важно?!
Ово: на територији Пољске, коју је, Пољаци и Западњаци кажу: „Окупирала Црвена Армија!“ – није убијен ни један, НИ ЈЕДАН, ни цивил, ни војник!
Нико то не спомиње, и чак и ако би било споменуто, Енглези и Пољаци би се дерали до неба! Против таквог спомињања.
Тако да се шути.
Шути се и о онима које су побили Немци (на територији првог дела Пољске, а после 22. Јуна, и другог дела). Само се помене Аушвиц, онако, кад се мора.
А рачунао сам, до сад в тексту, само оне које су Немци побили за двадесет осам дана, колико је рат трајао в Пољској.
Колико их је побијено за шест-седам година рата (од 1939. до 1944-45), док Пољску није ослободила Црвена Армија (мада ће они, Енглези, Американци и Пољаци, рећи да је окупирала – Американци, који под окупацијом држе Француску, Италију и Јапан од 1945!)?
Само Аушвиц се мери бар милионом!
И шта се десило још?! Шта још, колико су још људи побили Немци, из оба дела Пољске?
Колико?
Какви су Немци, не мање од пола милиона је побијено в делу Пољске који је био под заштитом Црвене Армије (док је био)!
И што онда не вичу? Зашто за то не вичу? Што не кажу: Проклети Немци!
Будимо благи, па рецимо да немају политичку корист.
Будимо искрени, па рецимо да су већина тих убијених били Јевреји, који иако пољски грађани, Пољска држава не жели да спомиње и ожали.
И тако да о томе не вичу.
Вичу да су „Руси окупирали Литванију, Летонију и Естонију!“. То још вичу.
Не говоре, чак ни не шапућу, шта је било након што су Немци „ослободили“ те територије.
А ми то данас знамо!
Знамо да су „ослобођени“, Литванци на пример, својим, СВОЈИМ, литванским, а не немачким, оружаним формацијама, побили двеста хиљада литванских Јевреја!
Не верујем да су се Естонци и Летонци пуно разликовали, јер се ни данас не разликују. Можда само није тако велика бројка.
А то је пар стотина хиљада људи!
И нико не виче! Нико не тражи меморијалне споменике, паркове, гробља. Ништа. Појела маца!
Нарочито се Енглези не буне, „правдољубиви“ Енглези! А ни Пољаци, нити Американци.
А да убијете двеста хиљада људи, в држави која можда има милион, или два милиона становника, онда свако зна за та убистава. Свако зна, и сви ћуте. Мртви и онако не говоре.
Да будем као добродушан: Половина не говори – јер се боји. Половина – јер се радује!
И још имамо милионе робова који се транспортују преко Пољске, од којих ће бар половина помрети. И њих нико не спомиње, нико их није видио.
И те стотине хиљада убијених, код тих добрих Летонаца, Естонаца и Латвијаца. За које сви знају да су побијени, свако зна, нико не говори.
И неколико милиона в Пољској, које Пољаци не спомињу, јер забога „То су Јевреји!“(из многих европских земаља, највише Пољске и Немачке).
То се спомење, под речју „Холокауст!“ уз коју се не додаје ни једна нација, само нека политичка партија.
Помиње се Катинска шума.
И Руси.
„Зли Руси!“
Тако кажу Енглези, Пољаци и Американци.
То треба викати!
Горан Стевин
РАДНИЧКА К(Л)АСА ТАЛАСА
Вију се заставе, а није празник. Завијају празни стомаци. Вијају се гладни пензионери око контејнера… Крв пролише на правди бога док не утврдише, поносни, ко је први стигао. Комшија деда Панта ишчепрка заставу на пола копља, грба умазаног тартар-сосом, са недавне даће неком од ратника из последњег рата, невидљивог. Заставу одложио, уз дужну почаст са три прста у име крста, на дно контејнера, а јарбол узео – за ложење, ко зна какав ће кијамет ударити на зиму.
На оближњем игралишту вијају се наивна дечица, наше највеће благо. Стасала (де)генерација од пре једанаест лета, контаминираних наследника … Свако треће детенце носи наочаре, слепо к’о шишмиш.
Једино искрено реалистички завијају вуци у напуштеним селима широм наше лепе Страдије. Можда их касетни поклончићи с неба претворише у вукодлаке, па у по дана, а не само под пуним месецом, траже да кољу овце. А ни људи ни оваца.
За говорницом ништа ново. Овнови, предводници стада, нуде изборним овчицама најбољу траву и лагуцкају. Увлакачи радничкој класи таласају кад треба измамити паре пред изборе. Све ређе залазе међу редове штрајкача (а пара нема као у „златна“ соц-времена за штрајк-брехере), јер као (не)одговорни плаше се вијања и завијања радника по фабричком закоровљеном кругу. А трње жестоко боцка ли боцка, не гледа на функцију уштирканих, зауларених вођа.
Ко то и шта још може да увија и завија у успешно смотаном пашалуку? Пластичне кесе повлаче се из употребе, а ново дрвеће, што се сади само за маскараду при доласку великих глава, пева песму: „Липсај магарче док ја у раскошно дрво не нарастем“. Преосталу траву попасла радничка класа, нема више шта да таласа око при(х)ватизованих фабрика. Прихватили се на време бесплатних непокретних, а богме и покретних добара тајкуни, ловани из оних срећних времена, зна се којих. Додуше, очигледан је пораст производње пластичних кеса и поред кукумавчења „зелених“ о забрани њихове употребе. Смрт не пита. У домовима стараца јефтинија је црна кеса од дрвеног погребног сандука, а мртвац није фараон, не може да бира.
А мој деда преш’о на завијање дувана, због скупоће. Не смем га више ни питати колико је шта платио, одмах арлаукне. Дерња се сваког боговетног јутра при повратку из самоуслуге: „Аууу! Изем ти пензију! Не мо’ш ни папир купити за брисање „старке“! Мораћу и ја скокнути на демонстрације да мало таласам заставама и звиждим у пиждраљку!“
Какаву сад „пиждраљку“!? Јес’ да сам ја увек им’о једва двојчицу из српског, ал’ та ми „пиждраљка“ баш не иде под капу! Такав је мој дека „револуционар“! Одувек је тај пазио на сликовито изражавање! А кад у школи глумимо „Црвенкапу“, позовемо драгог дедицу само за кључну сцену целе представе. То је онај чувени наступ вука пре него што разјапи чељусти да прогута баку. Ја му иза завесе као шаптач само добацим: „Деееко, кад си задњи пут био на годишњем, преко синдикааата?!“ Деда одмах из прве заурла боље од сваког курјака: „Аууу! Дааавно!“ Ту следи громогласан аплауз публике, састављене само од ђачких родитеља.
Тол’ко о таласању. И звецкању гладне радничке к(л)асе. Па ти види, брале мој!
ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ
ИСПОД ДНА!
Постоји мишљење да српска власт својим поступцима вређа интелигенцију својих грађана, што је најбољи доказ да су мањинска права у Србији драстично угрожена! Појединци су још оштрији у оцени друштвене збиље, па тврде да је српско друштво дно дна, па чак и ниже од тога! Е, сада шта може бити испод дна?
Наравно да су ово претеривања. Као што свакодневно можемо чути из уста првог међу нама, исто тако и од стране његових скутоноша у такозваној Влади Србије, потом стручних аналитичара, такозваних новинара и сличних, Србија бележи општи прогрес. Расте производња, расту инвестиције, пораст броја запослених, расте цифра у километрима новоизграђених саобраћајница, расте одлив становништва... С друге стране смањује се незапосленост, толико да ускоро неће бити уопште незапослених, смањује се број противника власти, пошто се народ масовно учлањује у редове владајућих странака, смањује се број становника у држави...
Боље бити не може! Ту и тамо ухапсе неког српског грађанина у братској Црној Гори, Хрватској, Македонији, Босни... Код Босне у оном другом делу. Свакако да се хапсе ратни злочинци! А српска власт не ремети. Што рече премијер Монтенегра у последњих двадесет година никад нису били бољи односи између Монтенегра и Србије. И то изјави пред српским министром иностраних послова, раније премијером, некад Милошевићевим јуришником. Шта тај све није био. Његов саборац, Палма га зову иако је мушко, рече да је садашњи министар други Тито! И није погрешио. Колико се Тито старао о Србима, Дачић нимало не заостаје!
Иначе у Монтенегру се суди српском генералу, укида се српски језик, Српска црква се прогони, а оне који се осећају Србима, прогоне их и шиканирају. Толико о љубави!
На Косову (али и у Метохији) малобројним Србима пале сено, аутомобиле, пребијају их, пљачкају, по неког и убију. И онда се српска власт згражава. Моли српска власт свог коалиционог партнера, по некима злочинца Харадинаја, да заједно истражују убиство. Харадинај и Тачи не дају. Заборавили да су на власти захваљујући "српској листи", то јест десеторици српских посланика у тобоже косовском парламенту. Е баш ти из "српске листе" гласали Харадинаја за премијера. Тако се замерили Србији јер су подржали ратног злочинца, али макар бране интерес Срба у покрајини. Неким чудом убијени српски политичар на Косову замерио се и Шиптарима, али и Србима из "српске листе". У овом замешатељству тешко је одгонетнути кога брани и штити "српска листа", како их брани, али и ко их је наговорио да подрже ратног злочинца?
Ипак, има наде за просперитет. За сада постоје неке лоше ствари између Срба и Албанаца. Мисли се на све Албанце где год они живели. Али када буде изграђен ауто-пут од Ниша до Приштине и даље до Драча у Албанији, што је од животне важности за Србију, побољшаће се односи два народа. Толико да ће кретање бити далеко брже него данас. И ако се остваре прогнозе извесног Кадри Весељија, председника "косовске скупштине", да се Албанци неће зауставити до Ниша, бар да им олакшамо долазак.
Миодраг Тасић
193
Насловна-Home
Различито-Different
Бројеви часописа-No.Magazine
НОСОРОГ - Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру
RHINOCERVS - International Magazine for Satire, Humor and Cartoons
© -Copyright by Magazine "Rhinocervs"! © -Сва права задржава Часопис "Носорог"! ® -All Rights Reserved!
™ - Since 2001, Banja Luka
™ - Основан 2001, Бања Лука
ШТАМПАНИ НОСОРОГ
GOLDEN LYNX of SERBSKA